#uzrok

[sacredwhores]

Jovan Živanović - Do Not Mention the Cause of Death (1968)

[zdravljeirecepti]

Prvi znak DEMENCIJE se javlja godinama PRIJE oboljenja - PRIRODNI LIJEK ...

[jelenajt]

Moj bol - moje pravo da ti ne oprostim uzrok istog.

[ti-i-ja-mozda-nekada]

DA LI JE FER ZANEMARITI NEČIJE OSJEĆAJE

Day 17: Ovaj dan neka bude znak pitanja. Ni jedno ni drugo nije imalo pravo na ovo. Ni u jednom trenutku. Ni pod bilo kojim razlogom. Šta god da je bio razlog, nije trebalo biti uzrok. Ne u situaciji kada su obje strane dale srce na dlanu. 1:1 situacija fer, pošteno i korektno.

[razdragana]

Ovo nije budućnost koju smo čekali. Ali jeste stvarnost, koja nam se dešava. I umesto da nas probudi iz beznađa, gurnuće nas dublje.

Nametanje kontrole nije rešenje, već sloboda.

Sloboda da se kaže nije mi dobro, nisam zadovoljan/a - a da odgovor ne bude ne znaš kako je meni

Sloboda da se ukaže na prekršena pravila, da se ne prećuti nepravda - a da se na to ne odgovori ko ti je kriv što ne umeš da se snađeš, ne možemo ništa, znaš ti ko je on/a

Sloboda da se bori za bolje uslove života - da savet ne bude ćuti može i gore, bar imaš posla

Sve se gleda kroz prizmu posledica, kad ćemo sagledati uzroke.

Ljudi nemaju vremena za sebe, za svoje najbliže. Ljudi su nezadovoljni, nesrećni, frustrirani, ljudi su robovi posla, novca, društvenih mreža i medija, ljudi su u strahu od talasanja

Nema slobode

Ljudi su anestezirani rečenicom "ćuti, može i gore"

Buđenje je bolno, ali nepohodno

[belog-grada-crna-princeza]

S obzirom da se 12. maja obeležava Svetski dan svesti o Sindromu hroničnog umora stavljam u nastavku spisak mogućih simptoma.

Sindrom hroničnog umora ili mijalgični encefalomijelitis je neuroimunološko oboljenje koje se javlja najčešće kod mladih osoba i češći je kod žena.

Uzrok je najčešće neka virusna ili bakterijska infekcija, može se javiti i u sklopu lajmske bolesti, nakon porođaja, nakon povreda glave i vrata ili nakon težih trauma. Okidač je uglavnom stres. Lek zvanično ne postoji, ali je terapija usmerena na poboljšanje simptoma i kvaliteta života.

Smatra se da do 1/3 ljudi nakon preležanog C0V1DA ulazi u ovo stanje, tako da je ova bolest nakon pandemije postala veoma česta i globalno se sada sprovode ozbiljna istraživanja o uzrocima i mogućim terapijama. Uprkos svemu tome, mnogi lekari i dalje nisu upoznati sa dijagnozom i greškom simptome pripisuju psihičkim bolestima, čime se nanosi ozbiljna šteta obolelima i dolazi do pogoršanja. Depresija i anksioznost jesu česti komorbiditeti, ali se javljaju kao sekundarni odnosno u sklopu sindroma, a ne nezavisno od njega. Bolest je ozbiljna, u najtežim slučajevima vodi u invaliditet, a s obzirom da je multisistemska i da zahvata celo telo mogu se kao posledica javiti i druge životno ugrožavajuće komplikacije kao što su miokarditis, oboljenja jetre, pankreasa i slično. Može izazvati i druga autoimuna oboljenja poput multiple skleroze, dijabetesa, lupusa itd jer je imuni sistem u disbalansu.

Ako se prepoznajete u ovim simptomima i oni vam traju duže od 6 meseci, a po nekim novijim kriterijumima je dovoljno i da traju 3 meseca, kod dece i 1.5 mesec, važno je što pre reagovati jer su šanse za izlečenje bolje ukoliko se ranije krene sa lečenjem.

