#dizajn enterijera

[zanimljivaekonomija]

Zapaženo učešće kompanije Forma Ideale na međunarodnom sajmu nameštaja i dizajna enterijera u Kelnu

Beograd, 19. januar, 2024 – Drvna industrija u Srbiji jedan je od važnih oslonaca razvoja privrede, a iz godine u godinu pokazuje tendencije rasta i u kapacitetu i u kvalitetu, uprkos svim izazovima sa kojima se suočava i spoljnim faktorima koji utiču na različite segmente poslovanja. 

Proizvodnja nameštaja, kao najvažniji segment drvne industrije, pokazuje dvocifreni procenat rasta u poslednjim godinama.  Koliko su veliki proizvođači usredsređeni na plasiranje proizvoda u Srbiji, toliko su orijentisani i na izvoz i širenje prodajnih mreža.

Potvrda konkurentnosti na stranom tržištu stiče se nastupom na različitim sajmovima, a na najprestižnijem sajmu u Kelnu, koji je ove godine održan od 14. do 18. januara, gde izlažu globalni proizvođači nameštaja, opreme za unutrašnje uređenje, kao i dizajneri, kreatori i enterijeristi, našla se i kompanija Forma Ideale, poznata kako domaćem, tako i inostranom tržištu.

Učešće na ovom prestižnom sajmu nameštaja, među više od 700 najvećih evropskih i globalnih proizvođača nameštaja, kompanija Forma Ideale iskoristila je da predstavi novu kolekciju pločastog nameštaja za 2024. godinu, jedinstvenu po svojim inovativnim, estetskim i funkcionalnim karakteristikama.

Upravo završena manifestacija u Kelnu predstavlja najvažniji evropski događaj u godini za proizvođače nameštaja, jer se upravo tu otvara prilika da se kompanije sretnu sa novim kupcima okupljenih iz svih delova sveta.

[prodajanekretnina]

Spoj luksuza i prirode na ekskluzivnoj lokaciji u centru Kopaonika - NEKRETNINE ZA PRODAJU

[coolcrvenkapica011]

[digitalnaumetnost]

Charlotte Taylor

"Britanska dizajnerka Šarlot Tejlor briše granice stvarnog i zamišljenog, kao i umetnosti i arhitekture. Njeni radovi (ona ih naziva „kreativnim igralištima“) često počinju od fotografija i skica koje ona pretvara u fiktivne prostore koristeći Adobe i softver za 3D modelovanje. Njen studio sa sedištem u Londonu, Maison de Sable, specijalizovan je za prikazivanje spokojnih enterijera koji izgledaju kao utočišta za ultra-bogate na nekoj dalekoj planeti (ili metaverzumu).

Tailor, 28, sada daje svoju nijansiranu viziju i smisao za dizajn italijanskim dobavljačima luksuznih proizvoda Loro Piana. Tejlor je napravila 20 NFT-ova za ograničenu i numerisanu odeću The Gift of Kings ekskluzivno kreiranu i prodatu samo u novootvorenom butiku Palo Alto u Kaliforniji.

https://news.artnet.com/style/loro-piana-charlotte-taylor-nft-2277504

[donjives]

Patrizia Gucci neprovidne mat hulahopke sa cirkonima debljine 100 den. Najkvalitetnije elegantne neprozirne hulahopke ukrašene sitnim, sjajnim cirkonima po celoj dužini stvaraju ekskluzivan i atraktivan izgled. Od najkvalitetnijih prediva, luksuzne unihop čarape za svaki dan ili posebne prilike. Model G11 dolazi sa udobnom seksi pojasom od čipke. Ima silikonsku traku sa unutrašnje strane pojasa koja sprečava klizanje. Sastav: 89% poliamid, 10% elastan, 1% pamuk Brend PATRIZIA GUCCI za MARILYN Ekskluzivno dizajniran u Italiji, Proizvedeno u EU. Patricija Guči je unuka Alda Gučija i ćerka Paola Gučija. Ona predstavlja četvrtu generaciju porodice poznatog firentinskog modnog dizajnera (brend GUCCI). Patrizia Gucci započela je svoju karijeru radeći u porodičnom biznisu Gucci. Godine 1996. pokrenula je sopstvenu marku modnih dodataka i postala nezavisni multidisciplinarni kreator. Tokom svoje karijere postala je poznata kao modni i industrijski dizajner i dizajner enterijera. Patrizia Gucci je takođe poznata umetnica, izlagala je u Firenci, Beču, Budimpešti i mnogim drugim gradovima. 📍Battini veš i čarape Beograd, Požeška 138a ☎️ 011/3556274 👉 intimo.rs 👈 👉 vescarape.rs 👈 @seksives @vescarape #donjives #zenskives #korset #carape #čarape #svadba #zenidba #vencanje #vencanice #vencanica #popust #snizenje #akcija #mlada #zenskagarderoba #prodajagarderobe #prodaja #prodajaonline #butik #krpice #beograd #novisad #subotica #nis #mladenovac #pirot #sremskamitrovica #backapalanka #sabac #kragujevac (presso Battini Intimo) https://www.instagram.com/p/Cl3gjo3MXL1/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[posetabuvijeu]

bukvica za meteka

(14-17/10)

 14/10 četvrtak Montriše

 U biblioteku fondacije Mihalski na rubu sela Montriše odlazimo da provedemo radni dan, a potom da prisustvujemo večeri Patrika Šamoazoa. Svi u ��itaonici sedaju za izdvojene stolove s pogledom na Alpe i glečere u kantonu Vale. Jedino ja sedam preko puta knjiga (i ustajem svaki čas).

