#književna nagrada

[zanimljivaekonomija]

Vladimir Kecmanović dobitnik Vitalove književne nagrade „Zlatni suncokret“

Vladimir Kecmanović je dvadeset šesti dobitnik Vitalove nagrade „Zlatni suncokret“ za najbolje književno ostvarenje na srpskom govornom području za roman „Kad đavoli polete“.

Prema mišljenju žirija nagrade „Zlatni suncokret“ u sastavu Dragan Jovanović Danilov, Dragan Babić i Vladimir Gvozden (predsednik), „roman Vladimira Kecmanovića se izdvaja zbog smelosti da se otisne u sfere vrlo složenih pitanja struktura i vrednosti našeg sveta u kojem su uloge unapred raspodeljene, a odgovornosti, po lažnoj ali delotvornoj nužnosti, uvek ili previše često prebačene na pogrešne adrese. Kroz vrlo zanimljivu narativnu optiku u kojoj glavni junak romana ne progovara, Vladimir Kecmanović je odrešio ’đavole’, groteskno-realističke likove savremenog, zagušljivog sveta čija je bezobzirnost upravo onoliko velika koliko često se oni pozivaju na ’moral’, odnosno na vlastitu ’bezgrešnost’, zadobijenu zahvaljujući nekontrolisanoj pohlepi za novcem i vlašću.

„’Kad đavoli polete’ je subverzivan roman, a subverzivna dela su u današnjem svetu pretplaćena na prećutkivanje. Prijatno sam iznenađen odlukom jednog savremenog žirija da nagradi politički nekorektnu knjigu i na tome njegovim članovima od srca zahvaljujem“, izjavio je Kecmanović.

„Kad đavoli polete“ gorka je pripovest u kojoj se sažimaju brojne velike i bitne teme – od suočavanja pojedinca (inicijalno autsajdera) sa svetom do oceubistva, u celosti protkana referencama na Šekspirovog „Hamleta“, počev od kreda istaknutog na naslovnici da „ne ubija onaj koji drži nož, nego onaj kom ostaje imperija“...

Među dosadašnjim dobitnicima Vitalove nagrade su: Ivan V. Lalić, Radoslav Petković, Dragoslav Mihailović, Goran Petrović, Slobodan Vladušić, Drago Kekanović, Enes Halilović, Dragan Velikić.

Nagrada, koja podrazumeva diplomu i novčani iznos, biće uručena krajem februara u Beogradu.

[radiogornjigrad]

Photo Sasa Zinaja NFoto Bosansko-hercegovački pisac Namik Kabil dobitnik je ovogodišnje regionalne Književne nagrade Predrag Matvejević za knjigu ‘Beskućnik’. Rođen u Tuzli, odrastao u Trebinju, Namik Kabil filmski je redatelj i pisac, autor nagrađivanih drama i scenarija, između ostalog i za igrani film „Kod Amidže Idriza“ redatelja Pjera Žalice. Autor je romana „Sam“, „Amarcord“, „Isijavanje“…

[covjek-casopis]

književna nagrada "Drago Gervais" za najbolji neobjavljeni rukopis 2019: RUKOPISNA ZBIRKA PJESAMA “KOSINE” BRANIMIRA DROPULJIĆA, dvije pjesme

GDJE RASTU ŠAFRANI

ne pričam. ne znam lijepo slagati glasove, samo u svađe. ali lijepo mi zvuče kad ih izgovaram zasebno, recimo a ili e. mislim da mi se lijepo formira vokalni trakt šššš t. napravit ću otiske artikulatora izraditi ih od gipsa, da imam primjerak za a, e, i moje suglasnike i samoglasnike. da uspiju na nekoj kosini poput šafrana da ih netko ubere u riječi

***

LJUSKU LJUSKE LJUSKO

rekao bih lijepoga si me stvorila hodam malo letim u stvari nisam nikada letio prinosim jaje maloga jajana najbolje moje evo šaran je znam po meni si šarala muči me jesam li ja stvoren? u nekim me trenucima ovlada sluz možda žumanjak bjelanjak nije mi se do kraja stvorilo krilo nisam poletio zato sam čekao pitao stoji li iza tebe ptica misliš da bih volio biti jaje?

BRANIMIR DROPULJIĆ rođen je 7. studenog 1983. godine u Varaždinu. Diplomirao je i doktorirao na Fakultetu elektrotehnike i računarstva u Zagrebu, gdje živi i radi. Autor je preko 20 znanstvenih radova u području analize govora i afektivnog računarstva. Trenutno radi kao podatkovni znanstvenik u tvrtki RealNetworks. Pjesme su mu objavljivane u Poeziji, Riječima, Libri Liberi, Stranama, Quorumu i drugim časopisima i portalima. Sudjelovao je na nekoliko književnih natječaja, pri čemu se posebno ističe ulazak u uži izbor ZiN natječaja u 2017. godini s pjesmom "Kameleon". 2018. godine mu je u sklopu NSK-ovog natječaja “Anđelko Novaković” pohvaljen rukopis "Inače volim more".

