#tišina tamo

[abmare]

i can tell this godawful cold/period combo's really kicking my ass not just physically but also mentally just by the fact that i'm getting the urge to rewatch c*ptain *merica

[belog-grada-crna-princeza]

Kako preboleti?

Preboleti. Šta znači „preboleti”? Vratiti se u vreme „pre bola”? Ili, kada te toliko boli da „pre-boli” do tačke kada više ne osećaš ništa?

„Možda sam solo al' nisam preboleo ništa i nikoga što sam ikad iskreno voleo”/ „Kada vreme oboli da li čovjek sve baš sve na kraju preboli?”

Ne verujem u preboljevanje. Ne umem. Sanjam te i dalje i boli me sve što nismo postali. Boli me tvoj život koji sam želela da bude naš, boli me moj život nad kojim se večno naginje jedna senka onoga što smo bili. Najlepša noć u mom životu - nas dvoje na plaži, tišina, mesec, zvezde, talasi. I onda je kvare neki ljudi, dvoje turista poput nas nailaze niotkuda sa nekim svojim pričama. Na kraju uspemo da im pobegnemo i smejemo se. Ti i ja, tim. Naš svet unutar njihovog. Nedodirljiv. Nesalomiv.

Krenula sam dalje, ali nisam prebolela. Postoji razlika i ne razumeju je samo oni koji nikad nisu voleli ovako. Život je nastavio dalje, onako kako život ume, onako kako mu je svojstveno. Kosa mi doseže do kukova i nekad u ogledalu uočim po koju jedva vidljivu crticu na čelu. Ljubila sam druge usne, čekala jutra sa drugima na nekim drugim obalama. Imam neke nove teme i malo bolje razumem sebe. Naravno da život ide dalje. Ali onda čujem pesmu na radiju koja vrati uspomene, ili odgledam neki film gde se neki par baš onako žustro posvađa, ili prođem nekom ulicom u kojoj koraci na trotoaru odzvanjaju u poznatom ritmu i na tren ne mogu da dišem. Nekad pričam o tebi. Služim se glagolima u prošlom vremenu, ali naučila sam na psihoterapiji da mozak ne zna razliku. Njemu se sve događa sada. To je objašnjenje, govorim sebi tada, samo nervni impulsi, ništa drugo. Ali malo jače se pridržavam za dršku od stolice. I primećujem poglede sažaljenja, za koje misle da ih dobro sakrivaju. Verovatno misle da sam jadnica. Ili ludača. Ili oba. Možda i jesam, i to je u redu. Znam da nije normalno ovako pričati o nekome posle toliko godina. O nekome ko i dalje živi i diše i hoda ovom planetom samo nekoliko kilometara udaljen od tebe, a opet vas svetlosne godine sada dele. Briga me. Ne živiš ti negde tamo. Pocepaću grudi i pustiti da se sva krv razlije po podu, pa im možda tada postane jasno. Nisi ti negde tamo, tu si. Ovde si. I zauvek ćeš ostati.

Neka mi ne pričaju o preboljevanju. Ja tu reč ne razumem. Ne postoji u mom vokabularu. Ako si preboleo, nisi ni boleo. Nisi ni voleo. Živim bez tebe i nekada mi je baš lepo. Nekad sam tužna zbog hiljadu i jednog razloga koji nemaju nikakve veze sa tobom. Dani i nedelje mogu proći da mi se ni ne pojaviš u mislima. Ali u nekim noćima stežem jorgan malo jače i gušim jecaje koji su u stanju da zalede krv u žilama ako bi ih iko ikada čuo.

I molim se da si srećan.

- Katarina

[jeleninblog]

~Svjetski dan poezije; (21. ožujka)~

Napravite revolucionarnu gestu, pročitajte knjigu poezije.

Ugodno čitanje svima!

Poezija

I bje u ono doba... dođe poezija

da me potraži. Ne znam, ne znam odakle je

banula, iz zime ili iz rijeke.

Ne znam ni kako ni kada.

Ne, ne bjehu to glasovi, ne bjehu

riječi, ni tišina,

ali zvala me iz jedne ulice,

iz krošnje noći,

iznenada, među ostalima,

među žestokim ognjevima,

ili dok se vraćah sam,

tamo je stajala bez lica

i dodirivala me.

