#zlatokosa

[danguba]

Dobro je zlatokosa nitko ne voli balade

[balonshop]

Koja je vaša omiljena princeza? #zlatokosa #pepelju #snezana #aurora #arijel #bel #jasmin #pokohontas #mulan #baloni #decijirodjendan #rodjendan https://www.balon-shop.com/princess-baloni (у месту Baloni Balon Shop) https://www.instagram.com/p/B2oUISNIB97/?igshid=ousfcyhndqys

[covjek-casopis]

O BREZI O ZLATOKOSOJ O MOJOJ SMRTI

nitko nije mogao ni sanjati da ću se tako lijepo objesiti o svoju vlastitu brezu ali ja sam se ipak objesio o svoju vlastitu brezu dođoše me gledati moji seljaci dođoše moji intelektualci iz onog lažnog grada–kornjače dođoše svi moji bivši prijatelji sve moje bivše dame ukratko skupi se gomila jedna svakakvih tipova i ja čuh njihove glasove luđak pa što mu bi dobro mu je išlo kroz život znao sam ja vidio sam mu kobca smrti u jednom oku bio je mračan tip i stalno je spavao na mračnoj poleđini neka neka to mu je i trebalo gledao sam ih odozgora tu svu zrelu mrlju od ljudi gledao sam ih ravno iz futrole svoje smrti dobacivao sam im svakakve posprdne riječi ali oni su bili bez ušesa tamo u daljini klokotala je voda moja rijeka šiktala je kroz mene žuta i podatna nosila je smuđeve kornjače i teške somove bože bože kako u vrijeme svog života ljubljah tu rijeku i milo zlatokoso djevojče izvan rijeke mogao sam zbog tog djevojčeta svašta učiniti puštao bih na primjer da cijela rijeka proteče kroz moja usta ako bi to zlatokosa htjela ali zlatokosa to nije htjela zbog toga djevojčeta bio sam u stanju jesti klorofil i divlju repu i miša za repom mogao sam ugristi oh kako sam ljubio to zlatokoso djevojče u vrijeme svog života gomila se zaljuljala došla je policija ali mi nije bilo jasno zašto je došla jer sam ja bio čestit mračan tip pa tako kako dođe i ode zamirisala je rakija obično smo pod brezom nekoć moji bivši prijatelji i ja mlatili rakiju šljokali smo je da su nam i seljaci zavidjeli vidio sam im to u očima u kojima su imali male kotlove za pečenje rakije pio sam sa svim kovačima lažnog novca tu smrdulju ali ne i sa zlatokosom zlatokosu sam čuvao za cio svoj tjeskobni život za cijelu svoju lijepu smrt sebičan sam i u smrti kada se radi o zlatokosoj a bit ću takav i kad me skinu s breze a sjećam se kao da je to bilo jučer došli smo ovamo ja i zlatokosa jednog kasnog ljeta napraviti kućerak maleni maleni kućerak za nas dvoje a poslije i za našu dječicu koju smo imali samo u snovima ja sam kopao kopao kopao rovao rovao rovac jedan duboku i staru majčicu zemlju a moja zlatokosa miksala mi je pića i brisala znoj što je liptao s mog tijela životinje eh što bih ja da nisam imao svoju zlatokosu bio bih siromah i ovdje na vrhu ove breze gomila se pomakla ulijevo bit će da sam im se malo smučio a meni prođe vjetrić kroz rebarca vjetrić iz šume preko puta zlatokosa i ja voljeli smo tu šumu ljubili smo ovu brezu i ja sam se tako jednog dana šaleći se svojim životom a mnijući da je život doista krupna šala i ja sam se tako jednog dana šaleći zakleo zlatokosoj da ću se nekog lijepog dana u budućnosti objesiti o svoju vlastitu brezu učinio sam to zbog obećanja zlatokosoj jer sam za nju mogao sve počiniti pustiti na primjer da cijela naša rijeka proteče kroz moja usta da svi divlji smuđevi naprave staze kroz moje tijelo zbog zlatokose zbog zlatokose nebesa pa ja je ljubim i u svojoj smrti a netko je dolje tako ljupko šapnuo za me da bijah dobri čovjek samo malo pokvaren samo malo nagnut kao sunčani brod samo malo zao i malo prgav i malo markiz mračni i neugodan malo ali bio je inače dobri čalavjek primetnu drugi glas ali je samo malo zaudarao po čudnoj zločestoći bilo je teško vrlo teško s njim imao je svoju vertikalnu hrapavu ideju o životu i to ga je dokusurilo kad vam kažem a ženske su ga panično ljubile prije no što bi ga i upoznale a onda kad bi ga upoznale bježale bi na rub svijeta sve žene tako je bila crna njegova ljubav puna olova i cijankalija a uzimao je uvijek žene prvo u zatiljak u mali mozak i tu je i počinjala ona slatka katastrofa bio je dobar ne može se reći da nije bio dobar čalavjek al ipak malo udaren mokrom krpom po čelenki uvijek je moralo biti po njegovom sjećate se e i baš zato smo ga svi i morali ostaviti na cjediljki mada je ružno ostavljati jake ljude na cjedilu e i žene su ga zbog toga ostavljale nisu birale sredstva za bijeg sjećate se neke su otplivale i rijekom neke bosonoge noćom a neke klisnuše kroz kukuruze i preko leđa onih njegovih odvratnih smuđeva s kojima nas je zavodio samo mu je zlatokosa ostala vjerna zlatokosa koju je najviše mučio svojom crnom ljubavlju sjećate se zatvarao ju je i u brezu ali su se voljeli pateći se ta to je bilo nešto jedino zvjezdano u njegovom lješnjak pušljivom životu ljudiiiii gledajte iz breze curi nešto kao zlatna krv mora da ju je prije smrti strpao u brezu ljudiiiii hik opet miris rakije moja breza izrasla je tu samo zbog moje smrti i zlatokose oni dolje to nisu mogli shvatiti i još k tome da je ova breza davno prije mene u svojoj sitnoj klici sjemenki nosila moju smrt razmislite samo malo u raspršenoj harmoniji kretanja svemira sve ima neki svoj prokleti razlog razmislite samo malo o tajnoj ruci sudbine koja je morala zasaditi ovu jedinu brezu uz ovu rijeku baš tu na ovom mjestu brezu za moju smrt pričao sam o tome vrlo često sa zlatokosom a zlatokosa je plakala plakala pa smo onda oboje plakali plakali a breza je rasla rasla na našim suzama vidjeli smo je naprosto kako raste raste kako izlazi iz naših očiju oj živote oj živote gorak li si gorak gomila se sad već nakresala uvijek to tako biva na nečijoj smrti ljudiiii zagrebimo brezu da vidimo što je u njoj stali su je kidati noktima zubatati ali breza se nije dala bilo je u njoj nešto jezivo čisto što se nije dalo znao sam što je bilo u brezi jedini ja mrtav i umoran skinimo ga s breze ko ticu iz praćke došlo mi je da im reknem ovaj vic ko ticu rekoše iz praćke iz praćke bacimo mu busen njegove zemlje srušimo mu prvo kuću uraaa pijana gomila zatetura prema kući razvališe vrata daske bolno jeknuše prsnu staklo kroz prozor doletje krevet naš krevet zlatokosa zrakom poletješe naše prnje i male uspomene koje skupljasmo u noćima bez mjesečine udarci jedan zid se ruši a cigle bolno jeknuše i zapalili su nam nešto zlatokosa gori pramen tvoje kose koju sam čuvao ponad svog uzglavlja budućnosti ništa nije ostalo od našeg kućerka zlatokosa sve su nam razrušili prah i pepeo a potom tišina tišina tišina gomila je ležala pijana i mrtva na zgarištu zlatokosa da siđem da te otključam i da pođemo graditi novi kućerak na nekom sasvim drugom dijelu planete da krenemo sagraditi novi svijet iz one naše ništice nešto se u brezi pomaklo razomčio sam se i sišao kako si ti moćan čuh glas iz breze kako si ti moćan crni čovječe kao u onoj priči sa sretnim svršetkom viknuh u srce breze baš tako kao u onoj slamnigovoj priči kojoj je pisac napravio sretan svršetak baš tako zlatokosa i s nekom čudnom lakoćom iščupah brezu i s nekom savršenom budućom srećom krenuh kroz polja prema nepoznatom mjestancu na kojem ćemo zlatokosa i ja opet podići maleni maleni kućerak i u kojem ćemo prosanjati sav ostatak vječnosti