Da bih dohvatio knjige Žan-Lik Sarea, na raspolaganju su mi merdevine. Ali bojim se da se popnem na njih iako su dobro pričvršćene kliznikom. Uspravljene su tik uz police, pa opet se čovek ne može popeti do najvišeg nivoa, koji je za dva rafa iznad kraja merdevina, tu gde se nalazi početak slova P. U blizini Sareovih knjiga, neposredno ispod, sa strane, nalazi se trouglasta platforma koja pripada višem spratu. Ponadam se da ona služi za dohvatanje viših naslova. Ali onda se popnem i vidim da to nije separe kakav sam zamišljao, prostor u koji se može ući, već je poput stola koji visi u praznini nad čitaonicom. Ne razmišljajući, penjem se na njega, sa sprata, desnim bokom. Nemam prostora da puzim kao zmija, jer ne znam hoću li imati dobru kontrolu nad telom. Teško je iz jednog poteza protegnuti se do Sarea. Moram da napravim bar tri zamaha, i to guzicom. Malo me je sramota od ljudi koji obilaze biblioteku, diveći se pre svega arhitektonskim rešenjima enterijera. Bojim se takođe da ću se nezgodno okrenuti i ljosnuti jer s leve strane nema nikakve ograde. Rukohvati nisu najsigurniji. Iako ih je dizajner izveo veoma smelo – prava linija se pri krajevima pretvara u nekakve kovrdže – oni se mrdaju. Slušam kako mi srce lupa, psujem u sebi i protežem se do Sareove knjige Ainsi les jours koja mi je najbliža, zahvatam je i, plašeći se da ću ceo komplet oboriti na zemlju, uspem, sva sreća, da ga privučem k sebi. Dohvatam pored nje i knjigu Autoportret odsutnog oca, prevlačim ih preko platforme na kojoj ležim, i dok mi se noge spuštaju na sigurno tlo, mislim samo: „BEŽI! ŠTURA!“

  „Noć je svačija.“ Tako piše Andre Rišo u svojoj poslednjoj knjizi Nisam mrtav (Je ne suis pas mort). U gotovo svakom njegovom delu noć ima povlašćeno mesto. Da se malo ne ponavlja? Ili je svaka rečenica koju otvara noć zavodljiva? Zrela za prepisivanje?

 „Reči su toliko nevažne da slušalac, da bi im poverovao, mora da poznaje onoga ko ih izgovara.“ (Bov, novela „Susret“, gotovo do kraja prevedena u biblioteci) 

  „Ja sam pisac bez biblioteke“, govori Patrik Šamoazo odgovarajući na prvo pitanje moderatora, uveče o dvorani fondacije Mihalski. „U antilskoj kulturi nije postojala biblioteka, samo usmeno prenošenje literature. Drugim rečima, oralitura“.

U tom trenutku prestajem da ga slušam. I žurim da zabeležim petnaest sekundi u toku kojih mi se činilo da ima da kaže nešto pametno.

  Pitanje moderatora u frankofonom svetu uglavnom je izgovor za pisca da otpočne predavanje o sebi. U tom nizanju silogizama, Šamoazou se otme da spomene neoliberalni kapitalizam. I tačno kad poželim da kaže nešto više o lažnoj individualnosti koju taj sistem stvara, on kaže „Itd., itd.“  To zove, izgleda, nas učenike da dopunimo.

 Ipak slušam i klimam blagonaklono, ali ponajviše kao detetu čije sam bolesti preležao. Tačno imam predstavu o tipu čoveka koga bi Šamoazovo žongliranje moglo da zavede. To je mlada devojka, imigrantkinja, koja doktorira na Deridi; kad joj se pričita nešto pesničko, loži se na Žabesa; a pre nego što zaspi, pospano lista Blanšoa ili Kristevu. Svaka druga reč joj je “Delez”. Osim učtivog pružanja uha, ne mogu u potpunosti da se unesem u govornikove akrobacije, upravo zato što sam imunizovan od takvog filozofiranja. Treba reći da sam sam sebe vakcinisao (pišući Aleatorij) i izlečio se od zla pseudoteoretske analogije, do koje se dolazi šetkanjem kroz muziku jezika. Poglavlje zatvoreno kao detinjstvo.

 Šamoazo koristi termin „estetska katastrofa“ (catastrophe esthétique), govoreći o snazi koja prethodi stvaralačkom činu. Ja bih taj isti termin primenio na svaku teoretizaciju koja otuđuje od jezika. 

Nervira me što sve smrdi na veoma razrađenu ideologiju (nekad se govorilo filozofiju), što je u pozadini ovog govora sistem. Govornik ne improvizuje, ne razgovara. On daje svoje zakone. Njemu ne trebaju ravni, nego apostoli.

 A onda dođe pitanje iz publike: „Ako se zapitamo, ako sebi damo dovoljno temporalnosti...“ O, škrgutanje koje me tada iznutra potresa...

  Danas slabije nego pre deset godina dopuštam mogućnost da me sopstveno uvo promeni. Daleko od toga da se pravim gluv. Ali nakon svake primljene reči protresem glavu (spolja izgleda kao da klimam) da mi primljeno ne bi ostalo u ušima, da ne bi načelo, oštetilo moju muziku, moj glas, moj dah.

