#sam u kući

[kafasacimetom]

Pustila sam "Sam u kući" na YouTube-u. 😁

[elvedinhasanagic]

IZ DNEVNIKA ZAPISA ZA SJEĆANJE: Neke slike nikada ne umiru

Možda nekome dosadi čitanje, ali meni je ponekad lakše kada pišem. Posebno u kasne sate, kada je vani vrijeme teško, kišovito i jesenje.

Albumi ponekad mnogo život vrate i zaustave ga na trenutak. Naiđoh na sliku, babo leži pored mene, a ja u tom trenutku ne znam ni ko je on niti šta predstavlja u mome životu. Dijete sam. I odmah film ide 26 godina unaprijed, kada sam ležao pored babe, a on nije znao mene. Često bi me zagrlio i u oku bih mu vidio suzu, pomislim da mu je teško bilo gledati, osjećati, a u isto vrijeme ne poznavati nekog ko te zove “babo”.

Često mi naumpadnu i njegove riječi i priča kako je mlad osto bez oca. Vjerovatno je s tim htio dati zavjet da ono što je on prolazio, mi nećemo prolaziti dok god on može da radi. Sada, kasno, shvatam neke njegove nagle odluke, pogrešne korake, koje je kroz taj zavjet radio.

I sad kada je prošlo dva mjeseca od njegovog preseljenja, nekako, vremenom, naviru emocije i žaljenje za mnogim stvarima koje su prošle, mogle se desiti, ali eto nisu. Još uvijek, ponekad, uhvatim se kako tiho otvaram vrata po kući i tiho, koliko god mogu, hodam, da ga ne probudim, jer mu je lakše kada spava, a onda se sjetim da više to ne trebam raditi - navika.

I još uvijek, koliko će vremena proći - ne znam, u meni živi dječak, koji čeka babu iz Hrvatske da dođe, nakon mjesec dana. Pregledavam slike i vidim ga ispred sebe, čujem njegov glas onako čisto, kako mi priča kao nekome baš, baš odraslom, šta sve moramo i onda album dođe do kraja. Vratim se u realnost, gledam njegove stvari, čekaju njega da se pakuje, kao nekad, kada treba na put. Teško je bilo njegovo svako pakovanje, razabiranje robe i onaj teški zvuk rajfešlusa torbe dok se zatvara, a koji označava da je sve spremljeno i ostaje samo još da malo sjedne, nagleda nas se…

Sada njegove stvari razabirem, želeći ostaviti sebi nešto za sjećanje, iako ih je tisuće u glavi. I tu negdje završi se priča, misao i nastaje samo težak uzdisaj.

A albumi služe za sjećanja. Slike u njima često izazivaju različite emocije, prebacuju nas u neki paralelni univerzum gdje postoji sve onako kako bismo željeli da je u našem životu

[omnia--mea-mecum-porto]

Mislio sam da mogu bez tebe. Mislio sam da to znači da te ne volim dovoljno.

Odjednom sam shvatio.

Mogu sam, ali zašto bi? U dvoje je lakše. Zar život nije u onome trentku kojega proživiš kad dođeš kući a netko se smije?

Bitno je da imaš dvije ruke koje te grle kad si na dnu. Osobu koja je tu i kad ti nisi. Jedno srce koje te voli više od ičeg.

[bojesvemira]

Tuzla

Danas sam se probudila uz onaj osjećaj melahonije za drugim gradom, danas sam ustala sa željom da otvorim prozor da me obasja posebna zraka sunca i udahnem vazduh koji mi dušu ispuni, ljudi ne razumiju moju ljubav bila to prema ljudima, gradovima, mjestima, situacijama. Nisam baš stigla jutos ni da se razbudim trčala sam na autobus u gradu gdje sam rođena a tako izgubljena u njemu, uvijek lutam. Dok sam putovala prema gradu zamišljala sam kako pijem kafu sa šlagom u onom mom omiljenom kafiću i uzimam omiljenu krofnu i šetam kroz one divne zelene površine dok ljudi sviraju gitaru bilo proljeće zima ili ljeto. Često poželim taj grad, postoji nešto u njemu u njegovim ljudima, osmijehu i svoj toj čežnji tamo sam se uvijek bila sama ili u društvu osjećala kao kući, uvijek dišem punim plućima. A pogotovo kad znam da u njemu stanuju i spavaju svi moji snovi.

