#stopala

[hrvatinaa]

[stopalalove]

[milka-savic51]

[zdravljeirecepti]

BOLI LI I VAS KURJE OKO? - Kako da na jednostavan način smanjite bol i u...

[zdravljeilepotaema1]

Kako da se oslobodite bola u leđima?

Postoji posebna tehnika masaže stopala, da bi se oslobodili bola u leđima. Kako nam masaža stopala može pomoći? Veoma lako! Bitno je da redovno upražnjavate ovu tehniku. Zato čitajte moj sajt i saznajte...

Postoji posebna tehnika masaže stopala, da bi se oslobodili bola u leđima. Kako nam masaža stopala može pomoći? Veoma lako! Bitno je da redovno upražnjavate ovu tehniku. Svoju kičmu možete da pronađetei na ivici stopala. Tu se projektuju svi problemi vezani za bol u leđima. Nalaze se u obliku bolnih tačaka, koje bi trebalo da masirate.Tehnika masaže. 👉 Pronađite “kičmu” na stopalu. Sedite na pod…

[starshopping77]

sedela je na ivici mog ludila 

i lakirala je nokte

dok sam ja svoje izgrizao od stresa

sedela je kraj vatre mog bijesa

da bi uzgala cigaretu 

dok sam izgarao iznutra

sedela je kraj pijavice mojih suza

i mirno je umivala svoja stopala

dok sam se utapao 

sedela je u tamnim odajama moje duse

i nije trazila svijetlo

dok se nisam potpuno izgubio

[lifeinbooks]

...voli jučer, voli danas i sutra. Voli jutro, doručak, svoj izgovor, svoj rukopis, svoju smotanost u matematici i kuhinji. Voli krivine na cesti i u životu, voli svaku životnu rupu na koju naletiš i sve one s kojima ćeš životne rupe ispuniti. Voli sebe u porukama na koje iste sekunde odgovoriš, pozivima na koje se nikad me javiš, golog vrata i ugrijanih stopala.

Voli se

Ljubi se.

I čuvaj se.

I ne brink ako nemaš nikoga kraj sebe da te voli baš takvog kakav jesi. Imaš život koji ti je poklonjen, a nije li to najveća ljubav?

Da živiš i voliš život.

Da voliš i živiš ljubav.

[oneshyperson]

padneš na sedždu, pa svoj najčasniji dio tijela

spustiš na mjesto koje se gazi nogama,

dovedeš u istu ravan lice i stopala, a zatim

sumnjaš da će ti Allah, Gospodar Zemlje i

nebeskog svoda, uskratiti ono što od Njega tražiš!

Neće, Allaha mi!

[likakolorado]

Bubanj, ljubav

Kada nocas, zima, gola su mi leđa

I užas, voli me da gledam

Sada reži, prede, stopala se tope,

I stižu parketi da me grle

Sada bubanj, ljubav, visoko naštiman

Me riba, do kože da sam budan

Dođi ovdje, leptire, stropove mi skidaj

Nema što nije, bušilo mi drob

Samo polako, posudi mi krilo, bilo što bilo

Da pomaže

i kada ti zvoni

Malo mi vremena pokloni

Perje mi gori

Da pomaže,

Ne pomaže

Prelako sam podesiv, spavamo na strvinama

I svaki put kad si tužna zarađuju na nama

Zarađuju na nama

Zarađuju

Pijem oblake perajama u jorgan

Vadim sive gline duboko iz tmine i njima šijem površine

Neko daleko, jutro, dolazim na zraaaak

Samo polako, posudi mi krilo, bilo što bilo

Da pomaže

Prelako sam podesiv, spavamo na strvinama

I svaki put kad si tužna zarađuju na nama

Zarađuju na nama

Zarađuju

Prelako sam usmjeriv, torpediramo daleka sunca

I svaki put kad si tužna, zarađuju na nama

Zarađuju na nama

zarađuju

[hrvatinaa]

[mojisnovi]

Mladi Bateleur orao...