 15/10 Lavinji

 Šta me je najviše odbilo sinoć kod Šamoazoa? Taj neograničeni, samozadovoljni monolog, centriran na sebe, ubeđen da će biti saslušan. Monolog koji sebi dopušta ne samo da insistira nego i da pojasni i ponovi određene važne detalje pred publikom koja, podrazumeva se, ćuti. Iza tog nastupa ne krije se samo autoerotika, već i detaljno razrađen sistem vrednosti. Pozornica se pretvara u blindirani izlog. Neko za koga smo očekivali da će s nama (ili barem pred nama) da razgovara zapravo nam predaje, predaje nam znanje i očekuje da ga pitamo za pojašnjenje ako nas zanima, a da učtivo ćutimo ako nam se jebe. U stvari, pred takvima mene najviše žulja što su mi unapred začepili usta, odustavši od modusa razgovora. Ja ne želim da se pred njima pokažem kao dostojni takmac u pripovedanju. Naprotiv, želim da ih podsetim da, negde između predavača i slušalaca, postoje sagovornici, i da mene upravo kao čoveka koji razgovara vređa njihov uporno jednostrani nastup. Svojim nagvaždanjem, izgleda, samo skrivaju da nemaju moć razgovora. Jer razgovor je reč kojoj se treba potčiniti.

 Kad prolazim hodnikom zamka do moje sobe najčešće mi zapadne za oko naslov THIS PRISON WHERE I LIVE. Slučajnost? Neka bude. 

  Da li sam izlapeo, povremeno malouman ili prosto naprosto glup, i ne samo to, nego željan gluposti kada se oduševljavam rečenicama poput : „Leti, kiša pada odozgo“? (branded by Emanuel Bov (R)) 

  Kod Bova sam stalno u iskušenju da njegove lapidarne rečenice, iako su ispisane neutralno, prevedem u usmeni registar, onaj koji sam diplomirao na pijaci. Ali (hvala bogu) nešto se (u meni?) tome konstantno opire (kao da tad dobijam rezerve strpljenja koje je uvek u nestašici), savija mi ruku, zaustavlja je u letu i umesto varijante : „Ali tad mi je došlo da zviznem“ otkucam: „Tad mi se prohtelo da zviždim“ kako Bovu i priliči. Isti taj korektor mi između redova poručuje: u svojim komentarima slobodno budi usmen do mile volje! I evo, bivam.

  Postoji jedna anomalija koja se javlja isključivo na književnim boravcima. Kad se čovek upozna s kolegama, uzbuđenje zbog upoznavanja ispari sutradan. Susreti po hodnicima potom učine svoje. Nova lica nam brzo dosade, kao i činjenica da ćemo morati da ih srećemo u inače svetim momentima, kad idemo da pišamo ili kuvamo kafu. Do kraja boravka, osim ako susretima ne predsedava alkohol, s njima se ponašamo kao s članovima šire familije na groblju, jedva čekajući da se odnekud ukaže neko nepoznato lice. Sa kakvom mučninom ih gledamo dok nešto prže, greju ili pakuju u frižider za kasnije: to osećanje je sigurno blisko mržnji. A tek kad ne možemo da ih preskočimo pošto su zauzeli uzani prolaz između šanka i mašine za suđe! E onda nastupa anomalija. Već kad se boravak približi kraju, odjednom nam ta lica koja možda više nećemo videti postanu dragocenija. Kad se raziđemo, bez obzira na svakodnevnu averziju, postajemo prijatelji: oni najbolji, koji će još neko vreme, pitajući se za zdravlje, razmenjivati pisma. Što je još smešnije: najemotivniji momenti sa novim kolegama su oni u kojima se prisećamo autora s kojima smo delili boravak ranije. A joj ako se ispostavi da su zajednički prijatelji. Ali ni njih na dnevnoj bazi isto tako nismo trpeli, i njihovih se poteza po kuhinji jasno sećamo, ali su sada, odsutni, postali važniji i bliži nego ikad. Ipak mi se čini da je u svemu tome, u tom kompleksu svakodnevnog, profesionalnog i emotivnog, najvažnije ovo: isto osećanje koje važi za drugove iz škole, iz srednjoškolskih i studentskih domova. Te ljude smo zavoleli zato što smo s njima delili duge periode običnosti, zato što smo ih videli u najprozaičnijim situacijama, u privremenom režimu. I volećemo ih dokle god nas neko ne bude naterao da izvorna iskustva s njima ponovimo.

 16/10 Ženeva

  „Majka mi je uvek govorila: « Majka mi je uvek govorila ». (Sare, I tako dani).