[mozgoderina]

Najbolja kratka priča Jovana Jone Pavlovića iz Kraljeva

U kamernoj sali Leskovačkog kulturnog centra dodeljene su nagrade autorima najboljih kratkih priča na Desetom konkursu „Vukašin Conić“ za 2019. godinu. Ovogodišnji nagrađeni autori su, po oceni žirija koji su činili Cvetana Radivojević, Biljana Mičić i Dragan Radović, Jovan Jona Pavlović iz Kraljeva za priču „Kako je gospodin Matis nakon vazdušne perspektive zanemario i zemljinu gravitaciju, uz zapaženu ulogu gospodina Čaplina“ (prva nagrada) za koju žiri smatra da je bliska postmodernističkoj poetičkoj matrici; Saša Stojanović iz Leskovca za priču „De bello et de skripto ili mali prilog za istorijat vojne administracije“ (druga nagrada) je neorealistična stvarnosna proza i Slobodan Kalinović iz Vršca za priču „Prokleta bila moja baba što me je naučila da pletem“ (treća nagrada), je bliska poetsko simboličnom toku savremene srpske proze.

Na konkurs je 175 autora poslalo 299 priča. Nagrađene i neke od kvalitetnijih priča biće objavljene na stranicama časopisa „Naše stvaranje“.

Biljana Mičić u ime žirija rekla je da ovaj književni konkurs zahvaljujući predanosti i istrajnosti porodice Conić, ostaje izuzetno važna književna manifestacija Leskovca.

„Ovaj praznik proznog stvaralaštva po kvalitetu i autentičnosti nagrađenih priča i originalnosti narativnih glasova laureata prevazilazi granice naše sredine i svoj integrtitet potvrđuje u znatno širim okvirima. O tome svedoči i veliki broj autora koji su ove godine učestvovali na konkursu. Tematsko bogatstvo i kompoziciona raznovrsnost su pokazali širinu i otvorenost žanra kratke priče. U tematsko-sadržinskom smislu tu su ljubavne, kriminalističke, (auto)biografske, psihološke, ratne, humorističke, satirične, poetične, fantastične i naučno-fantastične priče. Najveći broj priča tematizuje neke segmente našeg svakodnevlja ili ličnog iskustva, slike iz života pojedinaca čiju sudbinu opredeljuju društveno-ekonomske prilike u kojima žive. Česte su teme izgubljenog zavičaja, izmeštenosti i raskorenjenosti. Jedan deo priča pretače se u esejistički diskurs, lirsku prozu ili prozu apsurda. U kompozicionom smislu raznolike, one su oblikovane različitim narativnim tehnikama, krećući se u širokom rasponu od transparentne komunikativnosti do izrazite hermetičnosti. Među pričama koje su prirodno različitog kvaliteta žiri je uzimajući u obzir tematsko-motivsko i kompoziciono ustrojstvo priče, njen idejni sloj i osobine jezika i stila, tražio one priče koje pokazuju celovitost u smislu unutrašnjeg jedinstva svih konstruktivnih elemenata priče koje se izdvajaju imaginacijom i advencijom autora.“

Organizatori manifestacije su porodica Vukašina Conića i Leskovački kulturni centar.

Za ovih deset godina na konkurs je pristiglo 2390 priča, koje je poslalo nekoliko stotina autora iz svih krajeva Srbije, ali iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, te dijaspore.

Zahvaljujući na nagradi Jovan Jona Pavlović je rekao da se divi žiriju koji ostvari jedan mali podvig čitajući toliki broj radova koji pristignu na neki konkurs.

„Plemenit je cilj porodice da podseti i popularizuje (kako se to danas kaže), stvaralaštvo Vukašina Conića. Ali, kako to obično biva, uz taj cilj oni ostvaruju još jedan, a to je da popularizuju stvaralaštvo nekih drugih, možda za sada nepoznatih, umetnika. Hvala porodici Conić koja, kako rekoše, planira da ovaj konkurs opstaje dok bude i porodice Conić, ali znajte da na ovaj način vi stvarate i jednu novu, umetničku porodicu, pa vam želim da uživate i u toj porodici.“

Preuzeo i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →  Fotografije: Marina & Jovan Jona Pavlović.

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Dobrodošli u hram tihih žena! →  ✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice → 

[prijedor24]

Konkurs za književnu nagradu "Dr. Eso Sadiković" 2017

Konkurs za knjizevnu nagradu “Dr. Eso Sadikovic” za 2017.god.

Nagrada se dodjeljuje za kraće knjizevne forme protkane humorom i satirom. Od prispjelih radova ziri ce izabrati dva najbolja rada, i novcano ih nagraditi:

Prvom nagradom u iznosu od 1000,00 KM Drugom nagradom u iznosu od 500,00 KM

Konkurisati za Nagradu mogu autori sa neobjavljenim radovima napisani na bosanskom, srpskom ili hrvatskom…

[zeljkapotoku]

