#srce nije kamen

[whendidyoursoulgomissing]

ᥫ᭡.

[redvixxxen]

Oglas:

Mijenjam ovo svoje iznemoglo srce za jedan hladni kamen kojeg nije briga ni za što.

[pogledomdosrzi]

Ima li pitanja

Znam da ti je teško

I srce mi se cijepa zbog tebe

Ali šta da radim sa ovim dijelom mene

Što visi kao da neko

Nije dobro prišio

Kako da postupim

Onda kada se svi bune

Kako je njima teško

I kako će oni da se svete

Drugačiji film puste

A njima se ništa nije reklo

Već meni

Nemam ja ništa od vaše galame

Od vaših zakletvi

Hvala Vam na zauzimanju

Ali jedino što sam čula

Iz vaših usta

Je kako je Vas povrijedilo

A je li mene

Pitate li se

Pitate li se ikada kako ja izađem iz kuće

Kako je kada u gradu za kamen zapnem

I kada milujem muške ruke

Kada moram doći kući

Strijepeći hoće li me išta dočekati

Pitate li se bar u sebi

Kada već meni ništa

Lično ne kazujete

Ili sam ja samo staklo

Kroz koje gledate

Dok prosipate neke nove priče

[poeticlicense12345]

NEMIRNO MORE U MENI

More, naročito ono nemirno, je, nekako, uvek na čudan način živelo u meni. Tu vezu ne znam jasno da objasnim osim, možda time, što su neki moji preci , došli u ove krajeve, upravo sa mora, pa se taj gen „zapatio“ i u meni.

Ne znam kako se to dogodilo, možda je došlo vreme da shvatim da sam“žena svojih godina“, tek ovogodišnji boravak na moru kao da mi je otvorio neke dotad nepoznate vidike : bilo je tu : svesti o prolaznosti života, srećnih trenutaka, koje, ponekad, nisam znala da prepoznam, lepote, tuge...svega. Kažu da u životu, naročito u zrelim godinama, iz nas, iz svega što smo godinama, što svesno, što nesvesno „ubacivali“ u sebe, odjednom neka sila, kao sto more izbacuje za olujnih dana svašta iz svojih dubina,koje je bilo pokriveno, ko zna koliko dugo, naslagama peska i mulja, izbaci iz nas sve što smo tu gomilali, kao u neke fioke koje, mislili smo, nikada nećemo ni otvarati i onda, gotovo prvi put, spoznajemo svoju pravu ličnost, prisetimo se zaboravljanih želja, nedosanjanih snova, propuštenih prilika, ljudi koje nismo umeli da volimo, jer se i ljubav, kao i sve ostalo uči čitavog života,onih koji su „otišli“ pre nego smo mogli da shvatimo koliko će nam biti teško bez njih...setimo se tada i planova, mnogo njih, za koje smo mislili da ćemo imati vremena da ih ostvarujemo...

Kao devojčica, mašta mi nije nikad nedostajala, sam zamišljala da sam se, u nekom prošlom životu, ne sluteći da i u ovom jednom koji nam je dat živimo mnogo njih, rodila na moru i gotovo čulno osećala miris mora i četinara, huku talasa koji se nadmeću koji može više prebaciti do obale. Takva „morska“devojčica morala je imati, mislila sam, i neko „morsko“ ime, kao Ena, Iva, Una, Kate, Mare... Ne znam zašto sam uobražavala da te žene sa mora moraju imati kratka imena, jer, mislila sam, ta velika prostranstva i plavetnilo, ta nestavarna lepota, ne“trpi“ još nešto veliko kao dugačko ime. Najradije sam tu novostvorenu devojčicu u meni nazivala Una( jedna i jedina).Moram da priznam da i danas čeznem da se tako zovem.