Orao Bateleur je najpoznatiji od zmijskih orlova. Bateleur na francuskom znači „šetač po konopcu“. Ovo ime je verovatno izabrano zbog karakterističnih vazdušnih akrobacija.

Izgled...

Perje jednogodišnjeg bateleura je jednolično tamnosme��e boje.

Oko treće godine, ovo perje počinje da se pretvara u odrasle boje crne, bele i sive. Nezrelom Bateleuru može biti potrebno i do 8 godina da skine svo svoje smeđe perje i pretvori se u pune, odrasle jedinke. Bateleur ima izuzetno duga krila i kratak rep, tako da mu stopala u letu protežu preko repa.

Ženka će položiti jedno jaje u gnezdo koje se nalazi na velikom drvetu, koje nudi zaštitu. Majka inkubira jaje, dok otac skuplja hranu i štapiće za gnezdo. Ponekad, međutim, otac inkubira. Nakon perioda inkubacije od 52-59 dana, izleže se beba orla Bateleur.

110 dana kasnije, mladunče će napustiti gnezdo, ali će nastaviti da dobija hranu od svojih roditelja još 100 dana. Samo 2% pilića doživi odraslo doba.

[brbljivica]

NEDELJA   

mrzim nedelju još od osnovne škole.  kad počne da odmiče popodne, kao da se spremam  da umrem.  zavera nenapisanih domaćih zadataka, navijanje  budilnika,  odlaganje večere, bolji život odmah nakon toga.  nedelja je neprihvatljiva.  tek tada se vidi prava priroda naših života malih  robova.  taj bol u stomaku, strepnja od ponedeljka.  očajnički se hvatamo za trenutke sreće koje    pokidamo  od siline stiska.  nedelja je kratki pregled života.  i svaki put je bila nedelja kada smo to radili  i vidi u šta se život pretvorio.  ustajem s mučninom. žedna sam.  uvek zaboravim da se nalivam vodom kad pijem.  nisam sigurna tačno zašto pijem  znam da imam dobar razlog.  potrebna mi je uteha, a osim alkohola i crkve je  niko ne nudi danas.  crkva je neprihvatljiva.  pitam se kako sam i dalje živa ovde, kako je iko  živ.   

pokušavam da napravim doručak, ali odustajem.  pokušavam da osmislim budućnost,  ali osećam strah kao prvi put kad sam gledala noć  veštica.  mislim na prošlost,  i tužna sam kao prvi put kad sam gledala čoveka  slona.  a u sadašnjosti, spremam se za glasanje.  nada kaže ljudima da mogu da biraju.  da li su nada i samoobmana oduvek bile sinonimi.  do koštane srži ne osećam ništa dobro naspram  sadašnjosti, prošlosti, budućnosti.  sve mislim kako su nas drugačije učili.  napolju je kiša, čekam da stane   

pet popodne je, ima li uopšte smisla da idem  ionako je sve unapred izgubljeno  u pola sedam sedim na dvosedu u gumenim  čizmama i jakni  i pitam se šta treba činiti  vruće mi je pa ipak izlazim  uzimam olovku od kuće  ne volim one ispipane.  kisnem zaokružujem nešto kisnem ulazim u stan  dugo perem ruke  šćućurim se na dvosedu i čekam da sve prođe  nikad ne prolazi pa ustajem i spremam kasnu  večeru  jutro posle izbora   

novi dan sviće  ne znam kome i zbog čega  o kakvim izborima uopšte pričamo  nije mi dobro od ove iluzije konstantnog kretanja  pa mi jedva i dišemo a sigurno se ne pomeramo  hoću kući samo hoću kući  a to je s tobom  potrebno mi je uputstvo za korišćenje neupotrebljivog života  neupotrebljive ljubavi  uputstvo za podnošenje života, sve po stavkama,  svaki korak.  moja zakržljala stopala ne znaju samostalno da  hodaju.   

puštanje zvuka mora s jutjuba dok zamišljam da  smo tamo  najtužnija je stvar koju sam ikad uradila.   

