#pisac mozak dere preko svake mere

[mozgoderina]

Izazov modernosti Milije Belića u Gornjem Milanovcu

U četvrtak, 8. avgusta 2019. godine, u Modernoj galeriji u biblioteci „Braća Nastasijević“, u Gornjem Milanovcu, otvorena je izložba slika i skulptura, našeg i francuskog umetnika svetske reputacije - Milije Belića. U holu Kulturnog centra prikazane su strip crteži istog autora. Imao sam veliku čast, ali i zadovoljstvo da na poziv slikara, skulptora, teoretičara umetnosti i pisca, učestvujem u književnoj večeri u Velikoj sali Kulturnog centra, na kojoj je upriličena promocija knjige “Izazov modernosti” (New Moment / Arhipelag, Beograd, 2017).

Tokom obraćanja u Modernoj galeriji, Milija je izrazio posebno zadovoljstvo što posetioci mogu da vide ne samo starija ostvarenja, već i najnovija dela dovršena ove godine. Prisutni ljubitelji, navikli da uživaju u slikama i skulpturama, ovog puta bili su u nesvakidašnjoj prilici da prate jedinstven dugogodi��nji kreativni razvoj, sve do ideja koje trenutno opsedaju umetnika. Paralelno, zainteresovani u holu Kulturnog centra mogli su da se podsete autorovih likovnih početaka u umetnosti stripa. Milija se stripom bavio u gimnazijskim danima, kao sjajan crtač čiji je talenat rano primećen. Tadašnji glavni urednik "Dečjih novina", Srećko Jovanović, angažovao je perspektivnog umetnika kao pomoćnog crtača za rad na stripu o Mirku i Slavku. Autor stripa o dvojici mladih partizanskih kurira - Desimir Žižović Buin, nije mogao da zadovolji zahteve potražnje. Avanture dua koji se borio protiv stranih zavojevača, pratilo je u SFRJ preko 200.000 redovnih čitalaca. Pre nego što je započeo studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Milija je konačno dobio priliku da realizuje projekat sa sopstvenim junacima, dečakom Danom i psom Rikijem. Strip je objavljen u okviru revije "Kuriri", početkom sedamdesetih.

Nakon što je obišla oba izložbena prostora, raspoložena publika udobno se smestila u Velikoj sali Kulturnog centra. Kao finale kulturnog događaja posvećenog stvaralaštvu Milije Belića, srdačni domaćini iz biblioteke "Braća Nastasijević" organizovali su promociju knjige "Izazov modernosti".

Svaki put kada je otvorimo, Milijina knjiga izgleda drugačije, u skladu sa našim trenutnim interesovanjima, znanjima, potrebama. Bilo da se radi o istraživaču savremenih umetničkih stremljenja, ili o filozofu i istoričaru umetnosti, ili o ljubitelju umetnosti i umetnika relativno slabo upućenom u teorijske detalje procesa stvaranja – svako ko joj priđe otvorenog srca, pronaći će u njoj nešto novo i neobično i vredno. Knjiga nam nudi veliki broj istančanih uvida, pokušava da pomogne čitaocu da dođe do nekih novih i dubljih odgovora na stara pitanja i, kako to već biva na svakom autentičnom putovanju – otvara brisane prostore za drugačija pitanja, i krči puteve za drugačija promišljanja.

Milija Belić [Serbia + France] (b 1954) ~ 'Paradigme', 2006-16. Painted steel (50 cm).

  Ljubitelji klasičnih slikarskih pravaca poput Baroka, pronaći će u Milijinoj knjizi podsećanja na neponovljiva ostvarenja Rubensa i Rembranta ili Goje. Ako vas zanimaju slikari koji su revolucionarno promenili naše viđenje sveta, vodio je Milija plodan dijalog sa Matisom i Pikasom ili Polokom. Kada se radi o teorijskom zasnivanju nauke o umetnosti, tumačio je Milija zapise Mondrijana i Maljeviča ili Klea. Ali, Milijino teorijsko poznavanje i stvaralačka praksa ne zaustavljaju se srećom na slikarskim radovima, već u pokušaju da se približi kritičnoj tački kada se kreativna iskra javlja, Milija se nadovezuje i na skulpturalna pregnuća Brankusija i Arpa ili Rodena.

Kada nakon dužeg perioda, ponovo otvorimo knjigu, čitamo je kao hroniku aktuelnih galerijskih i muzejskih dešavanja u Parizu, jednoj od svetskih umetničkih prestonica. Sledeći put, knjiga nam se prikazuje kao istorija neobične i neobično plodne tajne i trajne veze između dva prijateljska grada: Beograda i Pariza. Podseća nas Milija da su ovu vezu učvršćivali brojni naši velikani poput Lubarde, Omčikusa ili Veličkovića. Saznajemo da je Nadežda Petrović učestvovala na jednoj od prvih izložbi fovista, rame uz rame sa Pikasom i Matisom! Podseća nas Belić i da je kralj Milan Obrenović bio jedan od prvih kolekcionara dela mladih impresionista i da je osobito cenio i pazario Lotrekove radove. Čitatelj ima sreću da o savremenim tendencijama ove tradicionalne kulturne povezanosti sazna iz prve ruke, od stvaraoca koji je i sam deo tih konstantnih migracija, i aktivni učesnik i urednik izložbi i salona svetskog renomea, poput čuvenog salona Nove realnosti (Le Salon Réalités Nouvelles). Čak je i likovni okvir suviše sužen da bi obuhvatio Milijina kulturna interesovanja, što dobro ilustruju tekstovi: “Tesla u Parizu” i “Godina Japana u Srbiji”.

