#Čerčil

[e-kultura]

Knjižara Glasnik ~ Promo knjige Kristofer Katervju : Čerčil i Tito

[balkanin]

Anđelina Džoli prodala Čerčilovu sliku za osam miliona evra

Anđelina Džoli prodala Čerčilovu sliku za osam miliona evra

Slika nekadašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila, koja je bila u vlasništvu glumice Anđeline Džoli, prodata je na aukciji u Londonu za osam miliona evra (sedam miliona funti). Suma je gotovo četiri puta viša od procenjene i oborila je prethodni rekord kada je jedna Čerčilova slika prodata za nešto manje od dva miliona evra. Slika Kula džamije Kutubija, koju je Čerčil naslikao u Marakešu…

[dakic17n]

Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi.

- Vinston Čerčil

[fortuna-hibiscus]

* * *

“Ako započnemo svađu između prošlosti i sadašnjosti, uvidećemo da smo izgubili budućnost.”

Čerčil

[citatioprijateljstvu]

Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi.

Vinston Čerčil

[knjigeobradovic]

SVETSKI RAT (I i II deo) - VINSTON ČERČIL

SVETSKI RAT (I i II deo) – VINSTON ČERČIL

[mndstz]

Pričalice, ovo će vas zanimati!

Ljudski govor je stariji od pisanog jezika nekoliko desetina hiljada godina. Niko ne zna tačno kada su ljudi izgovorili prve reči. Iako je uvreženo mišljenje da žene pričaju više od muškaraca, nema baš pouzdanih dokaza za to. Jedna studija je pokazala da žene dnevno izgovore 13.000 reči više od muškaraca, dok druga studija nije našla razlike između toga koliko pričaju muškarci, a koliko žene. Džon Mošita Džunior je decenijama bio čovek koji govori najbrže na svetu. Mogao je da izgovori 583 reči u minutu! Dok govorimo, aktivne su desetine mišića na usnama, u grlu, jeziku, ali ipak, govorenje normalnim tonom nas ne umara ništa više od ćutanja. Oko 50 miliona ljudi širom sveta muca, tj. nevoljno ponavlja određena slova reči, što ometa njihov govor. Neke od poznatih ličnosti koje su mucale su bili Fridrih Niče, Vinston Čerčil, Merilin Monro... Britanski psiholog dr Nikolas Emler tvrdio je da se 80 odsto uobičajene konverzacije zasniva na tračarenju. Zbog toga je tvrdio da je tračarenje važan deo ljudskog bića. Istraživanja pokazuju da većina ljudi čak 60 odsto vremena tokom razgovora zapravo govori o sebi. Kada je reč o konverzaciji na društvenim mrežama, pojedinci utroše oko 80 odsto vremena govoreći o sebi. Nemost je nemogućnost osobe da govori, a uzroci za to su različiti – od oštećenja glasnih žica, preko neuroloških stanja, do degenerativnih bolesti. Veoma je retko da su ljudi od rođenja nemi. Reč glosolalija opisuje iznenadnu sposobnost da osoba govori jezikom koji ranije nije govorila. Stručan naziv za pričanje u snu je somnilokvija. Francuski filozof Žan Žak Ruso tvrdio je da je usmeni govor nastao ne samo iz potrebe, već i da bismo mogli da izrazimo svoje strasti. Oko 25 odsto ljudi pati od glosofobije, odnosno od straha da govore u javnosti. Psiholog Albert Mehrabian je tvrdio da je govor samo mali deo komunikacije. Smatrao je da se komunikacija sastoji 55 odsto od govora tela, 38 odsto od tona glasa i samo sedam odsto od reči koje upotrebljavamo. U jednom izolovanom izraelskom gradu sa najvećim brojem gluvih osoba, osmišljen je znakovni jezik, kako bi mogli međusobno da se sporazumevaju. Lingvisti su decenijama proučavali tu zajednicu, u nadi da će otkriti nešto više o osnovama ljudske komunikacije. Mnogi ljudi pate od "telefonske anksioznosti", odnosno telefonski razgovori im predstavljaju stres. U nekim jezicima, poput mandarinskog, na primer, jedna reč može da ima i do osam različitih značenja, u zavisnosti od tona kojim se izgovori. Deca prirodno nauče jezik koji se govori u njihovom okruženju, bez obzira na to da li se neko trudi da ih nauči ili ne. Napretkom tehnologije, ljudi usmeno razgovaraju manje nego ranije, a više komuniciraju porukama. Studija sprovedena 2015. godine je pokazala da prosečan Amerikanac primi pet puta više poruka nego poziva dnevno. Mnogi ljudi hodaju dok razgovaraju telefonom. Psiholozi veruju da je to mehanizam kojim pokušavaju da nadoknade odsustvo govora tela i neverbalne komunikacija, koja je inače prisutna u razgovoru lice u lice. Selektivni mutizam je poremećaj sa kojim se uglavnom suočavaju deca, a podrazumeva da im je teško ili čak nemoguće da govore u određenim situacijama – na primer, u školi, ili pred nekim nepoznatim ljudima. Let's block ads! (Why?)