U Srbiji i regionu se jedini ovim dijagnozama bavi profesor doktor Branislav Milovanović koji državno radi na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje, a privatno radi u okviru ordinacije Neurokard na Novom Beogradu. Ja mogu da kažem da je mene bukvalno spasio i da ću mu biti večito zahvalna jer je ne samo vrhunski stručnjak i izuzetno posvećen lekar, već je pre svega čovek <3

[80s-reject]

organi ce mi se raspast 😔

ceroza jetre, uzrok: cedevita too good 😔

[poeticlicense12345]

PRAVIM SJAJEM MOŽE SJATI SAMO ŠTO JE ŠTO JE PROŠLOST SAD, ŠTO NE MOŽE DA SE VRATI, ŠTO JE BILO KO ZNA KAD

Da li ste ikada pomislili kako ovo vreme nije za vas i da bi sve bilo mnogo bolje da ste se rodili koju deceniju ili vek ranije? Mislite li da su ljudi tada bili baš onakvi kakvi bi trebalo, cenile su se prave vrednosti, muzika je bila bolja i, uopšte, život nije bio ovako težak?

Da li (jugo)nostalgično gledate u žućkaste fotografije vaših roditelja, baka i deka obučenih po tadašnjoj modi i mislite kako su ti prohujali dani bili lepši i jednostavniji, što potvrđuju i njihove priče iz mladosti?

Reč nostalgija nastala je spajanjem grčkih stos (vraćanje kući) i algos (bol). Skovao ju je J. Hofer, tada student medicine, u svojoj disertaciji 1688. godine. Poslužila mu je za opisivanje čežnje za kućom koju su švajcarski plaćenici osećali boreći se u stranim zemljama.

Koncepti slični nostalgiji pojavljuju se u kulturama širom sveta.

Označava duboku emociju, koja bi najbolje mogla da se opiše kao melanholična čežnja, za voljenom osobom ili stvari koja nije tu i verovatno se više nikada neće vratiti. Opisuju je i kao „ljubav koja ostaje kad osoba ode”.

U budističkom učenju se pojavljuje koncept patnje, gde se smatra da je uzrok svih patnji požuda – u proširenom smislu, želja ili žudnja. Najdublji oblik patnje je nezadovoljstvo što se stvari, onako promenljive i nestalne kakve jesu, ne poklapaju sa našim očekivanjima. Prilično pojednostavljeno rečeno, patnja prestaje kad se iskorene žudnja i vezanost.

U zapadnom društvu i današnjem vremenu, nostalgija više nema negativnu konotaciju; kad je dozirana, poboljšava raspoloženje i povezuje nas sa drugima. Prisećanje „dobrih starih vremena” utkano je u naš svakodnevni život, od Fejsbuka koji nas podseća na naše nekoliko godina stare objave pa do uramljenih porodičnih fotografija, koje svi imamo kod kuće na polici ili na zidu.

Ruku pod ruku sa tim ide idealizacija prošlosti, odnosno pamćenje prošlih događaja kao lepših i boljih nego što su zapravo bili.

kad je reč o pamćenju prošlih događaja, u svesti nam najduže ostaje i najživlje se sećamo kako smo se osećali. Konkretni detalji vremenom manje ili više izblede.

Sva naša sećanja, kao i sve naše misli, su subjektivne. Ako smo sećanje vezali za pozitivnu emociju, zapamtićemo ga kao nešto pozitivno.

Objektivno gledano, devedesete godine prošlog veka nisu bile baš najsrećniji period naše istorije, pogotovo u političkom i ekonomskom smislu. Od sankcija, preko hiperinflacije i ratova pa do bombardovanja, nije manjkalo događaja koji ostavljaju rane na duši i gorak ukus u ustima.

Uprkos tome, veliki deo nas, tada dece, ništa od toga nije osetilo i pamti te godine kao divan period. Znam ljude kojima čak ni bombardovanje nije ostalo u ružnom sećanju, jer su bili previše mali i sakrivanje u skloništa su doživeli kao igru.

Generaciji naših roditelja je, uglavnom, Jugoslavija ostala u svesti kao najlepše doba. Život je bio drugačiji, a oni mladi. Ta velika država je, kao i sve ostale stvari na svetu, imala svoje prednosti i mane, ali je preovladavajuće osećanje bilo optimizam. Tako su je i zapamtili i preneli i nama, pa se pojavila nova generacija jugonostalgičara koja u toj državi nikada nije živela.

Osim za ličnu istoriju, ovo važi i za kolektivno pamćenje. Primer za to je idealizacija pedestih godina 20. veka u SAD, kroz medije predstavljena kao doba vintidž mode, milkšejkova, plavih lokni Merlin Monro i lepih porodičnih kuća sa savršeno pokošenim travnjakom.

Često slušamo o čežnji za zlatnim dobom ljudske istorije, kada su cvetali moral i kultura, znao se red i sve je bilo drugačije nego sada, i (sudeći po žalopojkama onih koje sam ja imala prilike da čujem) nimalo nalik sramotnoj dekadenciji savremenog čoveka, posebno novih generacija.