Milijina gipka i razigrana reč kreće se na više nivoa, u pokušaju da nam ukaže na smernice globalne informatičke realnosti na početku dvadeset i prvog veka. Autor se ne ustručava da za svedoke sopstvenih zaključaka pozove i filozofe poput Hajdegera, i istoričare umetnosti poput Herberta Rida, ili savremene kompozitore poput Ksenakisa, i drevne matematičare poput Pitagore. Knjiga može da se čita i kao zbornik intervjua u kojima Milija razmenjuje kreativnu energiju sa velikanima prošlosti i sadašnjosti na putu ka boljoj budućnosti.

U svemu navedenom ne iscrpljuje se Milijina teorijska i poetska imaginacija, naprotiv. Tek na takvim, dobro promišljenim i utvrđenim temeljima, misao autora dobija adekvatan zamah neophodan za pokušaj razumevanja savremene razuđene svetske plastičke umetničke scene. Stilovi i pravci niču, granaju se i prepliću, a potom nepovratno venu, ponekad isuviše brzo da bi bili zabeleženi, kamoli detaljno obrazloženi ili dublje osmišljeni. Potrebno je mnogo znanja, entuzijazma i pre svega ljubavi, da bi se neko drznuo da u tim naizgled nepovezanim kreativnim trzajima, pokuša da pronađe zajedničku nit i barem naznaku objedinjujuće tendencije jednog uzbudljivog doba u kojem je promena jedina konstanta. Milija u ritmu pronalazi polazište i osnovu stvaranja. I knjiga ima specifičan ritam izlaganja, a publici autor prepušta da pronađe svoj ritam čitanja.

Milija Belić [Serbia + France] (b 1954) ~ 'Deconstruct', 2015.

  U kojoj god prilici da otvorite knjigu i na koji god način vam se tada prikaže, možda je najfascinantnije u svemu, što će vas dočekati sveobuhvatan optimističan ton i iskrena uverenost da, uprkos kolektivnim noćnim morama kroz koje smo prošli, zajedno polako otvaramo oči za jedan do sada nezabeležen horizont umetničkih i kulturnih mogućnosti. Autor priznaje da mu se put umetnosti dosta rano ukazao kao put smisla. Budućnost od nas zahteva veru i hrabrost, a Milija nas skromno podseća da je kreativnost najsigurniji ljudski kompas u vremenima velikih promena.

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →  Fotografije: Biblioteka "Braća Nastasijević", Gornji Milanovac.

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Dobrodošli u hram tihih žena! →  ✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice → 

[mozgoderina]

Najbolja kratka priča Jovana Jone Pavlovića iz Kraljeva

U kamernoj sali Leskovačkog kulturnog centra dodeljene su nagrade autorima najboljih kratkih priča na Desetom konkursu „Vukašin Conić“ za 2019. godinu. Ovogodišnji nagrađeni autori su, po oceni žirija koji su činili Cvetana Radivojević, Biljana Mičić i Dragan Radović, Jovan Jona Pavlović iz Kraljeva za priču „Kako je gospodin Matis nakon vazdušne perspektive zanemario i zemljinu gravitaciju, uz zapaženu ulogu gospodina Čaplina“ (prva nagrada) za koju žiri smatra da je bliska postmodernističkoj poetičkoj matrici; Saša Stojanović iz Leskovca za priču „De bello et de skripto ili mali prilog za istorijat vojne administracije“ (druga nagrada) je neorealistična stvarnosna proza i Slobodan Kalinović iz Vršca za priču „Prokleta bila moja baba što me je naučila da pletem“ (treća nagrada), je bliska poetsko simboličnom toku savremene srpske proze.

Na konkurs je 175 autora poslalo 299 priča. Nagrađene i neke od kvalitetnijih priča biće objavljene na stranicama časopisa „Naše stvaranje“.

Biljana Mičić u ime žirija rekla je da ovaj književni konkurs zahvaljujući predanosti i istrajnosti porodice Conić, ostaje izuzetno važna književna manifestacija Leskovca.

„Ovaj praznik proznog stvaralaštva po kvalitetu i autentičnosti nagrađenih priča i originalnosti narativnih glasova laureata prevazilazi granice naše sredine i svoj integrtitet potvrđuje u znatno širim okvirima. O tome svedoči i veliki broj autora koji su ove godine učestvovali na konkursu. Tematsko bogatstvo i kompoziciona raznovrsnost su pokazali širinu i otvorenost žanra kratke priče. U tematsko-sadržinskom smislu tu su ljubavne, kriminalističke, (auto)biografske, psihološke, ratne, humorističke, satirične, poetične, fantastične i naučno-fantastične priče. Najveći broj priča tematizuje neke segmente našeg svakodnevlja ili ličnog iskustva, slike iz života pojedinaca čiju sudbinu opredeljuju društveno-ekonomske prilike u kojima žive. Česte su teme izgubljenog zavičaja, izmeštenosti i raskorenjenosti. Jedan deo priča pretače se u esejistički diskurs, lirsku prozu ili prozu apsurda. U kompozicionom smislu raznolike, one su oblikovane različitim narativnim tehnikama, krećući se u širokom rasponu od transparentne komunikativnosti do izrazite hermetičnosti. Među pričama koje su prirodno različitog kvaliteta žiri je uzimajući u obzir tematsko-motivsko i kompoziciono ustrojstvo priče, njen idejni sloj i osobine jezika i stila, tražio one priče koje pokazuju celovitost u smislu unutrašnjeg jedinstva svih konstruktivnih elemenata priče koje se izdvajaju imaginacijom i advencijom autora.“

Organizatori manifestacije su porodica Vukašina Conića i Leskovački kulturni centar.