[mentalnahigijena]

Kada je Jakob Moreno, jedan od pionira grupne terapije, dvadesetih godina prošlog vijeka u Beču stvarao svoju tehniku psihodrame, koristeći pozorišne prostore, sigurno nije mogao ni da zamisli da će sto godina kasnije politička scena u Crnoj Gori postati idealan eksperiment njegovih ideja. Bila je dovoljna inicijativa da se formira manjinska vlada, pa da se osnovni akteri vlasti u Crnoj Gori, baš kao u psihodrami, pokažu u svojim stvarnim bojama.

Piše Žarko Korać za Gradski.me

Kako se moglo očekivati, glavni junak je postao premijer Krivokapić. Od trenutka od kada je izgubio parlamentarnu podršku, bar od prije nekoliko mjeseci, skoro da nas svakodnevno ubjeđuje da je predsjednik "najbolje vlade u istoriji Crne Gore"! Čovjek bi od ovako neuspješnog premijera očekivao nešto malo skromnosti, da sačeka da bar neko drugi to kaže, ali rukovodeći se idejom da je "skromnost za budale", postao je glavni i, bojim se, jedini PR svoga rada. Izabran gotovo slučajno za tu funkciju, on nije ni svjestan da o radu Vlade govore njeni rezultati, a ne česte konferencije za štampu. Izabran kako bi pokojni vladika Amfilohije Radović bio stvarni premijer, jer se radilo o čovjeku izrazitih političkih ambicija, sticaj okolnosti je odredio činjenicu da je Krivokapić postao neko ko treba samostalno da donosi odluke bez sufliranja mitropolita. Pokazalo se ne samo da nema nikakvog političkog iskustva, zbog čega ga je mitropolit Amfilohije i izabrao, već da je potpuno nesposoban da donosi bitne odluke za crnogorsko društvo u cjelini.

Ali pravi lični raspad premijera Krivokapića dogodio se kada se krenulo u aktivnosti za formiranje manjinske vlade, gde za njega ne bi bilo mjesta. Od tog trenutka on se prilično neuračunljivo ponaša — posljednja je njegova izjava "da parlament može samo jednog premijera da izabere". Možda bi mogao da pogleda istoriju parlamentarizma u Italiji i otkrije da je Italija poslije Drugog svjetskog rata imala 59 predsjednika vlada. Ali teško da bi mu to pomoglo. On tvrdi da se radi o "najvećoj izdaji u istoriji Crne Gore", što bi Crnu Goru učinilo vrlo srećnom zemljom, ako je njegova smjena njena najveća izdaja. Ljudi koji su aktivno u politici ipak u principu znaju da se vlast pod normalnim okolnostima i gubi i dobija. Nikome nije garantovan opstanak na vlasti. Jedan od najvećih političara koje je Engleska imala Vinston Čerčil izgubio je izbore neposredno poslije rata i prestao da bude engleski premijer.

Ali reći ćete — šta je blijedi Čerčil prema političkom gorostasu Krivokapiću? On viče ovih dana ‘izdaja’, on spasilac Crne Gore, njena nada i dika, da bude smenjen. To su, kao u Šekspirovom Juliju Cezaru, najgori uradili najboljem.