The favourite book of writer dear @sanja.pilic3 Sanja Pilić as a child was "Dots and Anton" or "Tonček i Točkica" by Erich Kästner and one of the book that dear Sanja wrote is "Send me a message" or “Pošalji mi poruku” and she got two #rewords for this book, Grigor Vitez and Little Prince. #grigorvitez #littleprinc #maliprinc #novelist #poet About dear Sanja Pilić: Sanja Pilić, pjesnikinja, spisateljica, spisateljica za djecu, rođena je u Splitu. Završila je Školu primijenjene umjetnosti, fotografski odsjek. Radila je kao fotografkinja, trik - snimateljica i koloristica na crtanom filmu. Surađivala je s Autonomnom ženskom kućom iz Zagreba i radila sa zlostavljanom djecom. Članica je raznih prosudbenih odbora za dječje stvaralaštvo. Nastupa u školama na dječjim literarnim druženjima. Dobitnica je mnoghih nagrada za svoja književna djela. Živi i radi u Zagrebu. Sanja Pilić, poet, writer, writer for children, was born in Split. She completed the School of Applied Arts, a photographic department. She worked as a photographer, trick - maker and color artist on a cartoon film. She worked with the Autonomous Women's Home from Zagreb and worked with abused children. She is a member of various judging boards for children's creative work. Performances in schools for children's literary social gatherings. She is the recipient of many awards for her literary works. Sanja lives and works in Zagreb. #sanjapilic #writer #poet #split #zagreb #author #novelist www.sanjapilic.hr Thank you dear Sanja for sending this #goodcauseselfie and for helping us to #inspireyoung on #reading #education #equality #humanity #art #stem #sport #dreams #greatachievements #dreams and to #nevergiveup! Thank You for being an #inspiration for #generations of #children and #young! #InspireYoung for the #future! #YouCanBe #bookthatchangedmylife https://www.instagram.com/p/ByrzboVBmpg/?igshid=6l6dopwqu8xu

[duskomijatovic]

Milica Stojadinović, zaboravljena heroina!

Milica Stojadinović je rođena u Bukovcu 1828 ili 1830. godine, ne zna se tačno jer su u ratu uništene matične knjige, a detinjstvo je provela u Vrdniku, mestu smeštenom na južnoj strani Fruške Gore, u svešteničkoj porodici, kao jedno od šestoro dece. Kosovo i rodoljublje bili su njena pesnička inspiracija, Vuk Karadžić je govorio da je ona njegova "kći iz Fruške", Njegoš je hteo da je učini kneginjom Crne Gore, opevali su je Ljubomir Nenadović i Đorđe Rajković, a skončala je sama i zaboravljena lutajući beogradskom kaldrmom. Počela je da objavljuje pesme već u trinaestoj godini kada je u "Serbskom narodnom listu" iz Pešte izašla njena prva pesma. Ona je kao mlada devojka, postala veliki rodoljub te je već 1848. godine htela da ide sa ratnicima koji su bojevali u Vojvodini i da im uz gitaru peva junačke pesme, kao Jovanka Orleanka kako je to čitala u Šilerovoj knjizi. Otac joj to nije dozvoljavao ali je ipak uspela da se izbori i da ponosno korača pred narodnim povorkama koje su išle sa Fruške gore. U tom periodu ponesena revolucionarnim zanosom koji je zahvatio celu Evropu Milica je pisala o rodoljublju, o vojvodi Stevanu Šupljikcu, Knićaninu... Kosovo je bila njena omiljena tema, a njene pesme se pojavljuju u srpskim listovima i časopisima “Vojvođanci”, “Sedmici”, “Šumadinci”, “Fruškogorci” i nešto kasnije u “Danici”.Ona je prepoznata kao mlada, lepa i talentovana pesnikinja koja služi na ponos ponos cele srpske poezije te uspostavlja kontakte sa brojnim pesnicima. Mnogi od njih dolaze da vide i upoznaju "Fruškogorsku vilu" ili "Vrdničku vilu" kako su je zvali.Prvu zbirku pesama štampala je 1850. godine, zatim 1855. i 1869, a potpisivala se najčešće kao Srpkinja ili “jedna Srpkinja”. Interesantno da su nneginja Julija i knez Mihailo Obrenović finansijski pomagali objavljivanje njenih izdanja. Od njenih dela najpoznatiji je njen pesnički dnevnik "U Fruškoj gori" izdat u tri sveske.Milica je bila i saradnica mnogih listova i čak se navodi kao prva žena izveštač sa ratišta, zahvaljujući reportaži pod nazivom “Srce i barikade iz Beograda”, nastaloj za vreme bombardovanja Beograda, juna 1862. godine, a koje je objavio “Madžarski dnevnik”. Prelazila je reku Savu samo kako bi videla hrabre vojnike.- Nisam mogla srcu odoleti, da ne vidim vojnike Srpske...Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada... - opisala je svoja iskustva. Milica je dva puta bila u Beču, 1851. i 1854. godine kada je odsedala kod Vuka Karadžića i njegove ćerke Mine, kako je navodila “posestrime po poeziji” i sa kojom se družila do kraja života. I njen odnos sa Vukom je bio prilično prisan. On je često svoju “kći iz Fruške”, kako je prozvao, posećivao u Vrdniku, a povremeno su i zajedno i putovali.Čak je ubeđivao i da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, ali Srpkinja nije htela ni da čuje. Na prosidbeno pismo tog Nemca, odgovorila je: „Ne mogu, ne smem Vas ljubiti...”. Vuk Karadžić joj je objašnjavao kako se i on oženio Nemicom, “no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju”, ali nije vredelo. Osim sa Vukom, Milica je bila u prijateljskim vezama sa Simom Milutinovićem, Petrom II Petrovićem Njegošem, Ljubom Nenadovićem... Neki od njih su bili i potencijalni udvarači pa je tako vladika Njegoš za Srpkinju napisao: “Ja poeta, ona poeta — da nijesam kaluđer, evo kneginje Crnoj Gori!”. U Ljubu Nenadovića, njenog "pesnika od Avale" je imala najviše poverenja i njemu je prvo slala pesme koje je planirala da objavi kako bi čula njegovo mišljenje. On joj je posvetio pesmu “Jednoj Srpkinji”, nakon čega je usledio njen odgovor “Odziv Srpkinje”. Često ga je posećivala u Beogradu i taj grad je za nju bio pojam slobode gde je potajno želela da se preseli.Kada je ostala bez roditelja i bez izgleda za život u Vrdniku, jer je njen brat rasprodao skoro čitavo imanje, bila je primorana da ode u Beograd. Tada je u potpunosti prestao njen književni rad, a o tom periodu njenog života se malo toga zna. U to vreme ubijen je knez Mihailo, njen dotadašnji zaštitnik i mecena, a neki od njenih bliskih prijatelja su umrli i činilo se kao da su je u Beogradu svi više cenili kao “vilu sa Fruške gore” nego kada je došla među njih u grad.Živela je u bedi, odala se alkoholu i prosila za hranu o čemu svedoči i poslednji susret Milice i Mine Karadžić Vukomanović u Beogradu. Srpkinja je bila "u čudnom odelu", mršava i bleda. Nije ju prepoznala, samo je pružila ruku i rekla: “Udeli mi štogod”.Umrla 25. jula 1878. godine u Savamali, u kući jednog trgovca Grka, potpuno zaboravljena u potpunoj bedi. Milica je sahranjena na Starom groblju na Tašmajdanu, a kosti su joj kasnije, 1905. godine prenesene u Požarevac, gde je 1966. postavljena ploča. U Vrdniku joj je podignut spomenik 1912. godine.