Na nove generacije žalili su se i Aristotel i Horacije, još u antičko doba. Tokom (ne tako malog broja) vekova koji su prohujali od tada pa do sada, nastalo je mnogo dela u kojima se ponovila ista žalba, pa se nameće pitanje: koliko je prva generacija ljudi bila dobra i bezgrešna kada sa svakom narednom ljudi sve više kvare, a čak i danas ima dobrih ljudi?

Takođe: ako je (svaka?) prethodna generacija bila bolja od one naredne, kako i zašto se to desilo, ako ih je ona generacija koja se žali vaspitavala?

Što se tiče morala, promiskuitetnosti i stava da je pre bilo više ljubavi i da se nije mislilo samo na zadovoljenja fizičke potrebe, uzela bih primer iz 14. veka. Đovani Bokačo je u to doba, na prelazu iz srednjeg veka u humanizam, napisao svoje najpoznatije delo, Dekameron. Ako ste ga pročitali, znate da se zaplet velikog broja novela vrti oko seksa. Ne bogougodnog seksa u cilju produženja vrste (u srednjem veku, jedino takav nije bio greh), nego neobaveznog, iz uživanja, često sa ljudima koje su junaci prvi put u životu videli.

Kaže se da dobri pisci umeju da daju tačniju i jasniju sliku društva nekog doba nego istoričari.

Još jedna tzv. pošast današnjice je moderna tehnologija, pre svega Internet i društvene mreže. Otuđuju nas. Opskrbuljuju nas većim brojem informacija nego što nam treba i nego što je zdravo.

Iste brige su postojale još od nastanka štamparske mašine, koja je bila trn u oku, pre svega Crkvi.

Ljudi su se opet jako zabrinuli u 18. veku, kada su dnevne novine postale popularne.

I opet, kad je na scenu stupio radio.

Kao što već možete i da pretpostavite, isto je važilo i za televiziju, uređaj za koji su „njegovi protivnici izrazili žalbu da preti da ugrozi radio, razgovor, čitanje, obrasce porodičnog života i rezultira vulgarizacijom američke kulture”.

Problem je i odbacivanje tradicionalnih vrednosti; daleko od toga da su one a priori loše, ali isto tako, na sve manje ljudi (pre svega mladih) utiče ona famozna krilatica „a šta će ljudi reći?” koja tera ljude da rade ono što njima lično možda ne odgovara, ali – „to tako treba”.

„Verovatno ne postoji period u istoriji u kom su mladi ljudi pokazivali tako jaku i nedvosmislenu tendenciju da odbacuju staro i žele novo”, kako reče jedan novinar Portsmutskih večernjih novosti u svom članku. Objavljenom 1936. godine.

Vremena se menjaju i način života se menja. Utopijsko zlatno doba nikada nije postojalo; današnje vreme ima mnogo loših strana, da, ali imalo ih je i svako prethodno.

Ljudi su oduvek bili isti.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[sinderelaa]

Samodestruktivna

Možda i nije velika stvar ako

Zakasnim kući par minuta

I nisam neorganizovana i ne znači da

Ne marim za svoje obaveze

Ako na prvu ispada da neke sitnice ne idu po kroju

Ne znači da nisam nikako učila ako se

Moj trud vidi samo na kraju

Pobogu nikada nisam ljuta i tolerantna sam prema svima

I onoj osobi što bi me gazila svakodnevno

I onom insanu što za hljeb traži

I onoj osobi na dnu džehennema što je

Svima bih pomogla bez imalo oklijevanja

Neke stvari se ne razumiju dok se ne provjeri

Šta se dešava iza kulisa

I ako ne odgovorim tri dana na poruku

Ne postoji mnogo situacija koje bi tome bile uzrok

Samo jedna i to je da nisam dobro

Ako sam vjerski nastrojena ne znači

Da ne želim da čujem kako ti je bilo sinoć

Ako me zanima šta se dešava u tvom životu

Ne znači da sam radoznala, već te volim

Al' za behind the scenes uvijek treba bit' radoznao

Jer ne znamo kroz šta ko prolazi

I nikad nije onako kako se čini.

[shekyspeare]

”Dova i sadaka spadaju u najveće uzroke koji pribavljaju dobro i otklanjaju zlo.”

Ibn Tejmijje, rahimehullah

-N-UM.com

[sacredwhores]

Jovan Živanović - Do Not Mention the Cause of Death (1968)

[jelenajt]

Posledice možemo izbjeći ali će nas uzrok uvijek sačekati.

