#Zapadni svet

[balkanskapravila1371]

ZAPADNI MEDIJI BRUJE O IZBORIMA U RUSIJI: Putinova gromoglasna pobeda uprkos antiruskim sankcijama Zapada

https://www.novosti.rs/planeta/svet/1346026/zapadni-mediji-bruje-izborima-rusiji-putinova-gromoglasna-pobeda-uprkos-antiruskim-sankcijama-zapada

[mentalnahigijena]

“Vučić je destabilizator u regionu, potkopavanjem njegove uloge može se eliminisati ruski uticaj” U slučaju da Rusija pobijedi u Ukraijini to bi, kako je kazao, poslalo poruku da zemlje imaju pravo da uzimaju teritoriju od susjeda, bez obzira na međunarodno pravo. Mislim i vjerujem da je vrijeme da Crnogorci sami odluče koga žele kao većinsku vlast, kazao je politički analitičar i visoki saradnik fondacije Jamestown iz Washingtona, Janusz Bugajski u emisiji “Znam da znaš” Gradske RTV. “Možda ćete imati potpuno novu koaliciju. Ljudi su se možda potpuno predomislili ili barem djelimično promijenili mišljenje od posljednjih izbora, s obzirom na učinak ili nedostatak učinka sadašnje vlade”, istakao je Bugajski. Odgovarajući na pitanje kako vidi ulogu Zapada u Crnoj Gori, posebno Sjedinjenih Američkih Država, te da li SAD igraju dvostruku igru, Bugajski je kazao da nije siguran koju igru igraju. “Mislim da su pogriješili na početku, kada su dali toliku medijsku, kao i druge vidove podrške koaliciji koja uključuje ne samo korumpiranu organizaciju koja je povezana sa Srbijom, skoro kao proksi stranka susjedne vlasti, ali i sa veoma destruktivnim, subverzivnim ruskim interesima u regionu. Možda nisu bili svjesni da se to može desiti, da će do takve koalicije zaista doći, ili, da, ukoliko do nje dođe, vjerovali su da će ona nekako preživjeti – da će se nacionalisti umiriti, da će postati umjereni. Poslije nekoliko godina, kao i neuspjeha posljednjih vlada i zastoja kojeg smo imali, nadamo da su naša administracija, barem ljudi u State Departmentu, shvatili da, ako žele da ova zemlja napreduje, ne možete imati stranku koja je prvo, korumpirana, a drugo korumpirana ruskim novcem, s obzirom na planove Rusije i njene ambicije na Balkanu. Ne želim da ulazim u detalje američke politike, ali mislim da je vrijeme da se podrže novi izbori, novi mandat i nova koalicija”, kazao je Bugajski. Na pitanje kako je moguće da predsjednika Srbije Aleksandra Vučića istovremeno ruski predsjednik Vladimir Putin i američki predstavnici doživljavaju kao partnera, odgovorio je da postoje određene iluzije u vezi Vučića. “To je skoro kao pitanje – ako neko pravi najviše problema, onda dobija najviše pažnje, i onda dobija najviše ustupaka. Vučić je naučio da igra tu igru sa Zapadom, posebno sa Evropskom unijom, ali mislim da je tome kraj. Dođe vrijeme kada vidite da je Vučić takva subverzivna i destruktivna sila u regionu”, kazao je Bugajski. Zapadni partneri, ističe, počeće da vrše pritisak na predsjednika Vučića. “Ima mnogo toga od čega on zavisi, uključujući novac sa Zapada, novac iz Evropske unije, koji se može smanjiti; može biti pod embargom ako ne ispunjava određene standarde koje bi trebalo da ispunjava” ocijeno je Bugajski. Incijativu Otvoreni Balkan doživljava, kako je kazao, kao vrstu ekonomskog i donekle političkog aranžmana koji odgovara nekim zemljama EU koje ne žele ulazak zemalja Zapadnog Balkana u uniju. “Ovo je malo tržište, i pokušaj da se napravi neka vrsta odvojenog područja je, mislim, korak ka nekoj vrsti političke organizacije kojom može da se koristi i kojom dominira jedna sila, preko koje Rusija može da vrši sve veći uticaj u regionu. Zato Rusija to podržava. Sve što pomaže da se izgradi tzv. srpski svet – to ne znači da svi moraju biti Srbi, već da se ugledaju na Srbiju kao starijeg partnera – sve to koristi Rusiji jer pomaže u ubrizgavanju i širenju njihovog uticaja u regionu” kazao je Bugajski. Izjavu američkog ambasadora u Beogradu Christopher Hilla da je Srbija zemlja koja toleriše različitost ocjenjuje kao više aspirativnu jer, kako kaže, primjećuje se ruska inflitracija u svim elementima srpskih institucija. “Imam osjećaj da se srpska politika vraća u srednji vijek – oni idu toliko unazad u percepciji identiteta, ljudskih prava, individualnih sloboda. To, po mom mišljenju, nije raznolikost. Mislim da je to korak unazad, neka vrsta uniformnosti” kazao je Bugajski. Iako je premijer kojem je izglasano nepovjerenje Dritan Abazović najprije imao podršku SAD-a, Bugajski smatra da je napravio ustupke srpskom nacionalizmu, podrivao crnogorski identitet i pomogao Rusiji da se osveti za činjenicu što nisu srušili prethodnu, Đukanovićevu vladu državnim udarom 2016. godine. “Pogledajte napredak koji je ova zemlja napravila u poslednjih 30 godina, rekao bih da je veći od vjerovatno bilo koje druge zemlje u regionu. Izbjegla je rat, primala izbjeglice u ogromnim razmjerama; ušla je u NATO, priznala Kosovo. Na kraju se oslobodila ruskih uticaja koji su pokušavali da je kontrolišu. Bilo je velikih dostignuća, i mislim da je ubacivanje nekog novog elementa koji može da preokrene taj proces – ogromna greška”, kazao je Bugajski. Ne smatra, kako je kazao, da će Srbija priznati Kosovo. “Vučić je bio Miloševićev propagandista, sada je Putinov propagandista. Ali smatram da je strategija Vučića da pokuša da odloži ovaj proces koliko god je to moguće, da dobije što više ustupaka u drugim oblastima od Evropske unije, od Sjedinjenih Američkih Država, da zadrži tu rusku podršku za spriječavanje ulaska Kosova u međunarodne institucije, a istovremeno i da obeshrabri pet članica Evropske unije koje ne priznaju Kosovo. Tako da mislim da je to ogroman problem o kome se ne govori dovoljno. Postoji pet zemalja koje još uvijek ne priznaju Kosovo kao državu i koje time doprinose destabilizaciji Balkana” kazao je Bugajski. U slučaju da Rusija pobijedi u Ukraijini to bi, kako je kazao, poslalo poruku da zemlje imaju pravo da uzimaju teritoriju od susjeda, bez obzira na međunarodno pravo. “To šalje strašnu poruku širom svijeta, recimo, Kini i Tajvanu, drugim susjedima Kine, zemljama na Dalekom istoku, na Bliskom istoku, kao i na Balkanu – to može da pošalje poruku Srbiji, da je sila ispravna – drugim riječima, da ona treba da gura i ubrizgava silu. Rusi bi to ohrabrili, rekli bi, “vidite, mi smo to uradili, možete i vi. Napravili smo presedan, možete i vi”. Tako da mislim da će to pomoći da se destabilizuje region” kazao Bugajski. U slučaju da Ukrajina pobijedi, kazao je da bi to poslalo potpuno suprotnu poruku. “Ako uspiju da povrate svu svoju teritoriju, pokazali bi da je Rusija slaba sila koja je zasnovana na iluziji da će trajati zauvijek; na čemu je bio zasnovnan i komunizam i Sovjetski Savez, pa se to, naravno, nije desilo, jer je sve bilo zasnovano na laži. Druga po jačini vojska na svijetu, a pobijedila ju je vojska koja se tek formira?!”, kazao je Bugajski. Opasnost da američki zvaničnici u regionu podržavaju iste incijative koje podržava Rusija komentariše kao priliku da se izvuku pouke iz prethodno učinjenih grešaka. “Možda je zbog toga Abazović u Vašingtonu. Možda sada kada su izbori na pomolu, Sjedinjene Države će podržati novi mandat, nove izbore. I kao što smo ranije rekli, biće više pritiska da se eliminiše ruski uticaj u regionu. A jedan od načina da se eliminiše ruski uticaj je potkopavanje uloge Vučića kao regionalnog destabilizatora, što on nažalost i jeste”, zaključio je Bugajski.

[perfectlyfreshflower]

Estetika je nauka o lepom, a šta je lepo, e to je već sasvim relativan pojam. Jer, dok zapadni svet teži perfekciji, simetriji i idealnim proporcijama, Japanci imaju svoje viđenje estetike koje je potpuno suprotno. A termin za koji mi sa zapada i nemamo odgovarajuće objašnjenje je vabi-sabi. Dakle, šta je vabi-sabi?

[fantasticnivodic]

Pregled nominacija za nagradu "Emi (Emmy)" 2018.

