#račun za fotokopiranje

[zasvepare]

Iza zubne ograde: rukopis Vasilija Kalezića (br. 2) 

11. februar 2020. 

Verniji čitaoci bloga Za sve pare, sigurno ćete se na spomen ovog imena setiti da je vaš bibliožder svojevremeno (kad ono beše? pre ravno tri i po godine!) na nikad prežaljenom novobeogradskom buvljaku iskopao rukopis Vasilija Kalezića, Tendencija u književnosti i sukobi naprednih pisaca. Bio je to original: tvrdo ukoričena zelena sveska ispisana jednim prečitkim rukopisom, plavom i crvenom hemijskom, tako primamljivo pregledno da bi — to sam tada pomislio! — bilo grehota taj tefter prekucati, da bi ga se moralo klot rukopisno objaviti. 

I imao sam pravo: istoimena knjiga, makar ona u fondu Univerzitetske biblioteke, jedna je neugledna, džepna tvorevina, otaljana sitnim, bledim neserifnim fontom koji obeshrabruje čitanje i po danu i pod lampom. Pritom: tanka! (Ko se ne seća, evo mu link do starog članka; neka se priseti kako je to bilo kada je Za sve pare bio mali, kad je vaš bibliožder još verovao da se upustio u blog da bi knjigoždere poslao na buvljake, a ne da bi se na��enim hvalisao!) 

Elem, krajem prošle godine ili početkom tekuće, među hrpom Krležinih knjiga te studija i specijalnih brojeva o njemu, nabasam na ovu ciglu. Uprtim je, prelistam je, u polupognutom položaju i prepoznam Kalezićev stil rada. Međutim, tom prilikom, što zbog položaja što zbog klimatskih uslova nepovoljnih za razgledanje, smesta se obeshrabrim uvidevši da nisam pred originalom. Odoka trista kopiranih, crno-belih strana rukopisa, po kojima se belina originalnog lista ocrtala kao siva, nije me ni najmanje intrigiralo. Mogao je, mislio sam tada, Kalezić da napiše i Jevanđelje po Vasiliju, ne bih ga u tako nečitkom stanju ni pipnuo. Vratim tada ciglu na gomilu, i ne utvrdivši o čemu je reč, ne uzmem nijednu drugu knjigu s nje i produžim u “Zagu”, kao i uvek kad nešto preskočim, sa osećajem glupe griže savesti (”Moglo je biti moje...”). 

Sekretar Ćole, na moju dojavu da je porodica Kalezić verovatno praznila podrum, sazna da je Vasilije umro 2008. Dve godine ranije, kada sam bio iskopao rukopis Tendencija, uspeo sam na internetu da nađem Vasilijev broj telefona. Razgovor po mom pozivu tekao je, otprilike, ovako:  — Da, pogodili ste broj; ovo je kuća Vasilija Kalezića kritičara, ne lekara... Našli ste rukopis? Nažalost, gospodin je veoma bolestan i nije zainteresovan ni za kakve polemike...  Neverovatan odgovor od ženske osobe na moju ponudu da gospodinu Kaleziću njegov rukopis vratim naterao me je da, pri susretu sa rukopisom broj dva, pomislim: mora da ga je ona (snaha? unuka? ćerka?) i škartirala. Zašto sam tada odustao od daljeg razgovora i insistiranja da dostavim rukopis? Ne sećam se; u svakom slučaju, bilo je jasno da je kompaktna gomila posvećena “naprednim piscima” u stvari posthumnog porekla. I bilo mi je još žalije što se rukopisa nisam dokopao. 

Prođe tako januar, mesec nepogodan za sve vrste drvnih prerađevina a kamoli za sveske na buvljaku: tog meseca se sad sećam samo po tužnom kusanju pljeskavice na Bubanj-potoku koja se bez reči zalivala nerđavom šljivovicom (u dozama od otprilike 2 deci). 

Kad, protekle nedelje, obretnem se pred istom tom krležijanskom gomilom. Učini mi se netaknutom! Odmah, zaobišavši jednog neodlučnog kupca žustrim manevrom, priđem cigli. Opet je uzmem u ruke, opet rastvorim, prelistam, prevrnem očima pred razmazanim slovima na masnim stranama. Malo je falilo da je i ovog puta ostavim, kad na sreću proradi, sam od sebe, onaj mušterijski instinkt: i ne gledajući prodavca, tačnije, gledajući negde između debele rikne Vasilijevog rukopisa i njega, upitam: “Koliko?” 

Na moje čuđenje, prodavac kaže: “150″, i ta cifra mu se odmah nađe u rukama. Jednom me je poslužilo iskustvo koje sam svojevremeno (kada? pre cirka dve godine!) rezimirao omanjim geslom: “ne čitaj na buvljaku nego u Zagi!” (Je l da da bi to moglo da važi i za knjižare?)

