#beznađe

[razdragana]

Moje nade skaču s mosta

Demoni pucaju sebi u glavu

Besmrtni i jedni i drugi

Moj život vode k vragu

Moji snovi gutaju šaku pilula

Moji strahovi umiru u mukama

Ja nepomično gledam

Priliku za bekstvo vrebam

[jelenajt]

Mrak. Praznina. Beznađe. Hiljadu pitanja bez odgovora. U sebi proći će ponavljam. A da li ikad tako nešto može da prođe?

[belog-grada-crna-princeza]

Možda je zima.

nije ovo depresija

kažem februarskom vazduhu

i gužvi i gradu

što uvek živi

čak i kad mu stanovnici umiru

nije ovo depresija

februar je i zakačila si pogled

momka na pešačkom prelazu

u tom pogledu rekla si

nešto što nije čuo i što ne čuju

ni kad sede preko puta

daleko si

daleko su

nije ovo depresija

jesi li probala da navodiš

spisak zahvalnosti

ima lepih stvari

brzo će proleće i trešnjice i ne misli na prolaznost

ako je farsa budi deo farse

budi deo maskenbala

imaj najbolji kostim

nek ti se dive jer bolje lažeš od njih

neću!

nije ovo depresija, ovo je beznađe

da razumeš išta

i ti bi bio beznadežan

ovako ništa......

a možda je i depresija.

- Katarina

[lale-i-knjige]

Nema za roba ništa korisnije na dunjaluku i na Ahiretu od pomnog razmišljanja o Kur'anu, usmjeravanja misli ka značenjima njegovih ajeta. Njegova značenja će stalno približavati roba njegovom Gospodaru kroz spomen lijepih obećanja, upozoravati ga i ulijevati mu strah Njegovom prijetnjom teškom patnjom, upućivati ga na Pravi put u tmini različitih stavova i pravaca, odvraćati ga od skretanja na puteve novotarija i zabluda, učiniti mu jasnim granice halala i harama, i zadržati ga na njima, kako ih ne bi prelazio, pa da padne u dugo beznađe.

Esma bint Rašid er-Ruvejšid, Ovako su živjeli sa Kur'anom

[brbljivica]

ASTROLOGIJA

Koliko oblika ima mjesec?

Mogu li ostati budan

dovoljno dugo da ih sve pobrojim,

a onda izaći pred svijet

i otkriti mu potpuno novu strast,

objasniti kuda ide voda,

kako koža čuje šapat,

ispričati pauka i ulicu,

opravdati svece za zablude,

Bogove za okrutnost

oslikati ritam ceste,

ritam glazbe, drveća i praskozorja,

boju predvečerja i čežnju dana,

ljepotu usamljenosti,

genocidnu prirodu ljubavi,

beznađe mržnje, blato ratova

i gorčinu soli života

Želim unaprijed optužiti

ovu pjesmu za fašizam,

ili prosuti spermu po njoj

kao po mesu ljubavnice

Čak su i hrizanteme fašisti.

Tako je ova igra zamišljena

Jesam li spreman

za konačnu astrologiju, definitivnu,

krajnji poredak sazviježđa

nakon kojeg samo nema,

tamo gdje je vakuum, istina?

Kako se zaljubiti posljednji put

kad je toliko molitvi

odaslano na pogrešnu adresu,

ili se vratiše kao eho u velikim hramovima

gdje smo klečeći drhtali od pobožnosti

i suzama priznavali zločine?

Marko Tomaš - Varanje smrti

[trazeci-spokoj]

Ja sam kraj ili početak.

Mračni hodnici moje podsvijesti. Nema čestica svjetlosti. Samo tmina, tama koja me vuče sve dublje i dublje u beznađe. Vodi me u beskraj. A koraci su teški. Osjećam da padam, lutam stazama ludila, ali ne vidim kraj. Ne osjećam potrebu da riskiram, ali podsvijest se igra sa mnom. Psihološke igre u kojima ne poznajem pravila. Možda i ne postoje. Ne znam. Znam da gubim. Svake sekunde, minute sve više gubim. Propadam dolje. Nešto me vuče, ali ne znam što. Možda je i bolje. Možda je bolje pobjeći od stvarnosti, zatvoriti se u vlastiti um i zaključati. Ne puštati nikoga unutra i ne izlaziti van.