Pregled nominacija za nagradu “Emi (Emmy)” 2018.

Već 70. godinu zaredom, članovi Američke televizijske akademije, sredinom jula naprave presek kako bi nagradili najbolje među sobom. Nagrada popularno nazvana „Emi“ je najprestižnija televizijska nagrada  za program u udarnom terminu. A zlatno doba američke televizijske produkcije je donelo to da čak i ljubitelji fantastike imaju za koga da navijaju 22. septembra ove godine.

Fantastika, kao žanr,…

[thedraganuzelac]

… Koliko je album Nevermind dobar, svedoče hitovi koji se na njemu nalaze, a jedan od njih je svakako Lithium. Bila je to pesma Kurta Kobejna posvećena čoveku koji se okreće religiji usred suicidalnih, depresivnih misli … Iako je postojalo mišljenje i da je naziv ove kultne pesme referenca na izjavu nemačkog filozofa i ideologa komunizma Karla Marksa da je religija ,,opijum za narod”, sam Kobejn je objasnio da se pesma odnosi na čoveka koji se okreće religiji nakon smrti svoje devojke… Lithium je na najbolji mogući način akumulirao i izneo svu oslobobađajuću snagu nadahnutog besa Nirvane, spojivši kobejnovske krajnosti između nagomilane tišine i eruptivne eksplozije besa koje su dominirale u ključnim momentima njihovog celokupnog stvaralaštva, izvlačeći iz pomenute iskričave napetosti krajnosti emocija ono što je Nirvanu činilo posebnom … tako jedinstvenom kombinacijom poetičnosti brutalnosti, pop elemenata liričnosti i razarajućeg rokerskog besa, nihilistične energičnosti koja je rušila sve pred sobom izranjajući iz pupoljaka gotovo romantične liričnosti … Na razmeđi nežnog šapata i grmljavine razularenog besa egzistirala je kreativna tačka izvorišta Nirvanine nepresušne energije i jedinstvenosti ugođaja koji nikog nije mogao ostaviti ravnodušnim … Upravo je album ,,Nevermind” najbolje oslikao svo to bogatstvo krajnosti – tišine i buke … Ovo četiri minuta dugo remek delo stoji rame uz rame sa nosiocem Nevermind albuma, pesmom Smells Like Teen Spirit. Pesma govori o čoveku koji ostaje bez ljubavi svog života, koju odnosi smrt, a koji izlaz iz patnje pronalazi u religiji i Bogu… Sam naziv pesme – Lithium, uvodi nas u čudesni svet dramatike Kurta Kobejna, sve njegove unutarnje lomove, traume, besove i moguća rešenja istih, potragu za unutrašnjim mirom koji do kraja nije pronašao … Litijum je lek koji zapadni psihijatri koriste za lečenje manijakalno-depresivne psihoze, tzv. bipolarne psihoze. Mentalna bolest je problem, a bipolarnost, dobro i zlo i večita bitka između ta dva pola, dve ljudske krajnosti, su u samoj srži Kobejnovog života, srži njegovog kreativnog pripovedanja i dramatike koja je stalno plutala u nekom čudesnom svetu između krajnosti … Na kraju svega nalazila se brutalna ironija između redova neobičnih stihova,  autorov nemilosrdni sarkazam i nihilistični osvrt na depresiju i bespomoćnost razrešenja bilo kojeg ozbiljnijeg čovekovog egzistencijalnog i duhovnog problema, ponor tame savremenog sveta bez empatije … Akter iz pesme “uzima” religiju kao lek litijum, kako bi pronašao izlaz iz ništavila u kojem se našao i kako bi pronašao snagu da ne “pukne” i ne pođe za onom koje više nema.  Pesma počinje lagano, uz zvuk gitare i čuveni stih:I’ m so happy  because today I found my friends they’ re in my head… a kako odmiče poprima brži i energičniji ritam, koji prati Kobejnovo urlanje u toku strofe, dok pesma završava uznemirujućim stihovima poput I miss you I’m not gonna crack… koji  čine da žmarci prođu kroz kičmu. Sam autor pesme i pevač Nirvane, Kurt Cobain, počinio je samoubistvo nakon više godina zavisnosti od heroina. Sumnja se, mada nikada nije potvrđeno, da je i on bolovao od bipolarnog poremećaja. “The story is about a guy who lost his girlfriend, I can’t decide what caused her to die, let’s say she died of AIDS or a car accident or something, and he’s going around brooding and he turned to religion as a last resort to keep himself alive. To keep him from suicide.” Međutim, po nekim analizama tekst pesme pre se odnosi na bipolarni poremećaj. U stihovima : “I like it. I’m not gonna crack. I miss you. I’m not gonna crack. I love you. I’m not gonna crack. I kill you. I’m not gonna crack” kao da se Kobejn nalazi u maničnoj fazi, u kojoj misli lete bez pauze i reda (racing thoughts).Jedno je ipak sasvim sigurno - pesma Lithium je jedini litijum koji se obavezno uzima bez recepta, u situacijama kada smo na ivici da “puknemo”…

[knjigolina-blog]

Čarobna putovanja u knjigama Gorana Gocića

Kada tražite čarobne svetove koji vam do sada nisu bili poznati, tražite nešto iznad naravno, čulno, neobično, nešto o čemu se često mislilo, ali, ne tako često pisalo. Tražite svet koji će u vama probuditi lutalicu, nekoga ko će staviti ranac na leđa i krenuti. Negde, nekada. Ili nekoga ko će se samleven rutinama, nakon promašenih godina spakovati i krenuti daleko iznad granica očekivanog, u svet koji je obojen mirisom egzotike i erotike, čulan i iskren, otvoren za one preumorne koji dolaze da nađu mir. Jedan sasvim drugi i drugačiji svet.

Jer Istok je mir za srce izlomljeno od strasti i konzumerizma Zapada. Smirenje je preko potrebno putniku, namerniku, istraživaču koji se traži daleko od dnevnih rutina koje su ga samlele i pretvorile u amorfnu, bezličnu masu.

„Istočni pogled i Zapadni flert“

…Flert je međutim i demonstracija sile koja ne postoji, jer je najpre znak nemoći: onaj ko ima ljubavi i strasti taj se zaljubljuje brzo, ne flertuje u beskraj. U tom pogledu, to je figura dekadencije, figura Zapada, figura ohlađenosti. U istočnjačkim pričama nema flerta, samo kobnih ljubavi. Istočnjački pogled se ne troši: on ostaje istog intenziteta, interesovanja i predavanja, tako da mora da se prekine, skrene, odvrati pre nego što postane prekasno…. „

To je ta igra strasti obojena ukusima i mirisima slobode istoka, ukusima čarobnim, zavodljivim, predskazujućim, koja čoveka sa Zapada oslobađa nametnutih stega i okova koje su mu nametnute životom po ustaljenim šablonima.

Istok su hramovi, smirenje i nežnost pogleda jedne divne plesačice koja se stidi sebe, i koja se traži u vezi sa čovekom u kome umorno srce ponovo počinje da kuca, koji se budi iz hibernacije i ponovo oseća želju i potrebu da bude, da štiti, čuva, udovoljava, ljubi. Koji ponovo oseća potrebu da živi.

„Želja da prigrlim i zaštitim tu osobu, želja koja se pojavila silno i nenadano čim sam je ugledao u baru, nije jenjavala ni to veče ni kasnije. Bila je tako intenzivna i neprestano se uvećavala da sam se usredsredio na nju i na toj pregači rasprostro svoje ambicije. „

Njena podatnost, mekoća, tradicionalna orijentalna pokornost i smirenje predane budistkinje, koje nosi u bogatstvu svoje duše, pretvaraju čoveka sa Zapada, naučenog da bude „alfa“, snažan, mužijak opet na neki ustaljeni način po šablonu – škola – posao- porodica- borba, i to svakodnevna, bespoštedna koja mu lomi duh, koja ga umara, da se otvori, da ponovo počne da oseća, da razbije svoje štitove, skine oklop i pokaže ranjivu prirodu čoveka koji traži smirenje, ljubav i neku novu snagu.

Tu je i nevidljiva osoba, „Gos“, sa kojim junak razmunje mejlove. I to je jedini dramski element u knjizi. Ta fantastična prepiska je delo u delu. U mejlovima koje razmenjuju ogledaju se dva duha zarobljena u međusprostoru, koja se traže i pronalaze u vrcavim, filozofskim diskusijama o umetnosti, svetu, životu, Istoku, Tajlandu koji je otvorio svoje dveri za sve one koji dolaze rekom Čao Praja u tajanstveni Bangkok koji ih dočekuje otvorenog srca i nudi im se poput kolačića sudbine položenog na dlan pridošlice.

Tražila sam neku manu ovoj knjizi i koliko god da sam htela da joj ubeležim bar jedan minus, da ovo ne zaliči na panegirik, nisam uspela. Ovu knjigu o proputovanju u sopstvenu dušu nije lako kritikovati, jer u njoj svako može da se pronađe. 