Sve bi to bilo karikaturalno da nije izraz jedne svijesti koja nema baš nikakav uvid u sopstvene sposobnosti. Ili možda tačnije — kada potpuno anonimnog čovjeka postaviš za premijera, on gubitak vlasti doživljava bukvalno kao društvenu smrt. Niko ga neće, ali on bi da bude makar još malo na vlasti. Lijepo mu je bilo — prvi put u životu svi ga gledaju i slušaju. Ovo samoponižavanje, bez tračka svijesti da sam ponudi ostavku i napusti funkciju, završna je scena jedne mučne epizode u političkoj istoriji Crne Gore koja, bojim se, još uvijek nije završena.

Za to se postarao drugi važni učesnik psihodrame — predsednik parlamenta Aleksa Bečić. One velike fotelje koje su nosane unaokolo, da bi se u njima fotografisao, valjda su definisale njegovo shvatanje vlasti kao potvrdu sopstvene vrijednosti. I zato i on organizuje demonstracije podrške samome sebi i zato i on viče "izdaja". Ko bi rekao da ova dva ovoliko generacijski razdvojena čovjeka, Krivokapića i Bečića, toliko povezuje narcizam i shvatanje politike kao objektivizacije sopstvene vrijednosti. Umesto intrinzičke, njih povezuje spoljna validacija uspješnosti — sa funkcijom si sve, bez funkcije ništa.

I tako "novi, pošteni i principijelni političari" poslije promena u Crnoj Gori pokazuju se daleko tvrđe vezanim za svoje fotelje od prethodne vlasti. Politika je uvijek bila i vještina mogućeg. Ako mjesecima opstaje vlada bez parlamentarne podrške, kako oni zamišljaju demokratske principe i budućnost Crne Gore? Dovoljno je što su smijenili DPS da budu na vlasti? Narod ih voli, pa parlamentarna podrška nije bitna?

Koliko god nekome ova psihodrama, gdje su dva glavna učesnika predsjednik Vlade i predsjednik Skupštine, djelovala tragikomično, ipak se radi o prilično ozbiljnim pitanjima. Smjenjivost vlasti je osnov parlamentarne demokratije. Od Bjelorusije do Srbije, svako dovođenje ovog principa u pitanje tiče se sudbine društva. I Bečiću i Krivokapiću su puna usta optužbi da je prethodna vlast u Crnoj Gori bila "kriminalna". Pa ipak, ona je mirno i bez potresa predala vlast, nakon što je izgubila izbore. I to samo sa poslanikom manje. A predala je jer je formirana nova skupštinska većina koja je nije podržavala. Da li sada ovi novi "lijepi i principijelni" političari misle da pitanje skupštinske većine nije više bitno kada su oni u pitanju? Sigurno je da će u relativno kratkom vremenu Crna Gora imati nove parlamentarne izbore. Bilo bi dobro da se birači sjete ovog ponašanja sadašnje vlasti i njihove potpune nesposobnosti, te da prihvate da je vlast smjenjiva.

A što se tiče njihovog očaja što će sići sa vlasti, imam predlog. U Crnoj Gori je bio teniser Novak Đoković u posjeti manastirima i vladici Joanikiju. Njegova žena je rekla da se čovjek smiri kada zagrli drvo. U Crnoj Gori ima divnih šuma. Neka nađu neko drvo i zagrle ga. I neka mu suznih očiju ispričaju sve o drami silaska sa vlasti. Drvo će to sigurno razumjeti. Ljudi nešto teže.