 Dolazim napokon u knjižaru Rameau d’or da po dogovoru sa gazdom pogledam skladište Vladimira Dimitrijevića. Tek sad, ulazeći iz drugog ugla, pored firme knjižare vidim i natpis „L’Age d’Homme“. Radno vreme počinje u pola deset. Nije ni deset kada otvaram vrata. Da ne bih poranio, išao sam peške od stanice Kornaven. Vlasnik, Frederik, i ja razmenimo nekoliko uljudnih reči, mahom o mom boravku i aktivnostima. Posle dva minuta nastupi neprijatna tišina, nakon koje domaćin, kao da smo se prethodno samo čuli preko telefona, kaže: „Dogovorili smo se, zar ne, da vam pokažem podrum?“ „Ako biste bili ljubazni“, odgovara moj pogled. Spuštamo se zajedno u suteren. Veći torbak ostavio sam na spratu, čisto da čoveku pobudim poverenje. Takoreći, ostavio torbara na pragu. „Do pre neki mesec, podrum je bio u haosu,“ kaže moj domaćin. „Moj saradnik je u međuvremenu najveći deo biblioteke klasifikovao.“ Dođe mi da pitam: „I on je Švajcarac?“ Prirodno, razočaram se. Frederik kao da ne zna da najbolje nijanse jedne nađene biblioteke nestanu prilikom raščišćavanja, čak i kad sve knjige ostanu na broju. Prođemo kroz polumračnu sobu posle zavojitih stepenica. Osim oštećenih knjiga, puna je bicikala. Frederik prilazi neupadljivim vratima bez brave, tačno ispod jugoslovenskog odeljka i blago ih gurne da se otvore. Unutra se, pod električnim osvetljenjem, ukazuje tri reda punih polica koje ispunjavaju zidove od poda do plafona. A nasred prostorije, na sreću, dvadesetak kutija, naslaganih, kako i priliči, po spratovima.

Frederik ostane na pragu.

„Ostavljam vas sad da pogledate na miru.“  

Nema vlage. Niotkud ne miriše memla. Po podu ne trče ni paukovi. Brzim pogledom prostreljam police, i ne prilazeći im (barem onima kojima se od kutija može prići), shvatim da se tu uglavnom nalaze naslovi iz kataloga L’Age d’homme. Čučnem pun očekivanja pred prvu kartonsku višespratnicu, kad – drugo razočaranje – i one su razvrstane. Po jezicima. Na većini piše „engleski“, za njim slede „nemački“ i „ruski“; tek na jednoj kutiji piše „slaves“.

Među slovenskim naslovima brže bolje preturim preko ruskih knjiga. Zašto je njihova oprema uvek bila najružnija? Možda su dizajnere zaglupljivali taktički, baš zato što su oduvek znali da su najjači u literaturi? Uključujući nekoliko opskurnih plaketica, nekoliko debelih Dobrica Ćosića (bez posvete) i istorijske studije „Četnici Istočne Srbije“ Radomira Petrovića Kenta, ne naiđem ni na šta vredno pažnje.

Poznato je da je Vladimir Dimitrijević tokom ratova devedesetih, zbog podrške Srbima, doživeo svojevrsni bojkot u Švajcarskoj i Francuskoj. Na Zapadu vam je džabe što ste tamo uvezli i prvi put preveli (hajde da prelistam katalog) Stanislava Vitkacija, Andreja Platonova, Šćepanovića i Crnjanskog, što ste spasili rukopis Vasilija Grosmana, Život i sudbina, pa i to što ste, čisto iz entuzijazma dođoša, bili najveći frankofoni izdavač i distributer švajcarskih autora, a najvažnije, što ste bili otkrivalac (Francuzi koriste reč passeur, Ameri bi rekli skaut)... Neosporno je da ste vredni. Ali čim napravite prvi gaf na političkom planu, svi će se setiti da ste metek. Onda, naravno, možete nastaviti da objavljujete remek-dela, možete početi da se inatite dajući prostor i diletantima, ali u suštini vam je džabe. Hvalospeve će vam skladati tek posle smrti. I tada raznorazni.

Napravim dva kruga po Dimitrijevom podrumu i praznih ruku izađem pred Frederika.  „Zar niste ništa našli?“ I on je bio razočaran.  „Biće da ste zaista izneli najbolji deo magacina. Ko bi rekao. Potpuno suprotno buvljačkoj logici.“ Bio sam tužnjikav. Ali nije to bila samo tuga lešinara što je došao kasno. Zamislio sam mrtvog Dimitrijevića. Sačekah da prođe švajcarski talas učtivosti pa upitah naslednika:

„Da li L’Age d’homme još postoji?“

„Postoji“, reče Frederik, „mada je sve prevedene naslove iz kataloga otkupila kuća Noir sur blanc. Firmu vodi Dimitrijeva ćerka. Objavljuju knjige, mada mnogo sporije nego Dimitri.“ Firmu Noir sur blanc, čisto kurioziteta radi navodim, poseduje Vera Mihalski, osnivačica fondacije u Montrišeu. Sjajna prilika da se prisetim razgovora sa Rozi Pinjas Delpiješ u Lavinjiju od pre neko veče. Povela se reč o osnivaču Biblioteke Plejada, Žaku Šifrinu. Ona nije izvorno nastala u okviru Galimara, najveće izdavačke kuće u Francuskoj. Šifrin ju je osnovao 1925, kao nezavisnu izdavačku kuću posvećenu kapitalnim autorima. Osam godina kasnije otkupio ju je Galimar, postavivši Šifrina kao urednika edicije. Međutim, nakon što su proglašeni antijevrejski zakoni u višijevskoj Francuskoj, 1940, Galimar je otpustio Šifrina, koji je prebegao u Ameriku, osnovao Pantheon Books i nikad se nije vratio među fašiste. Plejada je nastavila da funkcioniše u okviru francuskog izdavačkog giganta.

