#ekskurzija | Explore Tumblr Posts and Blogs

steper1 · 5 months

Text

Maratonsko iskustvo

Pročitao sam puno priča o prvom istrčanom maratonu, evo zadnju pred 5 minuta i skoro sve su odlične, inspirirajuće, oda ljudskom duhu, upornosti. Pojedine su epovi kao da stvaraju kult ličnosti, ali svi imamo ovakav ili onakav ego. Kakav god tko bio kao čovjek, tko istrči maraton za mene ima, a mislim i za sve druge, potpuni respekt kao trkača i to je to. Moja maratonska priča je barem meni mnogo zanimljivija u vrijeme prije utrke, mnogo prije. Na jesen 2020g., već sam pauzirao godinu dana od trčanja. Neću u detalje zašto. Ubili me hemeroidi, al onako da nemoš sjedit života mi. I tako kad je prošlo to peckanje, zaletio se jedan dan do štenare na pivo. Sjede Janko i Žana. I tako nakon 2-3 pive padne ideja na stol da slijedecu subotu (a bilo petak navečer) vodim školicu jer nema trenerice. Nema problema!

Budim se u subotu i shvatim da nisam trčao godinu dana, a vodim grupu. Sad me pecka duša. Obukao sam majicu jedine istrčane utrke do tad, zagrebačkog halfa (di sam dobio spomenute hemeroide), čisto da izgledam ko stari trkač. Na nasipu me dočekala entuzijastična grupa trkača i trkačica. Spremno sam uvukao trbuh, predstavio se i rekao kako ce i oni za mjesec dana moći istrčati mali krug (nisam time aludirao na sebe jer ja to definitivno nisam mogao). Javi se potom jedan ženski glas - "nama su rekli da za 2 mjeseca". Ok ima prpošnih u grupi. Završio trening, mislim da smo imali 3-4 kilometra. Ja ne znam kako je njima bilo, al znam da je meni bilo najgore. I ajde sav sretan uspio sam, dovukao sam ih do klupica, nisam se ozlijedio, nisam povratio po nikome. Kad čujem opet isti ženski glas, s dalmatinskim naglaskom -"bilo je brže nego je pisalo". Odgovorim crvenkast u licu: "nitko se drugi nije žalio". Ta cura bila je Dubravka i odlučio sam posvetit joj više trenerske pažnje u nastavku teksta i života. (cura u crnoj majici)

Slika nastala na tom prvom treningu. Primjetno je moje dobro kondicijsko stanje.

Nastavio sam trčati koliko sam mogao, uslijedilo je još dosta halfova i negdje 2 godine kasnije došao mi je maraton u fokus. I kako je došao, tako su me strefile raznorazne stvari radi kojih nisam dugo mogao imati kontinuitet u treninzima i često sam solo trčao. Bolesti, ozljede, naleti auta. I tako došla zimska baza 2023/2024 prva koju sam uspio odraditi. Mislim da nije bilo treninga u kojem nisam mislio na maraton i tako sam si počeo dodavati kilometre i van zadanog treninga. Tek na jesen sam se pridružio klubu i počeo ozbiljnije trčati i falio mi je taj kontinuitet, ali reko ima vremena, mogu tek na jesen na maraton. Negdje u 2.mjesecu došao mail o Bratislavi. Prilika za maraton. Odluka je pala kao za ona 3 kilometra nakon pive. Nas par je imalo ideju da odemo autom, pa par dana điramo po gradu i to na žalost nismo napravili, jer grad je fantastičan i definitivno se vraćam u njega. A zamišljao sam ga kao spoj Rumunjske i Svazilanda. Ali ekskurzija busom, nas 60-tak u busu na kat, hrane na kat i šta možeš više poželit. Dubravka i ja imali smo od stvari 1 ruksak i 2 torbe. Al znate one torbe koje su više kao ogromne vreće kojima su ljudi nekad na selu nosili bale sijena i koječega. E, u malom ruksaku bila je sva naš odjeća, a tim 50 kilnim vrećama - hrana! I satrali smo sve do Bratislave. Još uvijek imam 5 kila više nego prije tog puta, i to nakon maratona. Isti dan Dubravka je trčala cenera i bome ga je istrčala. Došla je na cilj sva izubijana jer je pala i potrgala se. Jer je razgledala grad i trčala istovremeno pa nije vidila most. Ona je rekla rupu u zemlji al vidio sam sliku. Došlo jutro, prognoza 27 stupnjeva taj dan, što je baš "sjajno" kad se spremaš za takvu utrku oko nule čitavo vrijeme. Nalijevam tekućinu čitavo jutro, jer alkohol od sinoć sigurno neće pomoć. Odlazimo iz hotela, kad nakon 200 metara pitam ja Dubravku "šta ti neće bit hladno, ipak je sad tek 16 stupnjeva". Ona izašla u kratkim rukavima. Ma nije inače nešto zimogrozna, samo kad je vani ta temperatura, a idemo spavat, ona voli obuć flis piđamu, neku lijepu jaknu, vunene čarape, najdeblji poplon koji čuvam za dane kad polarna struja udari u ove krajeve, zadihta prozore, spusti rolete da ne bi ladnog zraka cirkuliralo, pa se onako zamotana zarola u taj poplon ko palačinka. Kad mi kaže "laku noć" čujem to onako u daljini zagušeno kao da govori iz utrobe zemlje. Zato vidjevši je u kratkim rukavima, uhvatila me nevjerica. I otrči ona po jaknu u hotel. Vratila se nakon tek 20 minuta pa više nisam stigao maknut iz sebe te litre tekućine, nego sam trčao bućkajući se prvu polovicu utrke. A bio mi bed pišat uz stazu jer nisam nikog vidio da to radi. Tek jednog starijeg kasnije kako piša po mostu. I kad sam došao bliže, skužim - Janko! 20 kilometara sam mislio na Dubravku, jaknu i Toj toj. I doslovno samo 2 bila na 20-om kilometru. U prvi uletila neka cura taman prije mene, i kako je ušla tako je isti tren istrčala van. Reko sestro, ne znam šta si našla unutra, al da je i medvjed, it's ok. Bilo je baš fora kod cilja skrenuti za još jedan krug i odjednom se smanji gužva za 80%. To, osjećam se kao da su svi iza mene!