Ljubavna pisma Guglu - Ognjenka Lakićević

[zdravljeirecepti]

ČUKLJEVI - Kako ih izliječiti?

[leylaslittleworld]

Nekim danima poželim da me nema,

da na ovaj svijet nikad nisam postala.

Zatim noću, ta želja za sekundu bude veća, a moja nesreća još teža.

Kao mala, mislila sam da će život biti puno ljepše mjesto i da je svijet satkan od vila i šarenih jednoroga,

zatim sam odrasla.

Voljela bih da sam negdje na jugu Španjolske, da bosa koračam po pijesku, stijenama, nosim bijele haljine, šešire, marame, markirane torbice, i puno nakita.

Budila bih se uz sunčeve zrake i pila prvu jutarnju kafu s pogledom na mirno more

Zatim bih započela dan u Cordobi, obilazeći znamenitosti, dzamije i male uličice koje pišu svoju priču,

a već sljedeće jutro našla bih se u Sevilli, gradu koji je poznat po tome da filmski klišei ipak postoje. Kako kažu : “ Sevilla je grad flamenca, fešti i strasti”, idealna za popodnevni sok od naranče uz laganu muziku.

Sljedećih par dana, a ko zna, možda i mjeseci provela bih istražujući Mallorcu. Znate, cijelog života sam se pitala da li postoji mjesto za mene na ovom svijetu?.. zatim sam vidjela sliku Mallorce.

Podsjeća me na mir u ovom užurbanom svijetu kaosa, a ko zna, i kao mala sam željela pobjeći na ostrvo i dopustiti sebi da budem slobodna, svoja i sretna.

Potom, svako sljedeće odredište bi bilo nevažno , jer bi moja stopala bila uništena od ljepota, duša od slobode, tijelo od sunca, dobre hrane i mnoštvo uspomena.

Nekim danima poželim da me nema,

ali onda se sjetim da još nisam gledala zalazak na jugu Španjolske.

[malodusnost]

Izdaja. Jer ležiš pored nje, ruka ti je ležerno na njenim grudima, noge su isprepletene. Njena stopala su hladna, njeni dlanovi su mokri jer ona zna da nisi tu. Dok sklapaš oči ona oseća Da se vraćaš meni. Pa nemir; I svaki dan ti se trudiš Da je voliš Da je slomiš. Ali znaš ti dobro taj put Kojim se vratiš meni. Iako kilometrima daleko prepoznaješ moj svemir; Smiraj dana ti najteže pada jer tada žudiš od osećaja tada je potreba tvoj neprijatelj. Ne podnosiš sebe što je tvoja ruka na obaraču A metak je naciljan u njeno srce. Ali dobro ti je poznat zvuk obarača kad ga povučeš, jer ako ne pucaš to znači da ostaješ tamo gde nisi znan, tamo gde je tvoje postojanje enigma i gde tvoje oči gube večni sjaj.

[rokenrol]

Aida Šečić Nezirević: Zaboravi Alinu

Moj sin Karim sprema kafu. Posmatram ga dok vadi teglicu smeđeg praha iz kuhinjskog ormarića koji sam, iz čiste dosade, prelijepila tapetama šarenog dezena. Šarena kuhinja s motivom Ajfelovog tornja podsjeća me na jedno i jedino putovanje u taj grad, prije dvadeset pet godina. Sjećam se plača jedne žene u autobusu, kojoj su javili da joj je iznenada umrla majka. Sjećam se i kako sam se čudila činjenici da je Mona Liza zapravo prilično mala slika. Karim zvecka kašičicama, lupka ladicom, sipa sitni bijeli šećer u naše šolje. Prvo mojoj mami, meni, pa sebi.

Moja mama nije umrla. Ili jeste? Sjedi, stoji, hoda i govori, ali mi ne znamo šta govori. Umro je, nakon teškog moždanog udara prije tristo dana, njen razum. Moj sin Karim donosi kafu na sto.

„Šta bismo sad mogli raditi?“, pita.