Nisam znao što da kažem, usta mi

nisu znala

ništa odrediti,

oči mi bijahu slijepe,

a nešto je udaralo u mojoj duši,

groznica ili izgubljena krila,

i ostadoh sam

odgonetajući,

tu opeklinu,

i napisah prvi nejasan redak,

nejasan, bez tijela, čistu

glupost,

čistu mudrost

onoga koji ništa ne zna,

i odjednom vidjeh

očišćeno i otvoreno nebo,

planete,

treptave plantaže,

sjenu probušenu,

izbodenu

strijelama, vatru i cvijeće,

noć koja uspavljuje, svemir.

I ja najsitnije biće,

pijan od goleme ozvjezdane

praznine,

na sliku i priliku

tajne,

osjetih se kao čisti dio

bezdana,

otkotrljah se sa zvijezdama,

srce mi se otisnu s vjetrom.

Pablo Neruda

#worldpoetryday

[poeticlicense12345]

CARE BRATE

Hej Mirko, care brate, hteo sam da te zovem... ovaj, ali sam u nekim problemima, bože sačuvaj. Sve hoću, hoću pa nikako. Sinoć me uhvatili neki bilmezi, a nije mi bilo ni do čega, kao nešto da popijemo. Važi, u redu... Nisi ništa propustio. Pijan dripac do dripca... I šta sam, ono... ovaj hteo da ti kažem... tu je bila ova jedna, znaš kako to ide i tako to. Bio sam umoran i nisam navaljivao, majke mi, ali na njeno insistiranje piće smo završili kod nje... Ma pusti u tri lepe, mislim gde ću ovaj sada, tamo vamo u kućerinu, potkrovlje, memla na sve strane... Hajde, idem na prstima, deca spavaju u drugoj sobi. Ne mogu tiše. Ona pali lampicu, šatro pravi atmosferu. A jedva na oči gledam. Pušta muziku na gramofon, mož' da zamisliš kako to izgleda, ovaj, tek da se čuje levo desno i tako... intermeco; pokazuje fotografije, kaže ovo je moj muž... ovo je kad sam psihologiju diplomirala, tada smo se još zabavljali. Teraj je u pičku materinu! Mislim, šta se petljam kad ne znam da letim. Ako sada uđe, jabaće mi sve po spisku - srednji vek u najavi. Ali on je umro, zaključi. E, sad je sve ok., sestro. Mislim i udovice imaju dušu. Dam ja tu gedoru, kao da plešemo tamo vamo, kad se ona skinu bez pardona, care brate, ne mogu da verujem... A da se malo ljubimo u usta i tako to? Ništa! Još ona meni, požuri, šta čekaš!? I šta da ti kažem? Ovo ono, svašta nešto, čuda muda – maraton. Ja, ovaj ono, nešto u početku decu da ne probudim... ma, kakva deca i uramljeni pokojnik, to kad je počelo da urla i skviči čulo se do Kolonije... I tako, ne znam šta bih ti još rekao... Pitam je na kraju, pazi ovo, da ponovimo druženje, a ona meni, samo ne znam šta da radim sa tobom. Tišina. Ne mogu da verujem, care brate! Nešto kao, viđa se diskretno sa nekim već šest meseci, ali taj je poslom vezan za inostranstvo, pa poslepodne vraćaju se svekar i svekrva iz Despotovca i neće ništa da komplikuje, a ja ćutim, pravim se blesav kao mađarska sobarica u francuskom hotelu, a umoran sam u pičku materinu. Vidim, brate, koliko ima sati, a i dalje melje... dolazi joj ćerka Julijana i njen dečko Rodžer, crnac, iz Nemačke, i kad se okupe i skupe svi đuture u zavičaj. Nema problema, ali muči je pitanje: Rodžer je vegetarijanac, a Despotovac je Despotovac. Čime da ga hrane? Kačamak, pihtije i čvarci za doručak, ne ide... šta za ručak? A gde je večera? Mislim se, jebo me Rodžer vegetarijanac, care brate, šta mi sve to treba. Žena bre nema pojma. Ludača neka. Našla ona meni levo desno da glumata ribu, a jadnica živi u zajednici. Kao, ne zna šta će sa mnom? Pa, ne znam šta ću ja sa njom, i celom njenom svojtom i mojtom i ćerkinim dečkom vegetarijancem! Čekaj, bre, malo! Zar nisam u braku? Imam divnu ženu, skladnu vezu, dete... niko ne miriše cveće odozdole. Niko nema pojma kakve imam probleme, bre! Ona će meni cirkus od prcanja da pravi... Ja tebi ovo u poverenju pričam, zato što te poštujem, mislim, mož' da veruješ šta se meni dešava? Nemoj mojoj ženi da ispričaš, ovaj, nemoj nikom. Care brate. Šta je sa mnom? Šta je sa mojom mamom, bratom i snajom; gde je tašta i ženine sestre od tetke, pašenozi i onaj mali što me zove teča? Ja ne živim u zajednici i ja imam vremena za sve. Kad mi se nacrtaju, kao Kinezi, samo klimam glavom, smešim se i trepćem. Da li opterećujem nekog? Ne. Danas, care brate, ne možeš u diskretne odaje, a da ti ne presedne život posle toga. Razumeš? Šta da ti pričam, ne znam gde udaram... Ona komšinica, znaš je sigurno, ona što uvek dođe kad joj u stanu nešto propiša, pravi se savršeno gluva kad joj tražim broj telefona, a nikad ne propusti priliku da mi sisama iskopa oči. Komšija, kaže, hoćeš 'leba preko pogače? Ako sam oženjen, nisam zamonašen, ali šta da objašnjavam jadnici... Njoj samo piša po stanu. Pa, ti nemaš pojma, care brate, u kakvim sam problemima. Ma idi bre, šta da ti pričam kad ne možeš da shvatiš... Ovaj, i tako... Kako si ti? Baš mi je drago što smo se ispričali i što je kod tebe sve super. Jebiga, kod mene nije, ali život ide dalje. Nego, zbog čega sam te ono zvao, care brate? Je l ti, beše, imaš kablove za kola?

