#Importanne Centar | Explore Tumblr Posts and Blogs

zasvepare · 6 years

Photo

Neobavešteni ljudi se svačim oduševe,

pa tako i ja, čim sam u katalogu hrvatske Nacionalne i sveučilišne knjižnice otkrio da je roman Lojzeta Kovačiča — PRIŠLEKI — objavljen prošle godine u izdanju zagrebačke kuće Alfa pod naslovom PRIDOŠLICE — dodatno obradovan što nisu DOŠLJACI — , rešio sam da odem u Zagreb i kupim svoj primerak.

Vozač me je tog prvog juna pokupio na Autokomandi tačno u 9:00 a ispred Glavnog kolodvora istovario u 13:10, kako je u maršruti Bla-Bla-Cara i bilo predviđeno.

Prijatelj kod koga je trebalo da odsednem napomenuo mi je da će biti slobodan tek popodne, te kako je, osim ovog s Pridošlicama, to bio jedini planirani susret koji sam za tih 32 sata u Zagrebu nameravao da obavim, odmah po prispeću se, sa rancem i cegerom na leđima, uputih preko trga kralja Tomislava ka Britanskom trgu.

Tamo sam pre otprilike pet godina bio u društvu prijatelja koji me je odveo na trg, prethodno mi napunivši glavu njime, i kako sam tad imao ulogu nekoga ko će u trg i njegov značaj tek biti iniciran, nisam mogao pred pokazivačem da se posvetim detaljnom tumaranju (valja mi možda proučiti zašto poznato društvo deluje psihološki negativno na opsežnost brkljanja po tezgama).

Da bih se nekako iskupio za pređašnju neobaveštenost, pre puta utvrdih da je Britanac i petkom otvoren i tom prilikom reših da će to biti prvi zagrebački punkt. Na laktu između linije koja od Kolodvora preko Štrosmajerovog trga, Zrinjevca, vodi do Praške ulice i Ilice — na trgu bana Jelačića — ne odoleh gladnim očima i upadoh u knjižaru Ljevak. Kako bih predupredio svoju manijakalnu potrebu da se, i ne ušavši propisno u knjižaru, satima zablentam u knjige, koje su u Ljevku bile tako ukusno i, kako bih rekao, isuviše gostoprimljivo poređane, s vrata upitah: Imate li Pridošlice Lojzeta Kovačiča i ostadoh nadomak stola na kojem je pisalo “NAJNOVIJE KNJIGE” da stojim, podalje od njegovih rubova, dok je knjižarka prelistavala policu sa stranim pa sa domaćim autorima (što sam ja već iskenirao) pa se potom popela na sprat, ka humanistici, a ja sam zverao okolo, praktično nepomičan, i ni tako usiljeno statičnom nije uspela da mi promakne knjiga sa neprimetnim naslovom Svijet ide dalje.

Godina, ošacujem, 2017. O ovim Laslovim novelama mi je, dakle, čitavih pola sata oduševljeno govorio Oto Tolnai koga sam sreo u Galeriji prošle nedelje a kada sam ga upitao je li knjiga izašla na srpskom, napomenuo je da jeste i pošto je nije našao u knjižari Delfi gde je bio naumio da mi je kupi, preporučio mi da se obratim prevodiocu, Marku Čudiću. Marko mi je odmah odgovorio kako će knjiga, pod naslovom IDE SVET, da se pojavi najesen u Rendetu i obećao da će mi, čisto za moje oči, poslati rukopis prevoda kada ga doradi.

Pa opet svest o postojanju Laslovih novela nije mi davala mira. (Obaveštenost od koje se ne spava!) Pre polaska u Zagreb, tražio sam ga po svim dostupnim elektronskim bibliotekama: Libgenu, Soulseeku, Aaaaargu, Balkan-Downloadu i nigde se nije našao naslov The World Goes On, ni na jednom drugom jeziku.

I naravno, morao je da mi se podastre u izdanju OceanMora, gde je izašlo praktično sve od Lasla, za neverovatnih, bezobraznih, besprizornih 160 kuna.

Škrto sam je odmerio dok je prodavačica već treći put silazila sa humanistike tragajući po policama za slovom K. Budući da sam se unapred o događajima za vikend informisao, bio sam upućen i u izvesni mali sajam koji će sutradan ujutru, drugog, u subotu, biti priređen na Zagrebačkom velesajmu. Istim pogledom, koji bi se mogao čitati kao: “uhvatiću ja tebe, samo po pristupačnijoj ceni”, streljao sam i Kasno ljeto Danijela Dragojevića, premda sam ga već od prijateljice iz Splita dobio uslikanog. Neodložnost traži brže podloge.