Tu je vrućina počela radit svoje. Srećom organizacija je bila odlična i spremno sam ulijetao u sve vatrogasne šmrkove koje su bile duž staze. Davali su nam i ful namočene spužve koje sam izlijevao di sam stigao po sebi, samo da si malo spustim temperaturu. Staza je bila predivna, totalno uživanje razgledanja i trčanja. Uživanje je prestalo na 30-om kilometru. Do 35-og sam se držao svog tempa i nisam stajao do tada, ali negdje u to vrijeme sam se prestao znojit i lupila me dehidracija, a noge počele vikat. Od tada bio je red hodanja, red trčanja, samo da se dovučem do cilja. Na 37-om me prestigao moj pacer kojeg sam s tugom ispratio pogledom. Istovremeno, to je bila moja najveća istrčana dužina (36 km na treninzima). Zadnjih 5 km zanemaruješ bol i guraš naprijed i znaš da si uskoro gotov, a ostaje sjećanje za čitav život. Toliko sam često na treninzima zamišljao ulazak u maratonski cilj. Moj je bio malkice drugačiji od zamišljanog. Naime, posljednjih 300 metara je bila uzbrdica, a ja sam tu dao gas, jer neće me valjda vidjet draga kako se vučem do cilja, nego ulazim ko gazela. Posljedica toga je bila da mi je krenulo na riganje, pa kad se Dubravka pred mojim ciljem ubila od mahanja i vikanja, ja sam ju zelen jedva pogledao, prošao kroz cilj, naslonio se na ogradu i pustio dušu i koješta još. Ima i službena slika toga al neću vas mučit. Došao sebi nakon par trenutaka i gledam di su ove s medaljama. Di je moja medalja? Eno ih stoje 100 metara dalje. Krenuo je prema jednoj, ona diže ruke u kojima je moja medalja. Misli si ona, eto sad ce on za par sekundi do mene. Držala ona jadna te ruke u zraku dobrih 2 minute dok sam se ja dovukao do nje.

Dojmovi su neopisivi i vrijedilo je svega, ali nikad više. 6 dana kasnije, registrirao sam se za Atenski maraton. :) 2 tjedna kasnije, bit cu oženjen za ovu što se žalila na početku teksta. Na kraju ispada da sam se ipak morao dokazat da mogu trčat kolko sam rekao na prvom treningu da bi mi se obećala. Pouka ovog teksta je, samo popijte pivu s Jankom i odite doma.

1 note · View note

movienized-com · 6 months

Text

Ekskurzija

Ekskurzija (2023) #UnaGunjak #AsjaZaraLagumdžija #NađaSpaho #MajaIzetbegović #MedihaMusliović #IzudinBajrović Mehr auf:

Excursion Jahr: 2023 (Oktober) Genre: Drama Regie: Una Gunjak Hauptrollen: Asja Zara Lagumdžija, Nađa Spaho, Maja Izetbegović, Mediha Musliović, Izudin Bajrović, Muhamed Hadžović … Filmbeschreibung: “Ekskurzija” (Exkursion) folgt Iman (Asja Zara Lagumdžija), die die Aufmerksamkeit eines älteren Jungen auf sich zieht, während ihr neunter Jahrgang sich auf eine Exkursion vorbereitet. Nach einem…

View On WordPress

#Asja Zara Lagumdžija #Izudin Bajrović #Maja Izetbegović #Mediha Musliović #Muhamed Hadžović #Nađa Spaho #Una Gunjak

0 notes

e-kultura · 10 months

Text

Film „Kritična zona” iranskog reditelja Alija Ahmadzadea najbolji na 29. FAF-u

Pobednik 29. Festivala autorskog filma i dobitnik nagrade Grand Prix „Aleksandar Saša Petrović“ je film „Kritična zona“ reditelja Alija Ahmadzadea.

Nagrada za najbolju režiju dodeljena je filmu „Hir“ autora Ilje Povolockog, dok je nagradu „Gordan Mihić“ za najbolji scenario osvojio film „Ekskurzija“ autorke Une Gunjak. Svo troje autora prisustvovali su uručenju nagrada u velikoj sali mts Dvorane, a FAF je svečano zatvoren projekcijom i poklonom ekipe filma „Seljani“ autorskog para DK i Hju Velčman.

Žiri takmičarskog programa ovogodišnjeg FAF-a koji je radio u sastavu Valentina Maurel, Vanja Kovačević i Kamen Kalev nagrade za najbolji film i režiju obrazložio je rečima: „Nagradu dodeljujemo filmu koji uvodi iznenađujuć i kreativan novi glas. Filmu koji je darežljiv i pun ideja, koji pokazuje lice mladosti jedne zemlje koje nam uglavnom ostaje skriveno. Filmu koji se odlikuje neverovatno smelim političkim stavom koji samo humor može s takvom silinom iskazati,“ dok se nagrada za najbolju režiju dodeljuje reditelju Ilji Povolockom “koji je u svom napetom debitantskom ostvarenju demonstrirao snažan i samouveren filmski jezik. Film koji spaja dve generacije, izgubljene u ogromnom prostoru bezvremenog krajolika u kom su junaci naizgled odsečeni od sveta”. Nagrada za najbolji scenario „Gordan Mihić” dodeljena je autorki Uni Gunjak uz obrazloženje: „Nagrada za najbolji scenario dodeljuje se filmu koji pametno razotkriva dinamiku izopštavanja i slika portret mlade junakinje koja na svojim plećima mora izneti breme odgovornosti za neuspeh čitavog društva. Ovaj scenario izbegava ikakvu karikaturu kako bi izgradio delikatnu psihološku studiju junakinje”. Žiri takmičarskog programa je dodelio i posebno priznanje filmu „Stepe” rediteljke Marine Vrode.