[uselesseffortsfornothing]

U februaru smo sjedili u kafiću u kom nikad nisam bila. Pričao si mi o sebi, a ja sam slušala i gledala u tvoje oči. Imaš tako lijepe oči. Prije nego sam krenula kući, u tvom autu, poljubila sam te po prvi put. Kući sam se vratila sa leptirićima u stomaku.

U martu smo pričali u kasne sate, do jutra. Pričao si mi o svemu. Kako volim kad mi pričaš. Tako lijepo pričaš. Ali ja ne volim prazne riječi i ne volim laži. Kada si mi rekao šta zapravo od mene želiš, shvatila sam da je to bila prva istina koju si dotad izgovorio. Te noći sam zaspala u suzama.

U aprilu sam našla nekog novog, nije bio kao ti, imao je lijepe oči, a nisu ličile na tvoje, i lijepo je pričao, isto kao ti. Bože, zašto nisam shvatila koliko ti liči.

U maju je bio moj, imali smo sve ono što smo mogli imati ti i ja. Ili sam bar ja tako mislila. Nisam nikome rekla da ponekad zatvorim oči i pravim se da je ti. Ali on nije ti.

U junu si odlučio da se vratiš u moj život, da se praviš da mi nisi slomio srce. Ne znam da li je on znao, i da li se pravio da ne zna da i ja lažem, kao i on, kao i ti.

U julu sam shvatila da ste isti, vas dvojica, istog kroja. Možda sam ga zbog tog i htjela. Možda negdje u dubini, znala sam da je i on kao ti, lažov. A ja ne volim laži. Zbog toga je on ostao u julu.

U augustu smo bili mi, na zadnjem sjedištu tvoga auta, smijala sam se jer smo bili mokri do kože, i prolazila sam ti rukama kroz kosu. Gledaš me, kako imaš lijepe oči. Lažeš me, ali barem si tu.

Tu si, ti si tu. U augustu ti i ja. Samo mi. I tu ćemo i ostati na zadnjem sjedištu tvog auta, držiš me tako čvrsto, po zadnji put. Samo mi.

[intotheabyss4]

1

I vratim se uvek nazad ka tebi, I vratim se i kad to voleo ne bi I uvek tražim one slične sebi, I uvek me niko ne želi, Nadam se ovog puta biće promene ali znam da je to samo do mene, I želim da te ponovo upoznam, i ti da upoznaš mene Možda bi onda bilo nade za nas pa makar na čas Želim da te pokažem mnogima, I da u mojim očima vidiš kako mi se za tren svidiš Želim da znaš koliko puta sam se za tebe sredila, i kako bih se iskezila čim bih se tebe setila, Želim da znam da ćeš mi uveče doći, da sa tobom svežu rosu osetim na umornom licu u po noći, Da nas ulicama Beograda jure ulična svetla I da ne idemo kući tokom leta Da pričamo dok ne svane, dok nam jutarnje sunce ne javi da dan je, S tobom želim da traćim večeri i tako do jeseni. I znam da bi moje reči vredele, kada bih rekla koliko se trudim i koliko za nama žudim. I znam da mogu samo da se nadam i od nas to biti neće, I da ti moram pronaći zamenu u sebi, Jer znam da si ti izvor tudje sreće, I da ja taj lepi prizor neću biti tebi.

[belog-grada-crna-princeza]

Bićeš sigurna u svojoj koži/ al' bićeš stranac ti u njoj. [17.11.2024.]

Večeras sam u krevet legla - svoja. Celog dana sam vrtela film na repeat, pažljivo analizirala svaki kadar i konačno uočila da sam te izmaštala. Stara, dosadna navika. Kada bi samo znao koliko si me lepo voleo i čuvao.. u mom svetu, koji sam mislila da delimo. Kada bi znao, da sam taj prvi dan došla kući i zahvalila životu što nije stao pre nego što sam te upoznala.. što uopšte postoji - neko kao ti. Iz glave čupam nestvarne ljude/ činim ih stvarnima. Bio si mi potreba, strast, nagon za životom kada me je sve drugo vuklo u smrt. Bio si mi štit koji sam postavila između sebe i sveta, želela sam da ne znam ni za šta van našeg sna koji sam nam stvarala od najlepših boja. Ja sam tebi izgleda bila - uteha, stvar, lutka koju želiš tihu i nepomičnu. Govorio si najlepše reči, a ja sam dozvolila sebi da me opiješ njima, tako da ne primetim da sam jedina koja sve vreme sanja za oboje. Neka ti ne bude krivo, nije to ništa novo. Smešno je postalo, koliko se priča iznova ponavlja. Neće(š) me ubiti, jer se vratim na noge, uvek. Znam šta je ljubav i samo te mogu žaliti, jer ne daš sebi da je osetiš. Misliš da te ona baca na kolena, vidiš tu se razlikujemo, meni ona daje krila da učinim i ono nemoguće za one koje volim. Sve vreme sam mislila da si jači od mene, da ćeš me držati kada krenem da padam, ali ta snaga je od početka bila moja (projekcija) jer ja na taj način volim. Ja sam ta koja zbog ljubavi ide u rat, gubi glavu, pomera planine. Ja sam Džek koji gine da Rouz preživi - you jump, I jump. Ti kažeš: rizik je preveliki. Ja rizikujem i život ako treba. I zbog toga večeras spavam sa onom koja jedina razume lepotu oluja, dok drugi na prve znake kiše traže sigurno sklonište. I ne žalim što sam takva, sebe bih birala pre nego vas, svaki put. Svako uveče ostaje u svojoj koži, a ja u svojoj više ne bih da budem stranac. Večeras sam legla svoja.. i srećnija nego bilo koje veče u kom sam bila tvoja.

-Katarina

[tenjenedvadesete]

Svaku sliku sa njim obrišem dok se raziđemo.

Ne mogu ih pogledati, ne djeluju ispravno.

Ne prati me kući, ne drži me za ruku i ne nasmijava me lako. Češće puta mi bude neugodno dok sjedim preko puta čovjeka koji se toliko trudi da mi bude sve.

A ne zna, nije svjestan kako mi stranac znači više nego ijedan momenat podijeljen sa njim. Mi nismo par, nećemo nikad uspjeti.

Ono što si ti bio meni, sad sam ja njemu- toksična, zla. Manipulativna.

Ono što si ti radio sada radim ja:

Bježim od njega.

Dobro je što znam da je sigurno,

ali me ne privlači mirna luka.

Ne trebam ga.

Pravimo planove koji se neće ostvariti i,

Dok sam ja njemu tračak nade u rano

Svitanje,

On je meni ništa.

Bunar bez dna, neko,

kome idem kad mi treba

Malo pažnje.

Tek toliko da se osjetim bitnom

Nekome.

Znaš, kad već tebi nisam bila.

[osjetimojubol]

Draga gospođico I,

U ovom “pismu” želim da odgovorim na sva vaša pitanja, neka ih cijeli svijet vidi jer kad smo šetali kući tu zadnju noć kao da je cijeli svijet bio naš gledaoc. Plišanci, sestrin i moj su još uvijek kod nas te čak i svi privjesci. Ne znam kako i zašto ali mi je drago pogledati ih i vidjeti tu stranu mene. Drago mi vas je bilo vidjeti u haremu tek da vidim kako ste i šta radite ali mi je bilo krivo kada ste glavu okrenuli od mene kada ste sa “prijateljicama” hodale gradom. Pazite s kim se družite gospođice, neki kažu da ste sve četiri, izvinite što moram uporijebiti ovu riječ “retardirane”. Molim vas, pazite. Nikada nisam bio kukavica i iskreno lagao sam samo oko sitnica, oko onoga na šta se ne bi naljutili. Vidim i dalje pišete o onoj vašoj prvoj ljubavi ali ipak kažete da se zamaram oko pogrešnih ljudi, kako to? Nemojte misliti da sam ljut ili nešto samo sam vas uhvatio u laži po ko zna koji put ali i ovaj, vjerovatno zadnji put ću to staviti negdje u pozadinu mozga tek onako da se nekada probudi kada želim spavati. Gospođico, znate li da nisam mogao spavati evo jučer je bio tačno mjesec, spavao sam onoliko koliko mi je bilo potrebno. Nadam se da ću večeras lakše zaspati, ipak ste mi odgovorili na večinu pitanja i hvala vam na tome. Nisam bio pri sebi i da vam iskren budem nisam čitao tu svetu knjigu koju ste mi dali. Izvinite što sam pojeo onu čokoladu (od tolikog nespavanja ogladnim ponekada). Kao što sam rekao u prošloj pjesmi planiram studirati (iznenadili ste se zar ne?). Mislim da ponovo (hvala Bogu) imam ljude oko sebe kojima mogu vjerovati, ali znate mene, samom sebi ne vjerujem pa ne mogu ni njima ali pokušavam. Svaki dan sam u onom istom kafiću i uvijek hoću naručiti nešto ljuto ili pak bilo koji alkohol ali uvijek izgovorim “može kafica”. Franz Kafka mi je najdraži pisac, moram pročitati i “Pisma ocu”, Vi ste mi to preporučili. Nadam se da sam bar na pola pitanja odgovorio, pitajte opet ako Vam nešto nije jasno. Hvala za sve.

Vaš.

[allberrtina]

on subotom, u večernjim satima stavi ogroman iznos na sto zbog kojeg će žaliti kasnije. ja sam njemu nula na ruletu, niz savršeno odigranih poteza, ali on opet gubi. i novac i mene. krene svojoj kući ljut na sebe, i niko mu nikada ne treba. jer on najbolje priča sam sa sobom. ja se budim u pola noći, molim se za njega, za mene. tu su bile naše razlike, ja stavim istinu na sto. i ne pokajem se nikada, jer me tvoje loše namere približe Njemu.

[hipigram]

Jedna od najvećih istina u životu je…da mi apsolutno ne znamo šta je dobro a šta loše po nas…

Bukvalno pojma nemamo gde će nas neki događaj odvesti…

Koliko god delovao loše ili dobro u tom trenutku…

Tek iz budućnosti to možemo znati…

Koliko je samo primera…

Jovan upravo polako šeta od firme do kuće…oko 7km…jer ni u njoj a ni u kući ne može ljudski da se isplače…jer muškarci ne plaču…a jedna od krucijalnih prednosti novembra je da je dan kratak…a noć duga… i po tom mraku se suze mogu mnogo lakše sakriti…pa mu šetnja prija…nakon što su mu saopštili da je mnogo pametan…i vredan…i dobar…ali da će sutra na mesto o kome je maštao… i zbog koga je dušu svoju ispustio volontirajući prethodne tri godine…sutra biti zaposlena ****ćeva sestričina…

Milica upravo puši 70 cigaretu zaredom i trese se nakon što je njen suprug slučajno ostavio telefon kad je otišao u teratanu…i nakon što se sa njegovom ljubavnicom slatko izdopisivala celo jutro…stvarno divna žena…Bože uopšte nije znala da on voli da se mazi…i da je tako posvećen u predigri u poslednje vreme…i da voli da radi ono…i da ima slobodan celi vikend za nju baš kad je njegov stručni kongres u Beču…da l je to stvarno njen muž…kako?…kad nju nije dotakao mesecima…

Stevanu su upravo pukli ligamenti na kolenu…drugi put…za godinu dana…i reprezentacija postaje samo pusti san…i upravo cepa postere košarkaša po svojoj dečačkoj sobi…očajan…i besan…jer je sve izgubljeno…

Ljiljani je upravo profesor tražio da mu…pa znate već šta…ako želi da dobije asistentsko mesto…i upravo sad razmišlja da se naguta lekova…jer je to njen san i život…i ništa nema smisla bez toga…pa na šta je bre ona spucala 10 godina učenja i truda…i kako će sad naći lek za bolest…od koje joj je sestra umrla…

Verovali ili ne…

Niko od njih pojma nema da li je ovo loše što im se dešava zaista loše?

Ili pak dobro?

Ukoliko se Jovan propije…

Milica dobije karcinom pluća od cigareta…

Stevan navuče na dop…

A Ljilja postane kurva…

Onda je definitivno loš…

No…

Ukoliko se okrenu sebi…

I PRETEKNU ovaj teški period pred njima…

UPRKOS verovatnoći I svim obzirima…ostanu jaki…

I usmereni ka suštinskom cilju…

I shvate da život nije što i poljem preći…

Da su nepravde…neprijatnosti i problemi njegov sastavni deo…

Da to nije NIŠTA LIČNO…

I da je to jednostavno tako…za sve…samo nas jako boli kad smo baš mi to u pitanju…i kad su to naši snovi…

Pa se ljutimo i osećamo baksuzima bez ikakvog razloga…

I nastave da plivaju…koliko god ih hvatali grčevi…

Krenu od vrata čvrsto zatvorenih pred nosem…ka nekima koja su se tek odškrinula…

Ko zna?

Možda je sve ovo najbolja stvar koja im se desila u životu…

Možda Jovan nakon par meseci dehidriranja…shvati da u državnoj službi i nema baš neke sreće za pametne…talentovane…vredne

…i ispravne…i smisli način kako da postane preduzetnik…kako da radi ono što želi…na način kako želi…i da bude sam sebi gazda…da stvori mikrosistem u kome se znanje i trud i talenat cene…pa čak i plaćaju…minijaturni ali koji ima potencijal da poraste…i da mu obezbedi sve ono o čemu je maštao…čak i u Srbiji…

Možda Milica shvati nakon inhalacije…da razvod baš i nije toliki smak sveta…da i ona isto tako ima pravo na dugu predigru…vikende na Kopaoniku…i da se prema njoj neko odnosi kao prema Ženi…da ima toliko Posvećenih napolju…van njenog kućnog živog blata…koje ju je usisalo…

Možda Stevan načuje da se slična priča desila Igoru Kokoškovu…prvom neameričkon treneru u NBA-ju…pretalentovanom i divnom čoveku…i od danas počne da iscrtava one zamršene linije na košarkaškoj tabli…uvek za nijansu posvećeniji nego drugi…zbog tog žiganja u kolenu…koje ga podseća na san…

I možda Ljiljana odustane od poniženja…i „lakšeg“ puta…sačuva svoje dostojanstvo…i preda već jedanput te papire za Američku vizu…ionako su je sto puta zvali…i onda pročitamo o njoj za trideset godina…kako je potresno govorila na dodeli Nobelove nagrade…dok se zahvaljivala njoj…zbog koje je sav ovaj trud bio vredan…

Ko zna?

Ako krenu za tim šta žele ODMAH…vrlo verovatno će nagrabusiti…

Ako postave sebi pitanje šta zaslužuju…i šta žele ZAISTA… I ZA CELI ŽIVOT…

Ukoliko budu strpljeni I spašeni…

I ukoliko sebe stave na prvo mesto…

I prihvate uobičajni kontigent Sranja (ovde zaista nema dovoljno dobrog sinonima) koje život nosi…

I shvate da je Uspeh u stvari ne odustati nakon mnogobrojnih Neuspeha…

Da se život uvek svede na to kako Planom B ili C ili Z doći do esencije svoga sna…do onoga što je fundament naših vrednosti…

Da Plan A najčešće nema nikakav značaj…

Onda ništa i nije toliko strašno…

Uostalom…

Ko je i rekao da je lako?

Nijednom organizmu na planeti nije…

Mi se baš i nismo usrećili sa ovim velikim mozgovima koji stalno svašta nešto žele…

Ali možemo zato da upregnemo čitav njihov potencijal ne za Kuknjavu kako je teško…već za Kreaciju kako da nam postane dobro…

A tu je samo Nebo granica…

Stoga…

„Ko zna zašto je to dobro“…je zaista uvek istinita tvrdnja…

Jer je budućnost uvek otvorena…

I zavisi od nas…

A mi u njoj uvek imamo sebe…

Pa nek pljušti kol’ko hoće po nama…

Iskisnuti i nije toliko strašno ako ste na pravom putu…

Uostalom…

Pa kog biste žanra voleli da je film sniman po vašem životu?

Neka limunada…

Španska serija…

Dosadna dubioza…

Ljubić…

Pornić…

Ili možda naučna fantastika…

Avantura…

Dobar triler…

Ili čak Epski spektakl…

Možda ste tek na početku filma…

Kakav je to film bez dobrog zapleta?

I kako da se vežete za glavnog junaka ako mu sve ide od ruke?

Kako da vidite od čega je satkan?

I koje su mu tajne moći?

Sačekajte da vidite rasplet…

Ili ga stvorite…

Ogromna je sreća…

Da uprkos tome što vrlo često ne utičemo na scenografiju…vremenske prilike na setu…ambijent…atmosferu I sporedne likove…

Ipak niko drugi nije scenarista…

Već Mi…

Dr. Vladimir Djuric

[nostalgicandecko]

Treba mi neko

Pogotovo ovako kasno u noći

Kada mi nije do spavanja i bežanja od svega

Već do priče sa nekim

Treba mi neko

Sa kim ću šetati (kada mi nije do sedenja kući)

I obilaziti biblioteke i muzeje

Iako ih ovde nema mnogo

Treba mi neko

Ko neće ispasti niko sutra

Kada me malo bolje upozna

I kada shvati da i nisam toliko zanimljiv

Kao što sam možda iz daljine

Treba mi neko...

Trebam samom sebi

~ D.K.

[pogledomdosrzi]

Moja mama, moj ponos

Zar ne znaš da je gledanje u majku ibadet, pa šta reći za dobročinstvo koje joj činiš?

Pročitala sam taj citat danas

I ništa kao to mi u zadnje vrijeme

Nije zaparalo uši

Znaš mama, ja nisam osoba

Koja puno vazi o svojim osjećanjima

Ja nemam običaj pričati kako i koliko

Nekoga volim

Jer ja sam uvijek najviše umjela pričati

O svojim emocijama prema nekome

Do koga mi nije toliko stalo

Za voljene koji su mi se krili najdublje u srcu

Njih sam najrađe voljela u tišini

Četiri zida svojih misli

Pa tako i tebe

Ali najviše mi je uvijek bilo žao

Što nisam često zapravo pričala

O tome koliko tebe volim

I to nikad nije bilo jer nisam htjela

Već jednostavno nisam znala kako

Neke stvari kao i neke emocije

Su toliko jake

Da se teško daju opisati riječima

I ja sam vječito teško pronalazila početke

Od kojih bih kretala kad sam pričala o tebi

Ali mogu u stihovima to lakše dočarati

Ti mama znaš da sam ja dijete velikog srca

I uživam slušati o tuđim uspjesima

Zadovoljstvima i sretnim trenucima

Ali nikada ti nisam rekla

I zato sada govorim

Ali meni bi se srce uvijek na dva

Ogromna dijela prepolovilo

Kada sam slušala kako druge žene uživaju

Bilo to da li u godišnjim odmorima

Poslovnim unapređenjima

Ili jednostavno dolasku kući u miru

Jer je to bila prva stvar koju sam

Oduvijek željela za tebe

Da imaš život kakav zaslužuješ

I znam ja da je za svakog sudbina

Drugačije krojena i da ovo nije kraj

Ali nema te stvari koje ja ne bih dala

A da ti živiš svakodnevnicu

Kakva priliči tvom postojanju

Tvom srcu i duši

Da s rahatom dođeš kući

Bez pretjerane brige

Da me vodiš na ručak kad dobiješ platu

I da idemo na more svakog ljeta

Te kad god bi rekla da ti je krivo

Što uskraćuješ meni ljeto

Za par dana u Hrvatskoj

Ja nisam imala snage da ti kažem

Kako mene ne interesuje ni to more

Nit putovanje

Da je meni jedino krivo

Što ti ne možeš otići sa mojim ocem

Na par dana da se odmoriš od svega

I unatoč svim uskraćenjima tvojim

Ja rijetko kad da sam upoznala osobu

Koja manje misli o sebi a više o drugima

I zaista se iznerviram

Kada kažeš da ne želiš sebi kupiti nešto

A ti si ta koja zapravo to najviše zaslužuje

Ti si mama najnesebičnija osoba

Koju ja znam

I najbrižnija rekla bih

Pa makar mi ta tvoja briga ponekad

Bila pretjerana i bez naročitog razloga

Nikada me nije prestalo fascinirati

Odakle ti snaga i volja

Da se toliko sikiraš oko najbezazlenijih situacija

Odakle je Bog uzeo toliko djelića

Da napravi samo tvoje srce

Od čega je ono građeno

Kada ima toliko ljubavi u sebi

I od čega je to tvoje tijelo sastavljeno

Kada ima jačinu da nakon svakog

Umornog dana dođe do mene

I najsnažnije već što je bilo koje

Ljudsko biće do tada moglo

Zagrli nekog

I to baš mene

Ja nisam ničim zaslužila takvu ljubav

A kamol takav zagrljaj

Ali zato mama moja znaj

Ja možda nisam osoba za zagrljaje

Mada svake noći ću leći

I od svih momenata tog dana

Sjetit ću se prvo tvog dodira

Te možda se tebi ne čini veliko

Ali svakim poljupcem u obraz

Koji nježno spustim

Namjeravam reći

Hvala ti za sve

Ne samo jer si mi se nasmijala pri dolasku

Ne samo jer si mi oprala veš

Niti donijela čašu vode

Hvala ti što postojiš

Što si tu da budeš uzor u svakom aspektu

Mog života

Hvala ti što si žena kakva želim

I ja da budem

Hvala ti što se osjećam ponosno

Kada mi neko kaže da ličim na tebe

Hvala ti što ne odustaješ od bilo čega

Hvala ti što si takva kakva jesi

Za kraj ja ti mogu jedino reći

Kako mi je jako krivo

Što život ne daje šansu

Da se čovjek barem jednom u životu

Ne vrati željene godine unazad

Jer ja znam gdje i kad bih se vratila

Vratila bih se u tvoje djetinjstvo

Gdje bih pokušala da maloj Kiji

Kažem da ne shvata ozbiljno majkinu priču

Da je najljepša djevojčica

Koju je do tada vidjela

I kako će ako je ikako moguće

Odrasti u još divniju ženu

Kojom će se njeno dijete ponositi

I meni nema većeg cilja u životu

Od tog da se za 20 godina

Pogledam u ogledalo

I vidim tvoj osmijeh i tvoje oči

Jer najdraži dijelovi mene

Su mi oni koje sam naslijedila

Isključivo od tebe

Hvala ti na njima

I hvala ti na svemu

Volim te mama najviše

[bojesvemira]

Zamaskirana tišina

Uz put kojim prolazim, uvek ista kuća, sakrivena iza zelenih zidova loze. Stoji tiho, zaboravljena od sveta, ali živa diše kroz korenje koje je prekrilo njeno lice.

Prozori su joj zamagljeni, kao oči koje više ne traže svetlost. Vrata zatvorena, kao da čekaju nekoga ko se nikada neće vratiti. Loza je grli, istovremeno je čuva i guši, pretvarajući je u spomenik nečega što je nekada bilo.

I dok gledam tu kuću,vidim sebe. Skrivam se iza sopstvene loze sećanja, strahova, reči koje nikada nisam izgovorila. Pustila sam ih da rastu, da me obaviju, da me zaštite od sveta koji više ne kuca na moja vrata.

Ali kao i kuća, ja stojim, ne rušim se, mada zidovi pucaju iznutra. Gledam kroz zamagljene prozore i pitam se: da li bi me iko prepoznao ispod ove loze koja me čini nevidljivom?

Svaki put kada prolazim, obećavam toj kući da će jednog dana neko ukloniti lozu, otvoriti vrata, i pustiti svetlost unutra. Ali dokle god gledam nju, a ona mene, znam: mi smo isto.

[brbljivica]

NEDELJA   

mrzim nedelju još od osnovne škole.  kad počne da odmiče popodne, kao da se spremam  da umrem.  zavera nenapisanih domaćih zadataka, navijanje  budilnika,  odlaganje večere, bolji život odmah nakon toga.  nedelja je neprihvatljiva.  tek tada se vidi prava priroda naših života malih  robova.  taj bol u stomaku, strepnja od ponedeljka.  očajnički se hvatamo za trenutke sreće koje    pokidamo  od siline stiska.  nedelja je kratki pregled života.  i svaki put je bila nedelja kada smo to radili  i vidi u šta se život pretvorio.  ustajem s mučninom. žedna sam.  uvek zaboravim da se nalivam vodom kad pijem.  nisam sigurna tačno zašto pijem  znam da imam dobar razlog.  potrebna mi je uteha, a osim alkohola i crkve je  niko ne nudi danas.  crkva je neprihvatljiva.  pitam se kako sam i dalje živa ovde, kako je iko  živ.   

pokušavam da napravim doručak, ali odustajem.  pokušavam da osmislim budućnost,  ali osećam strah kao prvi put kad sam gledala noć  veštica.  mislim na prošlost,  i tužna sam kao prvi put kad sam gledala čoveka  slona.  a u sadašnjosti, spremam se za glasanje.  nada kaže ljudima da mogu da biraju.  da li su nada i samoobmana oduvek bile sinonimi.  do koštane srži ne osećam ništa dobro naspram  sadašnjosti, prošlosti, budućnosti.  sve mislim kako su nas drugačije učili.  napolju je kiša, čekam da stane   