*

Kad sam imala dvadeset četiri godine, dobila sam kćerku Alinu. Pri rođenju, bila je teška tri kilograma i tristo pedeset grama. Bezbrojne sam sate provela s njom, vozeći je u ljubičastim kolicima, na Vilsonovom šetalištu. Moja Alina imala je najljepšu boju kose na svijetu – onu starog zlata. Ili meda, kako hoćete. Presijavala se i vječno joj padala niz malena, uspravna leđa. Rijetko ju je vezivala u rep. Podsjećala je na princeze iz one prve debele Diznijeve knjige koju sam imala kao dijete. Uživala sam češljati moju kćerku. Alinin je tata bio moj dečko i poginuo je u saobraćajnoj nesreći kad je Alini bilo sedam mjeseci. Policajci s plavim kapama šablonski su nam zakucali na vrata i šablonski kazali da im je žao. Mrzim šablone, mrzim formule, mrzim redaradi. Ja sam ta koja je ostala. Ostala bez njega. Ostala kad su svi tješitelji otišli. Ali sam znala da će suze proći. Uostalom, imala sam ono što mnoge mlade samohrane majke nisu. Posao lektorice u jednoj maloj ali uspješnoj izdavačkoj kući. Rješenje je u pomirenju, rekao je neko. I ja sam se pomirila. Smrt sam prihvatila onako kako sam prihvatila i život. Smrt svog oca. Smrt Alininog oca.

Jedino nisam mogla prihvatiti gubitak Aline.

*

„Možda da pogledamo neki film“, kažem i prinosim šoljicu usnama. Kafa je dobra i vrela, a mi imamo vremena napretek. Možemo pogledati i pet filmova, jedan za drugim. Jutros je Karim odslušao svoja onlajn predavanja. Ja sam imala snage lektorisati šesnaest stranica romana na kojem trenutno radim i zaključila da je za jutro dosta gramatike, pravopisa, slovnih grešaka i stila. Poklopila sam laptop. Nakon toga sam oprala mami stražnjicu, promijenila joj pelenu, uhvatila je za ramena kad su joj bosa stopala zaplesala po mokrim pločica i dala joj terapiju, skrivenu u puding od čokolade. Zadihala sam se.

„Može“, kaže Karim i mijenja kanale, nalazi Dječaci ne plaču.

„Ovo?“, pita.

„Ne baš“, kažem ja.

Smiješimo se.

*

Moja kćerka Alina sa pet se godina voljela igrati pez-figuricama. Poredala bi ih u krug, male lutke s kutijicama umjesto tijela, i igrala se porodice. Helo Kiti bi bila kćerka, šerif Vudi tata, Barbi mama, i tako redom. Ona bi mahala ručicama i klamparala jezikom, udahnjujući lutkama život. A meni bi ruke podrhtale.

Sa šest je krenula u školu, kod punačke smeđokose učiteljice zelenih očiju. Kad bi se vratila, zajedno bismo pisale njenu zadaću, a zatim bismo crtale sve što bi nam padalo na pamet. Uspavljivala sam se milujući joj meku kosu, katkada pjevušeći: Moja draga sad je u Japanu, a katkad joj pričajući bajke o malim stopalima, imenom Mini i Mimi, koja putuju svijetom. Zaspale bismo nos uz nos, a ja bih prelazila prstom po linijama njenog lica i vrata. Moja kćerka. Moja Alina.

*

Došao je jednog vikenda, iz svojeg iznajmljenog stančića na periferiji, da pokupi neke stvari iz svoje stare sobe i da „obiđe baku“. Bilo je to prije mjesec i pol dana. Prije toga, cijelih pet godina, moj sin Karim i ja gotovo da nismo razgovarali. I kad jesmo, kao sredstvo konverzacije koristili smo vrištanje.

„Ti patiš za Alinom. Ti mene ne voliš. A ni ja više ne volim tebe“.

„Zašto onda dolaziš u moj stan? Idi!“

„Dolazim da vidim baku, glupačo! Ona me voli. Ovo nije tvoj stan, nego njen stan“.

