#ubiti

[lifeinbooks]

Svašta može čovjeka da ubije život: bolest,metak,nož,otrov... Ali čovjeka u čovjeku može da ubije samo droga.

[ana-anci]

Treba ubiti vreme do jutra.

Dobro bi mi došao neki saučesnik

za taj zločin.

Đorđe Balašević

[uraandri]

bože daj mi snage

A?

[citaatii]

Sjećaš li se kada sam ti jednom rekla ,da ako

jednoga dana nekoga zavolis,nemoj je voljeti

jer ceš je vjerovaton ubiti.

Ali ti mene nisi poslusao.

Zavole si me Hvala ti.

Nisi me ubio ,ali si me zato tesko ranio.

[belog-grada-crna-princeza]

Bićeš sigurna u svojoj koži/ al' bićeš stranac ti u njoj. [17.11.2024.]

Večeras sam u krevet legla - svoja. Celog dana sam vrtela film na repeat, pažljivo analizirala svaki kadar i konačno uočila da sam te izmaštala. Stara, dosadna navika. Kada bi samo znao koliko si me lepo voleo i čuvao.. u mom svetu, koji sam mislila da delimo. Kada bi znao, da sam taj prvi dan došla kući i zahvalila životu što nije stao pre nego što sam te upoznala.. što uopšte postoji - neko kao ti. Iz glave čupam nestvarne ljude/ činim ih stvarnima. Bio si mi potreba, strast, nagon za životom kada me je sve drugo vuklo u smrt. Bio si mi štit koji sam postavila između sebe i sveta, želela sam da ne znam ni za šta van našeg sna koji sam nam stvarala od najlepših boja. Ja sam tebi izgleda bila - uteha, stvar, lutka koju želiš tihu i nepomičnu. Govorio si najlepše reči, a ja sam dozvolila sebi da me opiješ njima, tako da ne primetim da sam jedina koja sve vreme sanja za oboje. Neka ti ne bude krivo, nije to ništa novo. Smešno je postalo, koliko se priča iznova ponavlja. Neće(š) me ubiti, jer se vratim na noge, uvek. Znam šta je ljubav i samo te mogu žaliti, jer ne daš sebi da je osetiš. Misliš da te ona baca na kolena, vidiš tu se razlikujemo, meni ona daje krila da učinim i ono nemoguće za one koje volim. Sve vreme sam mislila da si jači od mene, da ćeš me držati kada krenem da padam, ali ta snaga je od početka bila moja (projekcija) jer ja na taj način volim. Ja sam ta koja zbog ljubavi ide u rat, gubi glavu, pomera planine. Ja sam Džek koji gine da Rouz preživi - you jump, I jump. Ti kažeš: rizik je preveliki. Ja rizikujem i život ako treba. I zbog toga večeras spavam sa onom koja jedina razume lepotu oluja, dok drugi na prve znake kiše traže sigurno sklonište. I ne žalim što sam takva, sebe bih birala pre nego vas, svaki put. Svako uveče ostaje u svojoj koži, a ja u svojoj više ne bih da budem stranac. Večeras sam legla svoja.. i srećnija nego bilo koje veče u kom sam bila tvoja.

-Katarina

[bojesvemira]

Krila anðela

Boli me između plećki kao da tamo raste krilo koje nikada neće poleteti. Zaljubim se, i vazduh mi postane težak, kao da nosim ceo svet u plućima koja ne dišu.

Ljubav je oštrica koja me reže iznutra, a opet joj se predajem, kao da bol dokazuje njenu stvarnost.Zaljubim se, i tada znam:

ova ljubav će me ubiti. Ne zbog onoga što daje, nego zbog onoga što uzima mir, dah, i svaki deo mene koji je nekada znao da živi. Boli me između plećki jer tamo, među kostima, već piše moj kraj.

Svaka velika ljubav je smrt, i svaka smrt dolazi prerano. Ali ja biram da dišem kroz bol, jer umreti za ljubav znači živeti za nju.

[nisamjazamalestvari]

Trebalo je ranije da umrem. Samo zbog jedne stvari, mamine ljubavi, nisam. Od pomisli na nju nisam mogao da umrem. Ja verujem da čovek, kao što ima pravo da slobodno živi, ima pravo i da u svako doba po svom nahođenju umre, ali da to pravo na smrt treba da povuče za života svoje majke. Jer umreti bi značilo istovremeno ubiti i majku.

Sunce na zalasku, Osamu Dazai

[laniakearose]

ZAMKA (trigger warning)

Ovo piše moja ranjena unutrašnja tinejdžerka.

Sećam se alegorije o vuku. Zima je i izgladneli vuk upada u zamku koju mu lovac postavi a zamka je krvavi bodež, balčak mu je zariven u led. Glad je toliko jaka da vuk halapljivo liže krv sa nje i ne primećuje da se povređuje i da sopstvenu krv meša s krvlju na bodežu. Svi znamo kakav je kraj ove priče.

E pa...tako i ja. Celoga života upadam u sopstvene zamke. Kažem: "evo ti oružje, sama sam ga napravila." Kažem: "Jedino ono može da me ubije".

Stavljam ti oružje u ruke, kažem: "hoću da vidim da li ćeš me ubiti".

Još nisam naišla na osobu koja nije.

Umrla sam hiljadu puta. Je l postoji zavisnost od bola? Ako da, ja sam zavisnik. Od smrti isto. Pravila sam kućicu od bola. Moju zonu (ne)komfora. Zar i dalje misliš da ne zaslužuješ da budeš srećna, M? Da ne zaslužuješ ljubav? Ne, ne, ne...toliko smo dugo ušivali te rane, M. Ne otvaraj ih ponovo.

Pitam se, zašto se mrzim toliko? Gde je taj zaštitnik u meni koji me je čuvao od čudovišta dok sam bila mala?

Gde je zaštitnik, kad je unutrašnji mučitelj tu?

Gde?

Pa ja nikad ne bih povredila nekoga do koga mi je stalo! Ne namerno. Ne tako. Ne kad je najranjiviji. Vučem repove iz prošlih života, valjda. Zašto onda povređujem samu sebe iznova i iznova?

Zar nije moja dužnost da se čuvam? Da štitim svoje izranjavano srce? Ne znam koliko će me još trpeti.

To moje srce.

Nisam ja žrtva. Ja sam ratnica. Ali ratnica koja ratuje protiv sebe. Dokle? Dokle samo-sabotaža?

Dokle ogoljavanje pred lovcima? Dokle ću piti sopstvenu krv jer ne mogu da popunim tu prazninu u duši? Ne postoji ništa što može da je popuni.

Pa i ne treba mi ništa. Neka zjapi.

Da li je realno da sada, kada treba da se radujem, kada započinjem život iznova(ili po prvi put zapravo živim) opet radim istu stvar?

Opet sam tu, držim prostor nekome ko je previše sjeban da shvati šta misli i šta želi...a ne misli o meni. Ne želi mene. Tj. želi me kad mu je zgodno. Dok ne naiđe neka zgodnija (prilika).

Gde je granica između prijatelja i benefita? Da li je istina ono što zapravo tražim? Da li je istina da nemam nimalo samopoštovanja? Kažeš: "ali shvataš li da ako ovome dodje kraj, to nema veze sa tvojom vrednošću?" "Mmmmmm. Da. Važi."

Ili su to samo tvoje projekcije? Uveče kažeš da se sa mnom osećaš bezbedno, ujutru mi zariješ nož u srce. Da, odgurni me jer sam ti previše blizu.

Da li sam zapravo samo preuzela tvoje demone na sopstvena pleća? Ako jesam, odričem ih se.

Odričem se odgovornosti za tudje mrakove.

Nisam ti ja terapeut. Nemam kapacitet da ti budem i terapeut i ljubavnica. Ne želim.

Nije fer. Ja nisam žrtva.

Ovo prestaje sada.

Vučem granicu kod krvavog bodeža.

Povlačim svu energiju koju sam ti dala.

Ne možeš da imaš moć nad mojom dušom i telom.

Samo ja imam tu moć.

Ne treba mi tvoja "ne-ljubav".

Evo ti tvoj krvavi bodež nazad.

Zbogom.

[nostalgicandecko]

Samoubistvo

Ako ti jednog dana kažem da moram ubiti sebe

Ne brini

Ne mislim u bukvalnom smislu tih reči

Već to da deo mene mora nestati

Da više ne mogu živeti sa tim delom

I da je zato bolje da ga pošaljem na godišnji

Doduše možda večni

Ali ko kaže da mu to neće prijati

Zar ne bi i ti voleo da možeš večno da odmaraš

Da ništa ne radiš

I baš zbog toga moram ubiti jedan deo sebe

Možda upravo onaj bitan deo sebe

Koji me je održavao živog ovih zadnjih par godina

I koji je nastao sasvim slučajno

Ali zar takve stvari ne ispadnu najbolje na kraj

Te neplanirane

A ipak najduže stvari

Ali svakoj lepoti dolazi kraj

Pa tako mora i tebi

Hvala što si trpeo pritisak olovke

Što si u kasnim noćnim satima

Trpeo sve moje emocije

Moj bes

Bol

Pogotovo bol

Koji sam pretapao u tebe

Dosta ljudima se dopalo

To ti mogu reći pre nego što te pustim niz reku života

Možda će te ta reka dovesti do Stiksa

A možda ipak imaš lepšu sudbinu od mene

Pa dospeš do rajske bašte

Možda te neko nađe tamo

Uzme te pod svoje

Pa te čita ljudima tamo

Nadam se da ćeš se i njima gore dopasti

Ali sada te moram pustiti da ideš dalje

Kao što moram i ja

Zato puštam da moji poslednji citati

Budu ispisani

Krvlju

Srca

Moga

U nadi da će me bolest

Nazvana tvojim imenom

Zvana pisanje

Pustiti

Baš kao što i ja tebe napuštam

Iskreno izvini, ali izgleda da sam ipak i ja ono što sam rekao da nikad neću postati

Onaj što odlazi

...

~ D.K.

[shesadhernamewascinderella]

"Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. 

Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! 

Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam nju zavoleo, ali tek sa njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna żena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće.

Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko.

P.S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja."

[paisholotus]

Narrative

Standing in the middle of the street is a man yelling, pointing a gun to a woman's head. Ten feet away is Sargent Gregory Parker, along with cope behind him, trying to calm the man down.

Ajia Ralph and Ed Lane are on top of the building across the street, ready to take out the man. The rest of the unit is on the ground, trying to deescalate the situation.

"Pull back." Greg to his team behind him. The man pressed the gun to the woman's neck. "Ja cu je ubiti! Ne priazite!" The man yelled in a foreign language.

"Pull back further." Greg said, walking back further. The man is in a public square surrounded by cops, onlookers, and reporters. It's chaos. Squad Cars, dozens of drawn guns. "You know why we're all here? It's about helping you. Do you understand? Help. But you. You have to put... the gun... down." Greg said, trying to calm the man down.

"Ja cu je ubiti! Ne priazite!" The man yelled, yanking the woman by her hair. Greg taps into his radio, ''Gun down'. Give me gun down.'' He asked the translator.

"Ostavi pitolj!" Greg said, trying to calm the man down, but obviously not working.

"Prvo njima reci!" The man yelled out again, getting more angry by the second.

"Give me 'We want to help!" Greg said into the radio.

"Hocemo vam pomoci. Hocemo vam pomoci." The Gunman continues to scream.

"Ostavi pistolj. Put your gun down." Greg is trying his best to calm this man down, as he now puts the barrel of the gun into the woman's mouth.

"Jesus Christ. Give me 'calm down.' Greg said to the translator.

"Smiri se. Smiri se. Ubit cu je ako me ne pusti na miru!" The Gunman screamed tossing the woman around with the gun still in her mouth.

"Sierras... switch channels." Greg said into the radio. Two female snipers, Jules Callahan and Romoana Carper, splayed on the rooftop. They scan their .308 rifles across the scene.

The man completely out of control now. "Ja cu je ubiti! Ja cu je. ubiti!" The man yells at the top of his lungs as the woman shakes and cries.

"DROP YOUR WEAPON! DROP IT NOW!" Greg now yelling at the man.

"Sierra One..." Greg says into the radio. Ed and Ajia sways, following the Gunman through the scope.

"Scorpio...."

[lifeinbooks]

Jer je ljubav, u svojoj srži, nada. Nada za sutrašnjicu. Nada za ono što bi moglo biti. Nada da će onaj kome si povjerio svoje sve to sve čuvati i štititi. A nada? Nju je teže ubiti nego zmaja.

[asbestos-11]

aventurine and focalors should meet. i've never seen two characters so hell bent on ubiti se in spremeniti tok tvojega življenja za vedno.

god they're so funny

[uraandri]

mene ovde svi jebu u zdrav mozak brate jedno veče zaspim bez čepića za uši i ovaj degenerik od komšije je uzeo neki kurac da muti ja vama ne mogu da opišem koliko je glasno znači tačno ću se ubiti jedan dan. bolje sam spavala u domu sa 2000 ljudi nego ovde sa ovim jednim kretenom

[jazumst]

Świry w lodowej krainie czarów

Żeby Was... W lodzie mojej pamięci zastali... Posłuchajcie:

Teraz jest pięknie! Bosko jest! Aż poszedłem spać zamiast na spacer, ale jeszcze to nadrobię. Mróz jest, słonko świeci. Śnieg ubity.... Aż prosi się o wyjście z jamy. Ale nie cały czas tak było.

Jak szedłem do kościoła to cięło wilgocią. Strasznie było. Ludzie biegli żeby jak najszybciej schronić się przed wiatrem.

Świr Pierwszy: Idę, twarz osłaniam. Naprzeciw mnie idzie łysy facet. Bez czapki. Jak on, kurwa, szedł to ja pełen trwogi i podziwu jestem. Łeb aż siny, uszy pewnie odmrożone, ale niestrudzony idzie do przodu. Na twarzy widać jednak, że żałuje swojej sytuacji.

Świr Drugi Msza dobiega końca. Jeszcze tylko Komunia. W kolejce obok stał chłopaczek w trampkach, halówkami zwanych. No pojebało. Potwór nie człowiek. Równie dobrze boso mógł przyjść. To jest ten model człowieka który zawsze mnie zadziwiał. Ubrany jak na wojnę a pięta achillesa wręcz wystawiona na widok publiczny. Kurtka puchowa, szal gruby, nawet rękawiczki miał. I chuj, przyszedł w trampkach. Pewnie żeby chłodziły reaktor.

//

Sam zmarzłem patrząc na nich. I jakoś mi ten urok mrozu minął. Potwory nie ludzie.

[belog-grada-crna-princeza]

I think I'm finally clean.

Hoću te(be).

Droga si i ja te hoću. Svaki tren sa tobom mi budi vrelu krv u žilama. Samo sam s tobom živa. Sa drugima je smrt. Mrzim ih jer me ubijaju prazninom, jer ne znaju da me ubiju, a da ponovo oživim. Igram igru. Pretvaram se da postojim, ali nisam među njima. Igram(o) igru, predvidljivu, znam im sve karte, svaki potez, zamka i šah mat. Ti si moja droga, gubiš dejstvo. Imam moć da te ne uzmem, sada ne deluješ. Neću ravnicu. Gurni me u provaliju ili podigni na vrh nebodera. Moje zenice ne reaguju više. Statua sam, to je i moja kazna, kao i tvoja. Pokaži mi da umireš bez mene i biću tvoja za tren. Ako ti nisam potrebnija nego kiseonik koji dišeš, onda je to glupa igra, a ja glupe igre ne volim. Samo one sa prevelikim ulogom, na život i smrt. Samo te igram. Samo te se računaju. Samo te su zanimljive. Hoću te(be), ali te neću. Odlazim, klizim, iseći ćeš me iz svake ćelije svoga bića i to će te ubiti. Bez tebe me nema, bez mene te nema. Ratuješ, ali ne sa mnom. Šteta. Poginula bih za tebe za tren i to nikad nećeš doživeti. Svaka suza koju ne puštaš uliva se u more ispred nas, ti i tuđa ruka i ja i tuđi svet. Našeg nema. Više ne. Destrukcija svakog drugog podseća me na destrukciju jedinog stvarnog, a više ga nema. Game: on. Osmeh. Gest. Prava reč. Pravo pitanje. Položen test. Pogrešan.

Ti si moja droga i hoću te, ali te vene odbijaju. Ne strujiš više, truješ. Ja se za tebe trujem, dopuštam ti, a trebam i ja tebi. Na drugačiji način.

Ne igram se - ne predajem se, ne pobeđujem. Jednostavno ne igram glupe igre. Možda te pobedim nekad, možda nekad postanem tvoj ubica. Ili ti moj.

Za sada ne živim. I niko to ne zna.

Niko, osim tebe.

- Katarina