Za ovih deset godina na konkurs je pristiglo 2390 priča, koje je poslalo nekoliko stotina autora iz svih krajeva Srbije, ali iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, te dijaspore.

Zahvaljujući na nagradi Jovan Jona Pavlović je rekao da se divi žiriju koji ostvari jedan mali podvig čitajući toliki broj radova koji pristignu na neki konkurs.

„Plemenit je cilj porodice da podseti i popularizuje (kako se to danas kaže), stvaralaštvo Vukašina Conića. Ali, kako to obično biva, uz taj cilj oni ostvaruju još jedan, a to je da popularizuju stvaralaštvo nekih drugih, možda za sada nepoznatih, umetnika. Hvala porodici Conić koja, kako rekoše, planira da ovaj konkurs opstaje dok bude i porodice Conić, ali znajte da na ovaj način vi stvarate i jednu novu, umetničku porodicu, pa vam želim da uživate i u toj porodici.“

Preuzeo i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →  Fotografije: Marina & Jovan Jona Pavlović.

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Dobrodošli u hram tihih žena! →  ✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice → 

[mozgoderina]

Dobrodošli u hram tihih žena!

U ponedeljak, 29. oktobra 2018. godine, u Galeriji Progres, Knez Mihajlova - Zmaj Jovina 8-12, u Beogradu, održano je otvaranje velike selekcionisane retrospektivne grupne međunarodne izložbe žena-umetnica, pod nazivom “Silent Women”. [1] Imao sam veliku čast, ali i zadovoljstvo da se odazovem na poziv direktora The Iwano Project fondacije, Aleksandra Pedovića, da u svojstvu kritičara umetnosti [2], uz prigodan govor svečano otvorim izložbu. [3]

Za japanske slikare često je upravo nepopunjeni deo kompozicije nosilac vrhunske poruke. Ručno pravljeni tradicionalni japanski papir za slikanje, širi kroz prostor i vreme poruku o kreativnoj snazi praznine. Jedno nežno, ali odvažno, porodično umetničko stablo, niklo je iz takvog dragocenog semena koje je dospelo i do ovih prostora.

Michaela Nociarova ~ Untitled, 2003. Mixed media on the paper (110 x 76 cm).

Gospodin Aleksandar Pedović okuplja umetnike specifičnog senzibiliteta iz celog sveta, već skoro pune dve decenije, još od 1999. U izdvojenoj vili “Stanković”, u Čortanovcima pored Novog Sada, gospodin Pedović za prispele kreativne goste, tokom leta nastoji da ostvari uslove za meditativnu prazninu u kojoj stvaraju slikari. Pribavljen je i prazan papir.

Tradicionalne zanatske radionice gospodina Heizaburo Iwano-a opskrbljuju umetnike koji imaju privilegiju da slikaju na čuvenom japanskom ručno pravljenom papiru „WASHI – Kumohada Mashi“.

Tanja Milharčić ~ 'Together', 2011. Tempera on paper (107 X 78 cm).

Umetnici mogu da sede u miru, zaboravivši sve probleme. I tako iz godine u godinu – kada, koliko i ukoliko raspoloživa sredstva dozvole. Nova stvaralačka sezona nosi naziv Silent Woman. Ovog puta, The Iwano Project ustupa svoj glas kreativnim a utišanim ženama iz našeg okruženja. Poput čamca, projekat nosi slikarke kroz bremenitu tišinu. Manje praznine u srcu a više na papiru! Sa već dvodecenijskim iskustvom i samopouzdanjem, projekat hrabro zadire sve dublje u društvene zone sumraka, noseći blistavo svetlo umetničkih postignuća. Takav angažman nije ostao neprimećen. Nakon devetnaest godina postojanja, The Iwano Project ima čime da se diči.

Preko 300 renomiranih svetskih umetnika, iz preko 25 država sveta, aktivno je učestvovalo u koloniji. Do sada je održano 23 izložbe projekta, četiri u inostranstvu, uključujući i Japan, a kod nas su izložbe održavane u referentnim muzejima.

Mina Krassimirova Decheva ~ Night time, 2004. Screen rinting (108 x 128 cm).

Projekat je tematskim opredeljenjem i suštinskim pristupom stvaralaštvu, jedinstven ne samo na ovim prostorima, već i u svetskim okvirima. To je potvrdilo i učešće preko 20 stranih ambasadora i atašea za kulturu koji su otvarali izložbe ostvarenih radova nakon pojedinačnih ciklusa. Otvoren prijem i spontan pristup stvaralaštvu, široko je prepoznat kao autentičan čin, pa ne iznenađuje odličan odziv čak i utišanih žena.

Na ovogodišnjoj izložbi učestvuje 36 renomiranih akademskih umetnica iz 17 različitih država i sa tri kontinenta, od kojih je većina stvarala uživo u Workshop-ovima, u vili „Stanković“.

Marie Neugebauer ~ Untitled, 2008. Mexed media (107 x 80 cm).