text author: Stojadin Pavlović

[radiogornjigrad]

Božica Jelušić: KAILASH, ETERNAL LOVE

KAILASH, ETERNAL LOVE . Za to bi jedino vrijedilo da se ponovo rodim: U bjelini i kršu, na nedohvatnoj stijeni, K’o snježni lotos da se u moru oblika zgodim, I da postojimo tamo, od svijeta rastavljeni, Ti i ja, anđele lijepi, u ledu zarobljeni. . Da ne pripadamo nikom, ni sami sebi, ni strasti, Ni rasi, rodu ni spolu, ni frivolnoj ljepoti. I da nas samo tišina svojom dubinom časti, Božanska,…

[zec-kosmajski]

Za tri meseca će 33 godine. Od kad sam je poslednji put video. Kao što se ploča na tiries'tri okreće. I mi oko sunca svake godine.

A upoznao sam je 3 godine pre toga.

Sajam ona velika betonska socijalistička mastodonska građevina Hale 1. Sa okruglim prozorima na kupoli od stakla. U to vreme jedino su Weather Report kad su svirali u novootvorenom Sava Centru imali tonca, oprostite, zvučnog inženjera, koji je učinio da zvuk bude kao u Carnegie Hall-u Naši tonci sa radio Beograda se krstili. Kako dobro zvuči. A na Sajmu raspad, Riblja Čorba sa našim kršom od ozvučenja i novim "hitovima" nekad nazovi 'oportunističko disidentskog benda' Ništa se ne čuje, a svi urlaju u pokliču. Budućeg rata. Za nazovi Anđela ,svirali su one pesme o skidanju aviona sa neba, malo pošto su Istinito podigli mač... A posle imali nervni slom.

I ja kao mladi, sweet sixteen, panker (da 16. jbg, slatko je i za male pankere u pubertetu) ugledao sam Nju, na samom kraju koncerta blizu onih stepenica što vode sa donjeg podesta na onaj kružni tok oko sajamskog prostora.

Duvao sam lepak tada. Ali to je druga priča, a i njena. Sećam se samo da mi je napisala broj telefona. Na nekom papiru. Ili možda na ruci nebitno je.