Šifrinov sin Andre je svoj istraživački rad posvetio malim izdavačima i na tragu očevog iskustva napisao knjigu Izdavaštvo bez izdavača. A Rozi je upravo govorila o knjizi Izdavač u egzilu, biografiji Žaka Šifrina koju je potpisao Amos Rajhman. Hoće li i Doba zrelosti Vladimira Dimitrijevića, koji je nesrećno nastradao 2011, na isti način biti oteto (sve sa isterivanjem)? Ili corporate bullshit rečnikom rečeno: rebrendirano?

  Potom, logično, produžim na Plenpale, i ispred štanda na kojem su se ovi veseli matorci okupili, pazarim poslednjeg Ervea le Telijea, Anomalie, kao i Juče Agote Krištof. Na svim knjigama stajao je pečat “Marianne Chappuis”. Ko zna zašto, prokomentarišem to sa prodavačicom, a ona će: “Pa sigurno je umrla”. U stilu: ko joj je kriv.

17/10 Lavinji

 Čudno: kad čuješ da je neko otišao, pa se ispostavi da nije ni odlazio, kad saznaš da je neko umro, a odmah potom dođe demanti, koliko god da si se obradovao ili postideo zbog greške, povratnik, iako nije mrdao s mesta, za tebe je manje prisutan, manje živ. I tu nema boga.

 Kad sam odložio flašu na policu iznad stola, perkusija koja se čula bila je potpuno u tonalitetu sa pesmom koja mi je išla u glavi (Tool: „Hooker with a Penis“).

 Postoji jedna priča iz detinjstva kojom nerviram sve oko sebe. Ona pripoveda o čiči Rakcu iz Švajcarske koji mi je, došavši jednom u Srbiju, poklonio svoju hemijsku. Otad smo brat i ja jedan drugom često govorili „doneo ti olovku čiča iz Švajcarske“, jer smo kao deca naravno očekivali nekakvu igračku iz snova.

Ali stričeva hemijska nije primer bezvrednog dara, već krajnjeg požrtvovanja. Dati jedinu olovku, i to meni? Hej, bre! Koga bih ja udostojio takvog odricanja? Uz tu priču često se pripoveda i nastavak, još tragikomičniji. Čičinu hemijsku sam pozajmio školskoj drugarici Marini. Posle izvesnog vremena otišao sam kod nje da bi mi je vratila.

Ovaj sled događaja je dragocen, potpuno nerežiran uvid u moje današnje opsesije. Nekada me je zbog tog navaljivanja bila sramota. A sada sam ponosan na sebe: kao da sam osećao dužnost da hemijska čiča-Rakca bude i moja jedina hemijska. Šteta samo što nisam sam uspeo da je poklonim.

Vredi, dakle, pokloniti samo ono što je jedino, samo ako posle poklanjanja više nemaš ništa.

  Dok sam pisao pesme, dok sam više čitao poeziju, uopšte nisam mario za ono što su mnogi autori, kao da su kritičari, zvali „pesničkom slikom“. Ipak, sad kad mi je kao autoru potpuno strana logika poezije, redosled koji čini pesmu, zbog toga što ga je definitivno zamenio rečenični tok, imam utisak da bi upravo od prezrene pesničke slike trebalo ponovo poeziju da učim.

Kako ponekad zavidim samom sebi što sam, u nekom životnom razdoblju, u potpunosti baratao „pesničkim redosledom“, a da ga nisam bio svestan. Zavist je utoliko ve��a što osećam da su se za mene ta vrata zatvorila. Kao što je Leopardi u jednom trenutku, ne čekajući da prođe mladost, završio svoje teftere (Zibaldone), tako sam i ja, tačno na određenoj tački, istočio poeziju.

  „Eslimi“: crtež na iranskom tepihu za koji se ne može reći gde počinje a gde se završava.

[digitalcreatorsstudio]

Modern business essentials number one: WEB. 📱⌨️🖥🖱

Web Design, Web Development, E-Commerce, SEO Optimization, Internet Ads, Google Ads, Smartphone Optimization, Web Redesign, Maintenance, Hosting and Domain registration, and Consulting.

Modern business essentials numero due: DESIGN. 💻🎨🖌💎

Logo Design, Graphic Design, Branding, Illustrations, Stationery Design, UI/UX Design, Packaging Design, Visual Arts, Interior, and Exterior Design, and Consulting.

Modern business essentials numero tres: MARKETING. 📣📊📈🎖

Digital Marketing, Copywriting, Internet Marketing, Translating Services, Social Media Marketing, Guerrilla Tactics, Marketing Strategy, Public Relations, and Consulting.

Combining these three sadly won't net you a Megazord. ______________________________

Osnove savremenog poslovanja broj jedan: WEB. 📱⌨️🖥🖱

Web Dizajn, Izrada Web Stranica, Izrada Web Trgovina, SEO Optimizacija, Google reklamiranje, Optimizacija za mobilne uređaje, Redizajn Web Stranica, Registracija Domena i Web Hosting, i Konsultacije.

Osnove savremenog poslovanja broj dva: DIZAJN. 💻🎨🖌💎

Logo Dizajn, Grafički Dizajn, Brending, Ilustracije, Dizajn Kancelariskog Materijala, UI/UX Dizajn, Dizajn Pakovanja, Vizualne Umetnosti, Dizajn i Uređenje Enterijera i Eksterijera, i Konsultacije.