Pišući o estetici praznine u kulturama Istoka, italijanski publicista Đanđorđo Paskvaloto ističe da praznina nipošto nije nešto što je izvan punog, još manje nešto što mu se opire. Vrhunska umetnost se sastoji u tome da se praznina uvede u samo srce punog. Na dobrobit svih. The Iwano Project je još uvek u potrazi za tim krajnjim dometom. Na koji način, tišinu koju komunicira Umetnica, sa papira preneti u vrevu i buku savremenog tranzicionog društva? Gospodin Pedović se ovog puta odlučio na zaista hrabar korak.

Ksenija Čerče ~ Fire frescoe, 2002. Fire, shelack, watercolor (145 x 108 cm).

Povetarac oko slikara uvek može da se pretvori u oluju koja će prevrnuti krhki čamac. Svim učesnicima, umetnicama i organizatorima, ipak – želim mirnu vodu, a ako vetar i ubrza, neka im napuni jedra za tihi put kroz prazninu, ka zacrtanom cilju.

Lao Ce piše: "Odaje razne kada se čine, za prozore i vrata izvedu se praznine. Tako i praznina postane oruđe, jer bez nje niko ne može da uđe." Uđite, dakle, u hram tihih žena. Dobrodošli!

Sara Anne Barraclough ~ Mask II, 2008. Mix media print (108 x 80 cm).

  [1] "Congratulations on a very imaginative project and excellent example of East-West collaboration." (Dr Mark Nesbitt, Curator, Royal Botanic Gardens, United Kingdom) .

[2] Urednik magazina za umetnost i kulturu PULSE, Boban Savković, bio je toliko ljubazan da objavi moj promotivni tekst o radu The Iwano Project fondacije: The Iwano Project: Glas tihih žena → | 18. oktobar, 2018.

[3] The Iwano Project: "Silent Women" PDF Catalogue: "Silent Women" on Scribd →

Lokacija: Galerija Progres, Knez Mihajlova - Zmaj Jovina 8-12, Beograd, 29. oktobar, 2018.

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: koLoR koALA → Ilustracije: The Iwano Project Workshops. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ The Iwano Project: Glas tihih žena →  ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Volfgang Lajb: Bez početka i bez kraja → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA → ✓ Ritualno pismo (Bart) →  ✓ Metaumetnost (Belić) →  ✓ Lepota i nadlepota (Đokić) → 

[mozgoderina]

“Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice

U petak, 14. decembra 2018. godine, na završnoj svečanosti u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“, u Zrenjaninu, upriličeno je uručenje nagrada za literarne radove sa Književnog konkursa “Ulaznica 2018”. Imao sam veliku čast, ali i zadovoljstvo da na poziv Vladimira Arsenića, urednika časopisa “Ulaznica”, kao dobitnik treće nagrade za esej, učestvujem u književnoj večeri.

Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”  u okviru svoje izdavačke delatnosti, već  preko pola veka objavljuje i „Ulaznicu” - časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja. Prvi broj „Ulaznice” izašao je daleke 1967. godine. Od nastanka časopisa do danas, uredništvo se uspešno pridržava zacrtane politike “borbe protiv okoštalosti i učmalosti na planu kulture, i artikulacije novih umetničkih senzibiliteta”.[1] Upečatljiv je i stih odabran kao moto: “Mrtvi ne mogu unutra - život je ulaznica”, pesnika i novinara Brane Petrovića, koji traje, podstiče i sugeriše, a u kvalitativnom smislu obavezuje. Od stvaralaca se zahteva velika i uzvišena žrtva, jer se samo tako može izvojevati smisao, u borbi sa obesmišljenim svetom.

Odlučnim odbijanjem da nestane sa urušene i rasparčane kulturne scene, “Ulaznica” nastavlja da vodi književne bitke i u vremenima nakon poraza pisane reči. Ispostavlja se da mnogi prepoznaju, priznaju i prihvataju tu želju za oslobađanjem “ničije zemlje”, za osvajanjem komada teritorije koji nije (pre)gažen i prašnjav, za dubokim (uz)dahom koji nije sav u grču naplate. Čitava jedna kreativna armija obitava u dimenziji nemerljivoj kvadratnim kilometrima, u sferi koja nije ograničena isprekidanim crvenim linijama. Do sada je publikovano preko dve stotine i pedeset brojeva zrenjaninskog časopisa.

Nakon javnog poziva objavljenog u maju[2], i ove godine odazvao se veliki broj stvaralaca koji su na konkurs poslali preko 2000 radova. Pravo učešća imali su autori/ke stariji od 18 godina, koji pišu na različitim, a opet razumljivim, “BHSC” jezicima. Jezik je još jednom trebao da posluži kao originalno sredstvo (spo)razumevanja a ne razdora i razmirica. Žiri sa neskrivenim zadovoljstvom konstatuje: “Radovi su stigli iz svih država bivše Jugoslavije, a raduje činjenica da su stizali i iz drugih država u kojima stvaraju ljudi koji pišu zajedničkim jezikom, primerice iz Austrije, Švedske, Nemačke, Kanade…”[3]

Konkurs je odavno nadišao nametnute lokalne, političke i pravno-birokratske okvire, i izdvojio se kao značajniji u našem uglu globalizovanog globusa. Jedan je od retkih, ako ne i jedini na našem jeziku (?), koji pored takmičenja za najbolju neobjavljenu pesmu i priču, izdvaja zasebnu kategoriju i za esej kao osoben i neretko potcenjen literarni oblik. “Kultura” i “umetnost”: reči koje svakodnevno gube bitnost i sve više upućuju na razonodu, slobodno vreme i puku zabavu. Na naslovnoj strani časopisa prkosno stoji i slogan: “društvena pitanja”. Svojevrstan kuriozitet ili samo simpatičan ukras?