Ne znam ni zašto sam bio na tim, još tada ustajalim ostacima one sveže Riblje Čorbe, koju su slušali moji matorci, a ni ona. Ali u mesecima i naredne 3 godine se osmislilo.

Ona se zvala Danijela, a prezivala Tatić.

Da, evo daću vam kraj pre početka.

I neću sredinu da nikome dam. Šta smo ona i ja proživeli je naša privatnost. Može živeti u tuđoj mašti. Pokvarenoj, strast je naša.

Pred kraj te trogodišnje povezanosti.. U kojoj sam bio tu a i ona...u kojoj sam upoznao njenog oca vozeći se sa njime posle zajedničkih psihoterapijskih seansi. I obilazio je svakodnevno u lošim trenucima na rehabilitaciji od duvanja lepka u maloletničkom boravku za ovisnike 88'me u Dragiše Mišovića. Pandan Drajzerovoj al za malololetnike.

Bila je tamo i 20 godina kasnije Milica ako čita, pozz za Milicu...

Prošlo je sve to. Ona se skinula sa svega, ja se nisam navukao tako kao ona na lepak kao, ali posle jesam... Na kocku 1990. A ona je tada već bila prepička sa nekim starijim likom (Zec tišina), ali volela me i dalje.

Bila je tu na mom ispraćaju u vojsku kod mene kući u Resavskoj sve sa njim. Nismo znali da će rat da počne tridesetak dana kasnije. Ona je sa njim krenula u Nemačku da sebi sredi život i uspe u toj igri. Ja na Albansku granicu u Makedoniji da je čuvam kao graničar Jugoslovenske granice.

Pisao sam joj pisma i pre i pošto je počeo rat. Svaki dan. Ložio sam se i dalje. I voleo je. Sećam se jednom.. Sex posle KST neke svirke... Pre tog matorca, kod mene. Ona uzdiše da grešimo, ja da je volim.

Na pisma nije bilo odgovora, mesecima. Rat se zahuktavao sa Slovenije proširio se na Hrvatsku.

Ja,slomljenog srca ali sa nadom..pozovem iz pošte.

Njene roditelje na fiksni... Mobilni još nisu bili ni blizu svakodnevnice..1991.je. RAT.

Javi se njena mama. Čuje moj glas,zajeca.

Da nekom slušalicu,čujem šuškanje. Pošta,kasarna, red iza mene. U kantini sam popio par Bitolskih piva da se okuražim uopšte da pozovem njen br.

Glas u slušalici (kasnije saznajem da je tetkin) saopštava mi da je poginula. Sa Njim

On ih je slupao kolima na putu za Nemačku. Odmah posle mog ispraćaja. I kako ja to ne znam i zašto nisam bio na sahrani...

Neću pisati sada o svojim osećanjima. Tog trenutka. Samo objašnjenja, meni nedovoljna. Moja majka je zabranila svim mojim prijateljima koji nisu već bili u vojsci, sa kojima sam se mogao čuti, da mi ni slučajno to ne kažu jer se bojala da bih pobegao na sahranu pre polaganja (tadašnje zakletve državi da si veran vojnik, za koje vreme pre polaganja nisi pod pretnjom zatvora iz kasarne)

Onako pripit, emotivni klninac od 18 dina, posle 3 velika piva samo sam spustio slušalicu.

Od nje imam sliku, dve. Na papiru

Mnogo smo bili bliski. 33 godine kasnije,nisam nikad bio na grobu. Možda bih mogao da ga nađem.na Bežaniskom groblju. Ali, nepotrebno, nekako osećam, znam da mi se nasmeje kad mislim na nju...I znam da me voli kao i ja nju. Jer je čuvam u mislima, u postojanju.

Kad kažemo, nebo nema granice, ja mislim na nju.

[artgenius]

Početak nečega što bi ličilo na nešto

Duž mokre ulice, isecao sam oštar vazduh na kriške širokog koraka. Iza prvog ugla, već omamljen od hladnog vetra, zurim u modro nebo. Zimsko je veče čudesno, pogotovo u kombinaciji mirisa domaće stoke i vlažne zemlje. Aromatična idila sela. Uokvirena slika zvezdanog beskraja kovitlacima dima iz odžaka okačena nad glavom izmolila je još jedan dug zamagljen pogled u plavo.