Moja tadašnja putovanja na more bila su kao odlazak u zemlju „iza ogledala“. Sedela bih zanesena na obali i sve morske plime i oseke sam osećala i u svom „unutrašnjem“ moru. Pretvarala bih se u svojoj mašti u školjku čvrsto pičvršćena uz svoju stenu , koju bih, najpre pripitomila kao Mali princ svoju ružu. Kada bi se ta stena pretvorila u običan kamen, more me je nosilo na drugu, snažnu stenu ,čija bi me nežnost večno čuvala.

Kako sam odrastala, more sam volela na jedan realan način: bila sam uzbuđena i nervozna pred odlazak, predavala sam mu se za vreme boravka, i malo plakala, kao i sve žene, na rastanku. Naravno, uvek je nešto ostajalo tamo, ono što se samo pod tim nebom i pred tim talasima može doživeti. Nekad je ostajala pesma, nikad zaboravljena, kao ona koju sam, jedne večeri čula, na palubi broda, kojim sam plovila: „Ju te san se zaljubija“. Postoji li tuga sa primesama sreće, srećna tuga? Ako postoji, onda je to ono što osećam kad je slušam. Pune su „fioke“ tih uspomena :Frančesko, s kojim sam se čitavo jedno leto sporazumevala samo naslovima italijanskih pesama (koji su uvek tako romantični). Kao“Dio, come ti amo“, Se piangi, se ridi...

Kako vreme prolazi, hvata se neka melanholija oko srca, jer sve više shvatam prolaznost svega, pa i morske čarolije, od koje smo živeli čitave godine. Volela sam ukus soli, na svojoj koži, kosu koja postaje boje zrelog žita, preplanulu kožu...

A sada , sad je sasvim drugo. Posmatram more i pišem, već rutinski, dok, neočekivano ne„provali“ neki događaj iz davnih „morskih“ dana i shvatam da i posle svega „nije umrlo srce“...

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[khaleesi2299]

otišao si

treći put te ništa nije sprečilo

a meni fali samo jedan susret

jedna najsmelija greška prirode

promeniću sudbinu

slomiću vrata pakla

baciću se niz one bedeme koji nas razdvajaju

proćiću svaku vatru pre nego što me bilo šta zapeče

samo da stignem do tebe

probudim ono što smo oboje davno potisnuli

u celosti si mi izbledeo iz sećanja

ostaju samo neki mali podsetnici da si bio stvaran

a kolena i dalje klecaju

srce snažno lupa

zvezde se nižu po nebu

svake noći od njih rasaznam reč od šest slova

tresu mi se ruke držeći tvoju sliku

znam da si negde u ovom gradu

da zalutaš istim putevima kojima i ja lutam,

znam da sanjaš nešto čvrsto kao ja tebe

i ne odustajem od sna koji se čini tako smešan

ko sam ja ako ne lunatik

izgubljena skoro deceniju u nekoj izmišljenoj ljubavi

nemam ni kamen da dokažem da je bila stvarna

mogu samo prstima da prelazim po svom telu

tamo gde si ti

ne bih li se setila

ali tako malo mene si dotakao

ostavio si me netaknutu za one posle tebe

a nikada nisam ni puštala da me dodirnu

i svaki put samo sam se molila da dođeš

maštala da me tvoje ruke grabe umesto od stranaca

bar dok sam bila mlađa i pokušavala da nastavim

sad sam kao jedna od onih zvezda koje se zovu po tebi

sijam u daljini a toliko oblaka se nakupilo oko mene

da me niko ne vidi

postajem samo mit

možda neko opet ugleda tu zvezdu

možda opet osvetlim nekome put

ali ako niko nije taj neko

onda ću se sakriti iza stotinu oblaka

sve dok jednog dana ne prestanem da sijam

jer ja sam od kad znam za sebe

žena jednog čoveka

i večeras bi bilo 7 godina

kako se kunem u njega…

[pismamargareti]