Nakon brojnih tekstova o aktuelnoj globalnoj umetničkoj sceni i lokalnoj kulturnoj i obrazovnoj (anti)politici, na konkurs sam poslao esej koji za temu ima kompleksnost savremenog preplitanja dveju drevnih kultura: kineske i evropske. Žarište mog interesovanja predstavljaju likovna umetnička scena, društvena previranja i socijalna pitanja bez jasnog odgovora. Dobrano sam se pomučio da napisano upakujem u 15.000 slovnih mesta, uključujući i razmake. Uz malo sreće, nadao sam se, tekst će biti objavljen u časopisu, u odeljku pohvaljenih radova.

Nekih mesec dana pre najavljene promocije u Zrenjaninu, gospodin Vladimir Arsenić prosledio je dobitnicima nagrada elektronska pisma sa pozdravom, čestitkom i pozivom na književno okupljanje, svečanu večeru i prenoćište. Tri kategorije, u svakoj po tri nagrade – devet nagrađenih autora/ki. Ton pisma je nagoveštavao srdačnu i prijateljsku atmosferu. Uživali smo u rezultatima, organizaciji puta, pregovorima sa ljubaznim domaćinima, do javnog nastupa.

Sneg je evidentno čuvao zalihe i štedeo snagu od početka zime do petka, 14. decembra 2018. godine. Nije prestajao da veje celog tog dana, ni tokom noći, ni sutradan. Supruga i jа smo se jedva dokopali Zrenjanina. Putovali smo automobilom iz Kraljeva, preko sedam sati. Moja supruga upravlja vozilom. U tom smislu, ja sam njen pratilac. Stigli smo sa blagim zakašnjenjem i istog momenta uvideli da neopravdano brinemo. Ta, u Vojvodini se sve radi lagano. Energični i duhoviti gospodin Arsenić dočekao nas je ispred smeštaja, odakle smo se taksi vozilima uputili do biblioteke. Ispostavilo se da su gostoljubivost domaćina i prestižnost nagrade motivi dovoljno jaki da i tokom zimskog (ne)vremena okupe osam od devet dobitnika. Grupa autora doputovala je iz Zagreba. Pet stotina kilometara u jednom smeru.

Ostali dobitnici pristigli su iz Doboja, Novog Sada, Beograda i Sombora. Sporazumevali smo se nekako govoreći isto na tri ili četiri različita jezika. Razumeli smo i srdačnu dobrodošlicu žirija konkursa i čestitke uredništva časopisa i pozdrave radnika biblioteke. Jezike smo dodatno razvezali sa po čašicom domaće jabukovače u toploj i udobnoj kancelariji – ohrabrenje pred nastup.

Nakon silaska u svečanu salu, organizatori konkursa i voditelji programa obaveštavaju nas u uvodnoj reči da je žiri u proteklom periodu stavljen pred značajan posao i odgovornost, usled velikog broja pristiglih kvalitetnih tekstova. To mi se dopalo. Raznovrsni po svojim temama, a napisani umešno i uverljivo, nagrađeni tekstovi su se iz mnoštva pristiglih radova izdvojili ukupnim utiskom i celovitošću izraza. I to mi se dopalo.

“Interesantno je napomenuti da je ovogodišnji konkurs razbio predrasude o mladosti dobitnika, te pokazao da se žiri rukovodi jedino i isključivo književnim kvalitetima.” Eh, to mi se već manje dopalo. Ne usled “rukovođenja književnim kvalitetima”, već zbog onog razbijanja “predrasuda o mladosti dobitnika”. Zašto baš na ovogodišnjem konkursu? Vremešni smo. Nema tu ničeg toliko “interesantnog” što je trebalo “napomenuti”. Kasnimo generacijski za svojim godinama. Razbijene domovine, razbijenih iluzija, razbijenih porodica. Takav nam je horoskop. Nakon toliko otetog vremena, šta nam ostaje osim da razbijamo predrasude o mladosti? Ima u svemu tome valjda i nekakve poetske pravde, a ona nikada ne izgleda kako je zamišljamo. Lovimo šanse u letu. Ovo veče je naše. Toliko smo zaslužili. Hoće li neko od nas zavrediti i objavljivanje zbirke pesama, priča ili eseja? Grickali smo isto parče nade. To nas je zbližilo. Razumemo se. Pretvaramo lične aveti u pisce iz senke, u saradnike. Ne odustajemo. Čitamo vedro i o mračnim temama. Tako se borimo protiv moćnih razbijača.

Uživamo u jedinstvenoj prilici da upoznamo stvaraoce pre kontakta sa stvorenim. Najčešće, kroz umetnička dela putujemo vodeći razgovor sa duhom, sa fiktivnim, izmaštanim umetnikom, koji ima malo ili ni malo zajedničkog sa stvarnom osobom. Ovog puta, prvo smo “čitali” osobu, pa je umetnik čitao svoje delo. Da li je suvišno naknadno tragati za (skrivenom) porukom? Možda bi to razvejalo dragoceno svečano (o)sećanje? Možda bi naši tekstovi ubedljivije “govorili” u našem odsustvu? Možda, možda, možda.