Dolazim do vrata ispod kojih dopire svjetlost do mojih nožnih prstiju, noktiju. Hvatajući zahrđalu bravu, okrećem je. Lagano otvaram vrata i provirujem. Ništa. Niti jedan atom svjetla. Opet tmina. Ali opet, osjećam potrebu da uđem unutra. Obična prostorija. Jedan malen, jedva primjetan prozor zbog crne, prozirne zavjese koja ga pokriva. Otvoren je. Hladan vjetar vješto tjera zavjese na ples, a one kao da rado pristaju na to. Ne znam. Sve je to neobično. Osjećam da se netko nalazi u prostoriji, ali istovremeno zjenica mog oka ne vidi. S naporom okrećem glavu i upućujem pogled prema dnu prostorije. Pokušavam percipirati što se nalazi. Dječak skučen u kutu sa kapuljačom na glavi. Bilo mi je čudno. Osoba. Osoba se nalazi tu. Odlučim mu prići. Ali ne mogu. Jednostavno ne mogu. Mišići me izdaju. Skupljam snagu, ali ne uspijevam. Nešto nije u redu. Osjećam to. Još jednom uputim pogled prema klincu, ali ne vidim ga. Nije više tu. Nestao je, iščeznuo. Ne shvaćam. Da li se to samo um igra sa mnom?

Odjednom, kao ektoplazma, dječak je ponovno tu. I prilazi mi. Koraci se čuju, odjekuju praznim hodnicima mog uma, moje psihe. Korak po korak. Ispred mene je. Diže glavu, skida kapuljaču i gleda me. Gleda me suznim, smeđim očima. Posmatram i ja njega. Osjećam njegovu patnju, njegovu bol, njegove muke i tegobe. To sam ja. Ne shvaćam kako, ali u tom trenutku sam ugledao sebe. Mlađeg sebe. Znatno mlađeg. Jedna suza se probija kroz očne kapke, donji niz trepavica i lagano klizi niz obraze. Osjećam hladnoću. Ne znam da li je to od patnje, tuge i boli ili od vjetra koji diže i spušta zastore udarajući blago u kožu mog lica. Probija se do kostiju. Padam na koljena. Lagano hvatam dječaka i grlim ga. Prošlost me izjeda. Razara mi um. Da li sam bitan kome, svijetu, civilizaciji, ljudima, "prijateljima"? Ne znam. Osjećam se kao neutralni višak. Možda je i bolje tako. Možda i nije. Tješim se da će biti bolje, ali neće. Činjenice me uništavaju. Ne mogu se suočiti s njima.

Dječak lagano spušta glavu, dolazi do ušne školjke i tiho mi šapuće: "Bit’ će bolje. Ne nadaj se. Nedostaje ti samo spoznaja." Dižem glavu, ali nema ga. Nestao je. Spoznaja? Bit’ će bolje? Nisam siguran, ali ipak se u meni još uvijek nalazi čestica nade, negdje duboko. Iako se ne bih trebao nadati, ne više, ipak se nadam. I živim s beskrajnim saznanjem da ću se pokajati. Upravo zbog toga.

[balansiram]

Večeras osjećam kao da nas više nema. Ili nas zapravo nikada nije ni bilo. Znak pitanja, tvoje lice u kojem vidim nadu koja prelazi u beznađe. Večeras sam ti trebala izreći sve stihove skrojiti želju u srž rečenice, dati najviše do sada, pokazati ti, očima zasjati. Znala sam da moram. Možda nisam mogla. Možda nisam htjela. Zauzvrat dobio si mrtve obraze, hladan zid. Obojano u sivilo i kuda god da kreneš tamo je prepreka.

Ovo je slijepa ulica.