Maštanja

Pitao me onaj lik čiju mačku sam tu okačio, ona što ima 22 godine, da mu nađem neku jedrilicu do 30.000 eura. Razgledavam te jedrilice i prisjetih se kako sam maštalački tražio jedrilice za rentiranje, smišljao kako da te odvučem na jedan plutajućii godišnji odmor potpunog misaonog zena i zalazaka sunca kakve je teško doživjeti s obale. Baš je bio dobar osjećaj to priželjkivati i nadati se tako nečemu. probao sam Megi. U nekoliko navrata sam probao sa drugim ženama. Ne mogu se prepustiti. Ne mogu glumiti očaranost. Ne funkcionira. Na kraju sve završi tako da samo gledam kako da se što prije izvučem i to razvodnjim. Nemam kome drugome to ispričati. Ne bi me razumio. Zato tu sad to pišem. Možda i da sebe malo primirim od paranoje zadnjih nedelja da nešto nije u redu. Megi, nije prošao jedan jedini dan a da nisam pomislio na tebe. Ni jedan dan mi nije započeo, ni završio bez tebe u mislima. Čak ni kad nisam bio sam. I znam da to znaš. Samo pretpostavljam da nisi uvijek u to vjerovala. Ne bi me bez veze jednom prilikom nazvala "Charlie". Moja predanost je bila apsolutna još mjesecima nakon što si me blokirala. A moje srce ti pripada i dan danas. I večeras ću opet leći sa barem jednom misli upućenoj tebi. I sutra ujutro opet tako ustati. Not much of a life. Ali ga živim, pa kuda me odnese. Čuvam to malo toplote da se ne pretvorim u totalni kamen. Još ponekad zavrtim ta maštanja. Neka ih, lijepa su mi.

[uraandri]

Prema drugim pričama, on nije ni umirao nego je dao da mu pseto lizne malo krvi, ušao u grob nekakvog Turčina, uhvatio ga za uši i zderao mu kožu, pa je obukao. Zato su mu iz njegovih lepih turskih očiju virile kozje oči. Bežao je od kresiva, večeravao posle drugih i krao kamen soli godišnje. Misli se da je noću jahao manastirske i seoske konje i oni su zbilja osvanjivali u peni, kaljavi i upletenih griva. Vele da je to činio da ohladi srce, jer mu je srce bilo kuvano u ključalom vinu.

-Hazarski rečnik (androgino izdanje), Milorad Pavić

[saibhaktabrasill]

#Croatian 21.mar.23 21. ožujka 2023. Zašto je čistoća srca od najveće važnosti? Bhagavan nam danas s ljubavlju daje najljepše objašnjenje. Prije svega ispunite svoje srce ljubavlju prema Bogu. Vaše srce je poput spremnika, a osjećaji su poput slavina. Kad ispunite spremnik svog srca ljubavlju, slatka voda ljubavi poteći će kroz slavine osjetila. Kakvi su osjećaji u vašem srcu, takva su i djela. Kad je vaše srce puno ljubavi, sva vaša djela bit će prožeta ljubavlju. Ako u bunar bacite kamen, on će stvoriti mreškanje u cijelom bunaru. Isto tako, kad bacite kamen dobre ili loše misli u jezero svog uma, njegov učinak proširit će se svim udovima vašeg tijela. Kad loše misli uđu u vaš um, vaše oči će vidjeti zlo, vaše ruke će činiti zlo, vaš govor će postati zao, vaše uši će čuti zlo, a vaše noge će koračati samo po zlim mjestima. Utjecaj misli će se proširiti cijelim tijelom od vrha glave do nožnog prsta. Srce je najvažnije. Kad srce nije čisto, život postaje besmislen. Božanski govor, 23. srpnja 1996. Vrelo božanskosti koje izvire iz vašeg srca uzvišenije je čak i od božanskog nektara. Takva je slatkoća, uzvišenost i moć vašeg srca.- BABA #sathyasai #saibhakta #sathyasaibaba #saibaba #saimaa https://www.instagram.com/p/CqDb2UPMoa6/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[preporodbn]

Noćas si sama

Noćas si sama u svijetu i svijet U tebi malo po malo dotrajava   Stare kiše pijesak godina krune i prostor se U svakoj tvojoj kretnji smanjuje i već je Tvoje srce u srcu grada koji odbija da umre Mada mu osim smrti ništa preostalo nije   Noževi sjećanja u očne  kapke zabodeni   Sijedo je već more u tebi I kamen u utrobi neba što se u more sliva I blijedo gore predjeli dubine Slijepa sjenka u…

[nasivo]

i to je to...