[ti-i-ja-mozda-nekada]

PRVA PREPREKA

Day 7: Prvo razočaranje koje bi mogla da tako nazovem je tvoja šutnja. Nije razlog šutnje uzrok razočaranja, već to da nakon već mnogih lijepih noći i priča i povjerenja, nisi stekao povjerenje u mene da mi kažeš ono što je istina. E to je ustvari zaboljelo, jer sam vjerovala tada da smo bili došli do tačke gdje jedno drugom možemo stvarno reći sve. To je bila noć o maloj.

[ljubavniromani]

MASNO TKIVO NA VRATU, ISPOD PAZUHA, RUCI EVO KAKO GA UKLONITI

Masno tkivo koje se pojavljuje na glavi, vratu, rukama i ispod pazuha obično je benigna izraslina poznata kao lipom. Ove izrasline mogu biti pojedinačne ili se razviti na više mesta na telu, što može uzrokovati neprijatnosti. Iako se tačan uzrok nastanka lipoma još uvek ne zna, genetika se smatra ključnim faktorom, dok višak telesne mase i povišeni nivoi masnoće u krvi nisu glavni uzroci. Osim…

[poeticlicense12345]

SVET IZA OGLEDALA

Dok čitamo knjige, mi proživljavamo nekoliko života, a kad ih pričamo nekome, oni se odvijaju neposredno pred našim očima. Čitav naš život je knjiga koja se ispisuje sama, a mi ne znamo koja je njena poruka.Veština pričanja priča, kada pred onima koji slušaju, otvarate čudesne svetove u kojima se ostvaruju snovi onih koji imaju hrabrosti da idu za njima, je čudesna.

Često sam učenicima ,želeći da zavole tu magiju reči koja stvara čuda pred nama ,govorila da im ja na časovima pričam priče, ali ne da bih ih uspavala, već da bih ih probudila iz letargije, koja im sve više postaje prirodno stanje.Uzgred pamtim slogan neke omladinske manifestacije (Dan mladosti?) : „Probudi se, nešto se dešava! Tvoja se sudbina rešava!“ Zgodna metafora. Iznenadi me ponekad činjenica da tim mladim ljudima, mojim đacima, nisu pričane priče, naročito one pred spavanje. Bilo bi preambiciozno od mene da u tome nalazim uzroke otuđenosti, nedefinisanog moralnog stava, odsustva empatije koje odlikuju neke od tih mladih ljudi, jer psiholog, i pored nekih mojih afiniteta, ipak nisam.

Volim da mislima, koje uvek daju neku boju mojoj duši, prizovem te najlepše trenutke dana kada, slušajući sugestivan i topao glas „nekog svog“, odlazimo u san. Tada bismo mi deca, koja se, po pravilu plaše mraka i samoće u njemu, tonuli neosetno u san, u društvu likova iz priča koje su nam pričane. Priče su bile raznovrsne zavisno od naratora, koji su im davali specifičnu boju.U vreme najranijeg detinjstva te priče su bile nacionalno i epski obojene, kada bi nam ih pričala baba Marica, čiji su koreni bili ratnički i junački. Priče o Kraljeviću Marku i njegovoj neverovatnoj snazi, o njegovom konju Šarcu, s kojim je razovarao i pio vino (i pre crtaća!), o oranju carskih drumova, ali i ljubavi i poštovanju prema svojoj, Jevrosimi majci,su mi, još tada, duboko usadili neke moralne principe, kojih sam mnogo kasnije postala svesna. Serbeza, naša domaćica, nam je pričala, duhom i talentom jedne Šeherezade, čudesne priče iz Hiljadu i jedne noći, gde smo učili kako se i lepotom reći može boriti protiv zla i nepravde.

Naravno, bajke su bile nezaobilazne, kada bi nas mama uspavljivala, i uvek u skladu sa njenim iskrenim verovanjem da ljubav i pravda uvek pobeđuju. Kada bi joj tata, kasnije u životu, prebacio kao naivnost njenu veru u pobedu dobra nad zlom, pravdala bi se time da je to realnost, a ne mašta. Ni danas nisam sigurna da li je to njeno verovanje da ljubav savlađuje sve prepreke bio njen odbrambeni mehanizam, kojim se suprostavljala „rugobama“ života. Bilo kako bilo, ponela sam tu maminu „klicu“, pa sada ja „propovedam“ ideju da su ljubav i dobrota superiorni.