Danas sećanje na Milicu Stojadinović Srpkinju održava pesnička manifestacija „Milici u pohode“ koja se u oktobru održava u Bukovcu gde je rođena i Vrdniku gde je živela a tada se dodeljuje i prestižna književna nagrada za poeziju „Milica Stojadinović Srpkinja“, koju dodeljuje Zavod za kulturu Vojvodine za kompletan književni opus.

[steveliz]

Nemška književna nagrada za Inger-Mario Mahlke in njen "impresivni dogodek"

Nemška književna nagrada za Inger-Mario Mahlke in njen “impresivni dogodek”

Berlinska avtorica Inger-Maria Mahlke je letošnja dobitnica nemške književne nagrade, ki jo podeluje Združenje nemških knjigotržcev. Read More

[superbmakerzombie]

BUGARSKA KNJIŽEVNA ZVIJEZDA NA FESTIVALU KRATKE PRIČE 'Počeo sam pisati zbog mog straha. Bojao sam se da će se stvari lako zaboraviti ili nestati'

BUGARSKA KNJIŽEVNA ZVIJEZDA NA FESTIVALU KRATKE PRIČE 'Počeo sam pisati zbog mog straha. Bojao sam se da će se stvari lako zaboraviti ili nestati'

Georgi Gospodinovnajprevođeniji je suvremeni bugarski pisac. Debitanski „Prirodni roman“ objavljen je na više od dvadeset jezika, među ostalim i kod nas. Ovo ljeto na hrvatski je prevedena i njegova „Fizika tuge“ (Ksenija Banović, Fraktura), za koju je osvojio tri nagrade za roman godine u Bugarskoj, a bio je i finalu čak sedam europskih i američkih nagrada za najbolju knjigu, među ostalima…

[znamobaportal]

http://www.znamo.ba/umrla-bh-knjizevnica-melika-salihbeg-bosnawi-poznata-iz-sarajevskog-procesa-sudjenja-grupi-alije-izetbegovica/

Umrla bh. književnica Melika Salihbeg Bosnawi, poznata iz 'Sarajevskog procesa' i suđenja grupi Alije Izetbegovića

Melika Salihbeg Bosnawi, rođena Salihbegović, bosanskohercegovačka književnica i intelektualka, umrla je juče u 73. godini u Sarajevu, prenosi INS.

Melika Salihbeg Bosnawi je osim po svom radu poznata iz montiranog „Sarajevskog procesa“ , suđenja grupi bošnjačkih, muslimanskih intelektualaca 1983. godine na čelu sa Alijom Izetbegovićem. Tada je osuđena na kaznu zatvora u trajanju od pet godina.

Osnovnu školu i klasičnu gimnaziju završila u rodnom gradu. Na Sveučilištu u Zagrebu studira na Fakultetu političkih znanosti, a jedno vrijeme paralelno prateći studij Filozofije i Komparativne književnosti. Post-diplomski studij iz Suvremene filozofije, koji upisuje na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, nastavlja slobodnim istraživanjem, kao stipendista Francuske vlade, na fakultetima Université Paris-X, Nanterre i Collège de France, Quartier Latin, Paris. Jednogodišnju stipendiju posvećuje radu na magistarskoj tezi pod naslovom “Ontologija moderne umjetnosti”, kao i upoznavanju sa fascinantnim djelom Gastona Bechelarda.