Osnove savremenog poslovanja broj tri: MARKETING. 📣📊📈🎖

Digitalni Marketing, Kopirajting, Internet Marketing, Usluge Prevoda, Marketing Društvenih Medija, Gerila Taktika, Marketing Strategija, Odnosi sa Javnošću i Konsultacije.

Kombinovanjem ova tri nažalost nećete dobiti Megazorda.

[basco-belgrade-apartments]

Pametna dizajn rešenja, suptilne kombinacije boja i vrhunski nameštaj koji ima apartman #Donostia čine ga prestižnim i veoma udobnim ✨ Ako ste ljubitelj romantičnog španskog enterijera, ovaj #apartmanzaodmor sa stilom na raskrsnici ulica Maršala Birjuzova i Carice Milice može biti vaša #oaza u Beogradu 🏙️ 👉 #Topizbor ako tražite #luksuzan #smeštaj u Beogradu 🌟 Za više informacija klik na link 👇 https://www.bascoagency.com/sr/apartman/donostia/ Pogledajte i rezervišite odmah 🔍📱+381646476991 📌 Maršala Birjuzova 🏠 55 m2 🛋 Kompletno opremljena kuhinja 🛁 Kupatilo sa tušem 🆓 Internet i kablovska televizija 📶 🖥 🅿️ Parking opcija u blizini 👥 1-4 osobe 🔖 €99 / dan #bascoapartmentsbelgrade #basco #bascoapartmani #apartman #smeštaj #luksuzanapartman #luxapartman #apartmanbeograd #stannadanbeograd #odmorubeogradu #apartmanucentru #beograd #stanucentru #stanubeogradu #apartmanubeogradu #interior #luxury #serbia #home #luxuryhome #travel #vacationrental #apartmanibeograd #apartmandonostia #luxurious (at Belgrade, Serbia) https://www.instagram.com/p/CLrAngkJQGz/?igshid=aqzhdivk81xf

[zanimljivaekonomija]

Srećan deseti rođendan, Ampera – Opelov prvi električni auto

-Revolucionaran: Ampera je prvi auto u novom segmentu u Evropi 2011.

-Obećavajući koncept: Ampera je izglasana za “Evropski auto godine” u 2012.

-Snažan: 110kW (150ks) i sa 370 Nm maksimalnog obrtnog momenta  

-Stilski i praktičan auto: futuristički izgled, kabina sa 4 sedišta  

Rüsselsheim, 27.2.2021.  “Ako želimo postići buduće klimatske ciljeve, udeo električnih vozila mora se znatno povećati“, kaže Opelov izvršni direktor Michael Lohscheller. Shodno tome, Opel će na tržištu imati devet elektrifikovanih vozila (EV) do kraja ove godine - od Corsa-e, Mokka-e, Zafira-e Life, Grandland X plug-in hibrida i sledeće generacije Astre, do Comba -e, Vivaro-e i Movano-e koji su laka komercijalna vozila. Do 2024. godine brend će ponuditi elektrificiranu varijantu svakog modela.

Međutim, Opel je svoj prvi doprinos povećanju prodaje EV već dao pre deset godina, 2011. godine lansiranjem Ampere - prvog električnog automobila proširenog dometa evropske marke - Opel se postavio kao pionir na putu ka električnoj mobilnosti. Revolucionarna, uglađena i praktična Ampera bila je prvo evropsko električno vozilo koje je omogućilo mobilnost „idi bilo gde u bilo koje vreme“. Kada je puštena u prodaju krajem 2011. godine, Ampera je osnovala potpuno novi segment vozila na evropskom tržištu automobila.

Uspeh: Ampera je ubedila medije, oduševila kupce i pobedila na reliju Monte Carlo

Opel Ampera je imala oduševljene kupce širom sveta. Više od 5.000 „e-pionira“ izjavilo je da su potencijalni kupci i pre nego što je automobil krenuo u prodaju.  Mediji su bili podjednako impresionirani, žiri vodećih međunarodnih novinara izabrao je Opel Amperu i njen sestrinski model Chevrolet Volt za dobitnike nagrade „Evropski automobil godine u 2012.“. Dugoročnim testom koji je iste godine započeo nemački automobilski klub ADAC, Ampera je pokazala svoju trajnost prešavši više od 200.000 km za osam godina.

Ne zadovoljavajući se samo popularnošću i nagradama, Ampera se dokazala i u konkurenciji.  2012. godine Opelovo električno vozilo proširenog dometa pobedilo je na 13. međunarodnom reliju Monte Carlo za električne automobile i alternativne pogonske sisteme. Pobedničku Amperu vozili su francuska legenda relija Bernard Darniche i Joseph Lambert, a još trojica završili su među prvih deset.

Ampera je potvrdila Opel kao lidera inovacija i odmah je postala najprodavaniji evropski električni automobil u 2012. godini, sa 6.631 jedinica i oko 21 odsto udela u evropskom segmentu električnih putničkih automobila. Vodeće tržište za EREV bila je Holandija, zatim Nemačka i Velika Britanija. Po završetku proizvodnje 2015. godine, registrovane Ampere iznosile su više od 10.000 jedinica.

Voltec električni pogon sa produžetkom dometa

Prednji točkovi Ampere su u svakom trenutku električno vođeni. Litijum-jonska baterija od 16 kWh napaja naprednu električnu pogonsku jedinicu od 111kW/150ks da bi isporučila između 40 i 80 km čistog električnog pogona sa nula emisija - u zavisnosti od terena, tehnike vožnje i temperature - kada je potpuno napunjena. Prema tadašnjim propisima za merenje potrošnje goriva i emisije CO2, Ampera je trošila 1,2l/100 km i emitovala 27 g/km CO2 kombinovano u NEDC ciklusu.