[kraljicisljubavlju]

Sinoc sam ti pisao... Mnogoooooooooooo... Nisam objavio, nisam bio dobar i nisam cenio sebe u tekstu. Sebe necu da prevazilazim na los nacin, necu da budem takav.

Ne zelim da te gnjavim i da ti popujem bilo sta, zelim samo da pricamo jedanput i ne zelim da brojim ko je kome vise dao, pruzio, podneo vece zrtve. Znam sta sam ulozio, a da vidim sta sam dobio nisam koristio oci, nego dusu... i ti znas sta sam dobio.

Rekao sam ti da ce te stici jednom da moramo da pricamo i ja cu to zeleti dok postojim i po ko zna koji put ti kazem, ne bezi od sebe... Ne bezi od mene... Nije lako staviti malo sminke i razvuci osmeh (jos teze je to bez sminke). Nije lako. Nije lako slusati o bilo cemu, a ne cuti jer su ti misli na drugom mestu. Nije lako nasmejati se i razgovarati, pa ni prelaziti ulicu, ako nemas potpunu paznju i kad samo jednu osobu imas u srcu, a to negiras ili ne negiras nego se pitas gde je i sta radi, da li ti se nada, da li te voli ili je sve sarena laza.

Opet... Nije me sramota da ti napisem o ponosu i inatu i da niko nikada nije izazvao to u meni. Nije me sramota. Zasto? Zato sto ja moj zavet ispunjavam... Pardon... Zavete... Cekacu te, necu produziti dalje i nikad se u Tebe necu razocarati.

Ima stvari (nisu lose) o kojima ne pisem ovde, ima puno stvari, jer je ipak public...

Ipak, moras da znas da se nisam zaljubio u nemu sliku, vec u dusu koja prica, sa pametnom glavicom, koja nece da cuje.

Naravno, ovo sve ti nisi duzna da citas, mozda se i ne odnosi na tebe, mozda ja ne umem da se izrazim, mozda ovo nije ni napisano... Ali i tamo gde ne pise, uvek je urezano "Volim te". A ti kao kamen, kome je sve jedno...

Necu vise pisati ovde, znas gde mozes da me nadjes, a otvorio sam nov nalog ovde, necu ti napisati kako da ga nadjes, ali ces uspeti u slucaju da ti je stalo, a isto je posvecen tebi isto kao i ovaj i prethodni, kao i onaj sledeci. Samo o Tebi, pa ma kako te zvao.

Ljubav i kasalj ne mozes sakriti...

Volim te, Mali stvore, volim te i zaboravi na ponos i predrasude, bar jednom, prema meni

P.S. Zasto kazem da se ti javis?

P.S.S. Postujem Te i necu da Te uznemiravam dok Ti to ne kazes

P.S.S.S. Volim Te, budi dobra, nemoj da budes slika bez lika, nemoj da budes glava bez jezika, ne budi osoba bez duse, nemoj da budes "neka" u moru istih, koristi mozgic, koristi ga, a razmisljaj srcem i nemoj nikada nikog da povredis...