Premeštajući se sa jedne na drugu nogu, usamljen na betonskom platou, nestrpljivo iščekujem poslednji autobus. Neprijatnost koju je donela prohladna noć. Naviru misli.

„Zrak se prelama u vodi, kao ulaz u dvorac iz priče. Uz tihu vodu, pod niskim nebom, pesak skuplja sunce. Zaronjen u miris rascvetalih vrba, uporan kao trava, ležem na mulj. Slušam. Kroz ponavljanje trenutka, kao eho vekova uhvatim akorde nečeg što traje, postoji, kao voda. Nisam se mučio da to steknem. Još jedno leto. Ništa mi i ne treba. Samo da me puste svi redom. U vodu. U leto. Da zaronim sve do peska. Do mulja koji miriše na detinjstvo čak i kad se samo setim, do crnih školjki. Ta tišina dole je drugačija. Nije prazna. Bruji. A kad izronim, čujem ti smeh. I još mirišu vrbe.“

Odlično, pomislih. Otišao sam dalje od početka a već sam stigao do kraja. Čemu više reči. Ovo je gotova slika.

Zadrhtao sam trgnuvši se iznenađen. Zvuk kočnica i kompresora koji otvara jedna ogromna vrata, sa svom teatralnošću razotkriva duboki stepenik, pa još jedan koji usmerava pogled na gore, na ozbiljnog i rekao bih nestrpljivog vozača. Srećom pa je kondukter upadljivo veseo piskavo zakreštao: Horgoš-Kanjiža!

Nekoliko đaka poput preplašenih pilića,iskočilo je iz autobusa a zatim je odpijukalo u nepoznatom pravcu u potrazi za svojim kokošinjcem. Udobno smešten na sedište, nazirem tamo, u daljini, svetlost grada. Oslikati knjigu ili čitati sliku. Pitam se…

[cigarete-i-poezija]

Mnogo volim teške razgovore,

Ne znam zašto ih ljudi izbjegavaju,

Zar ne vide ljepotu,

U teškim riječima koje su tokom tog razgovora izgovorene?,

Zar ne vide snagu što raste,

Kada se duše isprepletu?,

Lako je reći volim te,

Ali teško je progutati knedlu,

Što se u grlu krije,

Kada pričaš o problemu s osobom koju voliš.

Navedite mi primjer,

Lake ljubavi,

Gdje je sve išlo kako treba,

Nekad buket cvijeća ne predstavlja ljubav,

A cvijeće nekad mora uvenuti,

Zato dozvoli da isprepletem korjene,

Duboko u srž tvoje duše,

I da sa svakim razgovorom,

Što nam teško pada,

Rastemo od suza,

Što ih zajedno u toj noći proljevamo.

Noć po noć,

Dan po dan,

Cvijeće će rasti,

Ja ću biti korjen,

A ti moja kap vode,

I sunce što sija.

Ja ću biti mjesec,

I noću ću te čuvati,

Dok mirno spavaš.

Postat ću ljetni,

Povjetarac,

Što tvoje latice miluje,

I pčelama ću stvarati puteve,

Poljubce moje neka ti one šalju.

Riječ po riječ,

Suza na suzu,

Stvori se rijeka,

Što našim duševnim livadama teče,

Ne boj se,

Prepusti se i plutaj tom rijekom,

Neka te ona do mene dovede,

Ja ću biti povijena vrba,

Što ti hlad pruža,

Pogledaj oko sebe,

Tu sam,

Ta rijeka,

Sunce i mjesec,

Ta vrba,

I crvena ruža,

Sve sam to ja,

To su moji korijeni,

Duboko u srž duše su pušteni,

Prepusti se,

I osluškuj,

Tišina,

Mir i spokoj,

Tamo negdje u daljini,

Čuju se ptice,

Pjevaju...

Čuješ li,

Pjevaju našu pjesmu,

Pjevaju je tebi,

Pjevaju o tome,

Koliko te volim i cijenim....