Nagrada za najbolji i najodvažniji film u selekciji Hrabri Balkan pripala je filmu „Šutnja razuma“ rediteljke Kumjane Novakove. Žiri Hrabrog Balkana Dina Pokrajac, Dimitris Kerkinos i Nikola Stojanović za nagrađeni film je rekao: „Kroz svedenu prezentaciju forenzičkih dokaza, sudskih svedočenja i transkripta, rediteljka i njen tim transformišu strahote iza uznemirujućih podataka u razorno precizan formalni jezik lišen ičega suvišnog, nejasnog ili emocionalno manipulativnog. Žene iz kampova u Foči u kojima su se odvijala silovanja zadivljuju nas svojom hrabrošću koja je promenila tok međunarodnog prava, dok sam film stavlja akcenat na ulivanje snage umesto na viktimizaciju i demonstrira proces isceljenja kroz otpor i preživljavanje kroz suočavanje. Dekolonizujući i vraćajući pravo na arhivu mi vraćamo pravo na svoja tela i sećanja kojima je pretilo nasilno brisanje, biramo emancipaciju umesto ponovne traumatizacije i insistiramo na tome da nikada više nećemo biti ućutkivane”. Posebno priznanje ove selekcije dodeljeno je filmu “Pero” Damjana Kozolea.

Nagradu za najsinematičniju sekvencu u igranom filmu u čast Slavka Vorkapića je proglasio filmski kritičar Ivan Velisavljević koji je o nagrađenom filmu rekao: „Nagrada za najsinematičniju sekvencu dodeljuje se kineskom reditelju Vej Šuđunu (Wei Shujun) za sekvencu sna policijskog inspektora Ma Žea u filmu Samo reka teče. Kinestezija je u ovoj sekvenci ostvarena oniričnom vizuelnošću koja montažno kombinuje simboličke prizora iz naracije, tako da se sama misterija filma razrešava u snu, snagom filmske slike i gledalačke intuitivne investiranosti. Vorkapić i Petrić bili bi jako zadovoljni.“

Udruženje filmskih umetnika Srbije dodelilo je nagradu za najbolje kinematografsko ostvarenje direktoru fotografije Adrianu Durasu za film “Izgubljeni u noći”. Ovogodišnji žiri radio u tročlanom sastavu Draško Plavšić S.A.S, Goran Volarević S.A.S. i Vojislav Gelevski UFUS.

Podsećamo, 29. FAF na bis održaće se u subotu i nedelju, 2. i 3. decembra u mts Dvorani, Dvorani Kulturnog centra Beograda (DKC) i Jugoslovenskoj kinoteci (Uzun Mirkova).

#29.faf #kritičnazona

0 notes

zoranphoto · 1 year

Text

Dvije Srbije na ulicama: Ima li Vučić u rukavu još aduta ili je konačno – gotov?