[pozornicame]

🎩Vinston Čerčil bio je britanski političar i premijer Ujedinjenog Kraljevstva u dva mandata od 1940. do 1945. i od 1951. do 1955. godine. 📌Čerčil je takođe bio oficir u Britanskoj vojsci, ne-akademski istoričar, pisac i slikar. 📚Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine zbog svojih djela koje je pisao tokom cijelog života. 📌Prvi je od samo osam ljudi koji su postali počasni građani SAD. #citati #pozornicame #jun2021 #citat #vinstoncercil (na lokaciji Pozornica.me) https://www.instagram.com/p/CPp9a8qLzf9/?utm_medium=tumblr

[jollycherryblossomwombat]

Pitanje za milion! (VIDEO)

Takmičar u britanskoj verziji kviza "Želite li da postanete milioner" otvorio poslednje pitanje i postao prvi takmičar koji je stigao do "milionskog pitanja" posle više od jedne decenije. U pitanju je profesor engleskog jezika Džon Robinson, koji je iskoristio sve pomoći do ovog pitanja. Imao je "sigurnih" 500.000. Tada je voditelj šoua i emisije Grand Tour Džeremi Klarkson pročitao pitanje vredno milion. Koji od sledećih britanskih ministara nikada nije radio kao sekretar spoljnih poslova: Čerčil, Alek Daglas Houm, Entoni Idn ili Herold Makmilan? Izvor: YouTube/Lewis41 Robinson je rešio da ne odgovara na pitanje i otišao sa pola miliona!  Let's block ads! (Why?)

[balkanin]

Bolesna država, kasno za vakcinu

Bolesna država, kasno za vakcinu

Zlatko Dizdarević

Vinston Čerčil je – pominju mnogi izvori – ostao zabilježen u istoriji, mimo svega  zapisanog ili manje poznatog, i izjavom uoči početka Drugog svjetskog rata, kada je jedan od njegovih ministara, u raspravi kako namaknuti novac za odbranu od Nijemaca, predložio da se uzme iz budžeta za kulturu. Čerčil mu je na to odgovorio: “Pa šta ćemo onda braniti?”

Sjećanje na ovu izjavu…

[mndzdr]

Sersei, zar i ti?

Nikad ne biste rekli da i ona ima iskustva sa depresijom, ali... Zato je i važno da govorimo o mentalnim problemima jer su često vrlo "skriveni". Foto: YouTube/screenshot/The Late Late Show with James Corden U poslednje vreme, sve više javnih ličnosti priznaje da ima ili je imalo iskustva sa depresijom... Glumica Lina Hedi koja tumači lik Sersei Lanister u "Igri prestola", otvoreno je ispričala svoja iskustva sa depresijom. Ona je gostovala u emisiji Running Wild, gde je sa Berom Grilsom razgovarala o depresiji, ali i o tome kakav je efekat slava ostavila na nju. "Kao da postoje neke stvari o kojima je kul pričati, a i neke stvari o kojima niko ne želi da razgovara", započela je Lina. "Mislim da, ako ne deliš i ne povezuješ se, stvaraš još više izolacije, a to je stvarno loše za sve nas. Mislim da sam, stareći, naučila da se prosto suočim sa nekim neprijatnim stvarim", kaže 44-godišnja glumica. "Vinston Čerčil je nekad govorio da je depresija poput crnog psa sa kojim je sedeo. Otprilike se tako sada osećam, ponekad je jednostavno tu". Umesto da poriče depresiju kao što to mnogi ljudi rade, tešeći se da je sve u redu, Lina kaže da je "zapravo u redu prihvatiti to jer kada izađete iz toga, osećaćete se bolje". Ber Grils je nakon toga sugerisao da mnogi pretpostavljaju da je poznatim ličnostima sve lako, ali on smatra da je to jedna "velika laž" jer svako samo pokušava da živi svoj život. "Nije sve tako glatko, ali zbog toga je interesantno", dodala je Lina. Posle ovog razgovora, Ber je zvezdu "Igre prestola" opisao kao autentičnu, iskrenu i ranjivu i pohvalio je što je smogla snage da javno progovori o depresiji. Ipak, ovo nije prvi put jer je Lina prošle godine jednom fanu na Twitteru priznala da „previše razmišlja, da joj je depresija poznata i da je veoma anksiozna“. Nakon toga je dodala još čitavu seriju tvitova na tu temu, između ostalog i: "Anksioznost je zver. Moraš da razgovaraš sa zveri. Oslobodi je i vrati je u divljinu. Znam da je lakše reći nego uraditi, ali ipak... Dobro je vežbati". Let's block ads! (Why?)