Na putu, Amperin električni pogonski sistem Voltec osigurava živahne performanse. Trenutni obrtni moment od 370Nm omogućava ubrzanje od nula do 100km/h za oko devet sekundi i maksimalnu brzinu od 161 km/h. Ampera nudi gotovo tihi električni pogon pod napajanjem iz baterije i prefinjene performanse čak i u režimu vožnje produženog dometa. Zahvaljujući inteligentnoj i praktičnoj Amperinoj mogućnosti proširenog dometa, vozači uživaju u miru jer nikada neće ostati na cedilu sa ispražnjenom baterijom.

Pored čiste baterije, domet vožnje sa nultom emisijom dovoljan je bio da zadovolji dnevne potrebe većine evropskih vozača. Ampera je takođe obezbedila ukupan domet vožnje veći od 500 kilometara zahvaljujući svom benzinskom motoru koji proširuje domet. On se bez problema uključuje u proizvodnju električne energije kada baterija dostigne minimalno stanje napunjenosti.

Električna pogonska jedinica, smeštena ispod haube uz benzinski motor, sastoji se od električnog motora, električnog generatora i seta zupčanika koji poboljšava ukupnu efikasnost smanjenjem kombinovane brzine rotacije elektromotora. Za razliku od konvencionalnog pogonskog sklopa, ne postoje stepenasti prenosnici.

U režimu proširenog dometa, koji se aktivira kad god bi baterija dostigla minimalno stanje napunjenosti, pogonska snaga generatora neprimetno se isporučuje na električnu pogonsku jedinicu. Generator pokreće visoko efikasni benzinski motor od 1,4 litra snage 63kW / 86ks.

Vozači su najčešće birali jedan od dva glavna načina vožnje: Normalni i Sport.

Režim ‘Sport’ povećava osetljivost papučice gasa. Postoje dva dodatna režima za posebne situacije u vožnji: „planinski“ režim osigurava dovoljno energije baterije za održivu vožnju alpskim putevima. Režim „Zadrži i napuni“ zadržava preostali energetski kapacitet baterija aktiviranjem benzinskog motora.

Paket baterija u obliku slova T, 198 kg, 16 kWh, postavljen je u središnji tunel vozila. Sadrži 288 litijum-jonskih baterija, konfigurisanih za optimalne performanse i trajnost. Koristi sistem za termičko upravljanje tečnošću i u to vreme je bio jedina masovno proizvedena baterija koja se mogla zagrejati ili hladiti - prva u industriji.

Ampera je isporučena sa šest metara dugačkim kablom za punjenje koji je smešten u prtljažnik. Korišćenjem utičnice od 230V / 6 ili 10A, vlasnici su mogli u potpunosti napuniti bateriju za oko devet ili pet sati i programirati vreme punjenja.

Dizajn enterijera i eksterijera: Elektrifikacija izgleda dobro

Jednako revolucionaran kao i njegov jedinstveni Voltec-ov električni pogonski sistem bio je i Amperin privlačan dizajn. Elegantan, aerodinamički efikasan stil objedinjuje kabinu koja zamenjuje konvencionalne brojčanike i merače ekranima u boji visoke rezolucije i funkcionalnošću ekrana osetljivog na dodir.

Kabina odražava revolucionarnu prirodu pogonskog sistema Ampere. Dva interaktivna ekrana u boji visoke rezolucije označavala su jedinstveni karakter automobila.

Kabina nudi sav prostor, udobnost i pogodnosti koje biste očekivali od modernog kompaktnog automobila: fleksibilnost sa pet vrata, udoban smeštaj za četiri odrasle osobe i prostor za prtljag sa podignutim / spuštenim sedištima  do 310 / 1.005 litara.

Zabavna za vožnju – šasija pravljena po evropskim zahtevima

Ampera se ponaša kao tipičan Opel. Razvili su ga Opelovi inženjeri u Russelsheimu, a njene karakteristike šasije su usavršene da zadovolje očekivanja pronicljivih kupaca.

Napredni sistem kočenja sakuplja energiju koja se stvara tokom kočenja. Omogućava maksimalno regenerativno kočenje pomoću električnog motora, puni bateriju prilikom kočenja i neometano uključuje frikcione kočnice kada se papučica jače nagazi za brzo zaustavljanje.

[skcbeograd]

SVE NAJBOLJE OD VŠLPU ČETVRTAK, 18. APRIL U 19.00 (TRAJE DO 8. MAJA)

Ciklus izložbi: Afirmacija mladih / Studentske izložbe godišnja izložba najboljih radova studentata Visoke škole likovnih i primenjenih umetnosti, Beograd Stručna komisija za selekciju radova: dr Miodrag Krkobabić, profesor na odseku Mediji i slike, komesar izložbe; Biljana Sovilj, profesor na odseku Dizajn enterijera; Željko Lončar, predavač na odseku Grafički dizajn Visoka škola likovnih i primenjenih umetnosti – VŠLPU iz Beograda jedina je državna visokoškolska ustanova strukovnih studija na polju umetnosti u Srbiji. Škola akcenat stavlja na razvijanje veština u praktičnom radu, a studente privlači pre svega zbog inovativnih studijskih programa i novih umetničkih i stručno aplikativnih predmeta, malih grupa i individualnog rada sa studentima. U Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu postoje tri odseka: mediji slike, grafički dizajn i dizajn enterijera. Škola svake godine organizuje ovu veliku izložbu svojih studenata i na taj način afirmiše njihove prve rezultate na polju umetnosti kao i njihovo prvo pojavljivanje na javnoj umetničkoj sceni. Na izložbi će biti predstavljeni najbolji radovi studenata pomenuta tri odseka.