Možda bi na prethodna pitanja ponajbolje odgovorili članovi žirija? Žiri Književnog konkursa „Ulaznica 2018“ radio je u sastavu: Dunja Ilić, književna kritičarka i urednica iz Kikinde, predsednica žirija, Aleksandar Bjelogrlić, književnik iz Zrenjanina i Vladimir Arsenić, urednik časopisa. Oni su doživeli radove (potpisane šifrom) pre nego što su upoznali kreatore. Kakogod, žiri nas je okupio, a mi ćemo se međusobno pamtiti po živoj izgovorenoj reči, po visprenosti misli i dovitljivosti duha. Darivali smo jedni druge, onim u čemu smo najbolji, a takav poklon ponajduže traje.

Dopalo mi se i to što moj esej nije u rezervnom korpusu pohvaljenih radova. Nije mi se dopalo to što u samom časopisu, broj 252, nije zastupljen ni jedan autor koji nije nagrađen. Ukupno, nas devetoro. Nakon promocije, za trpezom, skrećem pažnju domaćinima na minimalistički i elitistički koncept časopisa. “Koliko para, toliko muzike”, odgovaraju mi. Okrećem poslednju stranicu štampanog izdanja: “Ovaj broj časopisa Ulaznica objavljen je uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.” Odjednom mi se razdani, iako je noć. Razbili su nam i kulturu; nju sam izostavio sa spiska. Sva sreća, časopis nije na listi “gorućih” prioriteta. Onda verovatno ne bi ni dospeo do štampanog oblika. Elektronsko izdanje – u skladu s vremenima.[4] I apetitima armije birokrata. Izgorelo je sve čega su se dotakli. Tako mi govori dugogodišnje iskustvo iz “saradnje” sa svojim nadležnim ministarstvom.

Želeo sam da zaboravim na prosvetu. Avaj, deo dobitnika/ca tavori u istom resoru. Kolege i koleginice iz drugih država! Prilika je da se razmene iskustva. Ima li ičeg originalnog u regionu? Ima! “Novi” jezici u reformisanim školama sa planovima i programima prilagođenim novim vremenima. Osavremenjena nastava zasnovana na ishodima i postignućima. Elektronski dnevnici. Mućak i kod vas, znači? Zameću zlikovci tragove pa izmišljaju gramatike, da ne razgovaramo. Varaju nas da je tamo negde drugačije i bolje. Nije. Pratilac i fotograf, gospodin Edi Matić, dolazi iz Splita. Razgovaramo o ekonomiji. Privatizacija, banke, krediti. Ima li ičega suštinski različitog u primorju? Pitam, a odgovor znam. Slušamo različite priče a mislimo isto. Hrana nas blaži. Piće nas usporava. Prija nam pažnja, iako nismo navikli na sreću. Treba nam hladnoća noći, da nas trgne.

Predpraznični Zrenjanin čaroban je po mraku i pod snegom. Možda prekršimo obećanje dato domaćinima da ćemo se vratiti, tokom letnjih meseci. Ne mogu da zamislim Zrenjanin drugačije: supruga i ja kroz mrkli mrak pešice tražimo put do pansiona. Po dubokom snegu, kroz široke šorove, uz pomoć navigacije na telefonu čiji osetljivi ekran, prekriven pahuljama, više ne reaguje. Preostaje nam topao ljudski dodir, srećom – još uvek i sudbonosan i spasonosan. Pronaći ćemo put ako imamo jaku volju i bistar um. Hvala pisanoj reči, što nas je okupila. Rizik, avantura, neočekivano. Tako zamišljamo život vredan življenja. Ne bojimo se. Obnovili smo veru. Umetnost je drevni provereni vodič.

Žiri je jednoglasno odlučio da nagradi sledeće radove:  

Poezija Prva nagrada: Mirjana Miljković, Zagreb – Drugarice nisu posustale Druga nagrada: Sanja Radulović, Doboj – Smrtnost trenutka Treća nagrada: Vigor Vukotić, Zagreb – Zima, proljeće, zima  

Proza Prva nagrada: Bojana Karavidić, Novi Sad – Tri muža, čekajući sledećeg i jedna četvrtasta burma Druga nagrada: Korana Serdarević, Zagreb – Srećonoša Treća nagrada: Nikola Petrović, Beograd – Papir brzo gori  

Esej Prva nagrada: Miloš Mihailović, Sombor – Faza zrele mitopoeze Miodraga Pavlovića Druga nagrada: Ana Narandžić, Zagreb – Gradovi i mostovi Treća nagrada: Jovan Pavlović, Kraljevo – Evropa – Kina, umetnost kao počelo dijaloga

[1] Časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja „ULAZNICA” →

[2] Raspisan Književni konkurs „Ulaznica 2018“ →

[3] Rezultati Književnog konkursa Ulaznica 2018 →

[4] Ulaznica 252, konkursna →

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: pREvENTivNA EGzEkuciJA → Fotografije: Edi Matić, Marina Pavlović, Jovan Jona Pavlović. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Dobrodošli u hram tihih žena! →  ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Vežbe iz politologije · Sofija Šoškić → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA → ✓ Kreiranje sveta (Kajzerling) →  ✓ Dar življenja za tren (Stivenson) →  ✓ Govor Grada (Prever) → 

[mozgoderina]

Pogubna životodavna Reč (prolog knjizi ‘Laž epohe’)

Jedna od najlepših anegdota sa temom hronologije nastanka kreativnog dela vezana je za modernog slikara Marka Rotka. Već uveliko poštovanog umetnika neki novinar je u slikarevom studiju, gledajući nedavno oslikano platno (sa nekoliko krajnje svedenih monohromatskih ploha trepereće boje nanetih brzim širokim potezima), svojevremeno nadobudno upitao: koliko vam je vremena trebalo da naslikate ovo?