Zemun je procvetao: budući da je raja koja prodaje po obodima našla nepisani dogovor sa komunalcima, od početka godine ih puštaju da razvuku svoje ulove posle deset sati. (Zabeležite i odspavajte!) Tako da sam, ranoranilac kakvom me je buvljak naučio, imao priliku da posle prve ture doručkujem, srknem kafu u Zagi i da se vratim na repete na obode buvljaka. Tu, uzgred, iskopam i netaknutu monografijetinu Ogledala Lune posvećenu novosadskom bendu Luna, platim je 400 i krnem pored Vasilija. Da se sad ne zadržavam na blagu koje sam iskopao (biće prilike!), jedno je sigurno: februar je počeo dosada najtežim ulovom, u kilogramima (žive vage?).

Kako sam mislio da me je ponela neka buvljačka taličnost (nisam se varao!) nisam se u Zagi posvetio Kaleziću Debelome. Nije bilo mesta od ekstaze! Potom sam se dotaljigao do Kalenića gde sam iskopao — o videćete čega, sve u svoje vreme! — i tek nakon likujuće kafe u Coffee and Bakery dopustio sebi da se sjurim kući, rasteretim i potimarim konja. 

Prvo se dohvatim, dakako, najtežeg samara. Listam, listam, kroz nerastumačive masne stranice i već obeshrabren pri samom kraju, imam šta da vidim. Prepoznatljivi, prepedantni rukopis Vasilija Kalezića, ispisan običnom olovkom.

Svakako da su tu iznenađenja tek počinjala. 

Pročitajmo ga zajedno: 

Napomene o ovom rukopisu 

Rukopis je poodavno predat na čitanje Veri Zogović. Ona mi je o njemu pričala kao o zanimljivom i za moj rad naročito važnom djelu. Čak mi je, diskretno, napominjala da bih, možda morao da ga , nekako, pročitam. Ja se nijesam interesovao, pogotovu zato što nijesam znao o kakvom je, tačno, rukopisu, riječ. I tako je Verina “inicijativa”, tada, prije nekoliko mjeseci, propala. 

Prvo što mi je prošlo kroz glavu: ko bi normalan o svom rukopisu govorio kao “za sopstveni rad naročito važnom delu", a tek ko bi za njega rekao da bi “morao da ga nekako pročita”? Pomislio sam: možda je Vera Zogović, urednica u Prosveti, bila zadužena da sačuva neki Kalezićev tajni rukopis, pa kada mu je rekla da će mu ga vratiti, on se ponašao kao da ga je zaboravio. Amnezija? Neubedljivo kao u Modijanovim romanima. Logika je govorila da rukopis koji sam celo jutro vukao na grbači ne može biti Vasilijev, da ga je on samo pročitao. 

Čitalac se verovatno pita zašto odugovlačim kao Dejl Kuper u Tvin Piksu i zašto već jednom ne pogledam naslovnu stranu. Čitalac je, svakako, potpuno u pravu, ali, pod rizikom da ću mu biti dosadan, naprosto moram da ga upoznam i sa svojim redosledom čitanja, sa tim procesom saznavanja, ili ako tako hoće, sa svojom glupošću, sporošću i kojekakvim eurekama koje iz tih umnih ograničenja i proističu. 

Na naslovnoj strani, dakle, stajalo je: 

Čak i onom najneupućenijem ovo Besudna zemlja odzvoni u glavi asocirajući samo na jedno jedino ime, ali interesantno je da (zbog umnih ograničenja, šta li?) vaš konj izabra da se skoncentriše na ovu drugu sintagmu, Pobunjena mladost i na potpis u ćošku, VK. 

Bez obzira na godine koje poručuju veoma jasno: Vasilije Kalezić je u prvoj godini “Pobunjene mladosti” imao minus dve godine (o rasponu prethodne knjige, 1911-1929, da ne govorimo). 

I ipak je, dakle, Vasilije sastavio i sadržaj?

Da li je to zaista onaj čuveni političar čiju knjigu “Druženje s Titom” pamtim iz regala, tu koricu u boji; kao dete sam mislio: evo ga ovaj sa smešnim prezimenom i hvali se kako se družio s Titom! 

Otvorimo zajedno prvu stranu “Pobunjene mladosti”. 

(Započeto 22 avgusta 1955 g.;   Završeno [nečitko] 25 avgusta 1955; nastavljeno 1oktobra 1955; prekinuto 30 oktobra  1955; nastavljeno 22 novembra; završeno 20 de- cembra, u Beogradu.) 