Prodavačicama — jer u međuvremenu su se uposlile obe koleginice iz smene, koje su neprekidno govorile: “Gde su ona dva primerka?” — izlazeći rekoh: ako nađete Lojzeta, molim Vas, odvojte ga za mene, i pođoh Ilicom ka Britancu.

Ako automatski naziv prvookačene slike ne laže, na trgu sam se obreo tačno u 13:56:31. S Ilice je izgledao prilično pusto. Prvo što sam snimio behu gajbice sa čeri paradajzom. Požalih zbog pauze u Ljevku. Kada sam prvi put bio došao na Britanac, bila je subota: trg je bio pun probranih antikviteta, a namirnice, ako ih je i bilo, bile su u manjini. Ali negde pri sredini primetih bezbroj kutija i kako je bilo strašno sunčano, nad njima dva-tri starija čoveka koji su prebirali po knjigama.

Pored natpisa pet kuna/ deset kuna, jedan sredovečni muškarac, crn, s maltene paž frizurom, sav u belom, s kačketom na glavi, privukao mi je pažnju svojim ritmom razgledanja. To što je on radio nije bilo prebiranje. To je bilo skeniranje. Vrškovima prstiju zahvatao je samo delove korica, i kako su knjige bile poređane u kolonama, kao u kartotekama, kroz njih je prolazio brzo kao kroz špil, ali po mom osećaju čak, previše brzo da bi video naslov, kao da ih je prepoznavao taktilno.

Odmah se pored njega nacrta stariji gospodin, zaseo za jednim od stolova oko Trga. Dok je moj ekspert i dalje munjevito rolao naslove — verovatno, kao klinci na menjaži, u sebi govoreći i’am... i’am... i’am... — starčić mu je govorio: — Imam nešto za tebe! Povede se priča o nekim likovnim radovima, grafikama i crtežima koje je starčić od nekoga privatno otkupio. Glava mog eksperta nije se ni mrdnula. Ali starčić ga nije puštao. Detaljno je popisivao pojedinosti nađenih crteža i prelaz na sledeći artikl, najverovatnije neku monografiju, na šta gospodin s paž frizurom — već sada alarmantno ličeći na mene — napomenu: — Svrati do mene u antikvarnicu. — Bićeš tu popodne? — Neću, ali biće ćerka. — Dobro, onda ću ti samo ostaviti. — Ne, bolje dođi u toku nedelje... Starčić je imao još barem tri ponude koje više nisam slušao, umešavši se donekle među kutije kojima ekspert nije tako maratonski prošpartao, i namerno se smestivši nad kutiju na koju će tek doći red, da mu vidim pogled kad shvati da ne može odmah da je štiklira.

Odvojih odmah jedan izbor iz poezije Vladimira Holana; Modijanovu Ulicu mračnih dućana u Znanjetovom izdanju; i knjigu eseja Henrija Milera u izdanju Augusta Cesareca, Mudrost srca, s neizbežnom sisom na naslovnoj strani.

Kad prodavca upitah, začudo se ne cenkajući, da li odlazi na buvljak, Hrelić, i da li ima šanse da tamo odem već danas, on stade da me odgovara, ma ovde su ti, reče, knjige jeftinije nego na Hreliću, gde su najbolji dani sreda i nedelja i prosto ne mogoh čoveku da uđem u reč koliko je insistirao: nemoj tamo, nemoj tamo.

Ali prodavac na Britancu nije bio nekolegijalan, kako sam u prvi mah pomislio. Hrelić nije bio njegov glavni nabavni kanal. Već u Zagrebu, na četiri sata ka zapadu, kada žele da se reše knjiga, ljudi se najpre blagovremeno obrate antikvarima, ne iznose ih navrat-nanos pred kontejnere, što je, izgleda, beogradski autohtoni običaj.

Sedoh u lokal Kraljevac pored pijace, gde sam već uspeo da iritiram konobara, gledajući oko sebe kao da sam se obreo u nekom drugom eksjugoslovenskom-eksaustrougarskom gradu. Zrinjevac me je podsećao na Ljubljanu: našavši se nadomak parka, pogledom sam po njegovim obodima tražio ljubljanski fast food u kojem se jede i posle ponoći. Strmina iznad Britanca bila je u svemu nalik jednom obronku koji se spuštao ka Miljacki. (Za tu strminu ću kasnije saznati da je Pantovčak.)

Informisah se o sedištu izdavačke kuće Alfa i pošto im poslah učtivi mejl (”da li se knjige mogu kupiti i u Vašim prostorijama), ne dočekavši odgovor, uputih se ka ulici Nova Ves, adresi sa sajta. U lavirintu između Dolca, Radićeve i Kaptola izgubih se sledeći svoj osećaj. Prolaznike sam uglavnom oklevao da upitam bilo šta s obzirom da su bili Kinezi. I kad izbih na Novu Ves, naravno da se ispostavilo da sam već bio u njoj jer se nalazila samo u produžetku Kaptola.

U knjižari Alfe, siguran da su već primili moju poruku i da me je primerak već čekao, upitah, praktično reda radi, za naslov, napomenuvši “Vaše prošlogodišnje izdanje”. Knjižarka se uposli poput onih u Ljevku, najpre po policama, potom po katalogu, da bi napokon rekla:

— Žao mi je, taj naslov je rasprodat. — Molim?! Ote mi se, prilično neučtivo, kafanski, kavgadžijski. Izgleda da je delovalo. — Pričekajte, molim, samo da obavim jedan poziv. Halo? Recite mi molim Vas, imate li Lojzeta Kovačiča? Pridošlice? Da, to je taj gospodin? (meni) Vi ste već zvali? (klimam) Da, ovde je, na Novoj Vesi. Šta? Jedan primerak je rezervisan za njega? Ostatak razgovora, koji je protekao u monotonom a-ha, a-ha, a-ha, kao što možete posumnjati, ispratio sam na iglama i pokušao da se osmehnem najsusretljivije što mogu kad je knjižarka spustila slušalicu. — Ima rezervisan primerak za vas u našoj knjižari u Importalnom centru. Izgleda da je poslednji primerak. — Mora da je tiraž bio mali — ne suzdržah se od svoje detektivske opservacije — kad je prošlogodišnje izdanje već iscrpeno. — Pa i ne baš: naši tiraži su oko 2000. Ubeležih u svesku: Importalni centar, Kolodvor, iza Konzuma. — Ako vam je predaleko da odete do Kolodvora, primerak vas može čekati ovde u ponedeljak? Nijeknuh triput i odmah se zaputih tamo. I spustih se ponovo ulicom Nova ves pa Kaptolom, niz Dolac, preko Praške, kroz Zrinjevac, Štrosmajerov i Tomislavljev trg i grunuh u podzemni prolaz pod Trgom Ante Starčevića. Importalni centar se zapravo zvao Importanne. Kako uđoh u knjižaru, dve prodavačice se prenuše. — Lojze Kovačič, Pridošlice, naručen primerak — izgovorih već monotono — nadam se da me čeka. — O naravno, izvolite. —

I kao da je to najnormalnija stvar na svetu, kao da se poslednji primerak prodaje na isti način kao i prvi, drugi ili stoti, gospođa bez pauze, nepromenjenim glasom, dodade: — Za Vas: 190 kuna.

Kad broji stranu valutu,

čovek nema nikakav osećaj o tome da bilo šta daje. Zna samo da bi, da ju je naručio preko sajta, da nije došao u knjižaru, kako će se ispostaviti, po poslednji primerak u gradu Zagrebu, skupa s poštarinom platio ukupno 50 eura. Zatraži da mu knjižarke udare pečat “Poslednji primerak” što su one pogrešno shvatile kao šalu. Odmah otvorivši prvi tom Pridošlica, koga je već dobrano načeo u engleskom prevodu (

Newcomers

), s obavljenom glavninom zadatka produži ponovo uz Trg kralja Tomislava do Banovog Placa, gde će se oko 16 i naći s prijateljem.

Tog dana je prešao 14.702 koraka, odnosno 9,70 kilometara.

Sutradan, oprostivši se s prijateljima koji su ga ugostili u naselju Špansko, pošto su zajedno doručkovali tri vrste humusa i u galeriji VN prelistali Likovne dnevnike Mie Maraković, tragač za makar-koliko-jeftinijim knjigama uputio se ka Zagrebačkom velesajmu, otkucavši polusatnu kartu od četiri kune u tramvaju četrnaest.