Američki majstor ruskog porekla, sa glavom večito obavijenom oblakom duvanskog dima i pogledom koji je melanholično ali istrajno probijao ne samo debela stakla naočara već i nekakve vanvremenske sfere, zamislio se za trenutak, pridajući veliku pažnju teškom pitanju (i pored očigledne i olake drskosti mladog reportera). Onda je mirno izbacio još jedan kolut dima iz kojeg je izronio promišljeni odgovor: pedeset i sedam godina.

Kreativni proces je duga i neretko ogorčena borba. Borba sa nedostatkom vremena, nedostatkom snage, nedostatkom razumevanja. A opet, kroz istrajnost i upornost, koja je ponekad na granici tvrdoglavosti i (samo)pogubnog inata, dato je čak i čoveku da samo na tren, tu i tamo, oseti dah slobode i bezvremenosti. Da poruši ili prevaziđe podele i svakodnevna ograničenja, kako u komunikaciji sa sobom, tako i sa svetom oko sebe i iznad sebe.

Knjiga „Laž epohe“ potiče upravo iz autentičnog grča u komunikacijskom vakuumu informatičkog doba. Nastala je iz instinktivne potrebe da se udahne punim plućima čist vazduh duhovne slobode koji nagoni na promišljanja i preispitivanja bez sistemskih ograničenja. Tačnije, u potrazi za adekvatnim terenom za borbu (bez koje aktivnog života zapravo i nema), najčešće je argumentovano bombardovan baš krut mehanizam neljudskog društvenog sistema.

Imao sam možda neobičnu sreću da takav jedan borbeni prostor pronađem u nastojanjima Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije da razveje što više mraka u našim kolektivnim poniranjima, kako bi ponovo počeli da se uspinjemo u potrazi za autentičnim identitetom u copy-paste vremenima.

Imao sam zasigurno nesvakidašnju sreću da upoznam ljude koji pokušavaju da ožive reč. Prvoborce izgovorene i napisane reči koja ne umire odmah zalud na papiru. Takva reč je ovom društvu neophodna, kao životodavna i živototvoračka, jer, setimo se da u začetku svega stoji upravo REČ.

Pre nego što uvodnu reč prepustim još jednom ratniku, dodaću da pisanje nije sramotna već samotna rabota, ali da je knjiga kolektivno pregalništvo. Od fotografije kolege Vladana Marinkovića, preko grafičkog rešenja korica štamparije Jureš, do izbora tekstova i njihovog konceptualnog rasporeda koji ne prati hronološki tok ali daleko bolje otkriva dubinski tok jedne misaone avanture, za čije su dešifrovanje zaslužni priređivači, kolege Milan Jeftić i Dragan Matijević, neprofitabilno izdavaštvo u današnjim uslovima prometejevski je poduhvat. Ne treba zaboraviti ni napore izdavača, mog dragog kolege Gordana Markovića, predsednika SOK-a, kao i finansijere iz čak tri grada: Kraljevo, Čačak i Kragujevac. Zahvaljujem i gostima iz Čačka, Kragujevca i Kruševca, koji su u petak, 22. septembra 2017, u sali 1 Gradske uprave uveličali promociju knjige „Laž epohe“ u okviru Skupštine SOK-a.

Imajući sve to u vidu, ne smatram samo da sam dobio svoju knjigu, već i da je zajednička knjiga dobila ponešto i od mene. Da je posao urađen kako valja i kako dolikuje govori i činjenica da moja supruga tekstove iz knjige čita kao nešto novo. Svrstava je u neregistrovani žanr koji je krstila kovanicom „sociološki triler“. Verovatno usled neizvesnog epiloga, jer kako reče Orvel, dobra knjiga treba da predstavlja nešto poput očišćenog prozorskog okna. Taj prozor valja da ostane čist/otvoren za slobodan pogled na svet, u umu čitaoca, i nakon sklapanja korica. Jedino tako, svi smo na dobitku.

  Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Pedagoški nadzor: pAkovANJA iNsTANT zNANJA. Ilustracija: Asaf Hanuka. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi. ✓ Facebook Page →  ✓ Pinterest board → 

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Stara kriza u novom odelu →  ✓ Virtuelni intelektualac kao agent virtuelnog kapitala →  ✓ Banana kriticizam: anti-propaganda sa istog štanda → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA: ✓ Predgovor knjizi ‘Laž epohe’ (Jeftić) →  ✓ Vežbe iz politologije · Sofija Šoškić →  ✓ Pisanje knjige (Orvel) → 

[mozgoderina]

Sećanje otključano knjigom

Vreme ispunjeno obavezama često se otima i kontroli i sistematizaciji. Uzjoguni se, pa neće u pripremljeni koš. Jučerašnji događaji kao pre dve nedelje da su se odigrali, a oni od pre dve nedelje, već na prošlogodišnje liče. Otud čovek ophrvan svakodnevicom lako zaboravlja kada. No, ne treba zaboraviti gde, s kim i zbog čega. Ima li dve sedmice već (bio je petak), kako smo prisustvovali svečanoj akademiji u prostorijama Gimnazije u Čačku, povodom 20 godina rada Sindikata obrazovanja Čačak u nizu svečanosti kojima se proslavlja sto osamdeset godina postojanja i rada Gimnazije?