„Ne govori mi da sam glupača! Mater sam ti“.

„Ne. Ja nisam tvoje dijete. Tvoje dijete je Alina“.

Moja mama, dok je još bila zdrava, uvijek je stajala na stranu moga sina Karima. Čudno, jer kad sam ja, u svojoj mladosti, kidala konvencije i rušila predrasude, bivala je zaprepaštena.

„Sine“, govorila je tada, „sine, to nije uredu. Šta će svijet kazati, sine?“

Uvijek bih u tim trenucima dobivala želju da vrisnem iz sveg glasa da ja nisam „sin“, ali sam se suzdržavala jer sam sebe ubijedila da me nije bitno šta ona misli ili kaže. Nije mi, kasnije, bilo važno ni šta misli Karim. Jedino što sam htjela bilo je da se vrati Alina.

„Ne možeš da je zaboraviš“, nastavljao je Karim, s mješavinom zlobe i gorčine. „Samo o njoj misliš. Rugaš se baki i govoriš da je zaostala, a ti si, ustvari, ona koja je zaostala. Tvoje kćerkice više nema. Shvati. Nema je, nema je, nema je“.

Unosio mi se u lice, izazivajući me da mu udarim šamar. Nisam to učinila. Zašto bih? Imao je pravo. Alina više ne postoji. Odlazila sam u svoju sobu posve mirno, tiho zatvarala vrata i lijegala na krevet s njenim plišanim bijelim medvjedićem na podlaktici. Bio joj je omiljena igračka i nije znala zaspati bez njega. Samo sam njega zadržala. Ostalo je završilo u kontejneru. Milovala sam ga i pjevušila mu: Moja draga sad je u Japanu …

*

Sa petnaest se godina moja kćerka Alina upisala u jednu od sarajevskih gimnazija. Imala je dobre ocjene, ali se od mene počela udaljavati. Za to sam krivila njezino društvo. Kad sam je izgubila, mrzila sam ih više nešto sam mislila da mogu mrziti. Zašto nisam bolje pazila s kime se druži? Zašto je nisam kontrolisala, upozoravala, uhodila? Zašto? Zašto? Zašto?

*

Neposredno nakon Karimovog vikend-dolaska, stigla je naredba da se ostane u kućama. I Karim je bio prisiljen ostati sa mnom, ma koliko da je to mrzio. Uselio se u staru dječiju sobu, poredao je svoje knjige i skripte po radnom stolu, navukao tamnoplavu dječačku posteljinu na do tada ogoljen krevet. Moja mama je bila radosna. Sreća joj je kipila iz bezrazumnih očiju. Mene nikad, ni u trenucima punih zdravlja, nije tako gledala. Bila sam drska. Bila sam neposlušna. Vanserijska. Mimo svijeta. Ni kad je oboljela, nije postala nježnija. Ja sam joj brisala guzicu, mijenjala joj pelene pune žute, smrdljive mase, vadila joj iz usta protezu, čistila sline iz nosa, ali nisam zasluživala sreću u njenim očima.

*

Nestala je kad joj je bilo osamnaest. Činila sam sve što sam mogla da je nađem, da je vratim. A mogla sam jedino plakati. Ostavila mi je srebrenaste strije ispod pupka i dvije pojedene izdužene dojke, jednu dužu od druge, kao dokaz da je bila tu. Moja kćer. Moja Alina.

*

Trideset sedam dana nakon početka izolacije, koja za mene to i nije bila jer sam išla u poštu, u banku, u prodavnicu, dobila sam temperaturu. Počeli su me boljeti kukovi, toliko da nisam mogla ni sjediti ni ležati ni hodati duže od deset minuta. Morala sam, ipak, otići u dva kilometra udaljenu ambulantu, da mi se uspostavi dijagnoza. Tu je nastao problem. Nisam smjela voziti, u strahu da bi mi u autu moglo pozliti, nisam smjela ni sjesti u tramvaj, bilo bi to neetički. Otišla sam pješice, jedva. Kašljala sam. Pitali su me s kim živim. Rekla sam. Bolesna stara majka i – sin. Nijedno nema simptome. Boravim u svojoj sobi. Ležim jer nemam snage ustati. Rekli su mi da nastavim tako. Da se izolujem. Neka mi hranu ostavljaju pred sobnim vratima.