Ono drugo putovanje, a u stvari prvo, sasvim je različito od čarobne priče o Tajlandu o kojoj je Goran Gocić pisao u knjizi „TAI“. Dve sasvim različite priče o dva sasvim različita putovanja. Cilj je isti. Pronaći sebe u lutanju svetom.

„Poslednja stanica Britanija“ je u potpunosti različita priča o jednom različitom životu, skrivenom od radoznalih očiju prolaznika. Ovo nije priča za osetljive duše, tananih osećanja. Ova priča nema savršeni, pitki lirski izraz kao priča o Tajlandu. Jer ni Britanija, a ni emigracija koja je živela sktvoterskim životom u četvrtima Londona nemaju tanana osećanja. To je borba za preživljavanje, a ona je surova. nema u noj mesta za lirske izlive.

Ova na trenutke gorka priča o snovima, balkanskoj mladosti koja u matičnim zemljama ratuje a u emigraciji se grčevito drži „zemljaka“ jer drugačije ne bi mogla da sanja, da živi i preživi daleko od sveta koji je ostao za njima, a tako blizu snova koje su sanjali i koje će možda, ako budu dovoljno istrajni jednom ostvariti.

Priča o skvotingu, ispričana iz vizure tri potpuno različita čoveka – Antonia koji je u London stigao sa Sicilije, koji se u Londonu bavi sitnim krađama u prodavnicama, jer to je njegov način da iskaže bunt, nezadovoljstvo i bes zbog spostvene nemoći da se izdigne i bude nešto više od emigranta, o svojim cimerima iz tog neobičnog života sa druge, mračnije strane londonskih sivih, kišnih ulica, kada je svaki dan prebrajanje praznine i osećanja sa kojima on ne zna kako da se bori. Tu je Ivan, politički emigrant iz Praga, željan slobode, željan normalnog života bez sputavanja i ograničenja koje je pred njega postavio život pod „Gvozdenom zavesom“ i surova ruka još surovijeg režima. Goran, budući novinar, pesnik čija pisaća mašina čakće po čitavu noć u želji da zaboravi odakle je krenuo, i da ne misli o onome što je ostavio na Balkanu gde krv i med podjednako klize po ratnim ranama onih koji su ostali.

Za sve njih – Britanija je bila poslednja stanica ka slobodi, ka snovima, ka životu. Ovo je roman o običnim mladićima koji lutaju Londonom u želji da probaju život velikom kašikom, da pobede, da se izbore, da postanu neko da se u zemlju iz koje su otišli ne vrate kao „niko“, kao luzeri, kao brodolomnici davno izgubljeni na moru koji su ostali na pustom ostrvu. „Poslednja stanica Britanija“ nije samo ispovest, nije samo roman toka svesti, to je više od toga, to su flešbekovi na život u teskobi, sivilu, to je priča o bekstvu, to je fantazmagorija, i pokušaj da se ti, mali ljudi izdignu iz surovog statusa emigranata, da pobede sve one „Tomije“ i „Bobije“ koji su se okomili na njih poput lešinara. to je podsećanje na hladnu ne dobrodošlicu ružnih carinica olovnog pogleda koje skeniraju one koji dolaze pogledom hladnijim od norveških fjordova.

Jedino što je meni na trenutke smetalo kod „Britanije“ je pomalo razvučena radnja i tek poneka refleksija o ženi i ljubavi. Kako se daljina i tuga leče bez jasnog ženskog lika zbog koga se to traženje produbljuje? Žene se na ovom čudesnom proputovanju kroz London na kakav nismo navikli javljaju tek u obrisima, kao senke, slučajne prolaznice i snovi koji nisu lako dostižni. A možda bi snovi i trebalo da budu takvi, nestavrni i teško dostižni? Možda su i te žene san i igra mašte i duha, nedostajanje, obrisi nečeg što je prošlo sa prelaskom granice između dva potpuno različita sveta, onog koji je ostao i onog koji se pred smelim mladim ljudima otvara i sa kojim oni igraju vasionsku partiju šaha u kojoj je pobeda neizvesna.

Odgovor na ovo pitanje krije se negde među dubinama autorovih misli, na poslednjoj stanici u Britaniji.

[zanimljivaekonomija]

Ko je i kako Srbiju posvađao sa Zapadnom Evropom?

„Opanak ili železnica“ Momčila Đorgovića je uzbudljiva priča o pruzi Beograd–Niš–Pirot–Vranje, koja počinje u 19. veku, a traje kroz razne događaje do današnjih dana. Ljubitelji domaće istorije čitaće o revalorizaciji idealizovanih istorijskih ličnosti, događaja (Svetozar Marković, Nikola Pašić, rađanje radikalizma i populizma naporedo sa sticanjem nezavisnosti) i o demistifikaciji istorijskih zabluda i mitova.

„Za Srbiju je izgradnja železnice bila ravna čudu egipatskih piramida“, počinje Momčilo Đorgović uzbudljivu priču. „Mi malo znamo o našoj železnici. Prva mašina industrijske revolucije koja je brzo i potpuno promenila sve vidove ljudskog života na planeti i na kojoj su zasnovani moderno društvo, banke, globalno tržište i ogromna koncentracija kapitala potpuno je na margini naše svesti.

Do pre tridesetak godina vozovi su neprestano ulazili i izlazili iz stanica gradova i varošica, kasnili više ili manje, ali povezivali društvo, poslove i prosvetu, prevozili su mase putnika, radnika, gastarbajtera, ili studente i njihove roditelje, ogromne količine robe i razne druge materijale. I sam sam putovao njima, i kao student, novinar ili turista. A onda su se proredili i gotovo nestali. Propalo je nešto što je meni delovalo tako moćno i podržavalo u meni utisak da smo razvijena država i moderno društvo.

Ta porazna slika podstakla me je na istraživanje. Kako je i kada uopšte nastala srpska železnica? Kako je građena? Otkud ona među nama? Šta nam je značila? I da li nam je uopšte nešto značila? Kako je moguće da smo je tako lako zaboravili? Da li je stvarno bila deo nas ili ne? Zašto nas nije unapredila kao što je, recimo, zapadni svet? Morao sam da napišem čitavu knjigu da bih sva ta pitanja objasnio sebi, a nadam se i čitaocima. Pokazalo se da železnica poput kakvog preciznog instrumenta tačno otkriva ko smo i šta smo radili u poslednjih 150 godina“, objasnio je Đorgović.

„Opanak ili železnica“ Momčila Đorgovića u prodaji je u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.

[dokazatiindukcijom]

Oprosti mi što te nisam primenio

Očeva radionica bila je osvetljena neonkama čija je svetlost, hladna i daleka, kao da nam dolazi sa zvezda daljih od postojanja sveta za kojeg znamo, najprimerenija da ostane i svetli u sećanjima; trepere neonke i danas kad sklopim oči, lipe s one strane venecijanera podrhte na povetarcu tek toliko da vojvođanski uštogljeno pozdrave retkog slučajnog prolaznika jer je nedelja, kao i uvek u mojim sećanjima. Otvorene fioke otkrivaju šareni inventar – kondenzatore, sheme, šrafove najrazličitijih oblika i veličina, namotaje kalaja, te dve lemilice što se puše sa neizostavnom cigarom u pepeljari. Tu su i naravno otpornici, koje sam najviše voleo jer su bili šareni, prepuni boja, kao one jednostavne majice s prugastim motivima koje i dan danas volim. Već sam znao da boje označavaju pojedine veličine otpornosti a da jedna od njih kodira toleranciju. Onaj  ±   znak koji označava „luft“  koji  proizvođač može dozvoliti, ne mora da nacilja baš 100 grama za čokoladu, nisu vage jedini horoskopski znaci. Spajao sam otpornike redno i paralelno, računao bih nove otpornosti jer sam već bio omađijan svetom matematike i tim silnim formulama čiji sam jezik usvajao i pričao, uravnoteživši ga s nepričanjem  maternjeg jezika koji je ostao rezervisan za komunikaciju s ukućanima i tada retkim prijateljima. Sećam se da sam se tada pitao kakve veze taj prokleti „plus-minus“ znak ima  s rešavanjem kvadratne jednačine, gde se identični simbol javlja. Sasvim usamljen u svetu formula, odnosno prepušten prosvetnom sistemu upokojene Socijalističke Jugoslavije, gutao sam udžbenike različite kakvoće – od onih koji i danas predstavljaju etalon dobro napisanog udžbenika, do nekakvih bućkuriša za usmereno obrazovanje koji bi s formula za tili čas prelazili na druga Lenjina, katkad i na Tita. Želeo sam, kao i svaki klinac, sada i odmah da znam sve, a pogotovu znak integrala koji mi se, graciozan i vitak, uvukao pod kožu.