___________________________________________

BRANISLAV GLUMAC (1938, Smederevo; Zagreb), iz knjige "MOJ BUDUĆI OTAC OSJEĆA DA GA GLEDAM", 2017.

[tanja86]

#zlatokosa #instapic #instaphoto #maminaprinceza #druzenje (at Slastičarna Manja - Banja Luka)

[tesserariuss]

femina-alpina replied to your post: I dunno why are people so surprised when they find...

All nice and fine, but do you acquire A5 notebooks as well for lovely zlatokosa?

Dearie, I get her hard cover A4, you read right: HARD COVER A4 notebooks, for all the butt sketches she needs.

[zoranzivkov]

Zlatokosa. #KIA #xCeed #Rapunzel #fairytale #oats #field #ctops #press #TestDrive #car #cardrive #drive #fun #cartest #CarsOfInstagram #TopSpeed #TopSpeedMagazine (at Novi Karlovci) https://www.instagram.com/p/CBdwfZUJk2I/?igshid=hszmni7raxt6

[sladak-mali-indijanac-blog]

Zaboravljeni

...(Pripovedač)...

    Prošlo je nekoliko dana od nestanka devojke po imenu: Elenor Richard(Ričard). I zbog toga, ova strašna vest je dospela u Marsejske večernje novine. To zaista jeste velika stvar, jer baš i ne nestaju mlade devojke svaki. Stanovnici ovog grada su iako je prošlo nedelju dana od toga, idalje bili u šoku. Zar se tako nešto zaista dešava u XIX. veku nove ere?

"Ona je bila tako dobra, stvarno je šteta...",-govorile su njene "drugarice", kojima je bilo drago što je ona nestala. Ustvari su sve one bile ljubomorne na njenu gracioznost i lepotu, koju nije imala baš svaka ovdašnja cura u Marseju. Prezirale su je toliko da su počele da šire razne tračeve, koji, veruj te mi, nisu imali nikakve veze sa njenim nestankom. Kao na primer da je ostala u drugom stanju sa nekim činovnikom, pa kako bi sprečila da se ta ves dalje pročuje i poštedela svoju porodicu srama, otišla sa njim...

"Opa, pukla bruka...Svaka joj čast, obrukala je celu porodicu svojim nestankom! Bezobraznica...Bastidnica jedna...",-ovo je se moglo čuti skoro od svih. Ništa čudno za ljude, oni pričaju sve i svašta i ne treba ih baš uvek slušati. Istina je da nikog nije bilo briga za njen nestanak, radovalo ih je to što su se rešile nje, jer im je ona pravila konkurenciju. Kakvu konkureciju? Ah da, nisu mogli da udaju svoje ćerke, jer bi se svaki jadnik koji bi u prolazu video Elenor zaljubio u nju na prvi pogled.

"Velika lepota je proklestvo".

Njeni roditelji su prijavili nestanak u policiji, ali nikakve vajde od toga nije bilo. Nema gde je nisu tražili, ali ipak nisu pronašli ni jedan trag koji bi ih možda naveo da posumnjaju gde je ona zapravo. Njeni roditelji su izgubili svu nadu i pali u dubok očaj, dok su nadležna lica digla ruke od ovog slučaja, jednostavno su ga gurnuli u fijoku i samim tim zaboravili zbog puno "Važnijih" slučajeva. A ti slučaji bi bili misteriozni napadi krvoločnih zveri u šumi, čudni ožiljci na telu žrtava i činjenica da su pokojnici mučeni do svoje smrti, a pri tom su i iskrvarili. Ozbiljno, ovde nije bilo ničeg normalnog! Međutim, uprkos svemu njeni roditelji nisu odustali. Nastavili su da je traže, iako je to bilo pravo gubljenje vremena za sve. Ubrzo su se našli u beznađu i dubokoj depresiji. Veoma su patili, svakim danom je njihova bol rasla i postajala nepodnošljivija. Mnogo su je voleli i to je se videlo u svakom njihovom postupku, no, oni su imali još jedno dete, dečaka od 20 leta i on im je postao uteha, mada, on im je uvek bio uteha. Edvard i Nataša Richard su veoma dobri i pošteni ljudi. Nikad nisu bili bogati, ali uvek su imali dovoljno za njih. Ova mala porodica živi u staroj i trošnoj kućici, od nekoliko malenih sobica. Živeli su od stočarstva i poljoprivrede. Mada duugovi su se povećavali, a prihodi smanjivali...Mučili su se, ako neko jeste, onda su to sigurno oni. Jedva su slapali kraj sa krajem, ali u njihovoj kući je se uvek osećala ta pozitivna porodična atmosfera, vladala je ljubav. Mnogi su bili i ostali kivni na njihovu sreću.

"Deca su najveće bogastvo!".

Ovo pravilo je važilo u kuči Ričardovih. Tu je uvek bilo mesta za sve, sve što su imali delili su sa drugima bez te neke sebičnosti i pohlepe. Uuuu, gde ja ode, moram da se vratim na priču...Elenor obožava da čita i obično to radi sa uživanjem u svojoj baštici ispred njihove kućice. Njihova kuća se nalazi pored velike i mračne šume, koja je gotovo pa ne prohodna, zbog korenja listopadnog drveća koje se prepliće i stvara moćan most, koji vodi preko močvare.Elenor je izašla napolje, za sobom je iznela stolicu i namestila je u mali hlad, koje je stvaralo veliko hrastovo drvo. Sela je na tu stolicu i podigla nogu na staru, zarđalu kofu, pažljivo je otvorila knjigu i relativno brzo se udubila u nju. Obično se uživi u knjigu koju čita i zaboravi gde je, što ponekad nije baš dobro. Često je viđaju kako čita, a zatim priča sa knjigom, a posle se smeje kao lud na brašno, ali uvek sedi mirno, samo joj se okice pomeraju levo-desno. Ozbiljno, svako ko bi je video takvu, u tom transu bi pomislili da nije normalna! Dok je sedela i čitala novi roman, čula je kako je neko doziva tihim, nežnim i umiljatim glasom, ali nekako je taj glas bio udaljen i izgubljen. Možda bi se moglo reći, izbledeo od starosti, ali opet je bio je moćan, u punoj snazi.

"Elenor, Elenor...Dođi, Elenor...", -odzvanjalo je u njenoj glavi, ali taj glas je bio tiši od šapata. Zlatokosa lutkica je pogidla pogled, čim je posumnjala u to da je sve to umislila. Pogledala je oko sebe.

...(Elenor)...

    -Pogledala sam oko sebe, ali nikog nije bilo u blizini. Ko me onda zove? Ne, mora da sam sve to samo umislila, jer duhovi ne postoje, nauka se protivi njihovom postojanju i to objašnjava neke stvari. Ne, verovatno  sam umorna...Trebalo bi da odem i da legnem, možda ovo prestane! Mada logično je da kada te neko zove, vidiš tu osobu, a ne da je samo čuješ, a da je ne vidiš. Ovo postaje nepodnošljivo, svi ti glasovi koji se pojavljuju unutar moje glave me sve više izluđuju. Ali ako nekom to budem otkrila, proglasiće me ludom i verovatno spaliti na lomači-Kao Vešticu!!!

"Pogledaj iza sebe!", -ponovo je se isti glas pojavio, dosezao je do mene uz pomoć blagog novembarskog povetarca. Sigurno je to neko dete, ehhh, ta deca! Tačno nemaju ništa drugo da rade nego da prepadaju ovaj jadan narod. Ostavila sam knjigu na mali, drveni stočić i ustala. Povukla sam dugu haljinu na dole i skinula staru, belu kecelju. Okrenula sam se i pogledala iza sebe. Ispred velikog hrasta među korovom-ležala je mala srna, prekrivena belim krznom sa velikim crnim očima, srebrnim beonjačama i nežnim trepavicama, koje su svetlucale na popodnevnom suncu.

"Baš smešno, zašto ne izađeš i ne kažeš ko si?", -podigla sam pogled ka krošnji drveta i zagledala, na trenutak mi je se učinilo da neko sedi na najvišoj grani i posmatra me. Protrljala sam oči i primetila da te figure više nema. Niz grane je se spuštalo nešto crno i malecno, kao neka ptica, možda vrana, čavka, svraka...Ne, to je slepi miš! Ali zar oni ne lete samo noću? Ma koga briga kada oni lete, ovaj ide ka meni, što znači da nešto nije u redu, mora da ga nešto juri! U deliću sekunde je proleteo iznad moje glave. Refleksi su na jednom oživeli i učinili da se automatski bacim na tlo i pre nego što sam svratila šta se uopšte dešava. Užasni krici su dopirali iznad mene. Ledili su krv u žilama i činili da mi srce zastane na trenutak, ulivali su strah u kosti. Rukama sam prekrila uši i zatvorila u oči u nadi da će ti grozni zvukovi nestati, zatvorila sam oči i još više se pripila uz tlo.

"Oo, pa ja sam ispred tebe! Hajde, prati me, ovde nije sigurno. Hajde, život ti zavisi od ovoga...",-osetila sam nešto vlažno na svojoj ruci i to me je prestravilo. Nekako me je taj dodir umirio i naterao da ponovo otvorim oči. A kad sam to uradila, ugledala sam dva vitka i duga prednja uda, prekrivena veoma kratkim krznom. Dva crna kopita su udarala o zemlju i mrvila tanke vlasi uvele trave. Ja sanjam! Ovo nije moguće! Srna priča...Ja sam totalno luda! Luda kao Šiš-Miš.

"Da, kako da ne...Samo još fale beli miševi i mogu da me proglase šizofreničarom!", -lagano sam se uspravila i pažljivo pogledala u nebo, ono čudovište je još letelo iznad mene, ali na većoj visini, mada više nije ispuštalo nikakav zvuk. Ma kakvi beli miševi, ja sam definitivno luda! Brzo sam spustila pogled i ruke stavila na svoje bokove, pažljivo sam osmotrila ovo biće ispred sebe i shvatila da je bila drugačija od ostalih, nekako prozirnija! Ne, ona nije odavde...

"Tebi ne trebaju beli miševi, jer si već na neki način luda, a zar nismo svi pomalo ludi? Da nisi pomalo luda ne bih te pronašla, a to bi bila velika šteta, dete moje!",-samouvereno je dodala, sagla je se i zgrabila stari porodični sat koji je visio oko mog vrata. Tanak lančić je popustio pod pritiskom njenih kopita i otkinuo se. Srna je se okrenula i počela trči nazad u šumu, kao da joj sam život od toga zavisi, a ja sam skočila na noge i krenula za njom.

"Vrati mi ga!", -vikala sam, dok sam jurila za njom. Taj stari sat mi puno znači, jer je to poklon od mog dede. Prosto ne znam šta bih bez njega, bez tog sata sam potpuno izgubljena, kao brod bez kormila.

"Samo ako me stigneš!",-zvučala je kao da se smeje, kako može da se smeje u ovakvom trenutku? Ne, kako uopšte može da se smeje? Jurile smo jedna drugu u nedogled, a valjda smo zbog toga ušle šumu i zalazile sve dublje i dublje. Sve je postajalo tamnije i ne prohodnije. Nisam mogla više ovako! Što ja brže trčim, ona je sve dalje...Zastala sam i naslonila sam se na debelo stablo od nekog drveta i spustila ruku na svoj stomak. Probadalo me je sa svih strana, a ovaj korset me steže kao zmija žabu, tako bih ga pocepala..."Korseti nisu stvoreni da bi se u njima trčalo...", -promrmljala sam za sebe i sela na šumsko tlo. Jedva sam došla do malo vazduha, ali sve jedno idalje imam taj osećaj kao da će ovaj korset pući u svakom trenutku, toliko me steže! Uffffff...Nešto je ovde čudno, suviše je tiho! Podigla sam glavu i pogledala oko sebe. Gde sam ja, za ime svega? Oko mene je se nalazilo ogromno drveće.Stabla su visoka i široka ovde, a opalog lišća ima svuda po tlu. Nije toliko mračno, ali opet nije ni preterano osvetljeno. Ovde nema nikoga! Ustala sam i nesigurnim koracima krenula dalje. Svakim korakom korset me je sve više stezao. Počelo je da mi se vrti u glavi od nedostatka vazduha, imam osećaj kao da me čekićem udaraju po slepoočnicama. Dingi, dinge, dong...Neka neko već jednom otvori vrata da mi više ne zvoni. Tako je nepodnošljivo hodati, a ovako se osećati! Ma koliko god sam tražila, puta nigde nije bilo, a trnja ima na svakom koraku, uspela sam da pocepam rub haljine i da se sva izgrebem. Lišće je šuškalo pod mojim jeftinim cipelama. Sve je tako strano ovde! Čini mi se da mi je sve gore, jedva gledam. Dok sam svesno išla u krug, ugledala sam istu srnu, onu nesreću koja me je uvukla u ovu rupu, zbog nje sam se izgubila!

"Ti!", -potrčala sam ka njoj, ali je ona počela da beži. Neću ti dopustiti da pobegneš od mene ovaj put! Nekako sam nastavila da trčim najbrže što sam mogla, ali je ona zbrisala ispred velike, gvozdene kapije. Ispred koje je put skrivalo opalo lišće, koje je se nagomilavalo. U njemu je nešto svetlucalo, sagnula sam se i razgrnula trulo lišće i pronašla...Svoj sat!  Uzela sam ga u ruke, a zatim pogled ponovo usmerila ka kapiji. Ovog puta sam je pažljivije osmotrila. Debeli, betonski stubovi, kockastog oblika i izuzetnih detalja izdizali su se iz zemlje. Na njima su stajale dve statue u obliku porcelanskih vaza sa poklopcom, oko kojih su se obmotavala brzonzane zmije. Koje su posetiocima slale hladne poglede. Na stubovima je bio prikačen gvozdeni, polukružni luk sastavljen od raznih oblika. Najupečatljiviji od svih detalja jeste bio ovalni grb sa krunom na vrhu u čijoj je unutrašnjosti bio uklesan Hrišćanski krst. Kao simbol plemstva iz ranih epoha. Kapija je bila širom otvorena, jednostavno je dozivala posetioce da prođu kroz nju. Mada, uprkos svim tim glamuroznim detaljima, kada je malo bolje posmatraš njen lik postaje suviše mračan i jeziv.

Slegla sam ramenima, udahnula duboko i prošla kroz nju. Sve što sam do sad osećala je se pogoršalo posle tih koraka. U glavi me je nešto stiskalo, kao i u grudima. Vetar je počeo da duva velikom brzinom, opalo lišće je letelo svuda okolo i sprečavalo da se išta vidi. Hladnoća je se uvukla pod haljinu i nagrizala golu kožu. Vazduh je postao hladniji i oštriji, ali ovde je bilo sparnije. Okrenula sam glavu na drugu stranu i ugledala kamenu fontanu, obraslu puzavicama. Medju mladim, zelenim brezama i sićušnim žbunovima. Oko popločane staze, uzdizalo je se Ivanjsko cveće. Divlje biljke, sićušnih zelenih listova i žutih svetova, koji posećaju na zumbule.  Vodena para izdizala se iz fontane i stvarala maglu. Laganim koracima sam krenula ka njoj. Iz koraka u korak, postajalo je svežije i prijatnije. Pažljivo sam sela na hladnu ivicu fontane i obema rukama zahvatila hladne vode. Sa kojom sam se kasnije pokvasila po licu i vratu, ne bi li osetila neko olakšenje. Zatvorila sam oči i počela da dišem duboko, nadajući se da će mi biti bolje. Miris sočnog, jesenjeg voća je se širio po šumi i poigravao se sa svim mojim čulima. Tako sam gladna! Naslonila sam glavu na šaku i zatim tu ruku podlaktill na kolena. Drugom rukom sam popustila korset-tek toliko da bude labav, a da ne ostanem bez haljine. Jer je on bio prišiven uz grubu tkaninu. Ali, idalja sam sve teže disala! Polako sam podigla glavu i primetila da mi sve igra pred očima. Osećala sam užasnu vrtoglavicu i mučninu! O Bože, onesvestiću se!  

[urbanidesnicar]

Kokarda i tri burazera

Drugarica Ivana Šojat je napustila HDZ jer je skrenuo previše lijevo. Pa se skrasila u njihovoj 2. momčadi, SDP-u. Ništa čudno, imajući u vidu da razlike skoro uopće nema. Obje stranke imaju iste nalogodavce, čije naredbe slijepo izvršavaju. Što se naše Ivane tiče njoj je odavno petokraka na čelu, samo se ne vidi od pudera.

Netko je na društvenim mrežama smislio dobar izraz za kmere. “NAKUPINE BJELANČEVINA”. Autoru svaka čast. Neki ljudi me svojim izjavama još uvijek fasciniraju. Pa gđa. Đurđa Adlešić kaže (citiram): “Joža Manolić je svojom podrškom Milanovića udaljio od centra, a bez tih glasova nema pobjede na izborima.” Prvo, kakve veze Zorangutan ima sa centrom, kad je naučno dokazano da je teška komunjara? I drugo (možda puno bitnije), što je to danas “centar”?

Već odavno je ova zemlja podijeljena na Domoljube i mrzitelje. Ili je voliš, ili još patiš za jugom. Treću opciju ne vidim? Slično je i u svijetu. Ili si Suverenist, ili globalist. Nažalost, ovi drugi trenutno drže sve bitne institucije, pa je gotovo nemoguće doći do pravovaljane informacije. Uzmimo samo Vatikan i našu Katoličku crkvu. Kojim umjesto Pape Benedikta, vladaju SOTONJARE. Pa je tako Francis Che Guevara neki dan imenovao 13 liberalnih kardinala iz raznih dijelova svijeta. Oni dijele “njegovu viziju socijalne pravde, prava imigranata i dijaloga s islamom”. Čisti GLOBALIZAM! Da ne bi ispalo kako fantaziram, skoro sva poznata novinarska pera već odavno o tome pišu. Od gosp. Hodaka, Ivkošića, Šole, Marijačića, Holjevca, Hitreca……Što znači da su stvari totalno izmakle kontroli. Srećom, dragi Bog je samo jedan a svi ostali su samo ljudi od krvi i mesa.

Znamo da su “komšije” prvaci vasione u laganju i da im je to u genima. Ali opet me s vremena na vrijeme iznenade sa nekom suludom teorijom. Pa tako jedan “nebeski” pilot JNA, granatiranje Banskih dvora 1991. objašnjava ovako: “Eksploziju u Banskim dvorima po nalogu Tuđmana je izveo bivši general JNA Petar Stipetić, koristeći avionska ubojita sredstva iz osvojenih skladišta JNA“. Komentirati ovaj idiotluk može samo drugi idiot, a do te faze Bogu hvala još nisam došao. Jedino mogu zahvaliti majci i čači što nisam rođen kao trofazni.

Prosto je nevjerojatno kako je danas lako kupiti ljude, koji su spremni prodati i ponos i ideale. Za sjest i plakat. Pa tako gosp. Tomislav Jelić, Branitelj, heroj i 90-postotni hrvatski ratni vojni invalid kaže: “Josip Đakić je pretvorio HVIDRU u filijalu i ogranak HDZ-a. Najčasnije ljude proizašle iz Domovinskog rata politička kvazi elita je izvaljala po blatu i to po nalogu Andreja Plenkovića.” Da ne bi bilo zabune glede ideoloških podjela, taj isti gosp. Jelić je bio jedan od osnivača stranke 1989. godine. 30 godina kasnije od imena HDZ, ostalo je samo slovo Z. Zajednica poslušnih.

U progresivnoj Njemačkoj je po ko zna koji put jedan akademski građanin popizdio. Pa je pokušao poslati u vječna lovišta, one što su ga primili, zbrinuli i dali mu azil. Nakon napornog dana na fakultetu (gdje predaje atomsku fiziku) dobroćudni gospodin Mohammed se odlučio malo opustiti i provozati kamionom. Pri tome je zgazio 10-ak ljudi. Vijest je totalno nebitna i zato je nije bilo u medijima. Raspravljati o tome zašto je to tako, nema smisla. Svi znamo o čemu je riječ ali zbog političke korektnosti, nije poželjno o tome pisati. Najbolje se praviti da je sve u redu i pustiti da nam rade što žele. Možda ipak griješim i u pitanju je nešto drugo? Pošto su skoro svi migranti doktori, inženjeri, arhitekti, filozofi…., može biti da su ljudi jednostavno pukli od previše učenja? Zaključak? Ne upisuj ništa nakon srednje škole, jer možeš biti kao Mohammed.

Svi se sjećamo priče “Zlatokosa i tri medvjedića”, koju smo čitali kao djeca. Za odrasle postoji verzija:”Kokarda i tri burazera“. Bijahu jednom tri brata, Vojislav, Mladen i Milorad. Kad su narasli, svatko krenu svojim putem. Ali sudbina ih ponovo spoji. Jednoga dana zločesti čika Franjo sa nekoliko “meleona vastaša”, odluči da zauzme vekovnu srpsku zemlju. Vojo i Mlađo se odmah prihvatiše puške i stadoše na branik otadžbine. Valjalo je spašavati žene, decu i nejač. Unatoč poznatom srpskom junaštvu, vastaše okupiraše vascelu krajinu. Ovaj put za veke vekova. Bojeći se osvete, nebeski narod se dade u opštu bežaniju.