Dakle, tako je, pametno razmišljate: ovaj takođe veoma pedantni tip, moramo priznati dosta nečitkijeg rukopisa (možda mu nečitkost treba oprostiti budući da joj se odavao u zatvoru?) ispostaviće se nakon provere svih naslova, nije niko drugi do Milovan Đilas. 

Još jedno iznenađenje, zbog kojeg ovaj ulov i razglašavam: za razliku od Besudne zemlje, Pobunjena mladost nije objavljena, ili barem ne pod tim naslovom. 

Istoimeni tekst se sreće samo u inventaru dokumenata Milovana Đilasa koji se nalazi u Univerzitetu Stanford, CA, i to upravo u rukopisu, zaveden kao II knjiga, kao i u Vasilijevoj cigli. 

Pre nego što se o svim implikacijama svog ulova podrobnije obavestim, pre nego što vam kioske prekriju senzacionalistički naslovi po Kuririma i ostalim cenjenim glasilima, pre nego što me Milomir Marić pozove na svoj talk show (zvučim, zar ne, malo kao Basara?) ja bih se blagoizvoleo vratiti svome Vasiliju i njegovom tekstiću koji ću večeras, evo, dok oluja nosi drveće i aktivira auto-alarme naših dragih sugrađana, početi da prekucavam za vas. 

Tekst je zanimljiv, kako bi novinar rekao, IZ VIŠE RAZLOGA. Naime, primetili ste da se, kao i u svim dobrim, maltene rekoh pravim dnevnicima, ime autora ovog rukopisa nigde ne spominje. Obratićete pažnju na koji način autora imenuje naš dragi V. K. u prvom delu. 

Dakle, prijatno čitanje. (Da bi bilo prijatno, neću prekucati italikom. Svoja zapažanja, nadam se kratka, dodavaću u uglastim zagradama.)