Počeo sam s fizikom jer je, istini za volju, u udžbenicima fizike bilo mnogo više formula i više računanja. Kretao sam se po pravoj, krugu, cikloidama, klatio se na matematičkom i fizičkom klatnu, oscilovao i talasao što mehanički što elektromagnetski. Uživao sam  u elegantnim jednačinama koje bi tajne prirode opisivale na sasvim jednostavan i lako čitljiv način, poput kafanskog aforizma. Puno mi je bilo srce kad su kompleksni brojevi konačno dobili svrhu i za tili čas  našli primenu u naizmeničnim strujama, a kad sam stigao do diferencijalnih jednačina mislio sam da ću ovladati svetom. Sve se to odlično uklapalo u moje klinačko pravoslavlje na koje sam sasvim slučajno naišao ali koje me je, kao i svet formula, sasvim obuzelo. Bog u koga sam tada verovao zapravo je bio jedan deistički bog čijoj sam se umešnosti divio – koji je čoveku ostavio na radost da otkriva zakonitosti jednog savršenog mehanizma, jedne ljupke muzičke kutije kakvu je predstavljala priroda za malog Pericu kakav sam bio.  Istini za volju, dobri Bog nam je, na radost i žalost istovremeno, podario vazduh  - radost što možemo disati i pisati i računati a žalost što ne možemo onako tačno računati kako bismo mogli da nema tog  životvornog gasa tako  neukalupljivog u formule. Kasnije sam naišao na Pekićev citat koji se poklapa s ovim čudnim razmišljanjem: „ Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo“.

Ipak sam se vremenom „prešaltao“ na matematiku. Računao sam da je svejedno da li matematika ili neka prirodna nauka – da će mi odlično poznavanje matematike samo pomoći da još bolje poznajem prirodu što je, ako se prepustim jednoj dugoj introspekciji, bilo nešto što me je verovatno najviše zanimalo kao klinca. Tada sam  od svih opisa prirode, najviše  voleo opis jednačinama. Bože moj, kako sam se samo zajebao u proceni. Što sam više ulazio u matematiku, što sam više drveća sretao, to sam manje šuma video. A bez šuma nije bilo remetilačkog vazduha koji bi kvario lepotu i eleganciju jednačina. Nisam udisao vazduh, bio sam u vakuumu formula koje su  bile apstrahovane kao odojčad i, poput  malih janičara, nisu se više sećale svoga porekla u prirodi.  

Što sam bio bliže „matematici“, to sam bio dalje od prirode. Kada sam se zaposlio na fakultetu koji se bavi obrazovanjem budućih inženjera, bio sam pun nadanja da ću konačno primeniti „tu svoju matematiku“. Kao asistent, podučavao sam nekoliko „analiza“, koje su na glasu kao veoma primenljive oblasti. Usledila su pitanja studenata o primeni silnih apstraktnih koncepata koji su se smenjivali na tabli, na neka sam uspevao da odgovorim ali na ono pitanje koje sam sam sebi postavio – nisam uspeo. Primene video nisam.

Na doktorskim studijama za primene više nisam mario – dokazivao sam teoreme, generalizovao već viđene koncepte, razvijao teorije. I nakon odbrane doktorata, dobio sam čestitku kolege i kratku rečenicu saučešća : „svaka teorija treba da proishodi iz rešavanja konkretnog problema“.

Šta je to konkretno – više nisam znao. I tako sam, čini mi se, zalutao u jednu neobičnu, za ovu svrhu adekvatnijeg prideva sumanutu, ideju da primena matematike – ne postoji! 

„Sumanuta ideja“ je termin iz psihijatrije (kod nas se koristio izraz „fiks ideja“ koji ćemo katkad čuti u praistorijskom bumerskom žargonu naših roditelja,  ali pošto smo toliko svikli sa engleskim rečima, verovatno je engleski termin  delusion i nama najjasniji) . To je zabluda koja nema veze s činjenicama i koju je nemoguće ispraviti pozivanjem na činjenice. To je samo jedna od manifestacija psihoze - psihičkog stanja u kome je doživljaj realnosti poremećen ili izobličen. Termin sam izabrao ne zato što mislim da bolujem od psihoze, ne zato što mislim da rečenica iz prethodnog pasusa s uskličnikom postojanim kano klisurine nije podložna reviziji, već zato što sam  do tog zaključka došao iz stanja koje ima sličnosti s psihozom po tome što je u njemu doživljaj realnosti izobličen do neprepoznatljivosti.  Ali o tome nešto kasnije.

 Prvo sam dužan dati nekoliko disklejmera. Kad politički analitičar kaže „ceo svet“ – misli na ceo zapadni svet, kad Biblija kaže potop koji dovodi do kraja sveta, misli na kataklizmu koja se doista desila a koja je dovela do potopa njima znanog sveta, ali koja je ipak bila lokalnog (regionalnog) karaktera, kad matematičar koji se bavi analizom kaže matematika – misli naravno na deo matematike njemu poznat. Ukoliko čitalac još nije odustao od ovog neplanirano dugog uratka, posebno ga molim za malo strpljenja s narednom rečenicom. „Primena matematike ne postoji!“ – ovo ne izgovara autor koji nije  mnogo računao, testirao hipoteze (štaviše, trudio se da bude što je moguće aktivniji u tome, ne samo iz finansijskih razloga), aproksimirao, pomalo i programirao. On se, dakako, uverio koliko taj njegov račun ima primenu u konkretnim problemima prirodnih i tehničkih nauka, koliko komplikovane stvari poput kompeksne analize ili integralnih transformacija rešavaju sasvim konkretne probleme. Pa šta onda znači da „matematika nema primenu?“.

 Bez obzira na formalno obrazovanje koje sam stekao kasnije,  u  matematiku sam zakoračio kao samouki entuzijasta, ali sam ipak sledio put trasiran udžbenicima  i zbirkama zadataka iz matematike, pa ću prvo tamo pokušati da nađem „primenu matematike“. Ako preskočimo „paganski“ period osnovnoškolske matematike gde se doista pojavljuju stvarni objekti, sabiraju se jabuke u dve košare, deli se čokolada, meša se kafa u odgovarajućoj razmeri, s tu i tamo pojavom apstraktnijih objekata poput tačke, prave, trougla, ali sve se to ipak može svesti na ono što zovemo „račun“, u „hrišćanskom“ periodu matematike već nema piljarnica, ne meša se kafa u odgovarajućoj razmeri, objekti postaju znatno apstraktniji i, s tim u vezi, sve dalji od svojih inspiracija iz prirode, a jedini vid tekstualnih zadataka ustupaju druge nauke poput fizike. Ali avaj, kad matematika nema vremena da se bakće s masama, inercijama, fluksevima i oscilacijama, tada tekstualni zadaci postaju apstraktni vicevi. I ovaj termin je neobičan, popularizovan na jednoj fejzbuk stranici i, po mom mišljenju, neodgovarajući za pojavu koju opisuje ali odličan za naše potrebe. Umesto objašnjenja, navešću jedan slučajno odabrani apstraktni vic:

Igrali remija zlato, srebro i bakar i u jednom trenutku pita bakar:

-Koliko zlato ima karata?

U čemu je stvar? Počinje se od pančlajna da su genitivi množine jedinice za masu zlata i karte za igru homonimi, i onda se stvara čitav jedan mali svet,  uvode se ljudi, životinje, predmeti, samo da bi odigrali svoju ulogu i izveli taj pančlajn. Nije bitno koliko je situacija realna, bitno je da se predstava odigra. Najčešće sam kroz školovanje sretao apstraktne viceve umesto tekstualnih zadataka. Bili su tu homogena tela oblika paraboloida, cisterne konusnog oblika, igrališta oblika pravilnog osmougla ili ambari s krovovima oblika takvog da bi za njihovog projektanta morali pomisliti da se radio LSD-om ili bar duvao lepak 4-5 puta nedeljno. Radi obrade određenog pančlajna – konkretne teme iz matematike, uvode se slovesni i beslovesni objekti poput pomenutih, samo da bi odigrali svoj apstraktni vic.

 Naravno, za ovo nije kriva matematika kao takva – za ovo možemo kriviti rđav nastavni program i pravilno zaključiti da bi stvar mogla bila drugačija kad bismo imali ne izlete, već timski rad različitih nauka – fizike i matematike na primer. Plašim se da iskoristim izraz “korelacija” kako bih poštedeo živce prosvetnog radnika koji ovo čita, ali to bi možda moglo biti rešenje. Na prvi pogled.

Umesto  izleta doista postoji timski rad, odnosno sinergija. Njutnovi, Keplerovi zakoni, modeliranje – sve vrvi od formula, one jure kao na Hungaroringu (razumete, kao formule jure. Oprostite, uticaj apstraktnih viceva). Eto rešenja! Nažalost, ništa pogrešnije od takvog zaključka.  

Nažalost, matematika nije samo skup formula. “Stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša” pa tako i račun. Svoditi matematiku na nizanje formula bilo bi jednako grubo i uprošćeno kao i svoditi je na brzo računanje ceha u kafani. Dugo je već vremena prošlo otkad se matematika uzdigla iz aminokiselinske supe svojih prapočetaka i mnogo je ljudi zaslužno (možda su potrebni navodnici) što smo toliko daleko od njih, gledajući u odnosu na vreme ali i realnost. Ali matematiku ne možemo svesti na niz  postignuća matematičara jer ono što ju je odvojilo od aminokiselinske supe prapočetaka je način na koji su ovi matematičari dolaziti do rezultata. Način kojim su ti pioniri razmišljali, a koji se razvijao i razvija se sa svakom dokazanom teoremom i svakim objavljenim radom,  naš je metod istraživanja, način razmišljanja o problemu, tj. “majndset”, u žargonu nešto mlađe generacije. 