Melika Salihbeg Bosnawi počinje (pod prezimenom Salihbegović) objavljivati 1971. godine, kad se po prvi put javlja esejem u časopisu “Izraz”. Njena književna karijera, u stalnom usponu, bilježeći i nekoliko nagrada na ex-Yu natječajima (za filmski i tv. scenarij, novinsku priču), kako je pisala, naprasno i prisilno će biti okončana zbog duhovne preobrazbe 1979. godine, te progona vlasti godinama kasnije.

Pisala je pjesme, pripovijetke, eseje, scenarije, prijevode, prijepjeve, političke prosvjede…, u sarajevskim, zagrebačkim, beogradskim, ljubljanskim, časopisima i magazinima za književnost i umjetnost.

“Ko svilena buba koja tka i ugiba usred svoga tkanja”, jedna je od poruka na web portalu na kojem je predstavljen rad Melike Salihbeg Bosnawi.

[zanimljivaekonomija]

Istorija, misterija i romansa u jednom delu -  „Dok je svet goreo“ u prodaji

 -Prestižna književna nagrada Edgar Alan Po za najbolji roman godine-

Vulkan izdavaštvo objavilo je knjigu Dok je svet goreo, koja će zadovoljiti i najzahtevnije čitaoce. Roman Džonatana Mura, advokata i romanopisca koji piše pod pseudonimom Džejms Kestrel, dobio je nagradu Bari za najbolji triler godine.

U središtu priče je policajac Džo Makgrejdi, za koga se može reći da uživa u životu. Nakon što je napustio Mornaricu, Honolulu je postao njegov dom. Tu je i Moli, i nagoveštaj zajedničke budućnosti. Međutim, jedne večeri, Makgrejdija iznenada zovu da se javi na dužnost. Na imanju bogatog biznismena sa ostrva otkriveno je telo. Potreban im je neko da brzo reši slučaj, bez previše buke.

Ali potraga za istinom uvek podiže prašinu, a žrtva ima moćne rođake. Tako počinje istraga širom Pacifika, baš kada se flote Zemlje izlazećeg sunca spremaju za napad koji će promeniti istoriju. U vrtlogu napetosti i strasti, u sukobu dva sveta, prepliću se ljubav i avantura, uzbudljiva istraga i velika istorijska dešavanja.

Autor Džejms Kestrel je dobio brojne pozitivne kritike od svojih kolega, Stivena Kinga, Lija Čajlda, Džejmsa Patersona... „Prokleto dobra knjiga... Oduševljen sam”, poručio je Stiven King

Knjiga koju ćete prepričavati “Dok je svet goreo” dostupna je na sajtu vulkani.rs i u knjižarama Vulkan širom Srbije.

[radiogornjigrad]

Namik Kabil dobitnik Književne nagrade Predrag Matvejević za 2024.

Dobitnik Književne nagrade Predrag Matvejević za 2024. godinu je Namik Kabil za knjigu Beskućnik (Fraktura, 2024.). Nagrada se dodjeljuje za književno djelo bez obzira na žanr – književne eseje, pripovijetke, poeziju, drame, romane ili hibridne forme koje, uz neupitnu književnu kvalitetu, na određeni način odražavaju vrijednosti uključivosti, otvorenog društva, ravnopravnosti i istinske slobode…

[covjek-casopis]

književna premijera: ZBIRKA PJESAMA ŠABANA ŠARENKAPIĆA "KAFKIN KALFA", 2019, četiri pjesme

KNJIGA DOKAZNA

Otkako ispratih brata u vojsku

Vodim urednu evidenciju Odgledanih filmova U bioskopima

Da mu se Pohvalim kad se vrati

Lijepim na memljive listove Restlove ulaznih karti U podeblju knjigu

Našao sam je na đubrištu Dispanzera i u nju su Upisana imena

Tuberana koji U dahu vehnuše Po mrakovima sobica

Samcati i providljivi

Sa očima

Glumaca u nijemim filmovima

***

ŽUDNI SNJEGOVI /Muameri/

Kada mi je prva umrla žena Bio sam doličan i mlad Uzorit rezervist

Ruke joj je okovao artritis Ni do usta nije kašikicu Mogla da prinese

Izgubila je u pobačajima Petoro naše djece

Ja sam čistio cipele njene I ko bebe držao ih U naručju

Ne mareći za glasine

Kad god dođe pusta zima Počučim na pragu Da u snijegu

Žudan vidim njihne tragove

***

JEDAN OD SEDAM / "Ja sam Junus, opila me tuga" Junus Emre/

Kada odnekuda naiđu turisti svijetli Po šaku zemlje oni skinu S groba u kom leži Junus Emre

A taj sa kuće pjesnikove humus Ugodan je kažu za saksije Po balkonima gradova Balkana

Ima na svijetu Junus mezara sedam - Koliko i katova njegova poezija

Noktima raskopan otvorio se Jedan da primi mene Do Emrea

I otud ova tuga velika - Grko me još od njega dijeli riječ Ja

***

KAFKIN KALFA

Od straha spavam pod lambama

U sne mi dolazi mladi Kafka

Po tijelu tetovažu ima crnu Iz doba službovanja U mašerskoj Tuli

Deder mi ovo s kožom zguli

Volio bih da je barem Mrtav nemam - Zbori

To više ne smije da se ponovi

U logoru S ruku mladićevih Arijevsko perem mastilo

Ja ponositi Kafkin kalfa - zdušan Smislih i stih: mastilo je dušman

ŠABAN ŠARENKAPIĆ rođen je 1956. u Novom Pazaru. Osnivač je “Kulturnog centra DamaD”, pokretač književnog časopisa “Mak” i magazina “Has”. Član je Društva pisaca BiH. Živi u Novom Pazaru i Sarajevu.