[preporodbn]

Niko nije kriv

Piše: Jusuf Trbić Strašni zločin  u osnovnoj školi u Beogradu izazvao je nezapamćenu lavinu polemika na svim stranama, a ulicama Beograda krenuli su protesti zbog nasilja, kakvi odavno nisu viđeni. Obični, uplašeni i frustrirani ljudi izlili su na javnu scenu svoj strah, beznađe, izgubljenost u mraku totalitarne vladavine i zasićenost kulturom laži koja se njima, ali i svima koji žive na…

[predajsesrce]

Želim da ti kažem

Kako na momente osjećam strah,

Pretrnem,

Okrenem se i vidim život

I pitam se jesam li pogriješila

Dok se mrgodiš radi gluposti.

Želim da ti kažem,

Kako sam na momente usamljena

Kao da sam u pogrešnom vremenu, i na pogrešnom mjestu,

Kao da me gutaju mrakovi i vjetrovi

I neke tmine tvojih tišina

I u ponore me bacaju

U beznađe tvoje lomljive duše

Na koju se posiječem

Gotovo svakodnevno.

Želim da ti kažem kako sam tužna

Kako sam suzama oprala sve naše uspomene,

I kako se u jednom momentu,

Pitam šta mi nudi sadašnjost s tobom.

Jesu li uspomene sve što ćemo ikad imati?

Ti si kao neko slatko prokletstvo,

Moja lična doza kokaina,

I ja svaki put,

Kad vidim kako se smiješ

Zaboravim šta želim da ti kažem.

[dapricamoslobodi]

Tisucu misli u glavi

Tisucu osjecaja

Tuga, beznađe, očaj

Sreca, nada, mir

Predajem se svakom od njih pomalo

Da nema mraka, nikad nebi cijenili svjetlost

Da nema tuge, nikad nebi cijenili srecu

Balans

Jednostavna rijec, a opet teska

Zbrka u glavi

Pisem sto mi padne na pamet

Usamljena sam

Sretna sam

Tuzna sam

Bez nade

Puna nade

Najveci misterij ovog teksta, kako sve to moze postojati u jednoj osobi u isto vrijeme?

Kad saznam odgovor, javim.

E.N.K

[razdragana]

Sada kada nemam te više

To sve moje snove brise

Otišao si od mene

Nestao poput morske pene

Mi ne postojimo sada

Sa tobom otišla je sva nada

Sada nema nas više

Bićemo zaboravljene jesenje kiše

Što klize niz prozorska stakla

A prave se sa ih nisu dotakla

Mislim o nečemu što je nestalo

Spontano, kako je i došlo

Mislim o nečemu što je bilo

I tek tako prošlo

[jelenajt]

Ako si tuga obučena u sreću, neka si, dobro mi došla! Nemoj još da se raskomotiš, rano je da te prepoznam. Mislim da je ostalo još malo sladoleda u zamrzivaču, čula sam da prija uz mlaku kafu. Nek ti ne smeta puna pepeljara niti tišina kamuflirana evergreen baladama , pusti me da se još malo radujem. Svako nosi naslikano lice ratnika, bludnika ili sveca, i niko nije to što se na jedan pogled vidi. Ako si beznađe maskirano u nadu, otvaram širom, širokim osmehom. Pristojno lepo je nadati se, svesno maštati o nemogućem i gledati te u zamišljene zenice, dok me držiš za dlanove i toplo je na njima,  kao pod bakinim sveže ispečenim zemičkama. Lakše se podnosi pad ako si nekad leteo i nežnije zaleče rane ako si ipak voleo, čak i kad svetlost nije sunčeva već svičeva, čak i kad se kapci s godinama opuste nad veđama, i onda, pogotovo onda kad više nemaš mnogo toga da izgubiš a svako naslikano lice donese ti svežanj verovanja da prva kiše neće sprati boje, prva žega neće istopiti voštani gunj. Ako si zabluda unutar ljušture ljubavi, hvala ti što si tu. Raskrinkana čežnja donosi otrežnjenje ali i veru da će jednom, tu između dve fotelje, dva uzdaha ili dve cigarete kucnuti i ući pravo lice naličja mojih želja. Jelena Milenković

[lale-i-knjige]

Nema za roba ništa korisnije na dunjaluku i na Ahiretu od pomnog razmišljanja o Kur'anu, usmjeravanja misli ka značenjima njegovih ajeta. Njegova značenja će stalno približavati roba njegovom Gospodaru kroz spomen lijepih obećanja, upozoravati ga i ulijevati mu strah Njegovom prijetnjom teškom patnjom, upućivati ga na Pravi put u tmini različitih stavova i pravaca, odvraćati ga od skretanja na puteve novotarija i zabluda, učiniti mu jasnim granice halala i harama, i zadržati ga na njima, kako ih ne bi prelazio, pa da padne u dugo beznađe. Oni ga dozivaju svakog puta kada njegove ambicije oslabbe: "Karavana je krenula, trag ćeš izgubiti, kreni za njima, kreni i puta se njihovog drži."

Esma bint Rašid er-Ruvejšid, Ovako su živjeli sa Kur'anom

[forrestdumb]

BESPARICA / Zarko Jovanovski

Igra još jedna sezona sapunice “Besparica”.

Ja sam, nažalost,

u jednoj od glavnih uloga.

Svijetli kao reklama, neonsko “Beznađe”

s velikim B

na gradskoj štedionici,

na tržnici

i u smočnici.

Besparica kao žena

miluje me nježno kad zaspim

i kad se probudim.

Svijet prema klaunu poput mene nema milosti.

Ne znam raditi ništa što oni mogu iskoristiti.

Znam blejati,

lajati,

vrištati,

psovati,

piti pivo i jesti žlicom.

Ali to nitko ne plaća po satu.

Svijet je napravljen po njihovu diktatu.

Strojar, geodet, informatičar, broker...

Ili si to,

ili si mrtav klaun.

[unitaseurope]

Digitalno nasilje među mladima – Klik do smrti

Autor: Ana Krstajić

Aleksa i Mahir su dva dečaka koja se nikad nisu upoznala. Jedan je odrastao u Nišu i želeo je da postane pilot, a drugi u Sarajevu i voleo je da svira gitaru. Ipak, imali su nešto zajedničko. Obojica su bili žrtve brutalnog vršnjačkog nasilja. Obojica su izlaz videli u smrti i imali 14 godina kada su izvršili samoubistvo.

Jedan od vodećih uzroka prevremene smrti kod tinejdžera i adolescenata širom sveta je samoubistvo. Na ovaj tragičan čin mladi se odlučuju jer ne vide drugi izlaz, a kao jedan od uzroka stručnjaci navode vršnjačko nasilje koje se poslednjih godina u velikoj meri preselilo u virtuelni svet. Istraživanje UNICEF-a i Ministarstva prosvete, nauke i tehlološkog razvoja sprovedeno u preko 30 osnovnih i srednjih škola naše zemlje pokazuje da je digitalno nasilje doživelo više od četvrtine ispitanih osnovaca i čak 66 odsto srednjoškolaca.

Nasilje koje se odvija putem digitalnih tehnologija koincidira sa onim koje se dešava u školi, što znači da žrtve trpe dodatan pritisak čak i kada su, barem fizički, na sigurnom mestu. Elektronsko nasilje je ponekad brutalnije nego vređanje licem u lice, jer internet nudi brojne mogućnosti kreiranja materijala koji mogu biti ponižavajući za žrtvu. Takođe, brzina širenja informacija u online svetu i veća publika dovode do podsticanja grupne mržnje. Prema UNICEF-u, digitalno nasilje podrazumeva:

·        Postavljanje uznemirujućih, uvredljivih ili pretećih poruka, fotografija ili video-snimaka na društvene mreže;

·        Snimanje i distribucija fotografija, poruka i drugih materijala seksualnog sadržaja;

·        Uznemiravanje telefonskim pozivima i SMS porukama;

·        Lažno predstavljanje, korišćenje tuđeg identiteta, kreiranje profila na društvenim mrežama korišćenjem tuđeg imena;

·        Nedozvoljeno saopštavanje tuđih privatnih informacija, objavljivanje neistina ili glasina o drugoj osobi na društvenim mrežama i blogovima;

·        Promena ili krađa lozinki;

·        Neprimereno komentarisanje i ismevanje tuđih slika ili poruka na društvenim mrežama ili blogovima;

·        Podsticanje mržnje po različitim osnovama.

Nasilnici u virtuelnom svetu ne mogu fizički nikoga da povrede ili ugroze, ali anonimnost koju pruža internet daje im utočište i osećaj sigurnosti da nikad neće odgovarati za svoje postupke. Mogućnost skrivanja iza lažnih profila napadačima služi kao dodatan podsticaj za agresivnost i ispoljavanje mnogo okrutnijih oblika nasilja, koje uživo ne bi iskazali.

Samo jedna od deset žrtava elektronskog nasilja odluči da o ovom problemu obavesti odrasle osobe, jer se plaši osuda i ne veruje da mu one mogu pomoći. Iz tog razloga, posebna odgovornost je na roditeljima, koji treba da obrate pažnju na promene u ponašanju tinejdžera kada se radi o upotrebi novih tehnologija.  Postoje određeni znaci koji mogu da ukažu na to da dete trpi nasilje i da je meta napada u virtuelnom svetu. Neki od njih su:

·        Menja svoje navike i naglo prestaje da koristi digitalne tehnologije, iako su do skoro bile sastavni deo njegovog života;

·        Nervozno je i uplašeno dok provodi vreme na internetu;

·        Pokazuje znake ljutnje, frustracije ili tuge kada primi poruku na telefon ili putem društvenih mreža;

·        Izbegava da razgovara o tome kako provodi vreme na internetu;

·        Postaje depresivno i anksiozno, često deluje odsutno.

Specifičnost nasilja na internetu i njegovog uticaja na žrtve ogleda se u snazi napisane reči i činjenici da je maltretirano dete konstantno dostupno i izloženo sadržajima punim mržnje. Činjenica da su uvredljivi materijali zauvek prisutni na mrežama, čak i ukoliko žrtva blokira osobu koja ga uznemirava, ostavlja značajne posledice po psihu adolescenata. Mladi koji trpe elektronsko nasilje osećaju se nemoćno, nezaštićeno i nebezbedno, čak i u sopstvenom domu. Svetska istraživanja ovog problema pokazala su da čak 93 odsto tinejdžera koji su pretrpeli neki oblik digitalnog nasilja oseća beznađe, anksioznost i upada u depresiju.

Poslednji dostupni podaci Republičkog zavoda za statistiku navode da je u 2018. godini 29 mladih u Srbiji izvršilo saumoubistvo. Nismo u mogućnosti da utvrdimo njihove motive i saznamo da li su neki od njih trpeli vršnjačko zlostavljanje. Ipak, ono što znamo je da je sajber nasilje veoma rasprostranjeno i da postoji veliki broj dece koja su svakodnevno izložena ovoj vrsti torture. Zato je dodatna edukacija mladih o pametnom i bezbednom korišćenju interneta jedan od naših prioriteta. Unitas Fond je u saradnji sa Ministarstvom trgovine, turizma i telekomunikacija pokrenuo kampanju #SurfujBezbedno, kako bi se skrenula pažnja na opasnosti sa kojima se deca svakodnevno  suočavaju u online svetu. Verujemo da borba protiv nasilja može da spasi živote. Aleksa bi danas imao 23, a Mahir 19 godina. Aleksa bi se možda bavio vazduhoplovstvom, a Mahir muzikom. Možda.

Ako sumnjate da je vaše dete žrtva digitalnog nasilja, savetujemo da se obratite za pomoć Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu, na broj telefona 19833.

[mozgoderina]

Naša Nirvana

Mi danas ne znamo NIŠTA. Amnezija je potpuna. I pre nego što otvorimo usta, sve neiskazano, već nema smisla. Mucamo, zapinjemo, posrćemo. Srećom, niko nas ne sluša. Naša misao nikome ne treba. Nikome ne trebamo mi. Niko ne treba nama. Slobodni smo.

Mi danas nemamo NIŠTA. Pljačka je potpuna. Hteli bi da dohvatimo nešto svoje. Pružamo ruke, ali, stvari se rastapaju, rastvaraju i nestaju. Čak i zemlja, izmiče nam ispod nogu. Sve je njihovo. Ništa nije naše. Slobodni smo.