[polakoumirem]

za minutu duže

kada bih mogla vratiti vrijeme

da ovaj put znam šta će me dočekati

i da znam

iskoristiti bolje

te posljednje minute

vratila bih se uvijek tamo

kada sam posljednji put ležala

u tvome zagrljaju

ostala bih tamo

koju minutu duže

iako mi niti cijela vječnost

ne bi bila dovoljna s tobom

ali ostala bih

onda kada bi me zamolio

zakasnila bih na posao

samo kako bih te mogla pogledati

još jednom

i reći sve ono

što sam uvijek htjela reći

sve što mi je bilo na duši

ali nisam imala vremena

i pustila bih te

da pričaš svoje uobičajene gluposti

samo da me nasmiješ

i naživciraš

a sada kada imam

i previše slobodnog vremena

ti šutiš

i toliko si ponekad bio dosadan

svojim pričama

da mi sada nedostaju

i tvoja tišina

za koju sam prije molila

sada ju mrzim

i sada samo šutiš

i nema te,

više te nema.

/polakoumirem

3.45am

[abmare]

hmm. might fuck around and rewatch star wars for the first time in forever

[ultravioletna]

zaljubljena u čoveka koji je pička

Valjda si čuo za one faze u preboljevanju nekoga. Nemam pojma koje su to zaista faze ali imam neke svoje. I mislim da sam na poslednjoj. Ili da uopšte nisam ni prolazila kroz te faze. Jer mi je sa tobom sve bila faza. A opet nisam mogla da se izbavim iz nje. Da pokušam na prstima obe ruke da ti pokažem koliko puta su me poslednjih meseci pitali kako da prebole nekoga sa kim nisu ni bili, ne bih mogla da ti kažem tačan broj. Jer ih je bilo više od deset. Možda pedeset. A možda i sto. Zamisli sve te ljude koji ne znaju kako da odšetaju od nekoga koga možda nisu ni dodirnuli, ni poljubili. Ali su ih upoznali i bili sigurni u to - da je ta osoba zapravo osoba sa kojom žele terasu sa pogledom na more i šta ja već znam, ljubav, prosto i jednostavno. Pre otprilike pola godine imala bih ja jasne savete za to i veruj mi, pomagala sam ljudima. Sve dok nije došlo do trenutka da pomognem sebi. Mnogo sam bila ljuta na sebe. I i dalje sam, priznajem. Znala sam nekoga da izvadim iz tog začaranog kruga i nikad ih ponovo ne vratim u isti ali nisam umela sa sobom to. Kako? Zašto? Ko si meni bio ti? I zašto si pomislio da mi je bolje bez tebe? Da je tebi bolje bez mene? Jedini zaključak do kog sam ikada dolazila kada god sam razmišljala o ovome; bilo je jednostavan. Tebe nikada nije bilo briga. I bila sam u pravu, zar ne? Bežala sam u gradove u kojima me ne bi našao, pevala sam pesme koje ti ne bi slušao, ljubila sam momke koje ti ne podnosiš - bila sve suprotno onome što si želeo da budem, da bih konačno zaboravila koliko kilometara traje put do tebe, jer meni nikada nije bilo dosta avanture koja se nalazila preda mnom i ako misliš da ti nikad nisam ostavljala tragove ispod prozora, proveri opet. A i takve devojčice, poput one koju si zarobio u meni kad smo se upoznali, jebiga, nekad ipak odrastu. Pa i kad sam konačno shvatila da me je ta devojčica koja se krila od tebe zapravo kočila, krenula sam da pišem pisma. I pisala sam. I slala sam. I nisam očekivala ali sam čekala. Odgovor. Znak. Trag. Kao malo dete. Kad mu obećaš igračku, ako bude bio dobar. Pa je ne očekuje, jer mu nisi rekao kada ćeš je kupiti i doneti mu je. Već si samo rekao da hoćeš. Ali je čeka. S vremena na vreme mu padne na pamet i zapita se šta je sa njom. Je l se izgubila negde na putu. U šumi. Možda je i dalje u izlogu a možda je i negde u plakaru. Sakrivena. Od njega. Jer je možda, još uvek nije zaslužio. Pa sam onda prestala. I da čekam i da očekujem. Prešla sam na neku levu fazu, ne bih je imenovala. Vezana je za xanax. U prenesenom značenju, ne brini. Nisi ti još uvek toliko moćan da od mene napraviš nekog sličnog sebi. Mada nećeš ni biti. Ali možeš da se nadaš. I ako negde pročitaš ovaj tekst, staviću ključan datum neki tamo februar 2018 godine. Da misliš da se radi o nekome drugom. A ne o tebi. Jer nikada ne čitaš do kraja. I jebe mi se više za to. Samo, mogao si da uzvratiš pismom. Da znam da li me mrziš ili ti nedostajem. Da li si ravnodušan ili te ponekad nasmejem. Mogao si da budeš sve to zajedno ali da mi makar staviš do znanja da to jesi. Ali ti si ispao samo jedna, blago rečeno, pička. I prosto mi je ponekad neverovatno ��to sam se zaljubila u nekoga ko je takav. Ispravka, što sam bila zaljubljena u nekog ko je takav. Zajebi me. Više te ni ne očekujem ni ne čekam. Čovek koji na 5 mojih reči ima 10 svojih tišina je pička, a ne čovek. Uz dužno poštovanje prema čoveku kog si ti zarobio. I da ti konačno otkrijem u kojoj fazi sam trenutno - u onoj u kojoj shvatam da nikad nisi ni postojao. Moja iluzija o tebi i ono što ti stvarno jesi, nisu dve iste stvari. I zbog toga ti se, ponovo, bez imalo sarkazma u rečima, izvinjavam. Nisi ti kriv što si pička.  Budi. Samo ne sa mnom.  Nikada više. ultravioletna