Knjige poezije: Kućna nega, 1987. Učena voda, 1990. Imperija hleba, 1993. Zemna snaga, 1997. Stambolska sprema, 1997. Memorijalne ploče, 2002. Lirika manjinstva, 2005. Maternji geto, 2005. Izabrane pjesme, 2006. Zemna ostavština, 2007. Crvene kuće, 2014.

Knjige proze: Bukvica, 2000. Pazarska trilogija, 2005. Mazija, nagrada “Ćamil Sijarić” za najbolji roman 2009.

[mozgoderina]

“Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice

U petak, 14. decembra 2018. godine, na završnoj svečanosti u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“, u Zrenjaninu, upriličeno je uručenje nagrada za literarne radove sa Književnog konkursa “Ulaznica 2018”. Imao sam veliku čast, ali i zadovoljstvo da na poziv Vladimira Arsenića, urednika časopisa “Ulaznica”, kao dobitnik treće nagrade za esej, učestvujem u književnoj večeri.

Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”  u okviru svoje izdavačke delatnosti, već  preko pola veka objavljuje i „Ulaznicu” - časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja. Prvi broj „Ulaznice” izašao je daleke 1967. godine. Od nastanka časopisa do danas, uredništvo se uspešno pridržava zacrtane politike “borbe protiv okoštalosti i učmalosti na planu kulture, i artikulacije novih umetničkih senzibiliteta”.[1] Upečatljiv je i stih odabran kao moto: “Mrtvi ne mogu unutra - život je ulaznica”, pesnika i novinara Brane Petrovića, koji traje, podstiče i sugeriše, a u kvalitativnom smislu obavezuje. Od stvaralaca se zahteva velika i uzvišena žrtva, jer se samo tako može izvojevati smisao, u borbi sa obesmišljenim svetom.

Odlučnim odbijanjem da nestane sa urušene i rasparčane kulturne scene, “Ulaznica” nastavlja da vodi književne bitke i u vremenima nakon poraza pisane reči. Ispostavlja se da mnogi prepoznaju, priznaju i prihvataju tu želju za oslobađanjem “ničije zemlje”, za osvajanjem komada teritorije koji nije (pre)gažen i prašnjav, za dubokim (uz)dahom koji nije sav u grču naplate. Čitava jedna kreativna armija obitava u dimenziji nemerljivoj kvadratnim kilometrima, u sferi koja nije ograničena isprekidanim crvenim linijama. Do sada je publikovano preko dve stotine i pedeset brojeva zrenjaninskog časopisa.

Nakon javnog poziva objavljenog u maju[2], i ove godine odazvao se veliki broj stvaralaca koji su na konkurs poslali preko 2000 radova. Pravo učešća imali su autori/ke stariji od 18 godina, koji pišu na različitim, a opet razumljivim, “BHSC” jezicima. Jezik je još jednom trebao da posluži kao originalno sredstvo (spo)razumevanja a ne razdora i razmirica. Žiri sa neskrivenim zadovoljstvom konstatuje: “Radovi su stigli iz svih država bivše Jugoslavije, a raduje činjenica da su stizali i iz drugih država u kojima stvaraju ljudi koji pišu zajedničkim jezikom, primerice iz Austrije, Švedske, Nemačke, Kanade…”[3]

Konkurs je odavno nadišao nametnute lokalne, političke i pravno-birokratske okvire, i izdvojio se kao značajniji u našem uglu globalizovanog globusa. Jedan je od retkih, ako ne i jedini na našem jeziku (?), koji pored takmičenja za najbolju neobjavljenu pesmu i priču, izdvaja zasebnu kategoriju i za esej kao osoben i neretko potcenjen literarni oblik. “Kultura” i “umetnost”: reči koje svakodnevno gube bitnost i sve više upućuju na razonodu, slobodno vreme i puku zabavu. Na naslovnoj strani časopisa prkosno stoji i slogan: “društvena pitanja”. Svojevrstan kuriozitet ili samo simpatičan ukras?

Nakon brojnih tekstova o aktuelnoj globalnoj umetničkoj sceni i lokalnoj kulturnoj i obrazovnoj (anti)politici, na konkurs sam poslao esej koji za temu ima kompleksnost savremenog preplitanja dveju drevnih kultura: kineske i evropske. Žarište mog interesovanja predstavljaju likovna umetnička scena, društvena previranja i socijalna pitanja bez jasnog odgovora. Dobrano sam se pomučio da napisano upakujem u 15.000 slovnih mesta, uključujući i razmake. Uz malo sreće, nadao sam se, tekst će biti objavljen u časopisu, u odeljku pohvaljenih radova.