Mi danas ne radimo NIŠTA. Nemoć je potpuna. Po utvrđenom rasporedu, krećemo negde, gde nas niko ne čeka, gde nikome ne trebamo, gde nam se niko ne raduje. Petljamo nešto, premeštamo pa vraćamo, da nam prođe vreme. Sami sebi određujemo satnicu, dnevnicu i odmor. Slobodni smo.

Mi danas ne umemo NIŠTA. Nesposobnost je potpuna. Sve čega se dohvatimo, prestaje, nestaje i odlazi. Sve što smo do juče popravljali, danas samo kvarimo. Stvari prestaju da funkcionišu. Tešimo se. Nikad nisu ni funkcionisale. Slobodni smo.

Mi danas ne razumemo NIŠTA. Otuđenost je potpuna. Strani smo jedni drugima, ukočeni i skriveni. Rastačemo se, predajemo i povlačimo. Naše emocije ne vrede. Znamo ko je plaćen da glumi. Gledamo ih kako nam se krevelje. Aplaudiramo. Slobodni smo.

Mi danas ne verujemo NIŠTA. Simulacija je potpuna. Sve je skupo, a bezvredno. Utakmica je naš život. Skupljamo poene. Varamo, pretvaramo se, glumatamo. Tražimo istinu. Danas si ti pobedio mene. Sutra ću ja tebe. Slobodni smo.

Mi danas ne vidimo NIŠTA. Slepilo je potpuno. Živimo u mraku. Ograđujemo se, ukopavamo, branimo. Sve je već viđeno. Ničeg novog nema. Ono što ja mislim da vidim, strašno je, prljavo i naopako. Ono što mi oni pokažu, lepo je, čisto i umirujuće. Može da se gleda. Slobodni smo.

Mi danas ne osećamo NIŠTA. Tupost je potpuna. Svega ima previše. Siluju  nas, zaskaču i saleću. Traže nam pokriće, pristanak i glas. Dajemo im sve, za bar malo mira. Nikome ne treba naš bol. Ne treba ni nama. Slobodni smo.

Mi danas ne značimo NIŠTA. Poniznost je potpuna. Želimo da nas neko primeti, primi i uvaži. Zato mi druge primamo, uvažavamo, klanjamo se. Skupljamo se, slušamo i klimamo glavom. Ne pomaže uvijanje, previjanje i prenemaganje. Kao da nas nema. Možda nas i nema. Slobodni smo.

Mi danas ne vredimo NIŠTA. Bankrot je potpun. Sve je odneto, ispražnjeno, očišćeno. Malo se i naljutimo. Lupamo rukicama u nejake grudi. Ispod oka pazimo, gleda li nas neko. Možda neko zastane, sasluša, i ubaci u šeširić novčić. Nigde nikog. Čega da se plašimo? Niko se ne plaši nas. Slobodni smo.

Mi danas ne tražimo NIŠTA. Poniženje je potpuno. Naše sledovanje odmerava drugi. Koliko nam razreže. Ionako, svega nam je dosta. A šta bi smo, sve i da dobijemo nešto? Mi ne znamo. Oni znaju. Tako je najbolje za sve. Slobodni smo.

Mi danas ne planiramo NIŠTA. Blokada je potpuna. Sutra ne postoji. Zašto da se gradi kad će biti srušeno? Investiramo, ulažemo, projektujemo. Za tuđu decu. Naša deca nisu nikom potrebna. Nisu ni nama. Slobodni smo.

Prodavali bi NIŠTA. Izvozili bi NIŠTA. Niko neće naše NIŠTA. 

No i zato, NIŠTA.  

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: ĐE ME sNAĐE BEzNAĐE → Ilustracija: Jannis Kounellis [Greece + Italy] (1936-2017) ~ 'Untitled', 2014. Oil on canvas, steel (200 x 180 cm). Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM → ✓ Isprobavanje sanduka →  ✓ Rekvijem za prosvetne snove →  ✓ Krekeću li kuvane žabe? → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA → ✓ Mahniti mesečar (Ortega i Gaset) →  ✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) →  ✓ Vlada bez programa (Ortega i Gaset) →