Ipak i među vastašama bejaše dobrih ljudi, tako da Vojo i Mlađo ne samo da su sačuvali mudre srpske glave, nego još dobiše i penzije. To što se iste isplačuju u Poglavnikovim kunama, nikome ne smeta. Jer srbin je u suštini mirno i dobro biće, uvijek spremno za praštanje. Što se desilo sa trećim i najmudrijim bratom, Miloradom? On i danas vlada RH i celim svojim bićem se zauzima za mir i suživot. Zato su danas “nebeski” puno ravnopravniji od nas ostalih. Čića Mića – gotova priča.

Na dan utakmice s Mađarima, Brač je bio u izolaciji. Naime u Splitu je registrirano nekoliko slučajeva gube, tako da su pacijenti hitno prebačeni na otok. Naknadno je utvrđeno da je ipak u pitanju bio jugo-debilizam iliti orjunaštvo. Bolest je zarazna i neizlječiva, tako da se preporuča izbjegavanje bilo kakvog kontakta sa ovim nesretnim ljudima. Iz “uglednog” Guardiana su mi poslali imena zaraženih, pa ih ovim putem objavljujem. Čika Buda, Ranko rakija, “pametni” bračni par, govnar Ante, istoričar Markovina, drug Bauk, jugo-sociolog Lalić, Viktor i Boris (dva debila iz Ferala)….. i ostali velikani nepostojeće SFRJ.

Na FB gosp. Dario Knežić izvrsno poentira: “Jednostavno je pametnima shvatiti da ista ruka piše “dabogda sve izgubili” i gasi mikrofon na Jelačić placu!” Apsolutno točno i žalosno. Žalosno zato, jer većina još uvijek ne shvaća poveznicu između ova dva događaja. A trebali bi, jer dovoljno je vremena prošlo.

Čim odstraniš bolesno tkivo iz organizma, napredak je više nego očit. Atmosfera na utakmici je bila fenomenalna i pokazalo se da je Split i te kako Hrvatski grad. Samo zahvaljujući nekolicini debila i crvenih medija imamo osječaj da su “oni” u večini. Što uopće nije točno. Oduševili su me i veterani 4. Gardijske Brigade, svojom izjavom: “Mi dolazimo na Poljud, ima li netko nešto protiv?”

Uglavnom nakon ovoga predivnog ugođaja i pobjede, četnici sa hrvatskim imenima su na aparatima. Još uvijek daju znake života i pokušavaju ostvariti barem djelić svoga megalomanskog plana. Traže smjenu Šukera na čijem bi mjestu rado vidjeli nekoga od od onih 30%. Npr. Željku Jovanovića, zvanog Jova. Jer čega se komunjare dočepaju, tu trava više ne raste. Uzmimo za primjer košarku. Od kad je Dino (Kuća cveća) Rađa preuzeo savez, postali smo predmet ismijavanja diljem “regiona”. I šire.

Šuker mi osobno nije drag ali to uopće nije bitno. Ne radi se o izboru mistera osobnosti ili ljepote, nego o NAJVAŽNIJOJ SPOREDNOJ STVARI NA SVIJETU. Čovjek iza sebe ima rezultate i to je jedino mjerilo. Sviđalo se to nekome ili ne. Mislio sam ovaj tekst zaključiti sa daškom optimizma, ali ne dade se poštenu čovjeku radovati dva puta u 3 dana. Plasman na EP ćemo tražiti u zadnjem kolu protiv Slovačke, jer nismo pobijedili Wales. Što bi jednostavno kad može i komplicirano? Nakon 4 Apaurina od po 10 mg i neprespavane noći, nemam ni snage, ni volje dalje pisati. Jer nogomet je za prosječnog marginalca način života, a naša reprezentacija – SVETINJA.

I upravo zato drugovi partizani, nogomet nam nikada nećete uzeti.

Jer on je oduvijek bio i biće, samo HRVATSKI! “ZA DOMOVINU SPREMNI”

[picturissio-blog]

Sekina zlatokosa

[prerazmisljavanje]

Fejsbuk čita #5

Vratila sam se sa poduže zimske pauze, tokom koje sam preselila pedesetak knjiga iz roditeljskog u svoj dom, otvorila Goodreads nalog Prerazmišljavanja, otkrila prodavnicu antikvarnih knjiga u Frankfurtu i kafić sa kvalitetnom zbirkom klasika u Novom Sadu. O tome ću opširnije drugi put, sad ste vi tema.

Kad kažem – vi, mislim na prerazmišljavače sa Fejsbuka, koje sam odmah po povratku ispitala o…

[prijedor24]

Novac za liječenje Helene (4) je sakupljen, a njene riječi diraju srce

“BIĆU PONOVO ZLATOKOSA”

“Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa”. Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dvije zemlje prikupljen novac za njeno liječenje.

Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest mjeseci slijedi…

[thelivinghealthy-blog]

*My Hair Care* zasluzna za negu moje kose je frizer-Marija Zlatokosa-NIŠ Sve proizvode koje koristim mozete naci u Aleksandar i Dm drogerijama. source

[mndstz]

Kako do savršene rasvete u vašem domu?

Korisna uputstva prilikom kupovine rasvete za stan ili kuću.Foto: Mondo/Goran Sivačkiilustracija Sjajan plan za rasvetu u vašem stanu, ili kući, može da čini neverovatnu razliku, nasuprot delovanja po osećaju i bez promišljanja. Na pola puta do savršenstva će vas, za početak, dovesti i izbegavanje najčešćih grešaka. Rešavanjem najklasičnijih začkoljica omogućićete sebi da prostor u kojem živite prodiše u potpunosti, i dostigne svoj puni potencijal. Pokušavanje da pogodite pravu rasvetu u svom domu, bilo da je u pitanju LED rasveta ili neki drugi tip, može vas naterati da se osećate pomalo kao Zlatokosa - previše svetlo u nekim delovima, previše tamno u drugim, dok tražite ono jedno, savršeno. Koje su to najčešće greške koje pravimo, i kako da ih zaobiđemo? "Rasveta u sobi nije prijatna" Krivac: nedostatak slojeva u rasveti. Previše, ili premalo, jednog tipa svetla. Mi ljudi smo vrlo osetljivi na svetlo, i previše svetla ili mraka, može da izazove neprijatnost, ili čak anksioznost. Rešenje: u svakoj sobi koristite tri vrste svetla. Imamo ambijentalno svetlo, pod kojim se uglavnom misli na centralni luster, i najjače svetlo u prostoriji. Zatim koristite svetlo za različite zadatke, tipa čitanje ili kuvanje. I naposletku, koristite rasvetu za akcentovanje i naglašavanje prostora, umentičkih dela, ili prosto kreiranje dekorativnog efekta. Sobi se tako daju nijanse i tonovi, prostor ima dubinu, i najvažnije - na pravom ste putu da povratite izgubljeni osećaj prijatnosti. "Kupatilo je previše mračno" Krivac: korišćenje svetla za ogledalo kao osvetljenja za celu prostoriju. Svetla oko ogledala su ključna za potpunu funkcionalnost kupatila, ali ukoliko nemate drugo centralno svetlo, kupatilo će vrlo verovatno izgledati turobno i mračno. Rešenje: upotreba različitih tipova rasvete.Dodavanje nekoliko ugrađenih sijalica, ili dobro postavljenog uređaja za montažu na plafon, rešiće stvar i obezbediti ambijentalno osvetljenje za kupatilo. "Ne vidim šta kuvam" Krivac: nedostatak svetla za rad. Čak i savršeno postavljeno ambijentalno svetlo, može kuhinjsku radnu površinu da ostavi u senci, blokirajući svako svetlo iznad ili iza vas da se probije i sija baš tamo gde je vama neophodno. Rešenje: svetla pozicionirana ispod kuhinjskih elemenata su neophodan deo svake dobro zamišljene rasvete za kuhinju. Da li ćete se fokusirati na ključne radne delove, ili postaviti liniju duž celih elemenata, koja sija i kada ne koristite prostor, ili izabrati sistem koji u sebi sadrži i blutut, zavisi najverovatnije od vašeg budžeta. "Ovde je previše svetlo" Krivac: previše ugradnog svetla. Izvođači, arhitekte, dizajneri i dekorateri enterijera, pa čak i vi, možete da preterate u broju ugradnih sijalica, i odjednom vaša dnevna soba liči na predvorje hotela, a hodnik na pistu spremnu za sletanje aviona. Rešenje: konsultujte stručnjake, i napravite plan rasvete. Bez obzira da li gradite ili renovirate, odvojte vreme za konsultacije sa specijalistom osvetljenja. On će verovatno jedini uspeti da pomiri vaše želje i ideje, sa onim što je prostoru, u skladu sa dimenzijama i enterijerom, zaista potrebno. "Luster je preveliki (ili premali)" Krivac: najverovatnije ste se zaljubili u određeni luster, ili lampu, i kupili ga/nju, iako se ne uklapa sa namenjenim mu/joj mestom. Sledeći put razmislite ponovo, jer ukoliko je luster premali, izgledaće kao da ste škrtarili, a ukoliko je preveliki dominiraće prostorom, i to ne na dobar način. Rešenje: pronađite na internetu formule za izračunavanje prečnika idealne veličine lustera ili lampe. Ili napravite model, od kartona, u pravoj veličini i postavite ga na mesto planiranog lustera. Dizajneri to rade stalno, i samo na taj način donose odluke. Let's block ads! (Why?)

[jedimolivolicom]

Zlatokosa Andrea otkrika tajnu njene duge i zdrave kose Andrea Colson je prava Zlatokosa iz stvarnog svijeta. http://ift.tt/2vIryxy