Nekih mesec dana pre najavljene promocije u Zrenjaninu, gospodin Vladimir Arsenić prosledio je dobitnicima nagrada elektronska pisma sa pozdravom, čestitkom i pozivom na književno okupljanje, svečanu večeru i prenoćište. Tri kategorije, u svakoj po tri nagrade – devet nagrađenih autora/ki. Ton pisma je nagoveštavao srdačnu i prijateljsku atmosferu. Uživali smo u rezultatima, organizaciji puta, pregovorima sa ljubaznim domaćinima, do javnog nastupa.

Sneg je evidentno čuvao zalihe i štedeo snagu od početka zime do petka, 14. decembra 2018. godine. Nije prestajao da veje celog tog dana, ni tokom noći, ni sutradan. Supruga i jа smo se jedva dokopali Zrenjanina. Putovali smo automobilom iz Kraljeva, preko sedam sati. Moja supruga upravlja vozilom. U tom smislu, ja sam njen pratilac. Stigli smo sa blagim zakašnjenjem i istog momenta uvideli da neopravdano brinemo. Ta, u Vojvodini se sve radi lagano. Energični i duhoviti gospodin Arsenić dočekao nas je ispred smeštaja, odakle smo se taksi vozilima uputili do biblioteke. Ispostavilo se da su gostoljubivost domaćina i prestižnost nagrade motivi dovoljno jaki da i tokom zimskog (ne)vremena okupe osam od devet dobitnika. Grupa autora doputovala je iz Zagreba. Pet stotina kilometara u jednom smeru.

Ostali dobitnici pristigli su iz Doboja, Novog Sada, Beograda i Sombora. Sporazumevali smo se nekako govoreći isto na tri ili četiri različita jezika. Razumeli smo i srdačnu dobrodošlicu žirija konkursa i čestitke uredništva časopisa i pozdrave radnika biblioteke. Jezike smo dodatno razvezali sa po čašicom domaće jabukovače u toploj i udobnoj kancelariji – ohrabrenje pred nastup.

Nakon silaska u svečanu salu, organizatori konkursa i voditelji programa obaveštavaju nas u uvodnoj reči da je žiri u proteklom periodu stavljen pred značajan posao i odgovornost, usled velikog broja pristiglih kvalitetnih tekstova. To mi se dopalo. Raznovrsni po svojim temama, a napisani umešno i uverljivo, nagrađeni tekstovi su se iz mnoštva pristiglih radova izdvojili ukupnim utiskom i celovitošću izraza. I to mi se dopalo.

“Interesantno je napomenuti da je ovogodišnji konkurs razbio predrasude o mladosti dobitnika, te pokazao da se žiri rukovodi jedino i isključivo književnim kvalitetima.” Eh, to mi se već manje dopalo. Ne usled “rukovođenja književnim kvalitetima”, već zbog onog razbijanja “predrasuda o mladosti dobitnika”. Zašto baš na ovogodišnjem konkursu? Vremešni smo. Nema tu ničeg toliko “interesantnog” što je trebalo “napomenuti”. Kasnimo generacijski za svojim godinama. Razbijene domovine, razbijenih iluzija, razbijenih porodica. Takav nam je horoskop. Nakon toliko otetog vremena, šta nam ostaje osim da razbijamo predrasude o mladosti? Ima u svemu tome valjda i nekakve poetske pravde, a ona nikada ne izgleda kako je zamišljamo. Lovimo šanse u letu. Ovo veče je naše. Toliko smo zaslužili. Hoće li neko od nas zavrediti i objavljivanje zbirke pesama, priča ili eseja? Grickali smo isto parče nade. To nas je zbližilo. Razumemo se. Pretvaramo lične aveti u pisce iz senke, u saradnike. Ne odustajemo. Čitamo vedro i o mračnim temama. Tako se borimo protiv moćnih razbijača.

Uživamo u jedinstvenoj prilici da upoznamo stvaraoce pre kontakta sa stvorenim. Najčešće, kroz umetnička dela putujemo vodeći razgovor sa duhom, sa fiktivnim, izmaštanim umetnikom, koji ima malo ili ni malo zajedničkog sa stvarnom osobom. Ovog puta, prvo smo “čitali” osobu, pa je umetnik čitao svoje delo. Da li je suvišno naknadno tragati za (skrivenom) porukom? Možda bi to razvejalo dragoceno svečano (o)sećanje? Možda bi naši tekstovi ubedljivije “govorili” u našem odsustvu? Možda, možda, možda.

Možda bi na prethodna pitanja ponajbolje odgovorili članovi žirija? Žiri Književnog konkursa „Ulaznica 2018“ radio je u sastavu: Dunja Ilić, književna kritičarka i urednica iz Kikinde, predsednica žirija, Aleksandar Bjelogrlić, književnik iz Zrenjanina i Vladimir Arsenić, urednik časopisa. Oni su doživeli radove (potpisane šifrom) pre nego što su upoznali kreatore. Kakogod, žiri nas je okupio, a mi ćemo se međusobno pamtiti po živoj izgovorenoj reči, po visprenosti misli i dovitljivosti duha. Darivali smo jedni druge, onim u čemu smo najbolji, a takav poklon ponajduže traje.