Građanski prosvjedi koji se iz tjedna u tjedan valjaju Beogradom, potaknuti dvama masovnim ubojstvima i garnirani zahtjevima za smjenama odgovornih ministara i promjenama u tamošnjem medijskom sektoru koji je trenutno pod gotovo potpunom kontrolom vladajućeg režima, ozbiljno su uzdrmali vlast Aleksandra Vučića. Nije pomogao ni masovni kontraprosvjed, najavljivan kao 'najveći u povijesti', jer se i on izrodio u ozbiljan fijasko Premda se nijedna strana ne razbacuje brojkama, evidentno je da se Vučićevom pozivu na izlazak na ulice u petak odazvalo u najmanju ruku jednako, ako ne i manje ljudi nego što se pojavilo na subotnjoj protestnoj šetnji 'Srbija protiv nasilja'. S time da je razlika u sastavu okupljene mase bila vidljiva golim okom: režim je u Beograd dovukao mahom ljude iz provincije i okolnih država, organizirano i uz osigurane sendviče, okrjepu i čokoladice s predsjednikovim likom, a na svakom koraku bilo je vidljivo da mnogi od njih nisu imali pojma zašto su uopće putovali i što se od njih očekuje. Brojni su svjedočili da su zapravo bili prisiljeni pojaviti se na Vučićevom skupu, ucijenjeni radnim mjestom u javnom sektoru, a masa se s trga ispred Skupštine krenula razilaziti i prije nego što je glavna zvijezda počela govoriti. Tog dana u Srbiji su otkazane stotine đačkih ekskurzija ili izleta, nije bilo moguće unajmiti autobus, a stotine školskih, općinskih i drugih javnih zgrada diljem zemlje naprosto je ostalo prazno. Svi su otpremljeni u glavni grad, a podijeljeni su im i serijski rađeni, ujednačeni i nemaštoviti transparenti s podrškom velikom vođi. Dan kasnije na istom mjestu sasvim drugačija slika: kiša je padala kao i prethodnog dana, ali deseci tisuća ljudi - uglavnom iz samog Beograda - satima su demonstrirali prkos režimu, četvrti tjedan zaredom. Nakon dugačke šetnje opkolili su zgradu Radiotelevizije Srbije i iznijeli svoje zahtjeve uz zvučno skandiranje 'Vučiću, odlazi!'. Bili su mirni i vrlo artikulirani, a čini se i dodatno motivirani upravo Vučićevim pokušajem organiziranja 'događanja naroda' po uzoru na Miloševićeve masovne skupove s konca osamdesetih. Formirana je jasna slika o dvije različite Srbije. Paralelno su se u tom trenutku događali incidenti s albanskom policijom na Kosovu; šef tajne službe Aleksandar Vulin i ministar vanjskih poslova Ivica Dačić upravo su se vratili s brifinga kod Putina u Moskvi, a Vučić je objavio da se nakon šest godina povlači s čela Srpske narodne stranke jer je odjednom odlučio biti 'predsjednik svih građana'. Ondje je ipak instalirao marionetu Miloša Vučevića - neki kažu da se presudan utjecaj zapravo preuzeo Vučićev brat Andrej - a sebi je istovremeno namijenio mjesto predsjednika novog 'narodnog pokreta' u kojemu osim SNS-a namjerava uključiti satelitske strančice. Događaji se u Srbiji smjenjuju kao na traci, koncem tjedna slijedi novi građanski prosvjed 'Srbija protiv nasilja'… 'Vučićev skup prošao je znatno lošije od očekivanog premda se svim silama trudio dokazati da ima više pristaša i premda je za taj pothvat upregnuo svu državnu infrastrukturu i koristio apsolutnu vlast koju posjeduje. Njegov skup kao da je rađen po Miloševićevoj ili Putinovoj skripti, ali rezultat je bio znatno lošiji. Pokazalo se da zbilja postoji kritična masa građana, prije svega Beograđana, koji zahtijevaju odgovornost zbog političke i društvene situacije', kaže za tportal Senada Šelo Šabić iz Instituta za razvoj i međunarodne odnose. 'Vučić je nervozan. Njegov odlazak s čela SNS-a i formiranje širokog političkog pokreta upućuju na zaključak da se priprema podijeliti odgovornost za odluke koje će morati donijeti, prije svega o statusu Kosova. Dosad je preživljavao uglavnom kupujući vrijeme i koristeći razočaravajuću činjenicu da Zapad očito nema kapacitet staviti ga pod ozbiljniji pritisak', dodaje Šelo Šabić. Ona se slaže s ocjenom da se srpska unutarnja politika pretvorila u Vučićev privatni reality show, u kojemu mu se pokušavaju suprotstaviti ostaci civilizirane, demokratske Srbije. I Šelo Šabić primijetila je da je tamošnji predsjednik u nedjelju navečer ponovno krenuo u detektiranje navodnih unutarnjih i vanjskih neprijatelja, pa tako i prozvao 'Zagreb i Prištinu koji žele srušiti vlast u Srbiji'. 'Radi se o šizofrenoj, izvrnutoj politici koja konstantno i bez ikakve odgovornosti izmišlja neprijatelje, kreira osjećaj ugroženosti za vlastito stanovništvo i povod za 'zbijanje redova'. U Srbiji je danas, nažalost, gotovo potpuno izgubljen prostor za bilo kakvo kritičko razmišljanje - ili barem za civiliziranu razmjenu mišljenja - i sve se svodi na jednu osobu, jednu stranku i, po najnovijem, jedan pokret. Vlada jednoumlje, zemlja koja je kandidat za Europsku uniju zapravo nije demokratska, a pogotovo nije parlamentarna demokracija. Nije ju bez razloga Freedom House ocijenio kao hibridni režim', dodaje sugovornica tportala. 'Apsurdne su njegove tvrdnje da susjedne države navodno žele vidjeti siromašnu Srbiju na koljenima: dapače, svakom tko razmišlja svojom glavom u interesu je imati demokratsku, otvorenu, propulzivnu i tolerantnu državu u susjedstvu', kaže ona. Koncentracija ogromne količine moći u rukama jednog čovjeka, dodaje, nikada ne završi dobro, a demokracija upravo zato podrazumijeva međusobnu kontrolu institucija i centara moći. Šelo Šabić posebno upozorava na frapantan izostanak reakcije na Vulinov i Dačićev posjet sigurnosnom forumu u Moskvi, smatrajući da je po pitanju Balkana Europa 'izgubljena gotovo kao u devedesetim godinama prošlog stoljeća', a katkad i u sukobu sa SAD-om oko budućnosti ovog dijela svijeta. I samu Europsku uniju, upozorava, na skorim europskim izborima očekuje svojevrsno prebrojavanje. 'Neće biti lako, jer primjer Srbije pokazuje da je borba za demokraciju i doslovno došla pred naša vrata', zaključuje Šelo Šabić. Tportal.hr Read the full article

#AleksandarVučić #analiza #prosvjediusrbiji #srbija

0 notes

balkanskapravila1371 · 2 years

Text

Posle protesta maturanata kruševačke gimnazije, škola im organizovala ekskurziju

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/4991540/gimnazija-krusevac-ekskurzija-protest.html