[saznajemozavas]

EKSKLUZIVNO Lepa ruska tužiteljka: Dolazim da pronađem to srpsko selo…

Želela bih da posetim Srbiju, zemlju mojih predaka, rekla je za Sputnjik Natalija Poklonska, deputat Državne dume Rusije. Kako saznajemo, bivša glavna tužiteljka Krima mogla bi u skorije vreme da poseti našu zemlju. „Kada budem tačno znala kada ću doći obavezno ću vas o tome obavestiti i sa zadovoljstvom ću razgovarati sa predstavnicima medija i sa srpskim zvaničnicima, jer zaista imam jaku želju da posetim Srbiju, kao što sam već rekla, domovinu mojih predaka. Jako želim da vidim Srbiju i da tamo boravim. Srbija je država toliko bliska Rusiji da je nemoguće odvojiti je od nje. Mi moramo zajedno da napredujemo i da zajedno budemo sve snažniji i jači. I tako će i biti!“ Poklonska nije mogla da kaže iz kojeg dela Srbije potiču njeni koreni, ali je istakla da joj je želja da to sazna. „Znam da su moji preci otišli iz Srbije uoči početka Prvog svetskog rata. Njih je car Nikolaj Drugi prihvatio i oni su prešli u Donbas, tj. Slavjanoserbiju. Tamo su nastavili da žive, ali su oni poreklom iz Srbije. Iz kojeg sela, iz kojeg grada — ne znam, ali pokušaću da to saznam“.

Kosovo je Srbija… Često govore: „Kosovo je Srbija, Krim je Rusija“. Šta vi mislite o tome? „Mislim da dvojni standardi, koje danas primenjuju neke zapadne zemlje, jasno odgovaraju na to pitanje. I ne može tako, to nije međunarodno pravo, to je pravo kauboja: ’Hoću — priznajem, neću — ne priznajem. Hoću — tražim dozvolu da bombardujem suverenu državu, neću — ne tražim‘… Neko može, a neko ne može. Ali to vreme je prošlo, to je istorija. To je loša istorija i nju treba zaboraviti. Mislim da od krimskog referenduma počinje nova istorija u međunarodnom pravu“, rekla je Poklonska. Sa Natalijom Poklonskom razgovarali smo tokom održavanja 4. Jaltinskog ekonomskog međunarodnog foruma na istorijskom mestu — u Livadijskom dvorcu, mestu na kojem su Staljin, Čerčil i Ruzvelt, 1945. godine, zapečatili sudbinu posleratne Evrope. U trenutku kada se u svetu formira novi, policentrični svetski poredak i kada su odnosi Rusije i SAD pali na najniži nivo još od Hladnog rata, pitali smo Poklonsku da li je svetu potrebna „nova Jalta“ i da li bi Livadijski dvorac mogao ponovo da bude mesto sastanka lidera dveju velesila? „Znate, to je veoma dobra ideja da Tramp i Putin pregovaraju u Livadijskom dvorcu, zato što je Livadijski dvorac rezidencija našeg Svetog Nikolaja Drugog i carice Aleksandre Fjodorovne. I carska porodica je veoma volela to mesto. Ovde su zidovi ispunjeni srećom, ovde je nemoguće ne radovati se. Ovde sve sija od ljubavi i zato je ovo mesto blagosloveno. Smatram da je veoma dobra ideja da predsednik Amerike i naš predsednik, Vladimir Vladimirovič, baš ovde imaju sastanak. Putin bi mu pokazao Krim, da na ulicama nema tenkova i automata, da ovde sve cveta, gradi se, razvija se i da je jedinstveni Livadijski dvorac veoma pogodan za dobre, uspešne pregovore.“ izvor(srbija.danas) Read the full article

[deobogdo]

Istorija će biti blaga prema meni jer nameravam da je napišem.

