#omanje | Explore Tumblr posts and blogs

solkeiseren · 4 years ago

Text

Poglavlje 3 (I guess)

Malik je prišla bednim vratima jedne omanje kafane. Drvena daska u koju je bilo urezano ime je bila sakrivena u senkama pa nije mogla da pročita naziv, ali ime je nije ni toliko zanimalo. Privatno je tu kafanu nazivala Kafana senki, jer joj je život bio relativno dosadan. Pokucala je na vrata, a iz proreza su je pogledale nečije oči. Ovog puta nije nosila samo navučenu kapuljaču, nosila je i crnu masku koja je imala na sebi oslikane kosti donje polovine lica. Tako svi znaju da je to ona, jer kada nosi i masku i kapuljaču podseća na Sablasnog Kosača.

Osećala je skorelu crnu farbu koju je namazala na kožu oko očiju da bi izgledala sablasnije. U procesu joj je malo farbe upalo u oči zbog čega se osećala kao da je na ivici suza. Jedva je uspela da vidi koliko je se vratar uplašio jer je istog trena otvorio vrata i sklonio se sa puta, u procesu se trapavo naklonivši. Bila je sigurna da bi većina u krčmi, uključujući i vratara, veoma rado učestvovali u njenom uništenju, kada bi im se pružila šansa. Kada se ne bi plašili toliko. Strah je i problem što sada ona mora da napada cara, a ne narod koji mu ljubi čizme dok ga on otvoreno gazi.

Skoro svaki gost je oko svoje glave imao svoj oblak dima, samo što ovo sigurno nije bio kibejčanski duvan. Miris dima je bio nekako slatkast i gušio je jeftini alkohol, kao i ljude koji su ga udisali, bio je nezaboravan. Samo nekoliko mrkih pogleda ju je ispratilo, ali u celoj krčmi se dimanika razgovora dobrano promenila, ljudi su bili probirljiviji i tiši. Bilo je teže da se nešto načuje i znala je da, koliko god plašila ljude svojom reputacijom, oni tu reputaciju mogu da iskoriste i da joj naplate svako slovo koje bi ispljunuli. Bio je to nategnut odnost i danas je iz kreveta ustala samo zbog njega.

Zaustavila se kod jednog stola u uglu, skoro je čula misli ljudi, kojima je smrad alkohola bio skoro nepovratno zarobljen u porama, misli su im se borile između želje da od nje uzmu novac za par probranih informacija i da se okrenu protiv nje. Bacila je malu platnenu vreću na sto.

„Ovo je samo pola.“, Fiede je jedva pogleda vrećicu koja je veoma glasno udarila o drvo. Oko Fiedea nije bio njegov sopstveni oblak dima, oči su mu se svejedno caklile. Pohlepni pacov.

„Pređi na stvar već jednom.“, Maličin glas je bio leden, bila je spremna da je Fiede napadne ucenama, tvrdio je da tačno zna ko je ona, ali da zna ne bi bio tu gde je.

Fiede se toplo osmehnuo, ali osmeh mu nije dopirao do očiju koje je malo izbečio na nju. Kosa mu je bila masna i prljava i Malik nije bila sigurna da bi uopšte mogla da odredi njenu nijansu. Fiedeova koščata šaka puna žuljeva i ožiljaka je našla svoje mesto na balčaku njegovog srpa, dok se druga poigravala rubom vrećice. Promeškoljio se u trošnoj klupi zbog čega se klimavi sto zatresao, okanuo se vrećice da bi iz unutrašnjeg džepa tunike izvukao prljavu kovertu. Znajući Fiedea, ta koverta je ukradena od nekog esnafa.

„Vojnici su zarobili Letača, i vode ga u glavni grad.“, šaputao je tako da ga čuju samo oni njemu najbliži, „Glavni trač oko toga je da je baš taj Letač, ubica Kaeleii.“

„Dovešće ga ovamo.“, ubacio se žgoljavi Kalja.

„Znači general jeste ovde?“, Malik se nagnula ka Kalji, ježila se od njegovih krivih, žutih zuba.

Fiede je vodio razogovor, pivom je pazio da mu se usta ne osuše. Neprestano je po rukama vrteo Maličinu vrećicu sa novcem i svaki put kada bi rekao nešto od presudnog značaja, zatresao bi vrećicu da bi reči naglasio zveckanjem. Ipak, pričao je dovoljno tiho da ništa ne prečuje par ljudi koji su se nagli ka njima, i pričao je istinu. O Fiedeu kruže glasine da su ga anđeli prokleli da govori samo istinu. Malik je pokušala da iz misli izbaci Kaljine žute zube i Fiedeove šake pune ožiljaka, išla je kući, ka nadoknadi san od prethodnih nekoliko dana, prebirala je po informacijama koje je sakupila.

***

Lav i Ris su nekim čudom prethodne noći uspeli da nateraju Malik da ostane u krčmi sa njima i blizancima. Tražili su Malik po gradu, među sobom su je nazivali Jole. Ris nije hteo da je nađe, bila je iritantna, bila je lažov. Plašila ga je. Ipak, dva Ratnika su lutali po gradu i tražili Malik.

Na pijaci ne bi mogli da je nađu ni da traže ceo dan. Prošlo je par sati pošto je svanulo, a već je bila gužva. Ljudi su uzvikivali ponude, mahali svojim proizvodima i dozivali. Tezge su bile šarene i vesele, osećao se miris razne hrane i pića. Ljudi se nisu obazirali na tragove koje je noć ostavila za sobom, navodno je pola njih učestvovalo u tim aktivnostima. Novac je novac.

Ris se osmehivao, u džep je bezbedno smestio amajliju koju je kupio za svoju majku, valjda je i dalje dobro. Amajlija je bila alšanska, ali podsećala ga je na dom, na priče o kraljevini gde je narod bio bezbedan i slobodan. Lav je u svoju vrećicu sa novcem presipao sitan sadržaj svojih džepova, blago sužene oči su odavale njegovu zgađenost.

Malik, odnosno Jole, je izgledom lako mogla da se izdvoji iz gomile, Ratnici svejedno nisu mogli da je nađu. Na Trgu Maevog sečiva su stali da se odmore, ovaj trg je bio nezvanični centar Rejsfeka, par ulica dalje je bila careva građevina i zvanični centar – taj deo niko nije voleo.

Uspeli su da obiđu pola grada, da se izgube i ponovo nađu put do nekoliko mesta koja su smatrali iole bezbednim za boravak, a usput su se takmičili ko će da sakupi više zuba koji su se zavukli između kamenova kaldrme. Lav je odmeravao vrhove čizama, Ris je sam za sebe gunđao pored njega. Trebalo bi da pokušaju da nađu neki način da se vrate u Nun, ne da sakupljaju zube i traže plaćenu ubicu po čitav dan. Ionako njoj njihova zahvalnost ne bi ništa značila. Gomila stvari kod Jole nije kako treba, pored toga što je poput nnjih a trvdi da nije. Samo se pojavila u tamnicama i pokupila ih, nije im tražila ništa zauzvrat. Ništa. Njeni glupi nepromišljeni postupci su frustrilari Risa toliko da je hteo da samo vrišti pola sata.

„Sviđa mi se ovaj trg.“, Lavovo lice je bilo opušteno, „Sviđa mi se kako ovde gledaju na anđele.“ Lav je lupkao unutrašnje strane stopala jednu o drugu, više nije gledao čizme nego spomenik na sredini trga. „Verujemo u skoro iste stvari.“

Risu se sviđalo što Lav sa njim najviše priča, ali ponekada je imao zaista zbunjujuće izjave. „Molim? Misliš na anđele?“

„Skoro.“

Ris je pogledao ka metalnom spomeniku anđelu Mau, ili ovde Maeu. Bakarni plašt mu se viorio iza leđa, zelena površina mu se skoro sijala na suncu. Neki zlotvor je svojim grudnim košem činio kanije Maovom maču. Ris do sada nije video ovog anđela u toliko ljudskom obliku. Lice anđela je bilo namršteno i kosa se viorila za njim; leđa su mu bila izvijena i ruke podignute. Da mu se venac od lovorovog lišća nije presijavao na glavi, Ris bi mislio da je to spomenik nekom alšanskom junaku ili umetnički pogled na neki ep.

Malo posle popodneva su otišli do kovača, rekao im je još u krčmi da dođu kod njega sledećeg dana. Nasmejano lice bliznakinje Bave ih je dočekalo, rumeno čelo i obrazi su joj se presijavali od znoja.

Prošli su kroz kovačnicu da bi se popeli u privatan deo kuće, gde ih je čekao Vaba. Ris nikada nije video blizance koji toliko liče, koji su toliko složni jedno sa drugim, kao da dele jedan isti um. Bava je nestala na neko vreme, koje je Vaba iskoristio da servira čaj, na tradicionalni nunčanski način.

„Koliko znam o kulturi svog naroda, u ovim šoljicama bi trebalo da bude neko uvrnuto alkoholno piće od mleka i narandže.“, Vaba se smestio u svoju stolicu, „Kovač mora nešto da obavi pa će doći, hteo je da vas pita da radite ovde.“

„Ne, ne dolazi u obzir.“, Ris je skoro prosuo svoj čaj, „Samo ćemo mu smetati, a i pored toga, trebalo bi da se vratimo na sever što pre.“

„Ti si jedan od onih što veruju da bi uspon protiv cara mogao da se dogodi svaki sekund?“, Vaba je zvučao skoro kao da se ruga, palcem je trljao rub svoje šolje, „Svako njegovo delo je kap koja je prelila čašu, okupila se vojska i na vratima je glavnog grada carevine?“ Skoro je recitovao, tako nisu mislili samo Nunčani, cara u suštini niko nije voleo, niti će.

„To je istina.“

„Po tovojoj zemlji je narod razbacan po planinama i zapostavljenim gradovima, pre više od deset godina su ubijeni ili nekako onesposobljeni oni koji bi trebalo da predstavljaju nekakve vođe. Takvi poput tebe ne bi trebalo da sede i čekaju da ih neko povede, takvi poput tebe treba da vode.“, Bava je bila na dovratku, nosila je novu čistu odeću, kovrdžava kosa joj je padala preko širokih ramena, ovo je bio jedan od retkih trenutaka kada joj je kosa bila potpuno slobodna.

„Ja ne sedim i ne čekam da me neko povede. Narod se okuplja, borba će da počne, a kada počne ja treba da budem sa svojim narodom, a ne da ovde nekom dobrom čoveku upropaštavam zanat.“, Ris je ustao, Bava ga je malo plašila, ali svejedno joj se približio, verovatno je dobra samo u batinjanju, „I nama i kovaču bi bilo bolje da odemo na sever.“

„Put na sever se podrazumeva, ali do tada vam treba novac, a znam kako možete da mi pomognete.“, kovačeva ćela se presijavala od znoja, na bradi mu se videla mast i prljavština, rekao je blizancima nešto na ramučnaskom, zbog čega su se oni pogledali pa poveli Lava i Risa iz kuhinje.

„Da nije Jo- Malik svraćala?“, Lav je pratio blizance u stopu, „Voleli bismo da popričamo sa njom.“ Ris se namrštio na to pitanje, prostrelio je Lava pogledom, ovaj mu je odgovorio spokojnim izrazom lica. Njihova rasprava pogledima je bila zanimljiva za gledanje, Ris se sve više mrštio, a Lav je izgledao spokojno i sigurno. U jednom trenutku, Lavu je u očima nešto poput nade zasijalo; lagano se osmehnuo znajući da je pobedio u besmislenom takmičenju kada se Risu jedan ugao usana digao naviše i tu se zadržao, terajući ga da izgleda glupo jer je pokušavao da se ne osmehne ni tako dopola. Lavov trijumf nad prijateljem je više izgledao kao tiha molba da ga niko živi ne gleda.

Jedan od kovačevih šegrta je došao, pružio je Risu kožnu vrećicu i cedulju, osmehnuo se provokatorski i nestao u pravcu koji je vodio ka kovaču. Bava je gledala za šegrtom, a njen brat je gledao u dva prijatelja veoma zbunjen i pomalo uplašen njihovim razgovorom bez reči.

„Ivar kaže da smo smešno izgledali dok smo se guzili po ulici da sakupimo zube sa kaldrme.“, Ris se mrštio na cedulju i svoju vrećicu sa novcem, „Kaže i da nas je lako pokrasti.“ Lav je opipao džepove i mesto gde je bezbedno držao svoj novac, njemu ništa nije nedostajalo. Vaba im se obojici tiho smejao, ali ih je istovremeno usmerio ka čekaonici.

***

Nije bila sigurna koliko ima sati, znala je samo da sunce još uvek nije izašlo. Za tren oka se već nalazila na okviru svog prozora, pa onda i na krovu. Prelazila je sa krova na krov, kao devojčica koja ide od aleje do aleje i bere cveće. Pod prstima je i dalje osećala staro drvo okvira svog prozora, iako više nije stajala na njemu.

Krovovi su bili vlažni i ledeni vetar je umeo malo da je zanese kada bi stala na naročito klizave delove. Skliznula je preko crepa jedne kuće koja je činila granicu između sirotinjskog i kraja u kome žive ljudi koji imaju dovoljno za kiriju. Pri doskoku je dosta jako očešala leđa o crep, kroz zube je zasiktala psovku da je niko ne bi čuo. Iza nje se začuo bolni plač, trgla se, ipak kada se osvrnula nije videla ništa, odmahnula je glavom – šta god da se dešava, udaljeno je nekoliko ulica. Mirnim pogledom je odmeravala zidove i krovove da bi izabrala onaj najlakši za penjanje.

Budi oprezna, začula je Eda. Frknula je prezrivo, previše dugo radi ovakve stvari da bi je iko upozoravao da bude oprezna. Može da joj dâ barem malo oduška, dosta joj je što stalno priča o tome koliko je Ivar opasan ili šta već. Ipak, pre nego što je počela da se penje, neznatno je klimnula glavom, ako ništa drugo, da pokaže svom mentoru koliko ga ceni i poštuje iako je mrtav. Trebalo joj je nešto više vremena zbog vlažnog crepa, ali nije pala ni sa jednog krova (što je umelo da se desi sa vremena na vreme) i stigla je do buržujskog kraja. Prezrivo je gledala gomile ukrasa, gomile skulptura urađenih u bronzi i mermeru. Prevrnula je očima, zbog Eda i njegovog insistiranja na obrazovanju i kulturnom uzdizanju, mogla je sa dosta samopouzdanja da kaže da su skoro svi kupovali loše kopije nekih od najpoznatijih vajara širom Dela.

Ostali su joj pomagali oko prikupljanja informacija o meti koju joj je Fiede obezbedio. Nije to htela da prizna, ali drage volje je bi ubila ovu metu. Navodno je to bio kibejčanski bogataš, koji je posedovao posebne ustanove u kojima je terao svoje robove da se bore. Od same pomisli na to bi je ona rana od magije na licu zabolela. Vešto se sa jednog krova prebacila na krov svoje žrtve, misli o prošlosti joj neće smetati. Nije napravila ni najmanji zvuk, ali doskok nije bio najsavršeniji jer se na kraju okliznula i skoro pala na brižno održavanu travu. Osmeh joj je lebdeo na usnama, kao duh na svom grobu odmah posle sahrane.

Znala je da je Ed odnekud tiho posmatra, i da jedva čeka da ona završi sa ovim pa da može da joj zvoca, ali nije je bilo briga. Osvrnula se na par trenutaka, gledala je nebo koje je bilo prošarano sa nekoliko nijansi crvene i ljubičaste, kao onesvešćeni pijanac posle tuče u kafani. Po njenom mišljenju kuće okolo su bile mnogo lepše. Ova, u kojoj je živela njena bogata žrtva, je bila samo nakrcana ukrasima. Znala je jednu osobu koja bi mogla da sredi ovu kuću da izgleda savršeno skromno i raskošno u isto vreme. Poželela je da prisedne i divi se tuđim fasadama koje su bile izuzetno estetski zadovoljavajuće, čak i za njen ukus.

Malo se prošetala po krovu, odvojila je vreme da se zagleda u krvavo nebo koje joj se svojom bojom izrugivalo. U glavi je vrtela plan kuće, pokušavajući da se orijentiše i nađe poziciju spavaće sobe pre nego što uđe. Pokrenula se ka zapadnom delu i za tren oka se našla pred zaključanim prozorom sa koga se video stariji gospodin kako slatko spava. Namrštila se, ali prsti su joj već radili oko brave.

Lecnula se na škripu šarki kada je otvorila prozor i pokvasila zavese sa nekoliko kapljica koje su se zadržale na prozorskom okviru. Nečujno se uvukla kroz prozor sa hladnog jutra u toplu spavaću sobu. Na tren se zamislila. Kada je sledeći praznik? Toplina sobe ju je podsetila na praznike koje je provodila sa svojom porodicom i osetila je kako joj se srce smekšava od tih sećanja. Bila su to jedna od najboljih sećanja koje je imala.

Neki drugi osećaj joj je govorio da će starac da se probudi u skorije vreme, tako da je polako, da ne bi napravila nikakav zvuk, posegla za nožem koji joj je od pozadi bio u kanijama zakačenim za pojas pantalona. Volela je taj nož više nego što je želela i svaki put kada bi ga koristila za ubistvo, osećala se kao da skrnavi neki sveti predmet, zato ga je dosta često koristila za ubistvo, pogotovo ako želi da namerno ostavi dokaze da je neka njena žrtva ubijena.

Nagnula se ka uspavanom čoveku, podigla je ruku, razmišljajući da li da raseče karotidu ili baš unakazi robovlasnika prokletog.

Nikada nije mislila da pod može toliko jako da udari. Neko joj je izbio dah i počela je da kašlje. Dezorijentisano je pogledala iznad sebe dok joj se sve pomalo vrtelo. U ruci nije imala nož, ispao joj je tik pored mete. Nad njom se nadnosio maskirani čovek. Još jedan ubica? Nije htela da sačeka i sazna, šutnula ga je i iskobeljala se iz stiska. Namršteno je gledala izvajene mišiće na čovekovim rukama. Prosiktala je kroz zube i iz kanija na butini isukala jedan, duži, nož. Koštani kez sa njene maske je izgledao kao da je upućen samo tom jednom liku koji smeta.

Pre nego što je čovek mogao da se odbrani, skočila je ka njemu, iako je bila niža i verovatno slabija. Jedva je uspeo da isprati njen napad i pali su na pod. Počeli su da se kotrljaju, dok je ona skoro naslepo nabadala nožem, sve dok ga nije zaglavila u podu. Zarežala je besno i udarila čoveka u bradu, lakim trzajem pokrećući mehanizam i aktivirajući jedan nož da se zabije čoveku u glavu. Ed će joj sigurno održati lekciju o prefinjenosti, kao i svaki put kada ubije seljački krvničkim načinom; ako čovek treba da pobedi u borbi onda ne treba da obraća pažnju na prefinjenost nego na protivnika i savladavanje istog, Ed kao da je nikada nije čuo kada bi mu rekla tako nešto.

Njen neočekivani napadač je ležao beživotno na njoj. Zasiktala je i odgurnula ga sa sebe, usput vraćajući bodež na svoje skriveno mesto. Ustala je i malo se teturala, bila je oblivena krvlju, ali to barem nije bila njena krv. Podigla je glavu ka dovratku i videla barem još četvoro ljudi obučenih u crno. Lica su im bila sakrivena u senkama jer ih je svetlost sunca koja dolazi iz druge prostorije udarala u leđa. Začkiljila je malo, boreći se usupt i sa sunčevim zracima i sopstvenom mržnjom prema ovim kretenima koje i ne poznaje.

Sudeći po tome što su ovi ljudi obučeni isto, mogla je da zaključi da su to bili starčevi lakeji, telohranitelji. Prevrnula je očima koje su se pod senkama kapuljače sijale. Na trenutak je osmotrila starca koji je nekim čudom i dalje spavao, izgledao je kao jedna bogata kesa puna razočarenja i buđi, kao i svaki bogataš.

Uspela je da nazre poglede koje su lakeji razmenili pre nego što su isukali oružje i skoro skočili na nju. Počela je da izmiče i izbegava, ali istovremeno su je napadali sa četiri različite strane. Opsovala je kada joj je jedan zadao plitku posekotinu na ramenu, zatim, je tog istog lakeja zgrabila za zglob i istrgla mu nož, izvijajući se tako da je sada bila njemu iza leđa. Iskrivila mu je ruku i polugom je slomila iza njegovih leđa. Zavrištao je i tada su se bogataševe oči naglo otvorile, kao da je bio neki prokleti zmaj koji spava dubokim snom pre nego što mu neko ne ukrade barem jedan jebeni zlatnik. Treba da završi sa ovim što pre.

Zbog toga što je vreme isticalo kao pesak između raširenih prstiju, zgrabila je prva dva sečiva kojih se setila i počela da napada lakeje. Nije htela da im pruži beščasnu smrt kao i njihovom gospodaru, ali vreme i Sablasni Kosač retko kada čekaju da neko bude milostiv. Nije više bila sigurna šta radi, pokreti koje su mišići tokom vremena zapamtili su je vodili, pomagali su joj da preživi, kao i svaki put kada bi se uveče šetala mračnim ulicama Rejsfeka i gledala zvezde, prepoznajući sazvežđa.

Lakeja sa leve strane je probola, pao je na pod i počeo da krvari po raskošnom tepihu, dahćući kao riba na suvom. Oči su mu sijale od suza dok je život polako isticao iz njih, ubola je pravo mesto. Malik je pokušala da se skoncentriše na preostala dva lakeja, jer je računala da onaj sa slomljenom rukom ima preča posla koja su uključivala mnogo vrištanja. Bilo joj je teško da ne šestari pogledom između iznenađenog starca, lakeja koji umire, onog koji vrišti i svoja dva protivnika, koji nisu čekali na nju da se sabere kada je videla plavu svetlost kako izlazi iz tela sada mrtvog lakeja. Oni nisu mogli da vide tu svetlost.

Jedan ju je napao zdesna. Udario ju je golom pesnicom, ipak zateturala se taman toliko da je drugi dočeka još jačim udarcem, zbog čega se okrenula za oko sto osamdeset stepeni i skoro pala na starčev krevet. Posegnula je za nožem, ali starac ga je zgrabio i dosta poletno skočio sa kreveta, spreman da se pridruži bobi. Glupi starac.

Jedan lakej ju je povukao za nogu i udarila je potiljkom o pod uz dosta šupalj udarac. Opsovala je i posegnula rukom ka potiljku. Presamitila se kada ju je neko šutnuo u rebra. Naterala se da otvori oči, iako je jedino želela da se skupi i odspava dok tuča ne prođe. Nad sobom je videla jednu siluetu i naterala se da ispravi zgrčeno telo i iz sve snage šutne osobu nad sobom, obarajući je preko sebe.

Zgrabila je mali bodež sakriven pod tunikom. Osetila je tek nešto malo otpora, čuo se vlažan zvuk i krkljanje kada je rasekla stomak svog protivnika. Pribila je jednu nogu uz grudi i iz sve snage šutnula sveži leš sa sebe. Nadala se da će to malo da uspori njene protivnike. Čula je iznenađeni uzdah. Skočila je na noge, ispod oka je pogledala strca sa njenim lovačkim nožem u rukama i lakeja koji ju je besno streljao pogledom.

Lakej i starac su se u isto vreme bacili na nju, što je uzrokovalo tome da ona iz sve snage udara lakeja u lice dok pokušava da šutne starca dalje od sebe. Zgrabila je lakeja za kosu i udarila njegovom glavom dovoljno jako o drvenu ivicu kreveta da iverje poleti i da se ovaj onesvesti. Zasiktala je u odgovor na bol, onaj glupi starac joj je zario njen sopstveni nož u nogu. Sklonila je mlitavog lakeja dalje od sebe i nesigurno ustala. Uspela je da rasporedi težinu tela jednako na obe noge pre nego što je skočila na starca.

Počeli su da se kotrljaju po predsoblju, na žalost po njen ego, starac je vodio. Došli su do stepenica i starac je njenom glavom udario o jedan od stubova gelendera pre nego što ju je gurnuo niz stepenice. Pošao je za njom, likovao je što je bilo dosta smelo, obzirom da je bio u jednodelnoj pidžami, a to i nije baš muževno ako se Malik pita.

Podigao je nogu, spreman da je nagazi kada je ona zgrabila dršku i iščupala sebi nož iz butine. Zarežala je, ali ipak povukla starca. Otkotrljali su se do trpezarije, rvali su se po podu, Malik je ciljala srce, samo srce tog prokletog kopileta. Nekoliko puta ga je zasekla, ona je nju udarao i grebao, ali na kraju je on ležao mrtav u svojoj glupoj jednodelnoj podžami. Zadihano je sedela na starcu, zatim je sa obe ruke zgrabila dršku noža, nežni zraci su je milovali po izranjavljanom licu i bolnom telu. Još nekoliko puta je zarila nož u bogatašev grudni koš.

Jedva se podigla sa poda i leša koji je počeo da se hladi. Podigla je glavu i zatekla nekoliko bledih lica – koja su pripadala posluzi i porodici bogataša, klimnula im je glavom i samouvereno se doteturala do izlaznih vrata, usput se izvinivši zbog nereda, ali verovatno je nisu razumeli jer ju je otekla usna bolela toliko da nije mogla da tovori usta do kraja.

***

Ris je koristio svaku slobodnu priliku da se najiskrenije moguće zahvali kovaču što je njemu i Lavu dao posao iako nemaju pojma o zanatu. Blizanci su im objasnili da treba da paze da se nešto ne zapali i da odnose proizvode onima koji su doplatili za tako nešto. Kovač ga je već iznervirano gledao, izgledao je kao da želi da mu zabije usijano parče metala u lice samo da bi umukao. Ipak, klimnuo je glavom i najprijatnije moguće ga zamolio da prestane da se zahvaljuje.

Ris je primetio promenu na Lavovom licu tek kada su ostali sami. Morskoplave oči su mu bile trunčicu skupljene i obrve malo spuštene – ovakav izraz lica je imao samo kada je mislio da nešto nije u redu, ili ako je nesiguran u vezi neke odluke. Ipak, oči su zasijale kada je susreo Risov pogled, slegao je ramenima i mišići lica su mu se opustili.

Ništa od ovoga se nije činilo ispravno, video je previše sličnosti sa Nunom… Za razliku od Risa, Lav je mislio da nije moguće da će otpor protiv cara da počne svakog časa, ali dok je stajao u uglu i znojio se, osećao je da po prvi put misli da je tako nešto ipak moguće. Nije rekao Risu šta misli, šta oseća. Treba da se izgube iz Rejsfeka što pre, a ako Ris sazna šta on misli, želeće da ostane; umreće ovde ako ostane. Nun čeka, to je Ris govorio svaki dan, govorio je da će jednog dana da osveti sve umrle, da će Alsu da pokaže šta je Nun trpeo toliko dugo, tada je zvučao strašno, spremno za smrt.

Sklonili su se od vreline, posedali su u čekaonicu prljajući tapacirane klupe. Činilo se kao da do sada u kovačnici uopšte nisu mogli da dišu. Na jednoj klupi su sedeli blizanci, čekali su ih uz priču od nečemu na ramučanskom, Vaba je u rukama držao ram za vez sa dopola gotovim delom. Osmehnuo se Risu koji se mrštio ili zbog veza ili zbog jezika, takvi su Nunčani, hteli to da priznaju ili ne. Lav je za razliku od svog prijatelja zainteresovano gledao vez.

„To je kopija veza koji se nalazi na uniformama kaserra,“, pružio je vez Lavu, „Njihovi redovi su zadivljujući.“ Koliko god Vaba zvučao oduševljeno, istina je bila tužna. Kaserri bi ga verovatno lovili do smrti, Ratnicima nije mesto u Ramuu, što samo još više potvrđuju netradicionalna imena blizanaca, ili jednostavno činjenica da su u Rejsfeku.

Bava je povela priču ka gašenju požara koje su ona i njen brat izveli svojim moćima jednom. To je bio najveći požar u kovačnici do tada i da ga nisu ugasili verovatno bi uništio celu ulicu. Pričala je na zajedničkom jeziku kontinenta.

Nekako, ljudi su tiho pristali na to da će svi da pričaju zajedničkim jezikom i sude jedni drugima po tome da li prepoznaju naglasak kakav bi imao narod iz jedne ili durge zaraćene zemlje.

„Čekaj, ledom? Svu tu vatru ste zaustavili ledom?“, Ris je treptao na blizance. Bavini maslinasti obrazi su se zarumeneli od ponosa, isturila je bradu malčice dok je klimala glavom.

„Nije loše za Ramučane?“, ispod okovratnika je izvukla ogrlicu sa hrastom, namestila je čistobelu vrpcu i ponovo bezbedno sakrila bilo kakav trag da ogrlica postoji. Ris je samo klimnuo glavom, malo manje entuziastično od Lava.

Vrućina iz kovačnice je dopirala do njih iako su zatvorili vrata i iako su se odaljili što su više mogli. Ris se malčice navikao na tu vrućinu, ali dok je posmatrao kovačnicu tako iz daljine, obasjanu narandžasto-crvenim svetlom vatre i usijanog metala, nije mogao da se ne zapita da li tako Koram, mesto gde odlaze duše zlih ljudi na suđenje, izgleda. Uzdahnuo je, ali nije se usudio da pita; samo je sedeo i čupkao već načeti deo tapacirane klupe na kojoj je sedeo.

Vrata su zaškripala i videli su kovača, zbog čega su skočili sa dve klupe na kojima su sedeli; jer tehnički kao kovačevi kuriri ne bi trebalo da borave u čekaonici. Bava je pokušala da obriše prljavštinu sa mesta ne kom je sedela. Kovač ipak nije delovao besno, brisao je ruke onom svojom masnom krpom, pa onda i neki nož koji je nosio sa sobom, samo što je taj nož brisao čistom krpom, koja mu je bila u zadnjem džepu prljavih čakšira. Pokazao im je da sednu, što su i učinili i dalje očekujući prekor.

Pre nego što je otvorio usta, iz kovačnoce je doprla vriska. Jedan radnik je dotrčao vrišteći da je izbio požar, imao je opekotine po rukama. Bava, Vaba i Lav su odmah poleteli, možda bi i Ris pomogao, ali ga je kovač uhvatio za rame svojom ogromnom rukom i pokazao mu da ostane. Gurnuo je nož Risu u ruke, zatim mu je u džep na tunici ubacio papirić na kom je lepim rukopisom pisala neka adresa. Potapšao je Risa po obrazu, a od gareži koju nije uspeo da skine je ostao crn trag na ivici Risove vilice. Kovač je zatim odjurio do kovačnice da pomogne pri gašenju požara. Ris je nemo stajao nekoliko trenutaka, gledao je finu oštricu i pitao se da li kovač koristi neku vrstu magije da svoje proizvode učini takvim kakvi su. Nemo je izašao pošto je čak i onaj opečeni šegrt jurnuo da ugasi vatru. Voda i led će više pomoći od samo izdvajanja kiseonika.

Nije mogao da se ne plaši što za život vojih prijatelja, što za svoj sopstveni. Hteo je da otrči nazad i pomogne im. Odmerio je nož u rukama, nije imao vremena da kovača pita za detalje, niti da vidi ima li neko parče kože da u njega umota sečivo. Par minuta je stajao na kaldrmisanoj ulici, gledao je u lepo napisana slova i pitao se da li kovač to tako lepo piše, ili je to mušterija. Trebalo mu je više vremena nego što bi priznao da shvati gde se nalazi njegovo odredište, a i pitao je par ljudi na ulici, neki mu nisu odgovorili nego su ga samo izvređali i nastavili svojim putem. Po glavi je prevrtao sve mogućnosti povreda koje su mogle da zadese njegove prijatelje; kao i načine zbrinjavanja istih povreda, tresao se od same pomisli da ih vidi prekrvene opekotinama.

Došao je u jednu ulicu malo dalje od centra grada i buržujskog dela, kako su ga svi zvali. Pronalazak kuće i finog čoveka koji je bio samo u svom donjem vešu je bio najlakši deo do sada. Ris je već počeo da se pita kako će da se vrati do kovačnice, hteo je da pita tog čoveka, ali se predomislio i samo otišao svojim putem. Nije nikako mogao da izbriše iz glave odvratne crne dlake na grudima i stomaku tog čoveka, bio je bled pa je izgledao još odvratnije, ali i sećanje tog gadnog čoveka žutih zuba i kiselog zadaha je bilo bolje od zloslutnih misli o kovačnici. Nadao se da su do sada pobedili plamenove.

Nekako je bio zgađen i novcem koji je dobio, delovalo mu je kao da i novac smrdi i da mu se i odeća usmrdela. Imao je poriv da počne da se češe po celom telu ili da pogleda stomak da se uveri da nisu počele da mu rastu guste crne dlake po telu, bilo bi to gadno jer mu još uvek nije izrasla ni brada koju bi mogao da obrije.

Kretao se sve bliže centru i sve dalje od buržujskog kraja, što je bilo nekako olakšavajuće. Kraj pun ogromnih, raskošnih kuća je izgledao jezivo, kao da ga opsedaju duhovi ili tako nešto. Kao malom su mu roditleji pričali jezive priče o mrtvima i njihovom besmrtnom, izabranom vođi kada se nije ponašao kako treba. Kada je samo majka ostala da mu priča te iste priče, one su činile neki izvor spokoja, jer bi uvek obećavala da će jednom ponovo zajedno sa njegovim ocem da pripoveda. Priče su se svodile na mrtve koji nisu imali spokoj ni u svojoj smrti i koji bi napadali žive, u pokušaju da nađu svoj spokoj, zaposedali bi žive i uništavali im duže, zauvek gladni i žedni, zauvek besni. Njihov vođa, štićenik zabranjenog čuvara je navodno bio isti, osim što je bio rođen bez duše i sa pola srca; navodio bi svoje mrtve sluge da mu dovode žive da bi im uzeo duše i pojeo polovinu srca da nadomesti ono što ne poseduje.

Osetio je kako mu nešto ledeno prolazi kroz grudi i naježio se; bio je to osećaj kakav mu je majka opisivala da osećaju žrtve ogorčenih duhova koji su pobegli zlim anđelima pre presude. Ukopao se u mestu, činilo se da mu se osećaj hladnoće grana u plućima i steže ih kao šaka. Mislio je da su priče o tome ipak samo izmišljene. Podigao je ruku do srca gde je hladnoća bila najjača. Umreće. Sve je izgledalo normalno, hladnoća je počela da boli.

Idi u onu tamo slepu uličicu, čula se naredba u njegovoj glavi i telo mu se samo od sebe pokrenulo. Razrogačio je oči u pokušaju da nađe izvor sablasnog, šupljeg glasa koji mu grebe po lobanji. Odupro se dovoljno da stane u mestu potpuno napet, naredba se ponovila, samo što je glas bio odlučniji i iznerviraniji.

Ris je ispratio pogledom nevidljivi put do slepe uličice, popustio je porvu da se pokrene. Šta taj duh hoće od njega? Da li je to uopšte duh? Možda je samo poludeo. Molio se anđelima da je samo poludeo. Misli su mu zujale po glavi, svaka strašnija od prethodne.

Glas se začuo ponovo, Pusti anđele i molim te požuri, možda iskrvari. Ris je podigao obrve, instinktivno se smirio kao što ga je majka učila kada ima mogućnosti da je pacijent na smarti.

Skoro je utrčao u uličicu. Korak mu je bio lakši i brži i pretpostavio je da je to zbog duha, osećao se kao da lebdi. Pogledom je krstario po prljavim zidovima, i kaldrmi. Nije video ništa osim barica prljave vode. Tu je bilo još nešto, nešto crno, ne, tamnocrveno, mešalo se sa vodom. Skočio je ka tamnoj bari i video nemomično telo u jednoj senci, sakriveno od opasnosti.

Lakoća i mrtvačka hladnoća su ga napustili toliko naglo da je skoro pao nosem na kladrmu u krvavu, blatnjavu baru. Zabuljio se u dobro poznato lice koje je sve više oticalo. Prvi put ju je video mirnu. Osmotio je ćorsokak, čekao je da vidi da li će duh da ga zaposedne ili nekim slučajem napadne ponovo. Oprezno je opipao karotidu na Maličinom vratu, osetio je slabašan puls. Hteo je da je zgrabi i ponese na sigurno, ali ona je bila u svog glupom kostimu, a on nije znao da se skriva od pogleda. Strgao joj je maramu sa lica i veći deo njenog oružja prebacio na sebe, usput ovlaš pregledajući rane, sada ne može mnogo da uradi. Gurnuo je njenu masku u tuniku i poneo je sa sobom, na sigurno. Oči su joj bile poluotvorene i sijale su ka njemu, nisu sijale bolom ili strahom, besom, mržnjom. Imala je ranu na nozi i dosta je krvarila, ali trenutno je izgledala kao da bi radije iskrvarila nego primila njegovu pomoć.

0 notes

zasvepare · 6 years ago

Photo

Ćoka me je, u povratku s Kalenića ― koji je navodno obišla posle sto godina ― upozorila kako su se neki “padobranci” (dobar naziv za svaštare koji su prethodne večeri iskopali nešto iz kontejnera, možda ga ubuduće budem koristio) osilili i nekakvu hrpu knjiga prodaju za 300 dinara po komadu. ― Ma, tebi su tražili trista jer si seksi! ― rekao sam joj i momentalno navukao najjednostavniju, ne baš elegantnu ali ni klošarsku Kalenić-kombinaciju: tamnoplavu majicu sa ispupčenim natpisom BLACK, šlampavi dekara-džemper na raskopčavanje, smeđe pantalone sa nogavicama po kojima su još bili tragovi bljuzgavice (koju su naneli ili automobili ili mali retardi iz Neimarskog parka), te za kraj šal i kapu koji su se još osećali na duvan od sinoćnja tri sata u Akademiji.

Jezdio sam uz Čubursku s osećajem da znam gde idem. Iako taj osećaj često može biti poguban po ovako osvedočeno pogubljene mušterije, tako sam konačno dobio priliku da gledam oko sebe. Shvatio sam da je Čuburska, u poslednjih pola godine, postala nebezbedno gradilište. S obe strane, na ćošku s Čuburskim parkom, prostiru se blatnjave ruševine (ne, Zebald njih ne bi voleo) zagrađene običnom narandžastom trakom koja bi trebalo da dovoljno sugestivno upozori šetače da se ne približavaju. I da li je moguće da su sva tri gradilišta koja sam sreo napuštena? Moguće. Nekakvo rešenje stoji po poljuljanim limenim ogradama, kiša i sneg su ih isprali, a unutar ruševina (ili započetih temelja?), pored ostataka bivših kuća, sablasno se beli omanje zaleđeno jezero. Moja procena je da će se odgovorni setiti da u potpunosti zagrade i obezbede svoj zabašureni posao tek kad primete kako iz tog čuburskog jezerceta viri nečija ruka.

Tako naoštren na svet i spreman na cenkanje, na Kaleniću doista i naiđem na Ćokine dripce. Stolovali su u odeljku koji je do pre petnaestak dana služio za prodaju jelki i badnjaka. Ali među njihovim razvučenim koferima, prostirkama i nečemu za šta ne znam kako bih ga drugačije mogao nazvati nego mikro-trambolina, mrka kapa. Pregršt nezanimljivih paperback writera. Jedan, koji ide za mnom u stopu, po svoj prilici pristojan, jer mi ne upada u razgledanje, saginje se tek pošto sam ja prošao kroz dve-tri hrpice a gazda mu, zabrinut za njegove hemoroide, dobacuje:

― Trista! Eto, da proceniš da li da čučneš!

Obišao sam i Maricu (ništa) i Stojana (tropa), jednu Cigančicu koja je, kako se uhvatim za koji knjižuljak s njene tezge, gledala u tom pravcu kao da tek tada postaje svesna šta sve ima (nula); te jednu polunemu prodavačicu koju sam svojevremeno prekorio što cepa ispunjene listove iz svezaka (-), a onda jednog koga sam prekorio što je s neke Istorije filozofije skinuo omot koji je prikazivao Predraga J. Markovića iz slavnih kviskoteka-dana (pa mi se otad neobično ljubazno javlja!) ― i kad sam se našao uz ogradu, na ćošku Viške i Maksima Gorkog, među dva-tri priručnika za strane jezike dohvatim se ove tamnozelene krokodil kože.

― Trista! ― kaže pajtos, nabacivši facu dobroćudnog komšije veselnika, kao da mi čini uslugu. ― Druže ― ote mi se ― znaš li koliko bih ti dao? ― Daj dve banke i idi! ― kaže Ciga pokušavajući na brzinu da me smekša, ali svejednako me pažljivo slušajući. Ne može da se izvuče. Prostirkica mu je na samom ćošku pijace i neosporno mu se žuri. U prednosti sam. Bilo mu je jasno da mi je to jasno. ― Dao bih ti, brate, sto! ― Naravno, ne ispuštam Tagebuch. ― Pa daj! ― reče mladić ne gubeći veselost ― znaš da sa mnom možeš kako hoćeš!

Hehe-hehe, hihi-hihi, izbrojim dve pedesetice, iskočim iz čučnja i guzicom dokačim kvrgavi prst neke babe koja me je od tog trenutka sumnjičavo zagledala. Tek kad sam zamakao u Maksima Gorkog, poskakujući preko barica kao jarić, prošao pored (zamandaljenog) Maksija pa Skvera Soje Jovanović, zavukao se pod abribus da me s krovova ne saleti kap ili santa, otvorim ulov: rokovnik sa zaobljenim listovima pozlaćenih ivica. Pa kaže:

I ko bi rekao! Nije žensko! Izgubio bih opkladu! I opet, ko bi rekao da će se i ovde ispostaviti još jedno opšte mesto buvljačkog ulova: najbolji deo sadržaja u ovom rokovničiću je upravo posveta.

Reč je, pređimo na stvar, o tefteru za pesme. Vlasnik (nije se potpisao) ispunjavao ga je vrlo sporadično, u periodu od 21. oktobra 1970. pa sve do četvrtog januara 1974. Ali ni to nije činio redom, stranicu za stranicom, nego kako mu dune. Upravo, kao da je u ovu svesku prepisivao, na uredniji i čistiji način, pesme iz nekog drugog teftera, koji mora da je bio skladište sirovog materijala.

O stihovima? Šta reći, nego citirati, na primer, od početka: “U danima davnim/ ostala si davna/ samo je bliska/ blizina moje nade/ ostale negde na dnu/ U tami...” Uočljiva je, primera radi, sklonost ka mešanju temporalnih koordinata: “U danima davnim/ ostaćeš mi uspomena?!” I ne može da se uzdrži da zvekne upitni uzvičnik, sav začuđen svojim srećnim ulovom (kao ja kad sam ubo njegovu svesku!) Ono što najviše upada u oči jeste to koliko je pesnik na svakoj pojedinoj strani bez linija i bez kocki vodio računa o grafičkom izgledu stihova na stranici, da ne kažem o prelomu: slovca su mu sitna i čitljiva, stihovi grupisani uglavnom uz desnu marginu. Ispunjavao je samo desne stranice i svaka pesma je morala da stane samo na jednu. Nesumnjivi znaci da sam se našao u prisustvu sveskopisca.

(Ah, sad me ova opaska podseća na to kako sam, davno, jednoj simpatiji dao svesku (sećam se, bila je svetložutih korica) u kojoj sam za nju prepisao nekakve pesme; njen glavni utisak bio je: “kako ti je lep rukopis!!!” Razume se, ljubav je odmah otišla dođavola... Ali čekaj, možda je i ovu svesku čuvala pesnikova simpatiješka?)

O poreklu i drugim znakovima ljudskog prisustva? Ah! Posle dužeg DB-ovskog traganja unapred i unazad naišli smo da se na jednom istrgnutom listu spominje reka Mlava. Eto otprilike jedine eliminacione ključne reči. Ali kao što pesnici u tom, recimo, adolescentskom dobu, mada to može da zavara, vole da rade, tako i ovaj zamućuje svaku prostornu odrednicu: “Sećaš se leta/ Mutnih voda/ Što prođoše Mlavom/ i tvojim telom...” Tako i Mlava postaje neka simbolična, apstraktna Mlava bez obala s kojom ni pesnik nije znao šta da radi.

S nekog pseudo-psihoanalitičkog stanovišta čitalac bi mogao da nasluti da se pesnik zaljubio u osobu (ženu, po svoj prilici?). Međutim, toliko joj se približio da je neminovno ušao u friendzone. Zato je sam, dalekovid, već na početku svog pesničkog projekta, rešio da joj to nikada neće saopštiti (”Jedno osećanje ostaće tajna” 17.12.72.)

Kako odmiče vreme u pisanju i prepisivanju pesama, tako se i pesnikov rukopis tanji i smanjuje, da bi me, taman kad sam bio siguran da neću naići ni na kakvo iznenađenje, poslednjim stihom (hronološki) poslednje pesme od četvrtog januara ‘74. (Odbacih sve ono što ljudi/ nazivaju moralom) zveknuo tačno tamo gde treba: u dušu:

I gledasmo put sunca Kako ga nema

Sudeći po, evo, poslednjem zapisu u svesci, posle kojeg sledi još dvadesetak praznih zlaćanih listova, budi nam dopušteno da naslutim da se pesnik posle ove simbolističko-gasovite vežbe u prelamanju stihova otisnuo u vode ― hedonizma! Budi nam dopušteno da mu to poželimo (u prošlosti!)

Sad vam je sasvim jasno zašto me, posle ovog iščišćenog apstraktića zanima prva ruka ove sveske! Evo, za nju ću dati i dve banke!

#mlava #nadaren čovek #tagebuch #kalenić #stotka #friendzone #sveska #EPIKUR

0 notes

prijedor24 · 5 years ago

Text

Dabrovi na pritoci Sane sagradili branu i napravili jezero

Na rječici Kevuši, desnoj pritoci Sane, nastanila se kolonija dabrova, a izgradili su i branu od drveća i tako načinili omanje vještačko jezero za svoje potrebe, čija dubina na pojedinim mjestima iznosi i do tri metra.

Tragovi prisustva ovih životinja vidljivi su na brojnom drveću koje raste uz ovu rijeku.

“Brana je nikla prije mjesec ili dva, a dabrovi se često mogu vidjeti na ovome prostoru.…

View On WordPress

0 notes

narlowemcfarlowe · 1 year ago

Text

One time running through the green grass

I could gather millions of flowers

One time there was love

Stars were gleaming bright in the sky

Nights were warm

I already made one post before based off of Piero Piccioni's song "It's Possible", but I love it so much that I wanted to draw more visuals based on it. Credits to @messinwitheddie as always, as this au is really just my own interpretation of theirs

#invader zim #au of an au #oc #kreit #omanje #coloring practice #was in an artsy mood

10 notes · View notes

smartphonehrvatska · 5 years ago

Text

Isprobao sam za vas još jedan zanimljiv i cijenom povoljan Android TV Box. Ovaj je put riječ o Beelink GT1-A TV Boxu s podrškom za 4K Netflix i prilično moćnim iznutricama, cijene $89,99. Kakav je, doznajte iz još jedne recenzije.

Beelink GT1-A izgleda kao većina Android TV Box uređaja na tržištu pa preuzima oblik omanje plastične kutijice. Ono po čemu se razlikuje od Nexboxa, kojeg sam također svojevremeno imao na testu, ovaj Beelink je značajno teži. To je odmah nagovijestilo da je riječ o nečemu moćnijem, što se pokazalo točnim.

Na prednjoj je strani samo LED-ica koja je uključena, dok je uređaj u uporabi, a po bokovima i na stražnjem dijelu nosi razne utore. Straga ima optički SPDIF, AV, LAN, USB i otvor za priključivanje strujnog kabela. Na boku su još jedan USB utor te utor za microSD kartice. Pritom računajte na to da će jedan od USB portova biti zauzet prijemnikom daljinskog upravljača.

Opremljen je Bluetooth 4.0 modulom pa možete nabaviti neki od Bluetooth daljinaca, air-mouse dodataka ili gamepada. Ja sam za potrebe testa USB kabelom povezao PS4 gamepad, kojeg je uredno prepoznao. Bluetooth veza mi s tim kontrolerom nije pošla za rukom ali sam uredno upario Logitechov Bluetooth miš.

Daljinski koji stiže s njim u paketu, vrlo me ugodno iznenadio, kako ergonomijom i dizajnom, tako i kvalitetnim gumbima i mikrofonom za glasovno pretraživanje i upite Google asistentu.

Beelink GT1-A Android TV Box pokreće solidan osmojezgreni Amlogic S912 s 3GB RAM-a i 32GB interne memorije za pohranu i instalaciju aplikacija. Kombinacija je to koja se pokazala više no dobrom za uglavnom glatko i responzivno sučelje ali i pokretanje zahtjevnijih aplikacija poput Real Racing 3 i Asphalt 8 igrica.

Bez muke će, ovisno o kvaliteti internetske veze, reproducirati i streamati 4K video sadržaje s Netflixa i YouTubea. TV prijemnik kojeg trenutno koristim ima 1080p zaslon ali sam se i na LG-evu monitpru uvjerio da sve radi lijepo i glatko.

Klasično Android TV sučelje

Android TV sučelje je ovdje standardna izgleda i bez nekih iznenađenja. Predinstalirane su aplikacije poput Trgovine Play, Netflixa, YouTubea, HBO Go i sličnih, a ja sam što s Trgovine Play, što apk paketima ali i kroz Aptoide instalirao Google Chrome i igrice poput Real Racinga 3, Asphalta 8 pa i i PUBG-a, kojeg također vrti, no budući da nije prilagođena za igranje tipkovnicom i mišem jednostavno nisam imao volje.

Više o sadržaju prodajnog pakiranja, sučelju, performansama i mojim općim dojmovima o Beelink GT1-A Android TV Boxu pogledajte u nastavku.

Beelink GT1-A cijena

Beelink GT1-A Android TV Box nabavite iz Geekbuying webshopa gdje je sad na sniženju i može biti vaš za $89,99.

Beelink GT1-A Specifikacije

CPU: Octa core Amlogic S912 GPU: ARM Mali-T820MP3 RAM: 3GB DDR4 Memorija: 32GB + MicroSD Ulazi/izlazi: HDMI, Ethernet, microSD, 2x USB 2.0, SPDIF Povezivost: Gigabit Ethernet, 802.11ac Wi-Fi (2.4GHz/5GHz), Bluetooth 4.0 OS: Android TV 7.1 Dimenzije: 96 x 96 x 16mm

Beelink GT1-A Android TV Box Video Recenzija

youtube

Recenzija: Beelink GT1-A Android TV Box Isprobao sam za vas još jedan zanimljiv i cijenom povoljan Android TV Box. Ovaj je put riječ o Beelink GT1-A TV Boxu s podrškom za 4K Netflix i prilično moćnim iznutricama, cijene $89,99.

#Beelink GT1-A Android TV Box

0 notes

animalfacts2-blog · 6 years ago

Text

drvece i lisce

Prvoga dana jeseni dan i noć su jednako dugi (jesenska ravnodnevica). Nakon toga dani postaju sve kraći, a noći sve duže. Jesen dijelimo na ranu i na kasnu. U kasnu jesen lišće vene i otpada s grana.

Listovi

Listovi na drveću oblikuju krošnju. Svaki list ima svoju ulogu u proizvodnji hrane za drvo, te prima svjetlost koja stablu daje energiju.

Listopadno ili bjelogorično drveće

Kad se temperatura tla spusti ispod određenih granica, uzimanje vode preko korijenja prilično se smanjuje sve do potpunog prestanka. Ako bi biljke i dalje isparavale vodu, one bi se osušile. Hranjive tvari u listovima tada se spuštaju preko peteljki i skupljaju u dubljim slojevima kore ili debla. Uz pomoć sunčeve svjetlosti lišće proizvodi hranu. U jesen sunčeva svjetlost jako oslabi, više nema dovoljno svjetlosti, pa lišće opada. Na lisnoj peteljci stvara se tvrdi, drvenasti sloj. Voda više ne može doprijeti do lista, lišće počinje mijenjati boju u žućkastu i crvenkastu. List vene, otkine se od grane i opadne. Prije nego što se odvoji od biljke, nastaje ožiljak na dnu peteljke tako da nakon opadanja ne ostaje otvorena rana. Na proljeće će izrasti novi. Odbacivanjem listova drveće se štiti od oštećenja koja bi nastala zbog niskih temperatura tijekom zime. Listopadno drveće gubi lišće svake jeseni.

hrast

breza

vrba

voćke...

Topla „postelja“

Tijekom jeseni otpalo lišće nagomilava se u debelom sloju na tlu i tako kukcima, crvima i malim sisavcima stvara toplu „postelju“ za zimski san.

Zimzeleno ili vazdazeleno drveće

Zimzelene vrste imaju uglavnom tvrde, kožnate listove i na taj se način štite od hladnoće ili suše. Zimzeleno drveće zimi ne gubi lišće zato što sokovi dopiru u njega i zimi uz oskudno svjetlo. Zimzeleno drveće zadržava svoje zeleno lišće nekoliko godina tijekom cijele godine. Isto tako, negovo lišće opada po malo i obanavlja se tijekom cijele godine. Opalo se lišće zimzelenog drveća ne razgrađuje u tlu jer se crvima i drugim malim životinjama koje žive na tlu i u njemu ne sviđa njegov okus. Umjesto toga, ono ostaje kao duboki sloj lisnatog otpada zbog kojega je tlo kiselo i neplodno.

ariš

tisa

bor

jela

čempres...

Jesenska čarolija

U jesen ima puno čarolija. Rastu žirovi, lješnjaci, kesteni, orasi; moji omiljeni jesenski plodovi. Stabla imaju gole grane, sve im je lišće popadalo na zemlju. Trava se ne vidi od lišća koje ima svoje boje: crvena kao krv, žuto kao sunce i smeđa kao jesenski plodovi. U jesen jako volim gledati kako se životinje spremaju za zimski san. Jež si na svoje bodlje stavlja jabuke i kruške. Medo si sprema ugodan krevet i zimnicu. Jesen mi je najljepše godišnje doba.

P ostoji mnogo vrsta, sorti i kultivara ukrasnog drveća čija se dekorativnost temelji na jarkocrvenoj, narančastoj, ružičastocrvenoj i grimiznoj boji lišća, koja je tako efektan kontrast zelenom okruženju. Neke biljke tu boju imaju tijekom cijele vegetacije, a neke samo na jesen. Većina tih vrsta je listopadna, osim dvije kod kojih je navedeno suprotno. Sve biljke mogu se uzgajati u našim klimatskim uvjetima.

I za manje vrtove

l ACER PALMATUM F. ATRO- PURPUREUM, japanski javor, stabalce je ili grm kuglaste krošnje koje u proljeće i ljeti ima tamnocrvene listove, a na jesen oni postaju svjetlije krvavocrveni. Odlično se uklapa u manje vrtove, kamenjare i zen vrtove.

l ACER PLATANOIDES "CRIMSON KING", crvenolisni javor mliječ, veće je stablo, širine krošnje do 10 metara, koje tijekom vegetacije krase veliki petodijelni nazubljeni listovi tamno crvenoljubičaste boje. Sadi se u vrtove, drvorede, perivoje.

l BETULA PENDULA "PURPUREA" crvenolisna breza, izuzetno je dekorativno stablo čiji su tamnopurpurni listovi na obješenim granama u kontrastu s bijelom korom. Na jesen lišće poprima brončanu boju. Sadi se kao akcent u vrtovima, na javnim zelenim površinama te u drvoredima.

l COTINUS COGGYGRIA "ROYAL PURPLE", purpurna rujevina, manje je stablo ili veći grm koji krasi lišće duboke crvenoljubičaste nijanse. Ljeti cvate mnoštvom prozračnih svijetloružičastih cvjetova koji obavijaju biljku poput oblaka dima.

l CRYPTOMERIA JAPONICA "ELEGANS", japanski cedar, zimzelena je četinjača koja ima gusto mekano lišće nalik na perje. Svijetlozelene je boje, a zimi postaje boje mahagonija. Zanimljivo je da što je veća hladnoća boja postaje izrazitije brončana.

l FAGUS SYLVATICA F. PURPUREA, crvenolisna bukva, veliko je drvo zaobljene krošnje ovalnog grimiznog lišća koje poprima još izražajniju boju ujesen. Kultivar Pendula ima povijene grane i manjeg je habitusa, izvrstan kao akcent u malim vrtovima. Odlično podnosi hladnoću.

l LIQUIDAMBAR STYRACIFLUA, likvidambar, veliko je piramidalno stablo nazubljenih sjajnih tamnozelenih listova koji postaju jarko narančasti, crveni i ljubičasti na jesen.

l NYSSA SYLVATICA, nisa, srednje je veliko stablo čunjaste krošnje s izrazito narančastocrvenim lišćem na jesen.

l PARROTIA PERSICA, parocija, željezno drvo, omanje je stablo krošnje razgranate od tla čije lišće na jesen postaje žuto, narančasto i crvenoljubičasto.

Dekorativni plodovi

l PHOTINIA X FRASERII "RED ROBIN", fotinija, gusto je zimzeleno stabalce ili grm čiji sjajni tamnozeleni listovi postaju izrazito crveni u proljeće, a tamnocrveni s jeseni. Vrlo je zahvalna biljka, otporna na hladnoću i odlično podnosi rez.

l PRUNUS CERASIFERA "PISSARDII NIGRA", crvenolisna šljiva, srednje je veliko stablo čunjaste krošnje tamnoljubičastih listova, crvenih kad su mladi. Na proljeće bogato cvate ružičastim cvjetovima, nakon kojih nastaju tamnocrveni plodovi. Sadi se na gradskim zelenim površinama u drvoredima i vrtovima.

l RHUS TYPHINA, dlakavi ruj, malo je drvo široke krošnje čije lišće na jesen prelazi iz tamnozelene u jarku narančastocrvenu boju. Osim lišća, jako su dekorativni i tamnocrveni sferični plodovi na ženskim biljkama.

0 notes

mojput-mypath · 6 years ago

Text

SVAT’LA / REALISED IT ALL

Šta ću kad govorim mnogo. Ne mogu ja samo nešto malo reći. Volim te svoje sage. Volim i riječ „Saga“. Tako se ujedno zove i pas jedne predivne vile.

Gordanine sage. Kaže Internet da su sage stvarne priče, osim legendarnih saga. I da su nekad romantizirane i fantastične. I moje! I moje su fantastične i romantične!

Današnji dan je počeo tako mračno, a sad je tako svijetao. Bio je mokar, a sad je svjež. Oprala sam prozor, pa možda i to ima neke veze s doživljajem. U Crnoj Šumi je malo hladnije nego na Mediteranu. Nisam se još prilagodila na stupnjeve i nedostatak mogućnosti nošenja otvorenih sandala. Uporno sam ih nosila, ali sad sam prehlađena. Nisam uspjela nadmudriti vrijeme.

Eh, da: u Šumi sam! More-Šuma-More-Šuma. Sretno zaposlena, čistim sobe i pakiram pakete, ali ne 8 sati dnevno. Kad ne čistim sobe i ne pakiram pakete, pričam na telefon, koordiniram ljude i nešto tipkam na kompjuteru. Sve u svemu, znanstvena fantastika. Ashram je prazan. Doslovno prazan. Jedan dio je otišao u Frankfurt, jer tamo imamo ono isto što je bilo u Minhenu, raspetljavanje omanje važnog razgovorčića između Šive i njegove partnerice, a jedan dio je na praznicima. Prekrasna tišina i bliskost nekolicine koji smo sada tu. Posla ima, kao i uvijek, ali nekako se sve odvija lakše, nego kad je povrh svega posla još i milijun ljudi tu. Smiješno je to. Ova kuća je naša kuća. Mi tu živimo. Ova ista kuća je i hotel, retreat centar. Da nema gostiju, stanari ne bi imali što raditi, niti od čega živjeti. Stanari žive i rade, ljudi dolaze i odmaraju i rade.

I nogomet! Obično sam više za tenis, ali sada je ipak nogomet aktualniji. Baš je ta tema jučer došla, zamisli da dođu vanzemaljci i vide nekoliko ljudi kako igraju nogomet. Što bi zaključili? Istovremeno ostatak čovječanstva bulji u ljude što trče kao mahniti za jednom loptom 90 ili više minuta. Svi se deru ko nenormalni, našminkani i obučeni u kostime. Nekad je zastrašujuće ili zadivljujuće ili jednostavno smiješno kad tako gledaš ljudske aktivnosti izvađene iz svima poznatog konteksta. Odjednom sve što je maloprije bilo tako jako važno, i možda predmetom dubokog nezadovoljstva ili euforičnog slavlja, počinje izgledati suludo, apsurdno, površno; nevrijedno posljedica koje izaziva. Sad kad sam sve to rekla: volim gledati sport, više nego ga igrati. I navijam za Hrvate! I za Hrvatsku! I za hrvatsku REPKU! Dok ispišem blog, Hrvatska će već biti Prvak Svita.

DODATAK: Hrvatska JEST Prvak Svijeta u Svim Srcima <3

Nego, čudna li čuda. SHVATILA SAM NEŠTO JAKO VAŽNO. Ne ono, pomislila, skontala. SHVATILA DO SRŽI svoje male dušice. A kako sam SHVATILA? Ashram me zviznuo. Išamarao sa svih strana, tako da nisam imala prilike NE SHVATITI.

Rekla sam da sam se posvađala sa svima živima. Vrhunac toga je bio kada sam očekivala da se mogu osloniti na nekog na određeni način, kao što sam se do nedavno oslanjala na majku. Kako mi je to iskliznulo pod nogama, našla sam se u na potpunom dnu dna. Emotivnom dnu dna. Osjećala sam se kao da za mene nema pomoći. Da za mene više nema mekog jastuka (vidi blog o mamama) na koji ću se uvijek dočekati. Usrala sam se. Ukakila u gaće. Izgubila sam sve što sam smatrala da mi drži glavu iznad površine mora života. Onda se dogodilo nešto sasvim neobično, uspjela sam se tako slomljena prepustiti trenutku, umjesto da od njega pobjegnem. Ležala sam tako u krilu meni baš bliske osobe, poput malog djeteta, slušala riječi utjehe koje kao da mi je sam Bog, Priroda šaptala na uho. Opustila sam se. Osjećala sam se podržano od Čitave Kreacije.

To je bio samo prvi korak. Ashram i ljudi u njemu su me dočekali kao rijetko kada itko (osim obitelji). Sa svih strana su se, ničim izazvane, pojavljivale geste drugih koje ne da nisam očekivala, koje nikad ne bih tražila, koje sam mislila da ne zaslužujem dobiti. Pričam o sasvim jednostavnim stvarima, poput, hoćeš da ti donesem vode, koji bi čaj pila, što hoćeš da ti skuham za ručak? Jedan dan sam toliko kaosa napravila u kući, sprčkala sve što se dalo sprčkati. Svima sam dala krive upute za sve, tako da su ljudi trčali gdje nije bilo potrebno trčati, skoro ručak nije bio skuhan i još par kockica domina se porušilo u tom naletu nereda i zbunjoze. Uz sve to nisam doživjela ni krivi pogled, ni riječ pokude, već slijeganje ramenima s osmijesima na licima. Kada mi je roba, unatoč svemu, ničim izazvana, bila uredno složena na štriku i u sobi za pranje veša – to je bila kap koja je prelila čašu. Rasplakala sam se od nemogućnosti da zaprimim sve te lijepe geste. Obično sam uvijek i najčešće isključivo ja ta koja sve radi za druge. Na dan na koji sam proizvela toliko nesporazuma i nereda, svi su bili apsolutno podržavajući. Toliko me to potreslo, toliko sam bila van sebe što su svi toliko prekrasni prema meni, uključujući samu odluku da me tu zadrže i daju mi lijepe i odgovorne uloge.

Znam da to sad svima zvuči infantilno i smiješno, ali vulkan koji se prelio od nemogućnosti da primim najsitnije male dobrote od puno ljudi oko mene, bio je potresan za moje fizičko postojanje. I ovo mjesto se promijenilo. Dok sam tu živjela, vladala je strogost i ljudima je trebalo milijun puta upućivati da moraju biti u energiji davanja i preuzimanja odgovornosti. Ali sada je to kod većine jednostavno prirodno prisutno. Nakon što sam uneredila hrpu stvari, očekivala sam drvlje i kamenje, osjećala sam ogromnu bespomoćnost i krivnju, a dobila sam cvijeće i ljubav.

Kako to?, rekao bi Vojkić Ve.

Ma ne kako to. Nego, TO JE TO! SHVATILA sam da uistinu ne znam primiti, i u dvije rečenice dobila skraćeno to saznanje naknadno kroz usta druge osobe. Saznanje da ZATO ŠTO NE ZNAM PRIMITI – KREIRAM OSKUDICU! Jer za mene nema, mene se ne cijeni, meni ne dolazi, mene samo život tuče, a ja jadna moram trpjeti... Uh, što sam se prevarila. Treba znati kako uistinu uživati u životu u potpunosti. U svakoj njegovoj sekundi. I kad ti život ponudi sladoled, pojesti ga bez pitanja tko je platio, tko je donio, tko će drugi put. POJEDI SLADOLED, GOGO!

Kad sam već spomenula Vojka, voljela bih spomenuti još jednog meni baš dragog izvođača i blisku dušu, Ivan Vuković akka Magellano, i njegov zadnji album Pura Medicina, može se skinuti besplatno. Inspirativan je mnogo, daj si koji tren da uistinu poslušaš riječi.

I za kraj, šala mala. Odem ja u dućan i kupim si kozji sir. Pravi onaj fini smrdljivi francuski, de chevre [d ševr]. Ostavim ga u sobi. Zaboravim na njega. Poslije nekog vremena dođem u sobu, i ono, fuj, smrdi gadno. To me podsjeti na sirka, te ga odnesem u veliku kuhinju u frižider. Poslije se vratim u sobu i nešto radim, kad ono, uđe frendica i kaže: Uh što smrdi! Jesi prdnula?

Eto, što reći, već da je život baš pun iznenađenja. BU!

P.S. Nema više sirića za mene, trenutno sam na veganskoj prehrani bez glutena i šećera – dva tjedna! Dosad sam preživjela sasvim solidno.

Nova fensi frizura / New fancy hairstyle

Život je tropski doživljaj / Life is tropical

ENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISHENGLISH

What can I do when I speak a lot. I cannot really say only a little. I love my sagas. I love the word „Saga“ as well. This is also the name of a beautiful fairy's dog.

Gordana’s sagas. The Internet says that sagas are true stories, except the legendary ones. And that some are romanticized and fantastic. Mine too! Mine too are fantastic and romantic!

Today’s day began as being one so dark, and now it is so bright. It was wet, but now it is fresh. I washed the window, maybe that has something to do with the atmosphere. It is slightly colder in the Black Forest, than it is in the Mediterranean. I have not yet accommodated myself to less degrees and the inability to wear sandals. I was persistent in wearing them, but now I have a cold. I could not outsmart the weather.

So, yes: I am in the Forest! Sea-Forest-Sea-Forest. Happily employed, I am cleaning rooms and packing packages, but not full 8 hours per day- When I am not cleaning rooms and not making packages, I am speaking on the phone and coordinating people and typing something on the computer. All in all, science fiction. The ashram is empty. Literally empty. One group went to Frankfurt, because we have the same event there as in Munich, unveiling that rather unimportant small talk between Shiva and his consort, and one part is on holidays. Most beautiful silence and closeness of the few that we are here now. There are always things to be done, as always, but it is somehow easier at the moment, in comparison to when on top of all the work we have a million people around. It is funny. This house is our house. We live here. The same house is also a hotel, a retreat centre. If there were no guests, the tenants would have nothing to do, and nothing to live off. The tenants live and work, and the guests come and rest and work.

And football! I am usually more up for tennis, but football is more important just at the moment. The topic came up yesterday, imagine aliens would land and see people playing football. What would they conclude? At the same time, the rest of humanity is staring at these guys running for 90 or more minutes. They are all screaming like crazy people, wearing makeup and costumes. Sometimes it is petrifying or mesmerising or just hilarious when you see human activities out of context. Suddenly what seemed so important, and maybe the source of deep disappointment or euphoric celebration, starts looking insane, absurd, superficial; unworthy of the consequences it invokes.

Saying all this: I love to watch sports, more than playing them. I am supporting Croatians! And Croatia! And the Croatian Representation! Once this blog is finished, Croatia will be the World Champion.

ADDITION: Croatia IS the World Champion of Hearts <3

Looky here, surprise, surprise. I REALISED SOMETHING VERY IMPORTANT. Not kinda figured out, but really realised. UNDERSTOOD TO THE CORE of my little ickly soul. How have I UNDERSTOOD? Ashram hit me hard. Slapped me around, so I had no choice BUT TO GET IT.

I recently mentioned how I had fights with everyone. The peak had arrived when I expected of someone to serve as my backup, like I recently could with my mom. When this did not turn out how I wanted it to, I found myself at the bottom of a bottomless pit. An emotional lowest of the low. I felt as if there is no aid coming to me. No more of the soft cushioned feeling (see the blog on mothers) I would find every time I fell. I shit my pants. I lost everything I considered vital for holding my head above life water’s surface. Then something unusual came to pass, I managed somehow, in that moment of devastation to let myself lunge into it instead of running away. I lay like that in the lap of a very close person, like a small child, listening to the words of comfort. Words that seemed to be coming from God, Nature itself was whispering them in my ear. I relaxed. I felt supported from the entire living Creation.

This would be the first step. Ashram and the people here welcomed me like rarely ever in my life (except by family). From all sides, without any reason, small gests were made, that I had not been expecting, not asking for, not thinking I deserve. Here I am talking about simple things like, would you like water, what kind of tea would you prefer, what would you like for lunch? One day I created so much chaos in the house, and ruined all that could be ruined. I gave the wrong instructions to everyone about everything, so people needed to run around, lunch was not being made and the domino effect continued. Amongst all this, I had not received a weird look, nor a word of resentment, just smiles and gentle sighs. In spite of all the mess I had created, my clothes were neatly hanged out by someone else – this was too much to handle. I started crying out of the inability to receive all the lovely gestures. I was usually exclusively the one who does everything for everyone else. And on that day! When I created so many misunderstandings and messed everyone’s schedules up, all were absolutely supportive. I was so shaken by the kind understanding of all included, even the decision to keep me here, giving me beautiful and responsible roles.

I know that it might sound childish and funny, but the volcano that erupted, as a result of my personal inability to receive the smallest kindness from more than one source at a time, shook my physical existence. This place has changed so much. While I lived here, just a few years back, everyone was more strict, and people needed to be told many times to maintain in a giving, responsible-ridden space. Now, most just are all this naturally. After messing things up quite badly, I expected bashing, I felt helpless and guilty and was given flowers and love.

How come?

Not how come. But, THAT IS IT! I REALISED that I truly do not know how to receive, and got to hear that from someone else’s mouth at a little later time. The realization that BECAUSE I DO NOT KNOW HOW TO RECEIVE – I CREATE LACK! Because there is nothing for me, I am not appreciated, things do not come to me, life keeps kicking me around and poor me, I have to put up with it… Boy, was I wrong. We really need to learn how to enjoy life fully. Every second of it. When life offers you ice-cream, eat it without asking who paid, who brought it, who will do it next time. EAT THE ICE-CREAM, GOGA!

And at the end, a small joke. I went to the shop to buy goat cheese. The real tasty smelly French fromage de chèvre. I left it in my room, forgot all about it. After some time, I come to my room, and oh my, smells so bad. That reminded me of the abandoned cheese, so I picked it up on the way to the kitchen and put it in the fridge. Later, I come back to my room and hang out for a bit. My friend enters the room and bursts out: Oh, something smells so bad! You farted?

What to say except that life is full of surprises. BU!

P.S. No more cheese for me, I am doing a vegan, gluten-free, sugar-free spreeee for two weeks. So far, so gooood!

#summer #tropical #german ashram #art of living european centre #bad antogast #life is life a box of chocolate #gordana tihomirovic #personal blog #my life #my story

0 notes