           Nemam vrednosni sud o tome što koncepti poput broja ili  tačke odnosno prave nisu deo opšte kulture. Ali nemam sumnje da bi jedna odiseja u svet brojeva – prirodnih, celih, racionalnih i realnih, oslobođenih svakog konkretnog realnog uporišta, snabdevenih polaznim aksiomama i pravilima, i u svet tačaka, pravih i ravni gde se nijedan od ovih objekata ne definiše i gde se umesto maltera, mobe i krajiške pesme svet gradi sa svega nekoliko aksioma, pomogla razumevanju ove problematike. Dakle ti svetovi ne postoje a priori – oni se grade. Uzimaju iz prirode ono što je potrebno (“danak u prirodi”) i nastavljaju da žive u svetu u kojem nema berzi, koronavirusne infekcije, Vučića, niti bilo čega što postoji u stvarnosti.  

U nadgradnji sveta matematičari polaze od već poznatih zaključaka i vrše generalizacije, gde su im neverovatni marifetluci dozvoljeni koji bi posmatraču odveć ukotvljenom u realnosti izgledali sasvim sumanuto. Ne moraju nadgraditi polazni skup, već im je dovoljeno da ga “presele” u skup koji naizgled nikakve veze s polaznim nema(izomorfan, u matematičkoj terminologiji), pa nadgraditi taj novi. Vodi se računa da zakonitosti važe, vrlo je bitno da se “procedure moraju poštovati”, pre svakog prolaza preko mosta matematičar se mora proveriti da li je prelaz preko mosta moguć (videti “razmena limesa i izvoda”, recimo). 

    Šta je bitno ? Da zaključci važe, da je teorija generalizovana, da su svi dokazi korektno izvedeni. Da li je važno kako smo opisali prirodni proces? Ne, jer prirodnog procesa nema u svetu s kojim radimo, pa i u našim razmišljanjima o problemima, ambicijama i delokrugu istraživanja. Feedback nije potreban jer postoji vrlo jasan kriterijum šta je tačno a šta netačno.

     S druge strane, matematike i te kako ima u modeliranju, pri čemu se upotreba ove reči toliko rabi da se pokatkad izgubi iz vida da je dobar deo fizike – ništa drugo do modeliranje. I odmah treba reći – matematička aparatura upotrebljena za tu svrhu može biti veoma komplikovana (npr. za opis fenomena kvantne fizike). I bez sumnje da te komplikovane jednačine objašnjavaju fenomene koji se potvrđuju eksperimentima. Pa zar nije to prava primena matematike?

  U suštini jeste, ako niz formula koji se tom prilikom  pojavljuje možemo smatrati za matematiku. Ali ovde se javlja nekoliko problema.

Opet ću čitaoca zamoriti jednom kratkom digresijom i novim disklejmerom  koji, na osnovu formalnog obrazovanja, nisam kompetentan dati, ali mogu ga doneti na osnovu neformalnog obrazovanja i intelektualne radoznalosti. Nemojmo gubiti iz vida činjenicu da je model manje-više uspešan pokušaj objašnjavanja stvarnosti i da iz realnosti proishodi ali da nije stvarnost. Njutnovska mehanika koja objašnjava kretanje i koja provereno “radi”, ostaje i opstaje na postulatima koji se, kao i u matematici, ne mogu proveriti i ne dovode se u pitanje. Ključna je razlika u tome  što (mi) u matematici  od ovih postulata polazimo i od takvih blokova gradimo  novi svet, dok je u prirodi svet takav kakav jeste nezavisan od naše volje i indiferentan prema našim htenjima da ga otkrijemo. Stoga je model za mene jedna metafora realnosti koja je u određenom aspektu dobro opisuje – on nastaje od gradivnih elemenata koje smo uzeli iz realnosti, ali koji nastavlja svoj život u jednom prostoru između stvarnosti i apstrakcije.

Ali to je, kao što smo videli, teren na kome je matematika domaći igrač. Tako bi verovatno i bilo kad model ne bi imao prirodnu vezu sa stvarnošću od čijeg praha je nastao. O čemu se radi?

Već sam rekao da je matematika koju koristimo može biti vrlo “ozbiljna” i “teška”, težina mog argumenta da to ipak nije matematika  nema veze s ozbiljnošću proračuna koji ćemo vršiti, jednačine koju ćemo rešiti, graničnog procesa koji ćemo izvršiti. Problem je u tome što nakon matematički korektno izvršenog proračuna mi nismo završili posao. Treba proveriti da li se dobijeni zaključak slaže sa stvarnim podacima koji su dobijeni merenjem, eksperimentima i sl. Dakle, sve oni vrline “metamatematike” koje istraživač stiče naučnim radom ne znače mnogo, nauka koja je toliko samodovoljna počeće da zavisi od feedback-a realnosti. Što me opet, oprosti čitaoče na novoj digresiji , vraća na problem modela kao metafore koja može u jednom aspektu opisivati određenu pojavu ali ne mora u svakom. Metafora da je Kosovo najskuplja srpska reč možda dobro opisuje značaj južne srpske pokrajine u svesti srpskog naroda ali ne može objasniti svaki aspekt odnosa između Srbije i njene pokrajine. Tako i model ima svoje granice i to što smo mi proračun izvršili unutar modela nema nikakve vrednosti ako smo omašili u stvarnosti, a što ne možemo znati ako sa stvarnosti nemamo veze. Ovaj vid rasuđivanja umnogome se razlikuje od matematičkog razmišljanja i  metoda.

Postoji i drugi problem a koji ima veze sa konkretnom matematičkom aparaturom – naime, ne samo da proračun traži feedback realnosti, ponekad i feedback realnosti diktira proračun – uprošćavajući ga i menjajući već postojeći način zaključivanja. Drugim rečima, ako stvar “šljaka”, možemo si dopustiti malo slobode u proračunu, ne moramo baš svaki uslov proveriti. Ovo je način razmišljanja nesvojstven matematici koga ću najbolje  ilustrovati s nekoliko rečenica Pola Diraka  iz 1930. godine o famoznoj delta-funkciji:

“Može se reći da je delta neprava funkcija promeljive koja uzima vrednost 0 za sve vrednosti promenljive osim za x=0 kada je beskonačno, no tako da je njen integral jednak jedinici… Uvođenje delta-funkcije neće dovesti do smanjivanja rigoroznosti u teoriji jer se svaka jednačina u kojoj učestvuje delta-funkcija može zameniti ekvivalentnom ali po pravilu složenijom jednačinom u kojoj takve funkcije nema. Stoga je reč samo o podesnoj oznaki”.

Tek je Loran Švarc, dvadeset godina docnije, formalizovao ovu “podesnu oznaku” na korektan matematički način i oživeo je u matematičkom smislu. I ne samo to – upravo je način oživljavanja delta funkcije omogućio  da se na matematički korektan način izvedu proračuni koji su se godinama unatrag izvodili bez mnogo brige o matematičkoj rigoroznosti.

Dakle, priroda počinje račun, koriguje ga i na kraju proverava. Znamo da  ako hoda kao patka, kvače kao patka i izgleda kao patka, onda je patka. Ali nisam siguran šta se dešava ako ne hoda kao patka, ne kvače kao patka i ne izgleda kao patka.

Da se polako vratimo u šumu, dosta je drveća. Hteo sam da ilustrujem problem “Primene matematike” – zapravo problem kolizije dva načina razmišljanja. Da li to znači da je istraživanje  prirodnih zakonitosti besmisleno ?  Naravno da ne, modeliranje stvarnosti je najbolji i najgori vid takvog istraživanja, jer je jedini. 

Problem je što se matematika toliko udaljila od realnosti (da citiram našu premijerku: “vaše ludilo je uznapredovalo i otelo se kontroli) da su pogledi na svet matematičara i nekog drugog naučnika ne dijametralno suprotni, već neuporedivi.

I za kraj da probam da budem optimista. Ja, kao pojedinac, pokušavam da rešim ovaj unutrašnji konflikt promenom načina razmišljanja.

Ja nemam tapiju na matematičko razmišljanje. Ne mogu govoriti u ime matematike. Moj način zaključanja u matematici bazira se na onome što sam video, pročitao i usvojio, ali to ne znači da je univerzalan. Matematika je ženskog roda i možda “moja matematika” voli formalni pristup i ophođenje po bontonu, ali to ne znači da neka tuđa matematika voli iste manire – možda tuđa matematika peva “bičuj me, Stojane”.