Vinston Čerčil

[palankaonline]

„CIGLA“ Од како је откривен процес печења цигле, она је постала незаобилазан елеменат сваке стабилне грађевине. Ваљда је зато поодавно настала искуствена изрека – „извући циглу из темеља“- , када почне расправа о неодрживости неке конструкције, било конкретне или апстрактне. Временом је „цигла“ постала водећи грађевински елеменат политичких конструкција, како су јачале државе жељне туђих територија и богатстава. Зато су Енглези постали модерни грађевинари лажних пропагандних прича, како би остварили жељени циљ без непосредног проливања крви, наравно своје, туђе није штета, цинично је тврдио Čerčil, уз чашицу (упућени тврде, чашетину!) омиљеног пића. У Великом рату, тек пристигли амерички учесници, сусрели су се са већ изграђеним британским системом стварања и ширења лажи, изненађено откривајући „нови свет“, на старом континенту. Притиснути економском кризом и скучени изолационизмом, поново су ушли у светски рат као ђаци-прваци, када је пропагандно деловање у питању, али су као вешти трговци пазарили капитал, покупивши немачке нацистичке стручњаке на крају рата, да све брзо надокнаде. До распада Југославије, мало су вежбали „бранећи свет“ од тих страшних Совјета, где год су могли и стигли, нарочито усавршавајући медијски пропагандни наступ. Створили су и своју аутохтону школу лагања, вешто комбинујући фондове „за развој „цивилног друштва, демократизацију тоталитарног система, јачање људских права и слобода“, са „доброчинитељима“ лешинарске приватизације, који успешно перу паре преко финансирања тих „хуманитарних активности“! Планирајући укључивање хуманог NАТО у грађански рат у БиХ, било им је преко потребно створити привидно хумани „casus belli“, да се покрене лавина медијске пропаганде, коју су већ успешно водили Roj Gutman и Kristijan Amananpur, окићени међународним новинарским признањима за срцепаратељне репортаже о Србима као „наследницима нацизма“, и „јадним, беспомоћним муслиманима“, као наследницима прогоњених Жидова. Тежак задатак, избора места за „српски геноцид“ и договореног броја жртава, решаван је уз неопходну помоћ „међународне заједнице“, коришћењем ОUN као послушне натоовске служавке, са мандатом у БиХ! Зато су хитно и измишљене „заштићене зоне OUN“, али само за муслимане. Фарса са „заштићеном зоном Сребреница“ била је идеална, одговарала је избору, утврђено је да муслимани чине перманемтне злочине над српским цивилним становништвом, да се зна и ко су муслимански злочинци, да постоји жеља код српских војника да се оружјем реши то злочиначко гнездо, пошто снаге Dačbat OUN нису разоружале припаднике муслиманске 28.дивизије A BiH! Напротив, настављено је њихово снабдевање муницијом, чак и хеликоптерима са ознакама ОUN, о чему су српски представници уредно извештавали штаб UNPROFOR у Сарајеву. Припадници британског и француског надзорног тима OUN, уз плаћенике домаћег порекла, некадашње припаднике француске легије странаца, били су теренски извођачи радова, сложене операције планирања „неопходног“ укључивања NАТО авијације, да се понови већ уиграни сценарио из Кореје и Вијетнама, када је мирољубива авијација изводила операцију „спржена земља“, чије су фотографије тада шокирале светску јавност. Само, није планирана „ситница“ да српске снаге, посредовањем „плавих шлемова“ понуде предају муслиманској 28.дивизији, уз могућност дозвољеног надзора о поштовању одредби међународног ратног права, које ће се применити на муслиманске ратне заробљенике. Муслиманска команда у Сребреници, ипак је извршила наредбу команде свог корпуса и пошла у пробој, иако је то операција са највећим бројем жртава, јер је употреба артиљерије против непријатељске пешадије, и легална и легитимна. Српска страна је одмах понудила старање о цивилима, женама и деци, који су затечени у Поточарима, тадашњој бази Dačbat OUN, али су они изабрали да се превезу до Тузле, код својих, под надзором плавих шлемова. Мушкарци, војни обвезници, затечени у Поточарима, задржани су у заробљеништву, у складу са