P.S.S.S. Ducic... "O zeni", Andric... "Jelena žena koje nema"

P.S.S.S.S. Mala pomoc ako zelis da me nadjes ovde, znas moje 2 najomiljenije knjige, e ona tanka, glavni liki je drugi deo naslova, a prvi je njegova ljubimica... Ovo sam naknadno dodao, jer zelim da me nadjes, da se ne trazimo po sirinama svemira i zabludama da su postojale druge, da postoji neko specijalno alkoholno pice koje moze da te zameni (ne, ima omiljeno, ali ne, nikad ne preterujem... posle Tebe, najbitniji mi je moj mozak i moje srce, koje je okovano tobom)

[weirdass-world13]

čudno je kako minuta s jednom osobom

navede da zaboravimo na sve oko nas

na onu svađu s roditeljima

na neurednu sobu

na neurađenu zadaću

na svoj mozak na kraju krajeva

u tom trenutku samo radi srce

izbacuje mozak i kvari mu planove

a kako se mozak udaljava, srce se slama

ne može da vidi realnost

da prihvati istinu

da se suoči sa strahom

zaljubljeno srce uživa

pa pati

pa uživa

kao u začaranom krugu, sve dok ne pukne

a pući će jer

srce nije kamen

midnight thoughts - srce

[sonnywise]

Ja, pod ovom zemljom nepomičan ležim, ni sam ne znam koliko godina, a i nije više ni bitno...

Godina je 2020.. uskoro će i 21...

Ako me pitaš kako mi je ovdje, to ti ne mogu reći, niti išta garantovati, jer sve što ćeš i ti ovde osjetiti je vrlo relativno...

Za život na tvome svijetu ti i ne mogu baš puno reć', osim da ga se ja sada sjećam kao da je trajao svega jedan dan... Ili pak deo dana... Brzo je prošao...

Znam samo, da onog trena, kada su došli po mene, odjednom je sve sa tvog svijeta postalo jako nebitno, varljivo i ta prolaznost o kojoj smo pričali je dobila sasvim drugačiji oblik...

Za mnoge prolaznike, ja sam samo kamen uklesan, figura u vaktu i zemanu, a rijetki budu oni koji znaju da sam i ja hodio juče putevima njihovim današnjim...

Sve što ti mogu reći ovdje, iz ovoga mjesta, je to da sam sav svoj trud našao ovdje, sve ono što mi drugi znali nisu, ovi ovdje su mi sve pobrojali, interesantno neko mjesto...

I ako me pitaš za kakvu oporuku i savjet, mogu ti samo reći da ne mariš puno za sve što se oko tebe dešava, jer ti ovdje neće to baš koristiti, očisti srce svoje i u njega smjesti jednu jedinu Ljubav, koju i sam jedva čekam da ugledam, spremaj se za dan u koji će i dijete od straha osijedeti... I kao što vidiš, strah i ljepota, dva brijega života... Interesantan sastav svijeta, ne znam ni da li ću se više radovati ili strahovati...

[jelenajt]

Čuvajte se dobri ljudi. Čuvajte se ne samo od virusa korona, već i od korona ljudi koji kad vas napadnu iste posledice prave. Nestajao mi zbog takvih vazduh. Borba za udah ko u rovu. Nema spasa, mislila sam. A ima. Čuvajte se ljudi dobri. Čuvajte ljubav koju imate. Čuvajte decu od gluposti koje se unaokolo serviraju. Ne rušite im najdivnije doba kuknjavom, očajem, telefonima, očekivanjima da znaju da gledaju na sat sa pet godina. Igrajte se sa njima. Maštajte sa njima, plešite sa njima, jurite loptu, džaba je, a vredi "milione". Čuvajte sebe. Od vesti. Od ogovaranja. Od tuđih očekivanja. Od udovoljavanja drugima. Od onoga "radi reda". Radi reda nikom nije dobro donelo. Samo stenu u u grlu. Srce ne poznaje radi reda. Ili kako treba ili nikako. Radi reda je kao ravna linija. Čuvajte se od veza - radi reda. Od poznanstava - radi reda. Od poslova - radi reda. Od priča - radi reda. Od familijarnih odnosa - radi reda. U tom radi reda krije se tona nereda. Prećutanih reči koje bole. Povreda. Nesporazuma. Mučenja. Radi reda mrcvari dušu. Čuvajte se trendova koji nas pokušavaju ubediti kako sreća treba da izgleda. Sreća ne izgleda, sreća se oseti. Svako različito. Čuvajte se očekivanja drugih kako treba da se ponašate, kako da izgledate, kad da se venčate, kad da stvarate porodicu, šta da studirate, dal da uopšte u Srbiji studirati, kako da uspete. Čuvajte se uspeha kako ga zamišljate, obično je nešto drugo. Čuvajte se projekcija budućnosti. Živite danas koliko god da je mučno ili strahovito ili teskobno. Vaše je. Čuvajte se očaja, ništa nije trajalo toliko dugo da se nije obrnulo na bolje. Čuvajte se ljutnje na sebe. Prebacivanja krivice sebi. Omalovažavanja sebe. Čuvajte se ljudi koji vam govore "nije tebi ništa", jer svakom je nešto, samo to nešto neko nosi bolje, neko manje dobro. Da je ništa, ne bi valjalo. Jer ste onda recimo kamen po kom može i kiša, i munja, i jako sunce, i noga da gazi i šutne, da se otkotrlja i ostane gde jeste do sledećeg pomeranja tuđom nogom, a ne osetite ništa, jer ste kamen, pa može svakako. Čuvajte se zapadanja u mržnju. Jer je "lako", ne zahteva ništa "osim" da mrzite. Trenirajte dobrotu. To je polje na kom treba da se pokažete. Sebi, pre svega. Tu se mere snage, tu se proveravaju veštine, kapaciteti srca, glave, grudi, tu se sa sobom borite. To je najvažnija borba. Trenirajte dobrotu. Kako? Tako što ćete raditi na svom rastu, preskakanjem prepreka koje mržnja postavi. Ili Korona ljudi. Ili usvojene predrasude. Ili društvo. Ili onaj manje dobar deo vas. A kad porastete ... onda vam niko neće moći ništa. Jer ste postali veliki dobri div srećan i zadovoljan, bez rupa po telu koje bi krpio lajt mržnjom i tuđim životom.  Jovana Kešanski

[jcuro]

Zašto nisam odustao?

Pitaš me zašto sam izrastao na stijeni. Ne pitaj me to, jer nećeš razumjeti što ti budem govorio niti ćeš se moći uživjeti u ono što ti budem opisivao. Radije me pitaj zašto nisam odustao. Odmah ću ti priznati kako je bilo previše teških i mučnih dana u kojima me nije samo ova tvrda stijena obeshrabrivala nego još više ovi moji koje vidiš dolje. Rijetki su dani u kojima mi nisu predbacivali kako se samo pravim važan. Tko sam ja da uspijem tamo gdje drugi nisu? Zašto nisam kao svi ostali? Mora da nisam sav svoj! Vjeruj mi na riječ kad ti kažem kako mi je njihov podsmijeh i prijezir bio teži i bolniji od nesnosne vreline ljetnoga dana i jezive studeni duge zimske noći. Ipak, nisam odustao jer sam se odlučio boriti. Nema u tome, dragi putniče, neke nedokučive i izvanredne mudrosti kako bi mnogi očekivali, nego samo obilje vjere, snage i ustrajnosti koje sam osjetio jednoga promrzlog jutra kada sam rekao sam sebi: „Ako već moraš pasti, onda ćeš pasti kao borac!” Kad su u meni prepoznali ovakvu odlučnost, odmah su mi se pridružili i oko mene ostali samo oni koji su doista važni kao što su vjetar i kiša koji su mi redovito donosili komadiće zemlje i prašine koje bi mi ova tvrda stijena sačuvala. Zamisli! Možda kamen nema srce, ali odgovorno tvrdim da ima srca. Da ti ne nabrajam, ima još puno toga što mi je pomoglo, a što samo po sebi mnogima izgleda malo i beznačajno. Međutim, dobro me još jednom pogledaj pa vidi je li na koncu to baš tako. A koja je svrha moje borbe? Nisam potpuno siguran, ali mislim da i nju prepoznajem u malenim komadićima ovoga ili onoga od čega se svakodnevno sastavlja mozaik života. A nikad se ne bih požalio kad bi moja svrha bila samo u tome da baš tebi posvjedočim, kad me već želiš slušati, kako je „nemoguće” ustvari samo puka riječ kojom svatko sam sebe ograničava ili razgraničava, oslobađa ili zarobljava. Budi iskren pa mi priznaj koliko si samo puta odustao od sjajnih stvari samo zato što si mislio da ih je nemoguće ostvariti. Zapamti što ti kažem: gdje god te život posadi, izrast ćeš samo ako se budeš borio. Tek tada sve ono što je bilo „nemoguće” postaje „moguće”. Bože moj, zašto mnogima jedno malo „ne” zakloni i zamrači ono veliko „moguće” pa bezlični i pogrbljeni prođu životom? Još uvijek ne znam, ali znam da im nikad neću prestati dovikivati kako je samo odavde veličanstven pogled i kako je bio vrijedan svake kapi znoja i suze!