[coolcrvenkapica011]

[prilagodjeni]

"Idejno rešenje - klupa” Ivanković Ivana, dizajn enterijera, I godina.

[donjives]

Patrizia Gucci neprovidne mat hulahopke sa cirkonima debljine 100 den. Najkvalitetnije elegantne neprozirne hulahopke ukrašene sitnim, sjajnim cirkonima po celoj dužini stvaraju ekskluzivan i atraktivan izgled. Od najkvalitetnijih prediva, luksuzne unihop čarape za svaki dan ili posebne prilike. Model G11 dolazi sa udobnom seksi pojasom od čipke. Ima silikonsku traku sa unutrašnje strane pojasa koja sprečava klizanje. Sastav: 89% poliamid, 10% elastan, 1% pamuk Brend PATRIZIA GUCCI za MARILYN Ekskluzivno dizajniran u Italiji, Proizvedeno u EU. Patricija Guči je unuka Alda Gučija i ćerka Paola Gučija. Ona predstavlja četvrtu generaciju porodice poznatog firentinskog modnog dizajnera (brend GUCCI). Patrizia Gucci započela je svoju karijeru radeći u porodičnom biznisu Gucci. Godine 1996. pokrenula je sopstvenu marku modnih dodataka i postala nezavisni multidisciplinarni kreator. Tokom svoje karijere postala je poznata kao modni i industrijski dizajner i dizajner enterijera. Patrizia Gucci je takođe poznata umetnica, izlagala je u Firenci, Beču, Budimpešti i mnogim drugim gradovima. 📍Battini veš i čarape Beograd, Požeška 138a ☎️ 011/3556274 👉 intimo.rs 👈 👉 vescarape.rs 👈 @seksives @vescarape #donjives #zenskives #zenskagarderoba #garderoba #prodaja #prodajagarderobe #prodajaonline #carape #čarape #akcija #krpice #beograd #novisad #subotica #nis #popust #zrenjanin #sabac #vrsac #pancevo #kragujevac #kraljevo #pirot #sremskamitrovica #backapalanka #snizenje #cacak #backatopola #sremskikarlovci #vranje (presso Battini Intimo) https://www.instagram.com/p/Cl3f4wuMgcx/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[mndstz]

Pokazala orman: Ima "milion" cipela i sve su užasne!

Kajli Džener je najmlađa milijarderka na svetu, koja uživa u tome da pokaže svetu kako i na šta troši novac – odeću, obuću, ulepšavanje, nakit, kola, slavljenje rođendana na jahti… Starleta milijarderka I DALJE slavi u bikiniju! (FOTO) Nedavno je to opet uradila, podelivši na Instagramu storiju video cipela koje je nedavno kupila, a zatim je svoje obožavatelje pustila i da zavire u njen cipelarnik. Život na visokoj nozi: Milijarderka ili varilac? (FOTO) Tom prilikom je, između ostalog, pokazala dva para Balensijaga salonki koje su napred špicaste i imaju ukrasnu šnalu, a koštaju 995 dolara po paru. Zatim je obula crvene cipele istog brenda, koje se vezuju oko zgloba, a zatim je pokazala i sandale Botega Veneta koje je upravo kupila – kožne, ravne sandale koje se prodaju za 690 dolara. Foto: Screenshot/Instagram/kyliejenner Kada se pohvalila novom obućom, Kajli je pokazala i svoju kolekciju cipela u cipelarniku, a ima ih… više nego što stignete da izbrojite. Svesna da ima mnogo obuće, ona je u šali u videu upitala: "Imam problem?". Foto: Screenshot/Instagram/kyliejenner Jasno vam je da se našlo mnogo onih koji su prozvali milijarderku da "nikome ne treba toliko obuće" i "na šta ona troši novac dok Amazon gori"… Kajli ne haje za takve komentare, a ovo i nije prvi put da je pokazala svoj orman – ranije je pokazala jedan odvojen samo za torbe, a dizajner enterijera Martin Lorens-Balar kaže da ona ima nekoliko ormana. Samo nek pršti: Milijarderka u dijamantima! (FOTO) "U jednom drži odeću koju svakodnevno nosi, u drugom joj je samo odeća za vežbanje. A očito ima i ormane za kolekcije neverovatnih torbi i obuće", rekao je on ranije, dodajući da Kajli u kući ima i sobu za isprobavanje stvari, gde joj stilisti donose svoje kolekcije, ona ih proba, a zatim kreiraju autfite. Na stranu koliko ima odeće i obuće i na šta troši svoj novac, mi ne možemo da se otmemo utisku da Kajli uprkos tome što ima mnoooooogo novca, nema ni mrvicu stila... Pogledajte te cipele - koliko pari od ovih biste obuli? Let's block ads! (Why?)

[digitalcreatorsstudio]

(Re)dizajn enterijera poslovnog prostora kompanije ROSA 💧🌳⛰️