одредбама ратног права. Размењени су после Дејтонског споразума. Dačbat OUN није имао аутобусе за превоз, и „геноцидни Срби“ су одмах ангажовали све своје капацитете, једино су захтевали гориво кога нису имали, јер су им уведене санкције. „Геноцид“ је ипак извршен, без убијених жена и деце, а историјска ратна пракса је показала, да су у планираном геноциду то две најугроженије категорије, које продужавају опстанак народа. Током теренске истраге за потребе хаашког тужилаштва, аналитичари су утврдили да им недостају „жртве“ које изазивају самилост, зато ће се измишљати убијене труднице или породиље са малом децом, малолетни добровољци постаће „дечаци“, али тек после неколико година, када увиде како су планери грешили у изведби „српског геноцида“. Зато ће се прекопати детаљно архиве бечке, тамо су већ постојале гомиле лажних оптужби против Срба, још од српско -турског рата 1878.године, па редом, два Балканска, па Велики, па Други светски. Нарочито ће се тражити тенденциозни текстови Лава Троцког и Karnegi комисије о Првом Балканском рату, где су последични инциденти наспрам шиптарских терориста, злонамерно квалификовани као српска планска намера! Рат по рат, накупило се, нарасло српско „дивљаштво и геноцидност“ толико, да је ипак била неопходна светска резолуција! Зато су се мајстори са Темзе поново и подухватили посла, али им ти принципијелни Руси ставише вето, баш на округлу годишњицу! Поновни почетак је обећавао, све се тако лепо одвијало, и тиранска платформа договорена, и сорошеви јаслари у Београду већ почели отворене припреме, за нову кампању о „српској геноцидности“, кад оћеш јес, та пензионисана португалска генералска бараба, извуче „циглу“. Замислите, школован по NАТО стандардима, највиша усавршавања стекао а има савест, просто незамисливо, да се добар католик заузме за истину о тим „геноцидним прљавим Србима“, а толики бивши браварови генерали попљували Ратка и братију, што нису наставили традицију „свих наших народа и народности“, већ бранили само угрожене Србе, ајте молим вас, па где то има, тврди чак и натофилски, београдски ��њижевник, у својим нарученим романима. Уместо да пензионерски, лагодно пијуцка расхлађено винце, игра карте, намигује млађаним туристкињама (тамо још нема европског закона о узнемиравању!), он, бараба једна, разложно и аргументовано извлачи цео темељ, тако мукотрпно грађене лажи о „геноциду у Сребреници“. А мајка Мунира и њене пратиље, већ цео демократски свет обишле доказујући „геноцид“, а тек Наташка, Соњечка, Боркица, Сташкица, и млађани подмладак њихов, толико реферата, доктората, и сличних бљувотина, и све узалуд, јер та је генералска бараба ипак школовани војник, а оне јаднице само приучени аматери (пардон, аматерке!), он је ипак био на лицу места током тога рата, имао увид у војничке извештаје, и то свакодневне, а оне јадне најпре морале у Сегедин, на брифинг, код ученика лажова из школе пуковника Шарпа, срећом не и о свом трошку, плаћено им девизама, наравно, „хуманост“ нема цену, нарочито ако је антисрпска. Генералска диверзија на конструкцију „геноцида у Сребреници“, оставила је бројне „експерте“ без речи, толико, да се ни не оглашавају, а време неумитно разграђује црвоточну лаж. Ето, најпре онај холандски пуковник Кареманс, запео па запео, и пред судом у Холандији доказао да није било геноцида, па сад и ова генералчина, а није га нико ни у уста узео. Опасно се заљуљала конструкција лажи о „српском геноциду“, кад се сруши, а хоће, биће ту много смрада и блата, међународнога, али и српскога, као „антифашистичког талога“ несташних делатника из бројних НВО, који већ више од четврт века упорно доказују „српски фашизам“, а помажу им британски, француски, немачки, амерички, хрватски, муслимански, и нарочито ватикански стручњаци, онако потихо из сенке, што они сами кажу „sub rosa“, али ипак сви иза себе остављају смрдљив траг лажи коју неће моћи избрисати, чак ни учешћем мирољубивог NАТО и антифашистичке ЕU.

„CIGLA“

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts