artzorana

[artzorana]

Можда и нисмо лајали на звезде,

али се за нама дизала звездана прашина.

Михаило Кнежевић у споменар Данице Јанковић

[artzorana]

“Он је био човек који је видео црно или бело. А она је била боја. Све боје које је он имао.”

Човек по имену Уве

[artzorana]

Њен најгори ђак гутач љубавног пламена са ињем у ушима. Тумачим својој крви њено претешко градиво. Пун отпадака као голфска струја. Силазим низ степенице у земљу И једини не знам за своју трагедију Тај свирепи подтекст наше љубави. О сузо на јастуку Успомено на пилота који никада није слетео Изгубљен у ваздуху.

Матија Бећковић

[artzorana]

На моме срцу као на грамофонској плочи Снимила је све што је рекла у животу Њене кораке, њен смех и њен кашаљ Њена дуга шапутања са људима које не познајем. Градове у којима живомо везују наша писма. Ја не знам за друго небо сем њеног кишобрана. Кад ме она воли не знам од чега живим Не једем, заборављам да дишем и врло често умирем. Високо у небу се сетим да не умем летети Прођем главом кроз зид и видим да сам погрешио. Тад звизнем ногом месец изнад града И трчећи обилазим место где ћемо имати састанак за неколико дана.

[artzorana]

Једина невина жена која рађа децу Та дјевушка висока као подземна железница И лепа као да уопште не постоји. Њену собу су разнели мириси. Она се шминкала и чешљала. И то је све што је урадила за поезију. Заклео сам се да ћу прећутати њену прошлост Јер ја сам рођен са много више прљавштина Но што их је она имала у животу. Већ нема у српском језику речи на које се могу ослонити Са којим бих поредио њене очи и онда мирно спавао. Има једна земља велика као њена трепавица Та неосвојива Русија коју је ипак лакше освојити. Од њеног пољупца који ми је послала телефоном Запалило ми се уво на пошти једнога другога града То фамозно то зелено то горко уво Које је дуго стајало као антена на једној радио-станици. Откидао сам га и дубоко у земљу закопавао Али није престао да ме позива на телефон Својом телепатском азбуком својим висећим мостовима.

[artzorana]

Кад сам је први пут видео

Радници који никада нису видели море Кад је сретну мисле да је дан лепши но иначе Та жена тај гигант та држава у држави. Кад сам је први пут видео рекао сам: Ето како треба да изгледа престоница једне земље. Која остаје без светла кад она склопи очи.

[artzorana]

Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје очи, а ја сам сав миран, кад ми се смире очи.

Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу

[artzorana]

Само проверавам

Немој да се радујеш

не размишљам о теби

само проверавам

може ли поезија

још увек да ме узбуди

[artzorana]

Кад сам је други пут видео рекао сам:

“Ено Моје Поезије како прелази улицу.”

Матија Бећковић

[artzorana]

“Али она се ретко каткад тако лепо смеши… Пет минута у њеном друштву ми буде као да сам добио на лото-у. Ходам улицом попут неког народног хероја, у тренутку нарастем изнад свих зграда, и у целом свемиру нема јачег и моћнијег створења од мене… И зато ме оне три не занимају… не би ме занимале ни да их је триста, када хоћу ту једну!”

Балашевић

[artzorana]

“Немој да ти недостајем, то је данас срамота. Живи без мене као пре мене, ако баш мораш да ме се сетиш, нека буде по злу. Лепотом ће се бавити моји самозвани стихови, а ти ми припиши неки грех, стави ми лажи и погане речи у уста, јер не смеш се сетити како смо…”

Горан Тадић, Пола песме

[artzorana]

“Милена, ако те воле милиони, међу њима сам,

ако те воли само један, тај сам,

ако те пак нико не воли, тада знај да сам умро.”

Франц Кафка, Писма Милени (Јесенској).

[artzorana]

Соња, изађи да скитамо,

имам луду жељу вечерас да лутам.

Соња, изађи и изнеси само

мало нјежности испод капута.

Мало нјежности, мало само,

залогај један за огромну глад.

Соња, изађи да скитамо,

ноћас је нестварно лијеп град.

Витомир Вито Николић, Први снијег

[artzorana]

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи

само ме чекај дуго.

Чекај ме и када жуте кише

ноћи испуне тугом.

Чекај и када врућине запеку,

и када мећава брише,

чекај и када друге нико

не буде чекао више.

К. Симонов

[artzorana]

“…У возовима без реда,

многе сапутнице у пролазу убедио

да су ми све у што имам у животу

мислећи на тебе,

Вера Павладољска.”

[artzorana]

Не могу да заспим,

а ни да се пробудим.

Једино тебе нема,

а само ти постојиш.

Лепше је бити песма

него песник,

а бити ти,

више је од обоје.

Матија Бећковић

[artzorana]

Штетна

Када постао сам иоле имун на непокривеност твојих бутина, послужила си се пакоснијом методим. Искористила си ултимативно оружје. Најбољи женски пријатељ после мушкарчеве кредитне картице и мушкарчев најгори непријатељ после женске прошлости… Чежња. Лупила си је за све новце, не хајући за оног ко те грли на пола твојих слика. Крајње смело пустила си ме да се пржим, иако си била свесна моје ненапрживости. Тешко ми је било признати да ти је успело… Штета што било је непотребно, што си морала да зовеш данима, да опет, меморисао бих твој број…