[edinem]

Znao sam da je prava.

Osetiš.

Mogao bi da ležiš sa njom danima.

Samo ležiš. Dišeš. Ćutiš.

Ne praviš ni jedan jedini pokret.

Osim onoga što spaja usne. Ruke. I duše.

Taj pokret ne moraš ni napraviti. Napravi se sam.

Diši i slušaj. Tišina odzvanja sve prećutane reči.

Pozivnica za raj, pre raja.

Neka granica, reklo bi se.

Tamo na granici si čekao ovaj trenutak. Poseban.

Uz posebnu.

M. Selimović

[kroz-zivot-srcem]

Budi tu,da manje pušim,

da se češće brijem,

da tišina bolje zvuči,

da imam lozinku za osmeh,

da mi ne bude teško kad mi je teško,

da razgovaramo,dok samujem,

da me bockaš i miluješ rečima,

da ne budem tužan,

dok slušam tužne pesme,

budi tu,da znam da si tu.

Budi tu,jer tu ti je mesto,

tu si na sigurnom,

tu si lepša,

tu ni ja nisam loš,

tu ne boli,

tu je bolje od bilo kog tamo.

[jeleninblog]

Poezija

I bje u ono doba... dođe poezija

da me potraži. Ne znam, ne znam odakle je

banula, iz zime ili iz rijeke.

Ne znam ni kako ni kada.

Ne, ne bjehu to glasovi, ne bjehu

riječi, ni tišina,

ali zvala me iz jedne ulice,

iz krošnje noći,

iznenada, među ostalima,

među žestokim ognjevima,

ili dok se vraćah sam,

tamo je stajala bez lica

i dodirivala me.

Nisam znao što da kažem, usta mi

nisu znala

ništa odrediti,

oči mi bijahu slijepe,

a nešto je udaralo u mojoj duši,

groznica ili izgubljena krila,

i ostadoh sam

odgonetajući,

tu opeklinu,

i napisah prvi nejasan redak,

nejasan, bez tijela, čistu

glupost,

čistu mudrost

onoga koji ništa ne zna,

i odjednom vidjeh

očišćeno i otvoreno nebo,

planete,

treptave plantaže,

sjenu probušenu,

izbodenu

strijelama, vatru i cvijeće,

noć koja uspavljuje, svemir.

I ja najsitnije biće,

pijan od goleme ozvjezdane

praznine,

na sliku i priliku

tajne,

osjetih se kao čisti dio

bezdana,

otkotrljah se sa zvijezdama,

srce mi se otisnu s vjetrom.

Pablo Neruda