                                                         ---

NAPOMENE O OVOM RUKOPISU 

Rukopis je poodavno predat na čitanje Veri Zogović. Ona mi je o njemu pričala kao o zanimljivom i za moj rad naročito važnom djelu. Čak mi je, diskretno, napominjala da bih, možda, morao da ga, nekako, pročitam. Ja se nijesam interesovao, pogotovu zato što nijesam znao o kakvom je, tačno, rukopisu riječ. I tako je Verina “inicijativa” tada, prije nekoliko mjeseci, propala.      Onda je, ovog ljeta, 1975, došla moja šetnja s Radovanom [Zogovićem]. I on mi je, pored zgrade “Pionir” (?), pričao kako je taj rukopis dospio do Vere. Evo kako. Vera je nekoliko puta prebacila svom negdašnjem “šefu” da on piše mnogo čega što nije dobro, da pogrešno ocrtava svoje drugove, da se o tome mnogo priča, itd. Vjerovatno opomenut na takav način, ne naročito prijatan, “šef” je jednog dana banuo u stan i donio ogroman rukopis, govoreći Veri: Na, pa čitaj, uvjeri se sama kako sam pisao. Radovan misli da je “šef” malo ciljao i na moguće Radovanovo interesovanje, ali R. nije za “šefovu” pisaniju, još tako opširnu, nimalo zainteresovan. Istoriju rukopisa Veri je “šef” ispričao ovako. To je memoarski spis koji je objavljen u inostranstvu, znatno skraćen, pod naslovom “Memoari jednog bivšeg komuniste”. Za taj rukopis su se zainteresovali neki drugovi iz Instituta ili Muzeja radničkog pokreta i “šef” ih je primio i razgovarao s njima u svom stanu. Ali te posjete su njemu dosadile, oduzimale mu dragocjeno vrijeme, i on im je dao čitav rukopis da ga koriste, snime, itd. I tako je rukopis “otputovao” u muzej, snimljen, a ne originalan. A drugovi iz muzeja su zadržali bolju kopiju, a “šefu” dali novu, mnogo goru i nečitkiju. To je “šef” ispirčao Veri, a Radovan meni. Povodom rukopisa, “šef” je još razgovarao s Verom da bi rukopis rado dao na čitanje nekom mlađem, objektivnom čovjeku, sa kojim bi poslije mogao da razgovara o njemu. Na to je Vera rekla da sam takav čovjek ja, da znam to vrijeme, da proučavam to doba, itd. itd. On je odmah reagovao oštro: Ne, to je odiozno ime. Na Verinu primjedbu da to nije tačno, da sam ja napadao takve ljude kao što su Sveta Lukić, Vuk Krnjević i drugi. Na to je “šef” reagovao da nije riječ o tome, nego da ja napadam brzo sve što se pojavi kao nešto “slobodoumno”, itd. R. misli da je “šef” ljut zbog mojih “napada” na Matiju Bećkovića i Živorada Stojkovića, koji su njegovi miljenici i istomišljenici. “Šef” je još napomenuo Veri da kad se sve dobro pogleda u ovom rukopisu, kad je sve on, “šef” pogledao, vidi se, rekao je, da on, u stvari, nikad nije ni bio komunista...     Poslije ovoga ja sam se nešto malo više zainteresovao za taj rukopis. Najprije sam se zamislio nad izrazima o meni, tumačeći ih, naravno, kao stav jednog reakcionara i antikomuniste. Ali, ne mogu da kažem da me ti izrazi nisu na neki čudan način pogodili: i zbog “šefa” i zbog mene. Oni su, opet, potvrdili moju “nezavisnu”, “objektivnu” i, prije svega, usamljenu poziciju. U jednom pismu, o kome sam ponešto napisao i Radovanu. Vera je, po svemu sudeći, to pismo pročitala i ponudila je da mi odmah napiše opširno pismo.     Ono što se odnosi na ovaj rukopis i moje novo interesovanje za njega tiče se izvjesnog prepričavanja odlomaka iz rukopisa, pominjanja imena vlade, ideologa, drugova, itd. Tu je i Verino mišljenje o “odioznosti” koje ovdje prepisujem:     “A ono u vezi s odijumom, odioznošću i dr. Ne znam jesam li Vam ja to prepričala, ili Radovan. U svakom slučaju, nije trebalo, naročito ako nije prepričano kompletno. Prva rečenica je bila: ne, nemoj mu dati, to je odiozna ličnost. Ali odmah nakon tog epiteta uslijedili su drugi: simpatičan, živ, šarmantan, vrijedan mladi intelektualac itd. Sve je to bilo brzo nabacano, upravo da bi prekrilo odioznost, koja je utekla iza “zubne ograde”, na osnovu nekog sigurno zapretanog ranijeg utiska, koji se nije do kraja oformio, ali se nije ni ugasio. Nemojte zato, molim vas, to uzeti bukvalno. Nemojte već zato što se s riječima nije prelio i zvuk, prizvuk, intonacija u glasu...” (pismo, datirano 27. VIII 1975, Beograd).       Poslije ovoga ja sam se silno, strasno, zainteresovao za ovaj rukopis. Kako? Kad? Na koliko vremena? Znao sam samo jedno: moram. Dan-dva iza moje strasne radoznalosti umro je Vukadin Jovanović, vrlo drag i dobar čovek. Morali smo da idemo na sahranu u Mosore kod Danilovgrada. Vera i Radovan bili su u Herceg-Novom, u Lalićevom stanu. Ja sam se iz D-grada, preko pošte, javio Radovanu i rekao da ću doći sutradan poslije sahrane, i da me posebno interesuje rukopis. I zaista sutradan, S.[?] i ja smo bili kod Radovana, i dogovorio sam se s Verom da rukopis uzmem iz Beograda (koji je kod Milice [?], itd.).      U nedjelju, 7. septembra, oko 18 h, uzeo sam iz Radovanovog stana, iz Mirkine sobe, rukopis koji nije bio baš uredno sređen (izgleda da ga je žena koja sprema kuću tako “sredila”). Rukopis sam iste noći počeo da čitam u Novom Sadu. Sve mi je bilo jasno. Najviše sam se iznenadio zbog slabog, nejasnog, nečistog i nečitkog rukopisa. Vrlo sam mnogo čitao, ali nijesam stigao sve. Počele su muke oko fotokopiranja, borba za cijenu (bilo je i po 400 i 500 s. dinara), borba za vrijeme, borba da se rukpis na vrijeme vrati, itd. I najzad - sve je sređeno što se moglo, ne čitav rukopis. pomogli su mi moji školski drugovi i saradnici iz M.[?] zavoda. Ja sam tamo radio sa odgovornim licem dva dana poslije podne; 10. i 11. septembra 1975. godine. Platio sam za rad i hartiju 95.000 din. U ponedjeljak, 15. septembra 1975, odnio sam rukopis Pišti, u štampariju SNP, da mi rukopis ukoriči do 16. sept, ujutro. I bio je, ovako ukoričen. Platio sam 6000 s. dinara Pišti. Znači, sve me je koštalo 101.000 s. dinara (u vrijeme kad dinara nijesam imao; ovo sam pozajmio!).  N. Sad, 17. IX 1975, srijeda, od 18.30 do 19.30  V. Kalezić 

P. S. U nedelju, 14. septembra, Zaga je vratila onaj rukopis u Beograd, Radovanu. 

(U sledećem nastavku: Sastanak sa memoaristom)