pet popodne je, ima li uopšte smisla da idem  ionako je sve unapred izgubljeno  u pola sedam sedim na dvosedu u gumenim  čizmama i jakni  i pitam se šta treba činiti  vruće mi je pa ipak izlazim  uzimam olovku od kuće  ne volim one ispipane.  kisnem zaokružujem nešto kisnem ulazim u stan  dugo perem ruke  šćućurim se na dvosedu i čekam da sve prođe  nikad ne prolazi pa ustajem i spremam kasnu  večeru  jutro posle izbora   

novi dan sviće  ne znam kome i zbog čega  o kakvim izborima uopšte pričamo  nije mi dobro od ove iluzije konstantnog kretanja  pa mi jedva i dišemo a sigurno se ne pomeramo  hoću kući samo hoću kući  a to je s tobom  potrebno mi je uputstvo za korišćenje neupotrebljivog života  neupotrebljive ljubavi  uputstvo za podnošenje života, sve po stavkama,  svaki korak.  moja zakržljala stopala ne znaju samostalno da  hodaju.   

puštanje zvuka mora s jutjuba dok zamišljam da  smo tamo  najtužnija je stvar koju sam ikad uradila.   

Ljubavna pisma Guglu - Ognjenka Lakićević

[belog-grada-crna-princeza]

lights are on, but nobody's home. [13.09.2024.]

Osećaj plutanja kroz stvarnost. Zastanem da se slika iskristališe i čini mi se da je ovaj život niz buđenja i prelazaka iz jednog polusna u drugi. Novo jutro, ista pitanja, drugačiji odgovori. Ne želim da priznam koliko je stabilnosti bilo u nestabilnom i koliko je nestabilnosti ostalo ...vidiš svaki dan je novo rađanje i umiranje. Tražim u njihovim očima neko objašnjenje, ali nema ga. Nema ni u mom svetu više ni jednog oštrog predmeta u vidu drugih ljudi, svi su sada jedino u meni; ja sam oštar predmet. Ne igraj se sa mnom. Povredićemo se. Je l sam ti rekla.. da sam bila napušteno štene u prošlom životu? Prvo sam jurila za svakim ko bi prošao kraj mene, ukazao mi gram topline ili neku lepu reč, željna doma, prihvatanja. Neke moje osobe. Onda bih završila prebijena, krvava, nepoželjna. Pa sam ujedala ruke koje me hrane, iz straha, nepoverenja. Sklanjala se od ljudi, bežala, povijenog repa. Ustuknula bih kad bi pokušali da me pomaze, misleći da sledi udarac. Sada više ne ustuknem, ne sklanjam se s puta kad čujem da dolazi automobil. Ali sam slobodna jer shvatam sudbinu nas lutalica. Da smo recimo slatki mali bišoni ili impozantni haskiji, neko bi nas želeo, ali mi smo samo čupavi, neuredni mešanci. Nismo ono što deca požele za svoj šesti rođendan, o čemu sanjaju velike srećne porodice. Mi zavisimo od dobrote sentimentalnih, usamljenih ljudi koji znaju kako je to biti na marginama, s kojim nam se putevi sretnu na kratko, ali nas ne povedu kući. Zato se tome više ni ne nadamo. Kaže neka objava na društvenim mrežama: ko vas vidi onako kako želite da vas vide svi? Pomislim niko.. ko je sada tu. Nije problem u njihovom viđenju, već u raskoraku, u zavesi koju sam prebacila preko ogledala i velu koji pokriva to između nas. Ali pusti to. Bar se više ne plašiš skoro ničega što se tiče tebe jer ti je sada.. svejedno. Nisi vezana za ovaj život, al' u njemu ostaješ dokle god je neko vezan za tebe, dokle god ima ko da ti ne oprosti bilo kakvo dizanje ruke na / od sebe. Nisam se odmakla ni korak od onoga ko sam bila, a opet sam kilometrima daleko. I voleću to mesto, sve dok u njega ne može da dođe niko čija bih senka postala i na kraju nestala kada svane. Ja sam se zaljubila u mrak i sebično ga čuvala, sjedinila se s njim. Znaš šta? Ni ne trebaju mi odgovori. I onako je svaki laž koju prodam sebi... Do istine ne mogu ni dopreti. Istina je da sve ovo želim da ti ispričam, jer pričala sam ti skoro 5 godina i razumela si i da ništa nisam govorila. Razumela si me bolje od mene same. Ti. Ti si me videla onako kako želim da me svi vide. I od kad nisi tu, nisam sigurna ni da sam ja.

-Katarina