View On WordPress

0 notes

mentalnahigijena · 2 years

Photo

Abazović i URA izgubili povjerenje SAD-a, Dvonedjeljni boravak u Americi promašena investicija o trošku građana! Sjedinjene Američke države vise ne vjeruju ni premijeru kojem je izglasano nepovjerenje Dritanu Abazoviću, ni GP URA na čijem je on čelu, kaže za Gradsku RTV Ivica Puljić, dugogodišnji novinar i dopisnik Al Jazeere Balkans iz Vašingtona. Abazović je imao je određen broj susreta tokom posjete Americi, ali očito nije uspio sa zakaže sastanak gotovo ni sa jednim američkim zvaničnikom. U tom smislu, dvonedjeljni boravak premijera kome je izglasano nepovjerenje u SAD-u, a sve o trošku crnogorskih građana, potpuno je “promašena investicija”, ocjenjuje Puljić. “Do Entoni Blinkena, prvog čovjeka Stejt Dipartmenta, teško je doći. Sljedeća je Blinkenova desna ruka Viktorija Nuland, njegova pomoćnica. Ako sa njom neko ugovori zvanični sastanak, to znači da Amerika obraća pažnju, da joj je važno da čuje ono što ćete reći. Abazović se sa njom nije vidio, jer Amerikanci jednostavno nemaju povjerenja u njega, u njegovu Vladu, u njegovu stranku, koja je znamo i sami već što učinila, i ona se sada nalazi na američkom “ljutitom” popisu stranaka i osoba koji su dobijali novac od strane Rusije”, pojašnjava Puljić. Amerikanci su, dodaje, jednom zaustavili ruski uticaj u Crnoj Gori i vjeruje da će ponovo biti uspješni u tome, bez obzira na to što govori Abazović. Ukoliko, pak, Abazović bude insistirao na formiranju Vlade sa Demokratskim frontom, moguće su sankcije Zapada, ocjenjuje Puljić. “SAD apsolutno ne podržavaju tu varijantu, apsolutno ne podržavaju DF i Abazovića. Amerikanci su pragmatični, oni će pokušati izvući što se može izvući. Siguran sam da će mu dati popis, i to je informacija za koju znam da nije objavljivana, popis špijuna koji rade u obavještajnoj službi Crne Gore, koji rade za Srbiju i Rusiju. Ako ih se on odrekne, možda će onda nešto uraditi. Ako ih se ne odrekne, onda nema ništa od njega. Neće imati nikakve potpore američke apsolutno”, ističe Puljić. Abazović, kaže Puljić, ima svoju političku agendu koje se strogo drži i kada je riječ o DF-u kao nepoželjnom partneru Zapada. Vjeruje da premijer kome je izglasano nepovjerenje neće poslušati savjet Amerikanaca. “Abazović mi je rekao da želi imati dobre odnose sa predsjednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, da želi da se uspostave novi odnosi između Podgorice i Beograda, da želi da se razmijene ambasadori, da želi da Crna Gora uđe u Otvoreni Balkan. Dakle, sve ono što je zapravo Vučićeva politika, Abazovic to želi i podržava”, pojašnjava Puljić. Ističe da je njegov utisak da je Abazović spreman na sve kako bi ostao na vlasti, ali naglašava da Amerikanci ne vjeruju ni njemu ni njegovoj stranci. “Pitanje je šta će i kako će se dalje odvijati sa predsjednikom Crne Gore, Milom Đukanovićem, šta će biti sa Skupštinom. Isto tako sam ga pitao oko Ustavnog suda. Koliko znam, četvoro ljudi nedostaje u tom Ustavnom sudu, a on je rekao da je to veliki problem. Ali, koliko znam, Abazović je jedan od problema zašto nisu sve te sudije postavljene. Prema tome, on je vješt političkim manipulacijama i mislim da je spreman koristiti mnogo toga da bi ostao na vlasti”, naglašava Puljić. Puljić ocjenjuje da, ukoliko je tačna informacija da će put premijera kojem je izglasano nepovjerenje i članova njegove delegacije građane Crne Gore koštati vise od 100 hiljada eura, ova ekskurzija zasigurno nije vrijedna tog novca.

0 notes

ukopcavanje · 2 years

Text

Vedro znanje → Ukopčavanje 2022

U periodu od 22. do 25. aprila 2022. godine, nova generacija maturanata matematičke gimnazije u Kraljevu, izvela je uspešno izlet do Budimpešte i Sentandreje u Mađarskoj! Nakon ljubaznog poziva đaka, pridružili su im se u ovoj odvažnoj pustolovini, razredni i srdačno prihvaćena razredna. Maturanti su pokazali visok nivo organizovanosti, odgovornosti, i međusobe naklonosti, što je itekako doprinelo preovlađujućem osećaju vedrine. Put je realizovan tokom uskršnjeg prekida nastave koji se ove godine sticajem okolnosti prostirao samo od petka do ponedeljka. Ispostavilo se da ni to nije prepreka za odlične organizatore, tako da učenici nisu izostajali iz škole ni u četvrtak pre polaska, ni u utorak po povratku. Time su na najlepši način krunisali svoje četvorogodišnje druženje. Ubrzo će se priključiti klasi akademskih građana: odeljenjski starešina budućim kolegama želi uspešne studije, srećan život i bogatu karijeru! No, pre toga, kako red nalaže — zajedno smo se potrudili da ostavimo pisani i fotografski trag za neke buduće đake, sa nadom da će prateći stope prethodnika i nadolazeći naraštaji koračati smelo.

Dan I ( 22.04.2022 : Kraljevo — Beograd — Novi Sad — Budimpešta )

Polazak sa keja u ranim jutarnjim časovima (02h) ugovorenim kombijem; niko nije spavao: pevalo se i ludovalo do Beograda; u zoru smo se na glavnoj stanici ukrcali u autobus na sprat sa preostalim putnicima; u Novom Sadu su sva slobodna mesta popunjena; saznajemo da će nam se narednog dana usled velikog interesovanja pridružiti još jedan autobus turista što je dovelo do preraspodele programa putovanja; već u samom startu smo prinuđeni da se u letu prilagođavamo okolnostima — dogovorno usvajamo nov plan poseta a od grupnih fakultativnih izleta uplaćujemo samo vožnju brodom Dunavom i izlet do Sentandreje; na granici nije bilo dužeg zadržavanja — za ulazak u Mađarsku nisu potraživana lekarska uverenja niti potvrda o vakcinaciji zbog pandemije virusa korona; u Budimpeštu pristižemo u ranim popodnevnim časovima; odmah je realizovan planirani grupni panoramski obilazak pojedinih atraktivnih lokacija; posećujemo Budimski dvorac i Kraljevsku palatu u kojoj se danas nalazi predsednička rezidencija; pažnju posmatrača plene stražari na belim konjima u tradicionalnim Husarskim uniformama; Budimski dvorac nas privlači lepotom velelepne arhitekture, sa skladnim parkovima, prelepim fontanama i zadivljujućim vidicima; svuda oko nas su aktuelna kulturna dešavanja: od postavke u muzeju velikog iluzioniste Hudinija (rođen u Budimpešti), do izložbe kitnjastih postera iz perioda Secesije u samom dvorcu; vodič na nekoliko lokacija ispreda zanimljivu priču o lokalitetima poput Ribarske kule i crkve Matije Korvina — već smo se zaljubili u ovaj grad; nakon kratkog slobodnog vremena prelazimo na stranu Pešte ka modernom delu grada; prolazimo pored Vaci ulice, Parlamenta, Trga Heroja što u nama podstiče želju da Budimpeštu u narednim danima upoznamo mnogo bolje; puni utisaka odlazimo do hotela i smeštamo se;

odmah nakon smeštanja u dvokrevetne sobe odeljenje se odvaja od ostatka grupe i kreće sa realizacijom zacrtanog programa — uprkos kiši koja ne jenjava uveče smo se iz hotela zaputili ka centru grada u potrazi za lepim mestom za zajedničku večeru; nailazimo na prve neočekivane poteškoće koje valja prevazići: iako je Mađarska punopravna članica EU, valuta je Forinta, te u pojednim prodavnicama, restoranima, lokalima ne primaju Euro ili je kurs veoma nepovoljan; iako su blizu hotela locirane stanice za gradski prevoz tramvajem ili autobusom, menjačnica nema; dovitljivošću i zalaganjem pojedinih učenika izvesna suma Eura razmenjena je u lokalnim radnjama za Forinte (3 Forinte vrede orijentaciono 1 Dinar); za to vreme jedan odred zadužen je da se po kišovitom vremenu vrati do prve stanice na kojoj smo uočili automat za kupovinu karata za gradski prevoz; naposletku, naša dovitljivost odnela je pobedu; petak je veče — većina ugostiteljskih objekata sa lokalnim jelima već je krcata; posle malo dužeg traganja i premišljanja, odabrali smo restoran koji je pristao da nas rasporedi za dva stola i uz to je primao Eure; tamo smo probali nekoliko zanimljivih i ukusnih jela; umalo smo izgubili druga Andreja; na povratku u hotel upoznali smo još neke čari života u prestonici; čak smo isporučili nekoliko drugara kao izvidnicu u obližnji noćni klub u nameri da olakšamo hotelski kapacitet.

Dan II ( 23.04.2022 : Palata umetnosti — Centralna pijaca — Citadela — Budimski dvorac — Oktogon )

Kako gimnazijalcima i dolikuje, prvi dan u Budimpešti započeli smo kulturnim bogaćenjem: odmah nakon doručka u hotelu uputili smo se u Palatu umetnosti (Műcsarnok Kunsthalle) koja funkcioniše kao muzej savremene umetnosti na Trgu Heroja; još juče smo primetili da je u Muzeju lepih umetnosti na suprotnoj strani trga u toku gostujuća postavka veličanstvenih dela Hijeronima Boša, ali je red za čekanje na ulazak bukvalno kilometarski; u prelepoj zgradi konstruisanoj u Neoklasičnom stilu obišli smo obe postavke: razigranu postavku fotografija sa plaža širom sveta čuvenog fotoreportera Martina Para (Martin Parr) koja intimno, satirično i antropološki sagledava brojne aspekte savremenog života kroz morske scene (Parrs Seashores), kao i nagrađena dela sa Drugog nacionalnog salona primenjene umetnosti i dizajna pod nazivom Common Space, koji je privukao nepodeljenu pažnju većine đaka (staklo, keramika, tekstil, metal, grafički i industrijski dizajn, animacije...); deo učenika za to vreme bio je u potrazi za gitarom — prethodnog dana smo u autobusu uočili jedan od retkih propusta u organizaciji: nedostatak akustičnog instrumenta uprkos tome što nekoliko učenika na njemu redovno muzicira nakon nastave; posle dugog razgledanja i brojnih uzdaha (sa obe lokacije), našli smo se ponovo na Trgu i uz muziku nove gitare dočekali one najupornije uživaoce umetnosti; nakon toga, s obzirom da smo Kraljevčani, te i dobri poznavaoci pijace, morali smo proveriti kvalitet i budimpeštanske Centralne pijace; neki su uspešno pazarili privlačne suvenire, a neki su bankama plaćali svoj skroman obrok u vidu makarona i čuvenog mađarskog gulaša koji smo s nogu zalivali najpoznatijim lokalnim pićem (Unicum je biljni liker ili biter, koji se proizvodi po tajnoj formuli od preko 40 biljaka); zatim smo se zaputili ka prelepom “Zelenom mostu” („Szabadság híd“ u prevodu Most Slobode, povezuje Fovam trg sa hotelom „Gellert“ kao i najvećom pijacom Budimpešte istog naziva); prešli smo ga lagano peške i napravili jako lepe fotografije;

prelazak u Budim doveo nas je bliže našoj sledećoj destinaciji - Citadeli (ova tvrđava na platou visokom 235 metara (Gelertovo brdo), izgrađena je posle gušenja Mađarske revolucije 1848. godine i predstavlja simbol grada); jedanaest dobrih duša okrepilo se pre uspona dvema perecama čudnih razmera za ovaj svet; kako je trajalo renoviranje Citadele, popeli smo se najviše što smo mogli i još jednom načinili sjajne fotografije (na brdu je Spomenik slobode, a predstavlja ženu sa listom palme u rukama, podignut je kao znak sećanja na Sovjetske trupe poginule za vreme oslobadjanja Mađarske 1945. godine; veruje se da se upravo odavde pruža najlepši pogled na Budimpeštu); pri dugom i živopisnom silasku (navigaciju je preuzeo naš drug Vladan), izgubili smo deo energije, pa smo u podnožju brda zauzeli klupe da prikupimo snagu u živopisnom parku usred saobraćajne petlje; neki od nas ipak nisu mogli da miruju, već su se živahno dobacivali frizbijem; nastavili smo naše putešestvije prelepom obalom Dunava još jednom do Budimskog zamka, do kojeg smo stigli pomoću malih pokretnih kućica koje su nam pružile lep pogled na zalazeće sunce iznad budnog grada (još jedan od načina za dolazak do Ribarskog bastiona je žičara iz 1870. godine koja kreće sa budimske strane Lančanog mosta pokraj tunela sa trga Adam Klark; lančani most su izgradili Vilijam i Adam Klark, koji su konstruisali i Londonski most; u podnožju mosta je kilometarska nula, polazišna tačka od Budimpešte u svim pravcima); posle divno provedenog popodneva bilo je vreme da odahnemo uz piće i glasnu muziku u lancu pabova oko Oktogona (jedna od glavnih raskrsnica Pešte, na ukrštanju Velikog i Andraši bulevara); tamo smo upoznali divne ljude iz država širom sveta.

Dan III ( 24.04.2022 : Campona — Tropikarijum — noćno krstarenje Dunavom )

Uprkos tome što smo se u hotel vratili u ranim jutarnjim časovima, uspeli smo da se naspavamo i “napunimo baterije”; nakon doručka po dogovoru tramvajem krećemo ka centru grada gde ćemo presesti u autobus koji nas opet vozi u Budim ka našem narednom odredištu; nekih 45 minuta traje putovanje na periferiju grada (oko 10 km od centra) ka velikom tržnom centru Campona sa prodavnicama na dva sprata, ogromnom salom za ishranu, i bioskopom; glavna atrakcija i cilj naše posete zapravo je Tropikarijum, koji je u sklopu tog objekta; opet nismo imali dovoljno razmenjenog novca, te smo silom prilika početnu poziciju u redu za ulazak napustili; opet, imali smo dovoljno sreće da po povratku u red ispred nas zateknemo porodicu zemljaka tako da smo zajedno ušli kao studentska grupa (15 učenika + 4 profesora); tamo smo videli najlepše predstavnike tropskog živog sveta sa delovima prašume (krokodili, pitoni, tarantule, gekoni, patuljasti majmuni, armadiljo...); vrhunac obilaska svakako je ogroman akvarijum (najveći u Centralnoj Evropi) sa providnim tunelom odakle smo iz neposredne blizine posmatrali graciozno kretanje gospodara slanih voda: morskih pasa i raža; posle spektakularnih okeanskih scena obišli smo prodavnice u tržnom centru, ručali i krenuli nazad ka gradu; popodne smo iskoristili za konstruktivni predah i druženje po sobama, jer je uveče u planu bilo krstarenje Dunavom;

predveče smo se po prvi put nakon panoramskog obilaska priključili kompletnoj grupi u autobusu; kako se čini, niko ne želi da propusti noćnu vožnju i uživanje u pogledu na obalu koja se nalazi pod zaštitom UNESCO-a; na doku nas je dočekao prelep brod, sav u sjaju, sa klasičnom muzikom; krstarenje je bilo iskustvo koje oduzima dah — uživali smo u predivnom pogledu; istina je da Budimpešta na svakom koraku nudi vidikovce sa kojih se posmatraju lepote grada, ali je vožnja brodom ipak pravi pogodak uveče, jer pod noćnim nebom, kada su građevine pod svetlima, sve dobija drugačije ruho; brod kreće ka zgradi Parlamenta (vlada mišljenje da je to jedno od najlepših (i najvećih!) administrativnih zdanja u Evropi — inspirisan je zgradom parlamenta u Londonu a na njenoj izgradnji bilo je angažovano preko 100.000 ljudi); posmatranje Parlamenta sa Dunava ostavlja potpuno drugačiji utisak, s obzirom da celo neogotičko zdanje sa kopna možete da vidite samo iz Budima, a kada mu priđete sa peštanske strane, njegovu visinu od 96, a dužinu od 268 metara ne možete da obuhvatite pogledom; sa reke je naprotiv moguće proći celu dužinu tog simbola Budimpešte, a uočićete barem neku od 90 figura poznatih ličnosti iz mađarske istorije koje ukrašavaju spoljašnjost zgrade (jednu od najvećih atrakcija za posetioce unutrašnjosti predstavlja svakako i Sveta kruna (1000 godina stara kruna prvog mađarskog kralja), koja se nalazi i na grbu ove zemlje); brod dalje plovi do Margaret mosta, gde se okreće i vozi ka ostalim znamenitostima mađarske prestonice; na putu ispod čuvenog Lančanog mosta (prvi most koji je povezao Budim i Peštu, a ujedno i prepoznatljiv simbol Budimpešte je Sečenjijev most, „Széchenyi Lánchíd“, ili Lančani most.), Elizabetinog (Eržebetinog) mosta, Mosta slobode, sve do Mosta Petefi, imali smo priliku da pod otvorenim noćnim nebom ovog puta sa vode vidimo Budimski dvorac, a pogled nam je, naravno, privukla i lepota belog kamena Ribarskog bastiona i tornja Crkve Svetog Mateje; uživali smo i u svirci našeg druga Vanje na juče pribavljenoj akustičnoj gitari; nakon krstarenja razredni i razredna su se ovog puta samostalno uputili u peštansku noć, a pri iskrcavanju sa broda došlo je do nesporazuma i tri (m)učenika ostali su prepušteni sami sebi u veličanstvenom gradu jer je autobus otišao ka hotelu bez njih; uprkos svim nedaćama koje je Budimpešta za njih pripremila, stigli su živi i zdravi u hotel u ranim jutarnjim satima, jači nego ikada.

Dan IV ( 25.04.2022 : Budimpešta — Sentandreja — Trg Heroja — Beograd — Kraljevo )

Nakon doručka smo se odjavili iz hotela da bi se pred povratak ponovo priključili turističkoj grupi sa vodičem u autobusu; zaputili smo se zajedno ka mestu manjem od Budimpešte, ali našim srcima bližem — oko 20 km severozapadno, nalazi se srpska prestonica u Mađarskoj; vodič nam je po dolasku ukratko opisao suštinske istorijske elemente na nekoliko bitnih lokacija; novo doba za ovo staro ugarsko mesto započelo je dolaskom nekoliko hiljada Srba 1690. godine, sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem; iz Srbije i drugih krajeva u begu pred Turcima, na prostore tadašnje ugarske carevine, preko Dunava i Save, prešlo je oko 30.000 ljudi, ali je samo njih oko 8.000 najupornijih stiglo do Budima; oslanjajući se na privilegije koje su Srbi u Sentandreji dobili od cara Leopolda I, potvrđene kasnije i od carice Marije Terezije, oni na tom prostoru krajem 17. veka postaju većinsko stanovništvo i već u 18. veku “hvataju” kulturni, ekonomski i obrazovni korak sa Evropom; danas četiri hrama u mestu pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi; u Sentandreji je u jednom periodu živeo i radio i Vuk Karadžić, a spomen na to je Trg Vuka Karadžića i Spomen-ploča na kući u kojoj je boravio (iako su veoma obrazovani stanovnici ovog mesta kada su žive rasprave o jeziku u pitanju u to doba pretežno branili stavove Dositeja Obradovića); Jakov Jaša Ignjatović jedan je od najpoznatijih Sentandrejaca — jedini je od srpskih književnika iz Ugarske izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauka, a na malom trgu pored njegove rodne kuće podignut je spomenik velikanu srpske romantike; kao znamenitog Srbina iz Sentandreje treba spomenuti i Joakima Vujića, oca srpskog teatra, koji je u tom gradu osnovao pozorište; Glavnim trgom (Fo ter) dominira Trgovački krst, simbol grada — podigli su ga 1763. godine članovi Srpskog privilegijalnog sentandrejskog trgovačkog društva nakon epidemije kuge; spomenik je pod zaštitom Uneska, a zašto je to tako biće Vam jasno kada ga budete videli onako lepog ukrašenog kovanim gvožđem na postolju (obelisku) od skupocenog roze mermera; na Glavnom trgu se nalazi i Blagoveštenska crkva i zdanje Preparandije (prve srpske učiteljske škole); Saborna crkva (poznata i kao Uspenjska, Bogorodičina crkva ili Beogradska katedrala) je glavni i najveći pravoslavni hram (i najlepši) u Sentandreji, izgrađena u baroknom stilu; Požarevačka crkva je još jedan od pravoslavnih hramova Srpske pravoslavne crkve u Sentandreji — naziv je dobila po Požarevcu, odakle su se doselili brojni vernici koji su u nju dolazili; ovde se nalazi „Srpski pravoslavni muzej“ koji sadrži veliki broj sačuvanih ikona i drugih crkvenih predmeta ali i biblioteku od 30.000 knjiga, od čega 100 rukopisanih;

nakon šetnje sa vodičem imali smo vremena da i sami istražimo Sentandreju; kada se umorite od duge šetnje po kaldrmisanim uličicama uđite da se okrepite u srpskoj kafani „Korner“ koja se nalazi na Trgu cara Lazara; danas je ovo jedina kafana sa menijem na srpskom jeziku u kojoj se može slušati srpska muzika uživo; sa ovog trga se može izaći na reku i šetati prelepim kejom, na kome pristaju turistički brodići za razgledanje grada sa reke, ali i brodovi koji voze do Budimpešte; probali smo čuvenu sentandrejsku doboš tortu i još neke fine deserte iz brojnih poslastičarnica; obavezno posetite Muzej marcipana "Szamos", sa predivnim skulpturama od marcipana — kod njih možete kupiti i razne dezerte od marcipana, u ponudi je čak 1.001 ukus; posle toga obilazili smo živopisne suvenirnice i nakon duge potrage naišli na majice “I love Budapest” i kupili 14 komada, po jedna uspomena za svakoga od nas; pri povratku, poslednji put smo prolazili kroz Budimpeštu; danas smo morali da se oprostimo od mađarske prestonice, ali — kao grandiozni finiš ovog putovanja odlučili smo da nakratko istrčimo iz busa, sa kupljenim majicama i (i)legalno nabavljenom zastavom (sa jednog jarbola na dokovima Dunava), fotografišemo se na Trgu Heroja, uprkos blagom nerviranju (što bi se reklo) vodiča Srđana Veselinova (bez -ić); povratak do našeg kraljevskog grada obeležili su priča, šala, i smeh, a u kombiju od Beograda odzvanjala je pesma uz odeljenjsku gitaru (sutra smo se u školi svi pojavili u novim majicama)!

Reči sročili: Milica Zubljić + Vladislav Vukosavljević + Jovan Pavlović. Fotografije: Vladan Bašić + Milica Zubljić + Pavle Đoković + Andrej Bantulić + Marina Pavlović + Jovan Pavlović.

Škola: Matematička gimnazija Kraljevo. Odeljenje: IV-8. Koordinator Ukop(č)avanja: Jovan Pavlović.

#ukopčavanje #fotografija #maturanti #maturant2022 #ekskurzija

0 notes