[mozgoderina]

Karmen Erera: kako nadživeti besmrtnost?

Karmen Erera ~ 'Belo i zeleno', 1959. Akril na platnu (116.4 x 154.3 x 4.2 cm). { Tejt galerije, London → }

  Slikarka Karmen Erera (Carmen Herrera), preživeli je svedok sada već klasičnih umetničkih pokreta i preokreta (post)moderne. Svedočila je nastajanju i nestajanju pravaca poput op arta, minimalizma, apstraktnog ekspresionizma… i strpljivo radila i čekala… i dočekala da se svet doseti da Erera nije samo svedok, već i saučesnik, i to kakav! Premašivši stotu, konačno može da se pohvali da je preživela i sopstvenu anonimnost.

Brojni umetnici su za života zanemareni. Posebno oni “ispred svog vremena”, koji često tek nakon smrti postaju besmrtni. Ali je zaista retko da neko uspešno istrpi ignorisanje istorije, skoro čitav jedan vek! Strpljivo, smireno, snažno.

“Pa i da me niko nije pronašao, opet ne bih bila nesretna.”[1]

Svet umetnosti slaže se ipak sa jezgrovitom konstatacijom kritičarke Gardijana, Lore Kaming (Laura Cumming), da je Erera “otkriće decenije”[2].

Kao kod simpatičnih, sporih, ali dugovečnih bića, presudni događaji u Ererinom životu mere se decenijama. To je ne sprečava da ponosito tvrdi: “Živim u trenutku”[1]. Njen brak sa nastavnikom engleskog jezika, Džesijem Loventalom (Jesse Loewenthal), trajao je punih šest decenija. U Džesiju pronalazi ne samo ljubavnika, srodnu dušu i bezgraničnu podršku, već i osećaj nadtelesne duhovne spone, u kojoj su reči suvišne.

Karmen i Džesi. Fotografija (detalj): Lisson Gallery.

  Poslednjih pet dekada Erera stvara u istom studijskom apartmanu u potkrovlju zgrade u Njujorku. Nakon ritualne jutarnje kafe s mlekom (café con leche), i posmatranja ulične vreve, odmah posle doručka seda za radni sto, i prianja na crtanje. Punih sedamdeset godina prošlo je otkako je Erera sa sigurnošću otkrila svoj slikarski pravac. Sve to vreme, uglavnom pokušava da “savlada” sasvim jednostavan geometrijski element – pravu (izlomljenu) liniju.