Našavši se nadomak Novog Zagreba, upitao je staricu na sedištu iza: “Oprostite, da li je Velesajam blizu?” Starica s tamnim naočarama sedela je nepomično ne odgovarajući. Pitalac se uplaši. “Oprostite!” Ništa. “Izvinite.” Tajac. Tek, u jednom trenutku starica mljacnu i priznade da je zaspala, te se saputniku, uputivši ga gde da siđe, zahvali što ju je probudio.

Sajam ga je, svojim konturama, ponovo podsetio na nešto sarajevsko, Skenderiju. Prateći žute strelice s natpisima “sajam knjiga”, svestan da, kako prijatelj Miloš reče, “jedino on zna da se u Zagrebu u junu održava nekakav sajam knjiga”, prođe pored monumentalne izvrnute bele piramide na plavom postolju u dvorištu Velesajma i uđe, kako je i očekivao, u pusti hol pun stolova.

Na sve knjige primenjivao se određeni popust. Nije bilo izdanja Oceanmora. Prodavac je napomenuo da će se izdavač sigurno pojaviti već preksutradan, u ponedeljak. Milion izdanja Frakture, ali među njima nijedno Kasno ljeto. I taman što se spremi da se pokupi kao siroče, na jednoj od polica zateče sledeću knjigu-objekat.

Prethodne večeri, u Beertiji, na Opatovini,

na soareu posvećenom muzici devedesetih, gde sam požalio što sa sobom nisam poneo neku kariranu košulju, sa Dinkom i Josipom sam pričao dosta o Bekavcu. Moja se upućenostu materiju svodila na to da ponavljam kako se nijedna njegova knjiga u Beogradu ne može naći. Kada se njegovo ime ukuca u opšti katalog Narodne biblioteke, da se uočiti da imaju jedan primerak Policijskog časa, koji je dostupan u mađarskoj biblioteci u Subotici. (Da i to nije Otovo maslo?)

U njihovoj probranoj biblioteci na Španskom listao sam upravo GALERIJU LIKOVNIH UMJETNOSTI U OSIJEKU, više je gladio nego listao, dugo se zadržavši na terminima “šum”, “bioakustika” i gramofonskoj singlici na trećoj unutrašnjoj korici.

“Sto kuna umesto 130, i ploču uključujući”, rekoh na Velesajmu i platih, karticom. Međutim, odmah je potom otvorivši u četrnaestici, razočarah se što ploče u ovom izdanju nije bilo.

To mora da je bilo izdanje namenjeno puku koji argatuje i nema pare da priušti i gramofon.

Kako bilo, požurih opet na Britanac gde, čekajući prijatelja Miloša, kupih Krležine Novele za pet kuna.

Između dvesta i pet kuna, dakle, bibliožderi moji, variraju zagrebačke cene knjiga; ne postoji sredina; i onaj ko je spreman da se nosi sa tim neumerenim krajnostima, s jedne strane napuhanih da bi izdavač besno zaradio na državnim konkursima, s druge strane spuštenih da bi bile pristupačne običnom puku, moraće iste te dve krajnosti da nosi u svojim džepovima, i krupne trocifrene novčanice i sitne lipe.

I taj kupac, kad se nađe u takvom vrzinom kolu, mora sam da bude, najblaže rečeno, nekonsekventan:

TAKO I JA,

samo što u kafiću Sedmica opleh u razgovoru s Milošem po svim SHS-izdavačima koji bezobrazno naduvavaju cene knjiga

da ih niko ne bi kupovao (to je nova teza koja zaslužuje da joj se vratim čim prođe leto!)

zamolih ga da se prošetamo koji ćošak niže,

preko Frankopanove,

Cvjetnim trgom,

do Ilice,

do knjižare Ljevak, koja je,

bezobrazno

, i subotom popodne punom parom radila,

sa vrata se propeh, izvih i dohvatih oceanmorsko plavobelo izdanje

Svijet ide dalje

i kad je odjednom preljubazna prodavačica rekla da je moja uplata od 160 kuna karticom odobrena,

bilo je jače od mene,

urliknuo sam

YES!

#zagreb #laszlo krasznahorkai #lojze kovačič #luka bekavac #velesajam #ljevak #alfa #otto tolnai

1 note · View note