Zaražena čudnim, novim virusom od kojeg se umire dok dlanom od dlan, legla sam u krevet. Možda. Ću. Umrijeti. Zvučalo mi čudno, ali naviknut ću se s vremenom. Rješenje je u pomirenju. Razmišljala sam kako bih trebala nekako otići do kuhinje i napraviti sebi šolju čaja. Razmišljala sam i o majci. Nekako bih je trebala, ne trebala nego morala, presvući. Nisam to učinila cijeli dan. Sigurno smrdi, sigurno je na žutom prekrivaču, prebačenom preko njene fotelje u dnevnom boravku, mokar krug. Smrdi. Kuća smrdi. Sve smrdi.

„Mama? Spavaš?“

Moj sin Karim stajao je na vratima s poslužavnikom na kojem je bio tanjur. Duboki tanjur s motivom poljskog sela, iz pribora koji je mama nekad davno donijela s ekskurzije u Krakovu. Pušilo se.

„Donio sam ti supu. Kako se osjećaš?“

„Ne mogu jesti“.

„Moraš“.

„Stalno kašljem“.

„Zato i moraš. Što više tečnosti. Da napojiš pluća, mama“.

Nosio je plavu masku preko nosa i usta. Spremao se da prekorači prag.

„Ne ulazi“, vrisnula sam, užasnuta mišlju da bi se i on mogao zaraziti, da bi mogao umrijeti.

„Onda ustani, uzmi i pojedi ovu supu. Molim te. Ne želim da odeš u bolnicu“.

Izgledao je tužno. Nakon što je otišao niz hodnik, poslušala sam ga.

„Mama“, nekoliko sati poslije ponovo se pojavio na pragu i zadovoljno pogledao prazan tanjur, „ja sam oprao i presvukao baku“.

„Jesi?“. O hvala ti, hvala ti, hvala ti.

„Jesam. Ona sad spava“.

*

Kad sam imala dvadeset tri godine, ostala sam trudna. Odmah sam znala da će biti djevojčica. Željela sam kćerku toliko da je svaka pomisao kako bih mogla roditi dječaka u meni izazivala očaj. Valjda zato što je moja majka uvijek više voljela mog brata nego mene. On je bio ljubazan. Poslušan. Drag i pitom. On je sad u Kamberi. Jeste, voljela ga je više nego mene. Valjda.

I očajnička želja mi se ispunila. Valjda.

*

Jednog je jutra temperature nestalo, a bol je prestala gristi moje kosti pri svakom majušnom pokretu. Odgegala sam u dnevnu sobu. Na televiziji se prikazivao „Lud, zbunjen, normalan“, neka od starijih epizoda. Mama je sjedila, sitnih, u naborano lice utisnutih očiju, i buljila u televizor poput nemirnog djeteta kojeg je najednom nešto jako zainteresovalo. Karim, moj sin, čitao je neku knjigu. Pred njim je bila kafa, pred mamom napola pojeden doručak.

„Zdravo“, rekla sam tiho.

„Zdravo“, rekao je moj sin skočivši na noge. „Kako si?“

„Već tri dana nemam temperaturu. Ništa me ne boli. Mislim da je najgore prošlo“.

„Drago mi je“.

„Hvala ti“.

„Nema na čemu, mama“.

Prišla sam mu. Sad je pravi trenutak. Sad.

„Mogu li te zagrliti … sine?“

Nije se trznuo, nije se iznenadio. Čudno, gledao me s razumijevanjem. I desilo se čudo. Više nisam bila tužna. Rješenje je u pomirenju.

„Naravno“, rekao je jednostavno.

Zagnjurila sam glavu u vrat svog transrodnog djeteta.