Tradicija pričanja priča pred san se nastavila u mojoj kući.Kao mladoj majci, pričanje priča nikad nije bila ona dnevna obaveza koja se, zbog prezauzetosti, preskakala. U tom pričanju bajke su bile onaj deo nasleđa koji se podrazumevao, ali što sam kao „pričalac“priča bila iskusnija i veštija, one su dobijale i neke druge namene, a ne samo uspavljivanje. Počela sam da pričam „prigodne“ priče, zavisno od didaktičke poruke koju sam nameravala da pošaljem. Danas mi sin kaže da sam „manipulisala“ njihovim osećanjima, kažnjavajući ih pričama umesto pridikama.Kada bi se „ogrešili“ o poštovanju „ličnosti majke“, Cankareve priče, Šoljica kafe, Zastideo se majke, Desetica, su bile delotvornije od bilo koje kazne.Dobijala sam njihovo izvinjenje, grižu savesti i – po neku suzu.Apsolutna katarza! (grešna mi duša!). Narator u meni je postajao sve samouvereniji i veštiji, a moje priče su sve više imale didaktičku poruku (profesionalna deformacija!), pa su Andrićeve priče o ljubavi prema knjizi i Aska i vuk, bile najčešće „rabljene“. Te priče kojima smo uspavljivali decu su bile najlepši i najdragoceniji, a, istovremeno, i najdelotvorniji trenuci u vaspitanju. Naravno, trebalo je i živeti u skladu sa onim što pokušavate da prenesete deci.I kao roditelj i kao profesor pokušavala sam da to uskladim u sebi. Ne znam da li sam uspela.

I danas kada priče pričaju elektronski naratori, mislim da živa, topla reč nije izgubila od svoje privlačnosti. Moja ćerka ,koja je i sama spisateljica, svom sinu priča „svoje“ priče zavisno od poruke koju želi da prenese (kao ja nekad!). A za mene, moj unuk kaže da ja „izmišljam“, a ne pričam, priče i od mene traži da mu pričam „priče iz svog života.“Kad sam ga pre neko veče pitala mogu li da mu ispričam neku ljubavnu priču, pristao je samo pod uslovom da sam ja glavni lik i „da ne izmišljam radnju“. Bitna mu je autentičnost priče, a meni one produžavaju „iluziju životnog trajanja“, ili, kako kaže Andrić, možda pričam sama sebi „svoju priču kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah.“

Neko je rekao da postoji mudrost glave i mudrost srca, a u tim „lekovitim“ pričama te mudrosti su skladno isprepletane. Glava gleda blagonaklono na razloge srca. Poželela sam, dok ovo pišem, da mi „neko moj“ priča priču u kojoj ljubav i dobrota sve pobeđuju i da, pričajući tako, probudi uspavano dete u meni, kome ne dam da odraste.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[globalmediaplanet]

Jelena Pavlović: Saopštenje Za Javnost

Imajući u vidu da sam iz medija saznala da više nisam deo pokreta MI SNAGA NARODA prof. dr Branimir Nestorović, obaveštavam javnost o sledećem:

Iz Saopštenja od 23.12.2024.godine nije jasno koji organ grupe građana je doneo ovakvu odluku o mom isključenju budući da predmetna grupa građana nikada nije usvojila akt po kome posluje - Pravilnik ili Statut, te stoga nema ni formalne organa upravljanja i odlučivanja o bilo čijem statusu, a naročito kada se ima u vidu da sam po Sporazumu grupe građana ovlašćeni zastupnik iste.

Obrazloženja data u Saopštenju koja se pozivaju na hakovanje mreža su krajnje netačna i zlonamerna, a imaju za cilj sraman pokušaj diksreditacije mog delovanja i nesebičnog doprinosa u dosadašnjem radu.

Javno zameram mojim kolegama odsustvo hrabrosti i dostojanstva da se problemi trasparentno i konstuktivno rešavaju. Takav princip je već imao za posledicu konfuziju u odlučivanju u vezi decembarskih izbora u Beogradu, neizlazak na lokalne izbore u većini opština posebno u Nišu i obaranje liste u Novom Sadu, lošu organizaciju i nefunkcionalnost. To je i glavni uzrok masovnog napuštanja pokreta od strane ljudi koji su sa velikim entuzijazmom pristupili pokretu.

Donošenje odluka bez ovlašćenja, korišćenje laži i spletkarenje je model koji treba menjati, a ne preslikavati.

Ostajem verna profesionalnoj, beskopromisnoj borbi za bolje i pravednije društvo, a to se može postići samo sa ljudima koji te vrednosti i ciljeve zaista dele.

Iskreno se zahvaljujem svima na velikoj podršci i motivaciji za moje buduće političko delovanje.

Jelena Pavlović,

advokat i narodni poslanik