U neobično srdačnoj i gostoljubivoj atmosferi, za koju treba da zahvalimo domaćinima i prijateljima, pre svega profesorima Selakoviću i Adžiću, osim uživanja u starim ali i novim prijateljstvima, prinela se (i pojela) i po neka žrtva pečenica. Sve u slavu sećanja i pokušaja pobede nad zaboravom. Nakon nadahnutih govora vredni domaćini obradovaše nas sa dve nove knjige. Kao bivši učenik ove škole, moja supruga Marina, od tada začuđeno otkriva nespoznate, skoro pa paralelne svetove i alternativna vremena u kojima bitišu i bivstvuju ljudi (pa i profesori) o kojima je mislila da zna ili sve ili skoro sve.

Često mi prepričava prikupljene zgode i nezgode bivših nastavnika i đaka, iz knjige „Kuća naše mladosti“, koju je priredio profesor Vladimir Dimitrijević. Citiraću, stoga, iz predgovora, jednog od njenih omiljenih predavača, o čijim čuvenim časovima književnosti slušam već 20 godina, Boška Ćalovića: „Ovde možemo, mi kojih ima, da obmanemo vreme koje nam se sve češće smeje i da vidimo svoje nekadašnje lice, iako već odavno u ogledalu umesto svog gledamo neki tuđi lik.“ Tako je profesor Ćalović pozdravljao vršnjake svoje generacije a tako, eto, dočekuje i radoznale generacije buduće na samom ulazu u ovu neverovatnu knjigu. Knjigu koja po rasponu, pre svega danas skoro pa nepojmljivih karaktera, ali i po opsegu dogodovština i protoku vremena pre podseća na nekakvu epsku fantastiku, nego na hronologiju.

Mene je podjednako obradovalo i drugo izdanje koje pokušava da sondira ponore i padove, ali i da ukaže na (ne)dostižne visine naše prosvete u vremenima opšteg posrtanja, simptomatičnog naslova „Da se ne zaboravi“, koju je priredio profesor Dragan Matijević. Profesor Matijević potrudio se da bude i jezgrovit i jasan u dijagnozi obrazovnih oboljenja u proteklih 20 godina, pa u predgovoru, između ostalog, stoji: „Škole su postale Termopilski klanac narodnom propadanju i odsudnost te bitke tako je i shvaćena“. Pametnome dosta.

Knjige su dostupan a veličanstven spomenik nesvakidašnjem pregalništvu kako izuzetnih pojedinaca, tako i znamenitih institucija. Vreme kao vrhovni sudija svih stvari, poštuje samo vanvremenska postignuća.

Ko na leđima divova stoji, dalje vidi. Tako se borba kroz vreme prenosi i traje. Iz iste knjige je i objava Isprobavanje sanduka , zapis govora koji sam održao na Javnom času u Domu kulture, pred sam svršetak Velikog štrajka, koji će ubrzo nakon toga dobiti svoj mračni epilog. Letos mi je stari školski drug i prijatelj, trenutno na nešto dužem privremenom radu u Abu Dabiju, a koji je opet redovno pratio naše prosvetne peripetije iz tih burnih vremena, sa čuđenjem govorio o tome da smo po njegovim saznanjima bili na dobrom putu da urušimo vlast. Razgovarali smo pored bazena, gde smo se slučajno sreli. Pričao sam kasnije o tome prvoborcima minulih okršaja. Ispostavilo se da je prijatelj, trenutno u tuđini, bio u pravu. Toliko smo, eto, mi ovde (ne)svesni svoje snage. Možda nas knjige osveste? Termopilski ratnici su tada ipak povukli granicu. U eri svakodnevnog merenja nekakvih postignuća, ovo i nije tako loše za one koji su po zvaničnim merilima - jednostavno otpisani. Granica nas i dalje deli od neba, ali nam se nebo još uvek nije srušilo na glavu.

Preostaje još da iskažemo zadovoljstvo i čast na primljenim zahvalnicama istaknutim saradnicima iz Kraljeva: legendarnom osnivaču i dugogodišnjem predsedniku SOK-a, srčanom Žiki Pešiću, kao i samom Sindikatu obrazovanja Kraljevo.

Knjiga „Da se ne zaboravi“, u izdanju SOČ-a, biće predstavljena u sredu, 25. oktobra, na 62. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Predsednica USPRS-a, Jasna Janković, pozvala je Gordana Markovića, predsednika SOK-a, kao izdavača i mene kao autora, da u subotu, 28. oktobra, u hali 3A na štandu USPRS-a, promovišemo i knjigu „Laž epohe“ i da pokušamo da iznesemo razloge za tumačenje škole u liberalnom ključu (pročitajte predgovor knjizi kolege Milana Jevtića). Dobrodošli!

  Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Pedagoški nadzor: zADušNA BABA kELERABA. ✓ Facebook Page →  ✓ Pinterest board →  Ilustracija: Egidijus Rudinskas ~ "Garden of memories".

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Predgovor knjizi ‘Laž epohe’ (Jevtić) →  ✓ Isprobavanje sanduka →  ✓ Banana kriticizam: anti-propaganda sa istog štanda →