Druga stvar koju pokušavam primeniti na sopstvenom primeru je da, u matematičkom smislu “ne zaboravim ko mi je bio đed”. Da imam svest o tome da bez galilej-njutnovske mehanike ne bi bilo izvoda, ni čitavog jednog sveta matematičkih apstrakcija kojoj sam pridodao mozaik – dva svojih rezultata. Da imam svest da se matematika razvila u ovom pravcu koji je sve dalje od realnosti jer su je tako matematičari razvili i da  možda nikad neću saznati da li je to bio jedini put odvajanja ove nauke od aminokiselinske supe prapočetaka. Ko zna, možda svi mi sledimo put jednog rodonačelnika koga je realnost toliko uplašila i zabrinula da je od nje pobegao u svoj svet.  

[covjek-casopis]

NOVA POEZIJA KATARINE FIAMENGO ALISPAHIĆ

TURISTI

Moramo jednom da odemo u Napulj Ubrzo Ne znam da li u Napulju duva jugo i da li je bezbedno tada biti na obali Volela bih u Napulj Znaš, vreme prolazi tik-tak i tako dalje vulkan kasni kasni već dosta Moramo da raselimo Napulj u nekom trenutku pod hitno i volela bih pre toga da vidimo Napulj Divan je a priroda nema razumevanja za veštačke tvorevine ma koliko bile lepe i ljudima značajne Veoma, veoma želim da vidimo Napulj i Vezuv nisu li vulkani veličanstveni i vredni strahopoštovanja ah ta priroda i zato poslušaj me hajdemo, idemo da vidimo Napulj i da kažemo svim tim ljudima čuvajte se sebe i ljude oko sebe, vi ste vredniji nego Napulj Vezuv vas posmatra i ćuti zasad Napulj ne ćuti u njemu buja život koji se snađe i na najsurovijim mestima i raste uprkos zdravom razumu zato moramo obavezno da vidimo Napulj, sada razumeš, zar ne?

*

Atol Kiribati je raj na zemlji i veoma tužno mesto svaki raj valjda jednom nestane ali Kiribati tone prebrzo šibaju ga tropske oluje a kamena nema dovoljno za zidove Kome i treba tropski raj okružen zidovima legitimno je pitanje ali treba stanovnicima Kiribatija koji ne mare mnogo za naše ideje o večnom miru na beskrajnim peščanim plažama kao što ni mi ne marimo za našu odgovornost što njihove kuće postaju kontaminirani akvarijumi Baba i unuka gledaju slike ispod šupljeg krova na malom parčetu zemlje nakratko ukradenom od mora Ovde su nekada bile šume kažu Unuka razume i ne krivi zapadni svet i globalno zagrevanje ona želi sav komfor koji mi uzimamo zdravo za gotovo Baba se ne slaže sa njom nimalo ona se ipak seća šume malo bolje

*

U Komiži noću možeš da vidiš Mlečni put ne samo zvezde

A zvezda možeš da vidiš toliko da se pitaš da li si do tada znao šta je noć šta je nebo

Znam da ćeš ti znati to da ceniš da će ti biti lepo

Ako se i dalje bude videlo

I ja ću ti pričati o Andromedi i kako ne treba da se plašiš stvari koje su daleko i koje su neminovne

Treba se plašiti samo stvari koje možeš da promeniš ali nećeš

______________________________

KATARINA FIAMENGO ALISPAHIĆ rođena je 10.3.1984. u Kladovu (Srbija). Piše poeziju, haiku i kratke priče. Urednica rubrike poezije u elektronskom časopisu ,,Afirmator''. Živi u Beogradu. Knjige: ,,Rcioadina'' (zbornik radova sa književne radionice CSM-a, 6 autora, radionicu vodio Draško Miletić, Beograd, Srbija, 2005), ,,Profili'' (zbirka poezije, KK ,,Branko Miljković'', Knjaževac, Srbija, 2007), ,,Veče pre'' (zbirka poezije, nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Pivske večeri poezije, Centar za kulturu Plužine, Crna Gora, 2009), ,,Simbiozi'' (zbirka poezije u prevodu Elene Prendžove na makedonski, ,,Sovremenost'', Skoplje, Makedonija, 2015). Prevela sa makedonskog izbor iz poezije Elene Prendžove ,,Politički korektna poezija/ Ljuboljubiva’’ (,,Sovremenost’’, Skoplje, Makedonija, 2015).

[balkanskapravila1371]

Ukrajina će biti podeljena na delove u 2024. godini

https://www.novosti.rs/planeta/svet/1320603/zapadni-mediji-pisu-2024-godini-ukrajina-biti-podeljena-delove

[mentalnahigijena]

"Mutti" Zašto je Angela Merkel postala saučesnik u napadu na Ukrajinu? Naišla je na žestoke kritike: 'To nije bila ništa drugo do katastrofalna greška...' Ruska agresija na Ukrajinu izaziva tektonske pomake ne samo u geopolitici i ekonomiji, već i u glavama ljudi. Ono što je do juče bilo bijelo, sada je crno. Ilustracija ovog trenda je radikalna promjena u percepciji javnosti bivše njemačke kancelarke Angele Merkel. Njemački i zapadni mediji godinama je optužuju da je "Mutti" - majka Njemačke i cijele Evrope - i proglašavaju je "najmoćnijom ženom na svijetu". . Iako je jedina alternativa za Njemačku ista ovisnost, samo znatno skuplja, od američke energije. Od "spasiteljice slobodnog svijeta", Merkel je tako postala gotovo ključni krivac za stradanje Ukrajine, odmah iza Putina. U tome je najdalje otišao američki list Politico, koji ga je u ponedjeljak optužio da je svojim "mekim pristupom Rusiji" zapravo "podsticao" Putina na agresiju. POLITIČKI NAIVNO „Tvrdoglavo insistiranje Nemačke na saradnji sa ruskim liderom uprkos njegovoj kontinuiranoj agresiji (sa čitavom listom zločina u rasponu od invazije na Gruziju do ubijanja neprijatelja u inostranstvu i ratnih zločina u Siriji) nije bila ništa drugo do katastrofalna greška koja bi obezbedila Angeli Merkel mesto među političkim naivcima, zajedno sa Nevilom Čemberlenom”, piše Politiko. Tako se Merkel poredi sa bivšim britanskim premijerom, koji je 1938. godine sramnim Minhenskim sporazumom Hitleru dao Čehoslovačku i tako ga podstakao na dalja osvajanja. Međutim, američki list zanemaruje činjenicu da je Merkel "tvrdoglavo insistirala na saradnji" sa američkim liderima Georgeom W. Bushom i Barackom Obamom, iako je prvi nazvao agresijom na Afganistan i Irak, a drugi na Libiju i Siriju. Međutim, Politico saradnju Merkelove ne naziva "katastrofalnom greškom". Ovo je dosledno pragmatičan stav Merkelove - saradnja sa Rusijom i Amerikom je neophodna, bez obzira što lideri tih zemalja vrše agresiju na suverene države. Ako nećete razgovarati sa liderima SAD i Rusije, s kim ćete onda razgovarati? Politico za Putinovu agresiju ne krivi samo bivšu kancelarku, već i cijelu njemačku političku klasu, uključujući i sadašnjeg predsjednika Frank-Waltera Steinmeier-a, kojeg optužuje da je 2016. kritizirao vojne vježbe NATO-a u blizini ruske granice 2016. kao "zveckanje oružjem i podsticanje na rat". „, dok istovremeno poziva da energetska saradnja bude „most ka Rusiji”. ODRASTAJUĆI U DDR-u Ovdje imamo klasičnu "zamjenu teza": svaka forenzička analiza će pokazati da je NATO-ovo "zveckanje oružjem i ratno huškanje" - a ne energetska saradnja Berlina i Moskve - stvorilo kontekst u kojem je Kremlj mogao proglasiti Rusiju ugroženom NATO-om. . i koriste to kao propagandu kao izgovor za agresiju na Ukrajinu. Sada se Merkel čak sumnjiči da je bila toliko "meka" prema autokrati Kremlja jer je odrasla u DDR-u, umjesto da shvati da je odrastanje u DDR-u njena komparativna prednost u odnosima s Putinovom Rusijom jer je imala lični uvid u totalitarnog sistema koji je oblikovao Putinov pogled na svet i karakter, te je bolje razumela za šta su zapadne službe, po sopstvenom priznanju, nesposobne - psihologiju Kremlja i Putina lično. Odrastanje u istom sistemu bio je jedan od faktora koji je omogućio Merkelovoj da se približi Putinu nego bilo koji drugi zapadni političar. Nije pomogla ni činjenica da su oboje tečno govorili jedan drugome, pa su mogli razgovarati i bez prevodioca. Tako je kancelar mogao čuti ono što drugi ne mogu. Kada je Putin prvi put citirao obećanja Zapada da se neće širiti na istok u Minhenu 2007. godine i najavio da Rusija neće dozvoliti Ukrajini i Gruziji da uđu u NATO jer ugrožava njenu bezbednost, rekao je da se Rusija neće obraćati, brinuti se za svoje sigurnost - niko na Zapadu to nije pažljivo slušao niti čuo ozbiljno. Osim nje. Samo je Frau Angela slušala i bila svjesna onoga što je čula i mogućih posljedica po Evropu - potencijalno po svijet - ako Putin jednog dana odluči da mu je dosta čekanja i krene vojno da se pozabavi onim što Rusija smatra da je prekršila zapadna obećanja. Ona je svojom razumnom politikom taj dan odgodila, dajući Evropi 15 godina mira i ekonomske saradnje sa Rusijom. I čim je otišla u penziju, došao je i taj dan. Ovo ništa ne govori o Angeli Merkel, ali govori o političkom diletantizmu onih koji vode Evropu nakon nje. Za razliku od njih, ona je znala da se nosi sa Putinom i Rusijom.

[balkantimes]

Može li vakcina postati društveno vlasništvo?

Građani dva puta plaćaju vakcine: kroz državne subvencije farmaceutskim grupama i zdravstveno osiguranje.

Izjavivši da će SAD imati prednost u snabdevanju vakcinom protiv korona virusa, Paul Hudson, direktor francuske farmaceutske grupe Sanofi, podsetio je svet da ljudsko zdravlje ostaje roba kao i svaka druga, čak i u situaciji kada je zaraza u toku, a preminulih se broje u stotinama hiljada.

„Američka Vlada ima pravo da bude prva kojoj će biti isporučene vakcine jer je prva u njih investirala preuzimajući rizik. Biće tako jer su SAD prve investirale pokušavajući da zaštite svoje stanovništvo kako bi pokrenuli ekonomiju“, rekao je.

Ova izjava još je jednom potvrdila je da se interes akcionara nalazi ispred interesa da se sačuva zdravlje ljudi.

U francuskoj javnosti Hudsonova najava da će SAD imati pravo preče kupovine vakcine izazvala je veliko uzbuđenje.

Socijalistička partija Francuske ovim povodom otvoreno je kritikovala neoliberalni ekonomski sistem koji počiva na načelu da se tržište samo organizuje bez ikakve regulacije države: „(Ovaj) sistem je takav da zarada uvek pripada privatnicima, a gubici ili investicije sistematski se prebacuju na kolektivni napor Francuza“.

Observatorija za transprentnost politike lekova poručila je povodom Hadsonove izjave: „Ovo nije ništa drugo do – ucena kako bi se dobila finansijska pomoć iz javnog budžeta“.

Da li se vlada stvarno ljuti ili se samo pravi ? – pitali su se brojni francuski analitičari. Da li je stvarno moguće da vlada nije znala da je američka vlada iz svoje strateške rezerve namenjen zdravstvenim krizama izdvojila 226 miliona dolara u istraživanja grupe Sanofi? Tim pre što je Serge Weinberg, predsednik upravnog odbora Sanofi, lični predsednikov prijatelj i zaštitnik koji ga je 2008. godine preporučio za zaposlenje u Rotschild banci.

Državni novac za privatnu industriju

Sanofi je svetski lider u proizvodnji vakcina i treća farmaceutska grupa po finansijskoj snazi u svetu. Ova grupa nastala je spajanjem dve velika javna farmaceutska preduzeća u Francuskoj. Svoj razvoj duguje francuskom javnom zdravstvenom osiguranju i državnoj agenciji za lekove.

Francuska država zbog istraživačke delatnosti oslobađa Sanofi poreza u visini od oko 150 miliona evra godišnje. Uz to Sanofi dobija i državne subvencije za naučna istraživanja.

Kada je o ovom novcu reč nema međutim govora da Francuska može da ima neka posebna prava „jer je preuzela rizik“ kako je to Paul Hudson rekao za SAD.

Na snazi je sistem po kome građani plaćaju prvi put za lek ili vakcinu tako što se od njihovog novca finansiraju subvencije farmaceutskim grupama za naučno istraživanje. Drugi put građani plaćaju kada vlasnik patenta dobija isplatu od javnog zdravstvenog osiguranja.

Francuski naučnici sa zavišću gledaju u susednu Nemačku. Kada je vlasnik privatne nemačke laboratorije CureVac hteo da proda svoju vakcinalnu tehnologiju SAD, Evropska komisija odmah je našla 80 miliona evra da bi ta tehnologija ostala u Evropi.

Ta suma je deset puta veća od novca koji francuska država godišnje odvoji za Nacionalnu agenciju za istraživanja (ANR). „Kako da se ne osećamo poniženima?“, pitao je javno Bruno Canard, direktor nacionalnog centra za naučna ostraživanja (CNRS).

Već godinama sve francuske vlade vode politiku prepuštanja zdravstva privatnom sektoru uključujući tu i medicinska istraživanja. Budžeti za državne laboratorije i bolnice sve su manji.

Državne laboratorije i istraživački institute prinuđeni su da traže od privatnih grupa da ih finansiraju. Tako privatne farmaceutske grupe kao Sanofi, daju novac državnim institutima i  bolnicama kako bi ovi sprovodili istraživanja pod njihovim nadzorom. Od rezultata tih istraživanja profit izvlače naravno samo privatne grupe. To je postalo normalno, iako je reč o parazitiranju privatnog sektora nad javnim i zapravo izvlačenju novca građana iz javnog sektora u privatne firme.

U jeku pandemije krajem aprila Sanofi je svojim akcionarima podelio dividende u visini od skoro četiri milijarde evra što je rekordni iznos od kada je ova farmceutska grupa stvorena. To je izazvalo protest sindikata zaposlenih koji smatraju da je taj novac trebalo investirati u istraživanja vakcina i lekova protiv korona virusa.

Strategija po mjeri dioničara

Ceo svet očekuje da bude pronađena vakcina protiv korona virusa.

Otvoreno je za sada pitanje da li će jedna farmaceutska grupa moći da dobije ekskluzivno pravo da izvlači dobit od otkrića vakcine i zarađuje kolosalne sume dok je polovina sveta u ekonomskoj krizi.

Patrik Biecheler, ekspert za farmaceutsku industriju, rekao je u intervjuu za radio Europe1 da će „velika petorka“ džinova farmaceutske industrije u svakom slučaju biti „dobitnik“, čak i ukoliko bi neka manja ekipa pronašla vakcinu. Nju bi prosto progutale velike grupe otkupivši je kako se to obično dešava u sličnim situacijama. Profit od vakcine na kraju bi tako završio u džepovima akcionara.

„Ili zarađujemo na zdravlju ljudi ili smatramo da je prvi cilj farmaceutske industrije da spašava živote“, zaključuje Biecheler i podseća da se isto pitanje postavilo u vezi sa vakcinom protiv bolesti SIDA.

Tieri Bodin, koordinator sindikata CGT u grupi Sanofi, smatra da je vreme za menjanje logike. „Sanofi bi trebalo da prestane da izvlači profit iz ove krize i da dozvoli slobodan pristup patentima kako bi se našao lek (za korona virus). Više nego ikada ranije postavlja se sada pitanje podruštvljavanja farmaceutske industrije“, rekao je ovaj sindikalni funkcioner.

Vakcine kao opšte dobro

Na nedavno održanoj generalnoj skupštini Svetske zdravstvene organizacije (WHO) izglasana je rezolucija kojom se podržava „hitno ukidanje prepreka“ za „opšti, brz i ravnopravan pristup“ vakcinama i za dobrovoljno ustupanje patenta za njih. Ova formulacija naišla je na osudu SAD koja je u njoj videla „loš signal pronalazačima“. Što se tiče farmaceutske industrije ona tvrdi da su patenti nužni da bi isplatili visoke troškove medicinskih istraživanja i prozivodnje.

Čuje se sve više glasova u prilog ideji da vakcine postanu opšte, svetsko dobro, besplatne za sve ljude i oslobođene zakona tržišta.

Pored nevladinih organizacija kao što je Oxfam, na to su u aprilu, između ostalih, pozvali i francuski predsednik Macron i nemačka kancelarka Merkel. Sa njima se slaže i Francis Collins, direktor glavnog državog zdravstvenog instituta u SAD (NIH).

Kineski predsednik Jinping izjavio je da će kineska vakcina kada bude razvijena biti opšte dobro dok zapadni mediji postavljaju pitanje da li je ovo najavljeno dobročinstvo „s predumišljajem“ radi širenja kineske zone uticaja i interesa.

Većina francuskih stručnjaka koji se ovih dana oglašavaju i tumače „aferu Sanofi“ kaže da sve zavisi od toga ko će pobediti u trci za vakcinom. Postoje dva glavna krupna finansijera. Prvi je američko Ministarstvo zdravlja koje finansira istraživanja Moderna Therapeutics i Sanofi.

Ako ova ekipa pobedi, male su mogućnosti da se dobrovoljno odreknu prava na patente.

Druga grupa je CEPI – međunarodna koalicija (Coalition for Epidemic Preparedness Innovations) bazirana u Norveškoj koja ima rezervu od 680 miliona dolara. Finansiraju je države, NVO i filantropske organizacije Fondacija Bill i Melinda Gates. Ako bi ova grupa pobedila u trci za vakcinom postoji mogućnost da se napravi neka pogodba oko patenata i prava na „intelektualnu svojinu“.

Više inicijativa pokrenuto je kako bi se ublažila primena  principa „prava na intelektualnu svojinu“ u slučaju vakcine protiv korona virusa. Neke države mogle bi da aktiviraju odrednicu iz ugovora Svetske trgovinske organizacije kojom se daje mogućnost državama da ne poštuju pravila o intelektualnoj svojini u „ekstremno hitnoj situaciji“.

Stručnjaci za međunarodno pravo međutim upozoravaju da su se u prošlosti zemlje u razvoju koje su aktivirale ovu odrednicu uglavnom našle pod prtiskom zemalja – vlasnika patenata, naročito SAD.

Daleko je vreme kada je amerčki naučnik Jonas Salk 1953. godine doneo odluku da se odrekne prava na patent za vakcinu protiv poliomielitisa u ime odbrane čovečanstva.

„Možemo li da imamo patent za sunce?“, upitao je tada začuđene novinare obrazlažući svoju odluku.

Izvor: Al Jazeera

[jollycherryblossomwombat]

ZAPADNI SVET: Evo nove sezone! (FOTO, VIDEO)

Prethodna sezona završila se uništenjem skoro svega, osim Dolores koja je uspela da pobegne u telu "domaćina" koji izgleda kao Šarlot Hejl. Predstojeća sezona će nas, izgleda, konačno odvesti u život izvan parka. Glavnog lika igra Aron Pol ("Breaking bad"), a tizer koji je HBO objavio u noći kada se završio njihov najveći hit, "Igra prestola", pokazaće nam kratak uvid u svet pun robota, i na samom kraju, susret sa Dolores! Pogledajte, HBO je najavio da ćemo do sledeće godine čekati na ovu seriju! Izvor: YouTube/HBO Let's block ads! (Why?)

[fantasticnivodic]

TV vodič za autostopere

TV vodič za autostopere

Novi utorak, nova sedmica i nova doza vijesti iz svijeta TV serija. Jeste da smo pretjerali s prvomajskim praznicima i još uvijek varimo silno meso dok nas prate duhovi ubijenih životinja, a vegetarijanci s bakljama nam kucaju na vrata redakcije, nekako smo uspjeli sakupiti par insajderskih informacija. Pa da lagano počnemo.

Ne gasite TV. Kanal Nula se vraća

Antologijska horor serija Kanal Nula,…

[jutarnjiglasnik-blog]

Stoltenberg: NATO nema nameru da uzmiče pred Rusijom koja obnavlja staru moć

Stoltenberg: NATO nema nameru da uzmiče pred Rusijom koja obnavlja staru moć

VAŠINGTON – Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg rekao je da nema nameru da uzmiče pred Rusijom, te da će zapadni savez ostati na čvrstoj ali pravednoj liniji prema Moskvi, dok nastavlja da prima bivše sovjetske države.

Foto: universiteitleiden.nl

“Za nas, nije kontradiktorno biti čvrst u pristupu Rusiji, kao što jesmo i istovremeno tražiti dijalog”, rekao je šef NATO publici u Fondaciji…

[saznajemozavas]

Brana je pukla: Ostvaruju se Gadafijeve reči — „Svet će videti kad me ne bude bilo

Mase migranata nadiru ka severu. To postaje najvažnije pitanje novog doba u Evropi. Lideri Evropske unije su, posle skoro 10 sati haotičnih pregovora postigli dogovor o migraciji, ali detalji nisu saopšteni. Francuski predsednik Emanuel Makron je rekao da je „evropska saradnja pobedila“ i ocenio da je „iskazana solidarnost sa zemljama prvog ulaska“. Gosti emisije „Svet sa Sputnjikom“ politikolog Aleksandar Pavić i Slobodan Janković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu saglasni su da će to biti samo privremeni flaster. Objašnjavaju da postoji ideološki sukob između globalista, ljudi koji ne veruju u granice, i nadolazećih snaga koje su nacionalno opredeljene, koje predstavljaju izraz revolta birača protiv tih briselskih elita, kojima je dosta ekonomske stagnacije, monopolizacije, ali i nekontrolisanog priliva migranata i porasta kriminala koji ide sa tim. Janković kaže da ima puno zainteresovanih aktera koji su uložili puno novca i da istorijsko iskustvo pokazuje da ništa nije večno, pa samim tim ni Evropska unija. „Nije u pitanju samo migrantska kriza, već i preformatiranje svesti evropskog čoveka. Jedni predlažu da se uloži veliki novac u Afriku, odakle sada dolazi najveći broj migranata. Mnoge zemlje na Mediteranu iskoristile su ovu krizu da isprazne svoje zatvore i da zatvorenike pošalju u Evropu“, dodaje Janković. Aleksandar Pavić ima druga saznanja — Brisel zapravo plaća reket bandama u Libiji koje kontrolišu protok migranata. „Plaćaju im, između ostalog, da ne bi trgovali ljudima, da ih ne bi slali dalje brodovima za Evropu. Gadafi je govorio da je on brana nekontrolisanoj migraciji i da će svet videti kad njega ne bude bilo, a njega su srušile Amerika i ta ista Francuska koja sada drži lekcije Italiji. Sada je ta brana pukla“, kaže Pavić. Činjenica je, kaže, mase nadiru ka severu. Liberali igraju na kartu krivice, koju osećaju mnogi u zapadnim državama koje imaju kolonijalno nasleđe, u smislu da moraju da imaju empatiju prema ljudima koji dolaze iz tih zemalja koje su nekada porobili. „To je u redu, ali šta se to nas tiče, kao i drugih država koje nemaju kolonijalnu prošlost. Onda bi svi trebalo da nagrnu u Veliku Britaniju, ali nikad ih neće pustiti. ’Bregzit‘ je delimično posledica pitanja migracija. To možda postaje najvažnije pitanje našeg doba u ovom delu sveta“, ocenjuje Pavić. Najveći uspeh tih globalističkih elita jeste da ubede svet preko medija, koje oni većinom kontrolišu, da je ono što oni žele teorija zavere, kaže Pavić i dodaje da nadnacionalne elite žele ljude bez korena. Njima odgovaraju mulitinacionalne, multi-kulti sredine koje stvaraju sa migrantima, zato što u toj liberalnoj demokratiji koju veličaju, gde je rascepkano biračko telo, niko ne može da vlada. Na kraju, vladaju tehnokrate ili birokrate. „Predstavnici nove Vlada Italije govorili su o vezama takozvanih humanitarnih NVO koje imaju čamce koji preuzimaju migrante na moru, pa ih prebacuju u Italiju. Oni su povezani sa krijumčarenjem ljudi i svaka od njih je povezana sa Sorošem“, kaže Pavić. Slobodan Janković kaže da sada svi kukaju o migrantskoj krizi, a zaboravljaju da su zapadni političari imenovali Rusiju kao najveću opasnost. Nedavno je novi ministar unutrašnjih poslova Italije Salvini rekao u NATO-u: „Nije naš glavni neprijatelj na istoku, već na jugu“. To je prema Jankovićevom mišljenju prava stvar, ali nadnacionalne elite koje su se ustoličile u zapadnim prestonicama sprečavaju prihvatanje razumne inicijative o kolektivnoj nedeljivoj bezbednosti koja je lansirana iz Moskve još 2009. godine. Predsednik Češke Miloš Zeman već duže vreme ponavlja da u Evropi nema mesta za sve migrante i da bi bilo bolje da EU uloži sav svoj novac u zemlje iz kojih oni dolaze i da ih tamo zadrže. Aleksandar Pavić kaže da će to i uraditi, ali samo ako budu morali. „Bankarska međunarodna elita su globalisti, ljudi koji vole da imaju nelegalne migrante kao baštovane i bejbisitere i da im plaćaju malo. Znamo na šta liči kada Zapad ulaže, na kraju su opet oni bogatiji.“ Kako sami ne mogu da nađu adekvatno rešenje za migrante, evropski lideri su na korak od uslovljavanja zemlja na Balkanu da uspostave migracione logore. Janković to objašnjava licemerjem. Kaže da imaju potpuno drugačiju viziju sveta i da gledaju i ljude i teritorije kao potrošnu robu. „Njih ne zanima da li je to licemerno, moral su odavno zaboravili. Imaju pritisak i gledaju da smanje unutrašnje nezadovoljstvo onih koji sutra mogu da izaberu drugačiju vladu, dok se ne uvede demokratija bez izbora“, smatra Janković. Što se tiče Srbije, možda ima ljudi koji zamišljaju da će Evropska komisija reći da ne želi Srbiju u EU ako ne prihvati migrante, ali je Aleksandar Pavić uveren da se to neće dogoditi. „Ako bi to rekli, izgubili bi polugu za ucenu, za pritisak. Vidite da naš ulazak u EU prosto nije tema. Francuska blokira i Makedoniju, BiH i Albaniju. Pre dva meseca na NATO skupu u Bugarskoj pričalo se o politici EU i NATO-a u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi i na Kavkazu i niko nije spominjao Srbiju“, ocenjuje Pavić. IZVOR DIREKTAN LINK: https://rs-lat.sputniknews.com/analize/201806301116307018-migranti-evropa/ Read the full article