Dopalo mi se i to što moj esej nije u rezervnom korpusu pohvaljenih radova. Nije mi se dopalo to što u samom časopisu, broj 252, nije zastupljen ni jedan autor koji nije nagrađen. Ukupno, nas devetoro. Nakon promocije, za trpezom, skrećem pažnju domaćinima na minimalistički i elitistički koncept časopisa. “Koliko para, toliko muzike”, odgovaraju mi. Okrećem poslednju stranicu štampanog izdanja: “Ovaj broj časopisa Ulaznica objavljen je uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.” Odjednom mi se razdani, iako je noć. Razbili su nam i kulturu; nju sam izostavio sa spiska. Sva sreća, časopis nije na listi “gorućih” prioriteta. Onda verovatno ne bi ni dospeo do štampanog oblika. Elektronsko izdanje – u skladu s vremenima.[4] I apetitima armije birokrata. Izgorelo je sve čega su se dotakli. Tako mi govori dugogodišnje iskustvo iz “saradnje” sa svojim nadležnim ministarstvom.

Želeo sam da zaboravim na prosvetu. Avaj, deo dobitnika/ca tavori u istom resoru. Kolege i koleginice iz drugih država! Prilika je da se razmene iskustva. Ima li ičeg originalnog u regionu? Ima! “Novi” jezici u reformisanim školama sa planovima i programima prilagođenim novim vremenima. Osavremenjena nastava zasnovana na ishodima i postignućima. Elektronski dnevnici. Mućak i kod vas, znači? Zameću zlikovci tragove pa izmišljaju gramatike, da ne razgovaramo. Varaju nas da je tamo negde drugačije i bolje. Nije. Pratilac i fotograf, gospodin Edi Matić, dolazi iz Splita. Razgovaramo o ekonomiji. Privatizacija, banke, krediti. Ima li ičega suštinski različitog u primorju? Pitam, a odgovor znam. Slušamo različite priče a mislimo isto. Hrana nas blaži. Piće nas usporava. Prija nam pažnja, iako nismo navikli na sreću. Treba nam hladnoća noći, da nas trgne.

Predpraznični Zrenjanin čaroban je po mraku i pod snegom. Možda prekršimo obećanje dato domaćinima da ćemo se vratiti, tokom letnjih meseci. Ne mogu da zamislim Zrenjanin drugačije: supruga i ja kroz mrkli mrak pešice tražimo put do pansiona. Po dubokom snegu, kroz široke šorove, uz pomoć navigacije na telefonu čiji osetljivi ekran, prekriven pahuljama, više ne reaguje. Preostaje nam topao ljudski dodir, srećom – još uvek i sudbonosan i spasonosan. Pronaći ćemo put ako imamo jaku volju i bistar um. Hvala pisanoj reči, što nas je okupila. Rizik, avantura, neočekivano. Tako zamišljamo život vredan življenja. Ne bojimo se. Obnovili smo veru. Umetnost je drevni provereni vodič.

Žiri je jednoglasno odlučio da nagradi sledeće radove:  

Poezija Prva nagrada: Mirjana Miljković, Zagreb – Drugarice nisu posustale Druga nagrada: Sanja Radulović, Doboj – Smrtnost trenutka Treća nagrada: Vigor Vukotić, Zagreb – Zima, proljeće, zima  

Proza Prva nagrada: Bojana Karavidić, Novi Sad – Tri muža, čekajući sledećeg i jedna četvrtasta burma Druga nagrada: Korana Serdarević, Zagreb – Srećonoša Treća nagrada: Nikola Petrović, Beograd – Papir brzo gori  

Esej Prva nagrada: Miloš Mihailović, Sombor – Faza zrele mitopoeze Miodraga Pavlovića Druga nagrada: Ana Narandžić, Zagreb – Gradovi i mostovi Treća nagrada: Jovan Pavlović, Kraljevo – Evropa – Kina, umetnost kao počelo dijaloga

[1] Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja „ULAZNICA” →

[2] Raspisan Književni konkurs „Ulaznica 2018“ →

[3] Rezultati Književnog konkursa Ulaznica 2018 →

[4] Ulaznica 252, konkursna →

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: pREvENTivNA EGzEkuciJA → Fotografije: Edi Matić, Marina Pavlović, Jovan Jona Pavlović. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Dobrodošli u hram tihih žena! →  ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Vežbe iz politologije · Sofija Šoškić → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA → ✓ Kreiranje sveta (Kajzerling) →  ✓ Dar življenja za tren (Stivenson) →  ✓ Govor Grada (Prever) → 

[radiogornjigrad]

Finalisti Književne nagrade Predrag Matvejević za 2024. godinu

Žiri Književne nagrade Predrag Matvejević (Robert Perišić, Nataša Govedić, Andrea Grgić i Suzana Matvejević) izabrao je ovih deset naslova u finale  nagrade, između 114 pristiglih radova. Pobjednik će biti objavljen za sedam dana, a dodjela nagrade, ( skulpture „Matvejević”, rad kipara Mrđana Bajića iz Beograda, i novčanog iznosa od 2000€.)  održat će se 7. 11. u KIC-u u Zagrebu točno u…