“Ponekad pobedim ja, a ponekad slika.”[1]

“Nikada nisam naišla na pravu liniju koja mi se nije svidela”[2], kaže Erera. Tokom prve polovine života, prelazila je ipak, sa manje ili više uspeha, mnoge mrske fiktivne linije u vidu državnih, duhovnih ili rodnih granica. Erera je rođena 1915. godine, na Kubi, kao sedmo dete dobro stojećih roditelja. Otac je osnivač i urednik novina (El Mundo), a majka reporter i kolumnista. U njihovom domu redovno se okupljaju (disidentski nastrojeni) intelektualci i umetnici. Karmen upisuje studije arhitekture u Havani, koje će prekinuti udajom za Džesija i preseljenjem u Njujork, gde na sopstveno zgražavanje otkriva da je umetnik:

“Kao kada shvatite da ste zaljubljeni u pogrešnu osobu.”[1]

U pokušaju da bolje upozna, razume ili eventualno preboli tu pogrešnu ljubav, Erera upisuje Fakultet likovnih umetnosti u Njujorku, gde susreće brojne druge umetnice u pokušaju. “Bile smo poput mačaka – ratovale smo”[3], nerado priznaje. Spas od mačijih kandži došao je u vidu saveta profesora, koji je ohrabruje da školu napusti, ukoliko želi da postane slikar.

Ima li boljeg mesta za nastavak slikarske romanse, od posleratnog Pariza? Mladi bračni par seli se 1948. u Francusku, na šest godina. Konačno, Erera pronalazi svoje umetničko jato, u Salonu “Nove realnosti” (Réalités Nouvelles). Uz vodeće predstavnike bespredmetne umetnosti, poput Jozefa Albersa i Žana Arpa, i Erera svodi svoju ikonografiju na osnovne, jednostavne oblike. Evropljani su bez predrasuda. Ne nalaze ništa loše ni u tome što je Kubanka, ni u tome što je žena u uglavnom muškom društvu. Nova ostvarenja izlaže u Salonu 1949-1952. Njena platna nalaze se pored slika takvih velikana, kao što je Pit Mondrijan! No, priznanje van umetničkih krugova izostaje.

Karmen Erera ~ 'Iberijski', 1949. Akril na platnu na ploči (prečnik 101.6 cm). { Lisson Gallery → }

  Po povratku u Njujork, omaške se nastavljaju. Iako se na Kubu vraća retko, kada pomaže nekom članu (anti-režimski nastrojene) porodice, u Americi je prati kubanska etiketa. Da zabuna bude veća, Muzej savremene umetnosti (MoMA), redovno šalje emisare na Kubu u potrazi za egzotičnim i perspektivnim mladim stvaraocima. Ereru mimoilaze i tamo i ovde! Bezuspešno pokušava i da ostvari kontakt sa lokalnim avangardnim galerijama. Odbijaju da izlože njene radove uz obrazloženje da muškarci imaju prednost jer izdržavaju porodice. “Osećala sam se kao da me je neko ošamario”[2], priseća se. Ona i Džesi nisu imali dece.

Uslediće neobičan preokret. Erera konstatuje:

“Ignorisanje me je oslobodilo”[4].

Tada počinje sasvim osobena odiseja. Oduvek povučena i delimično stidljiva, odustaje od projekta “pravljenja imena” u svetu umetnosti, upravo da bi sve svoje vreme posvetila – umetnosti. Obilazi skoro sasvim neposećene muzeje. I slika. Uporno, savesno, metodično. Džesi iznajmljuje stanove i u siromašnim kvartovima, kako bi za Karmen obezbedio više prostora za stvaranje.

U Parizu je Erera upoznala i zemljake (iz Amerike), kao Elsvorta Kelija (1923-2015), koji su u Evropi brusili sopstveni stil. Po povratku na rodno tlo većina je lansirala uspešne karijere. Erera danas priznaje da se ne radi samo o polu. “Znali su bolje od mene kako sistem funkcioniše. Shvatili su galerijski sistem, muzejski sistem, kolekcionarski sistem, a ja nisam bila takva vrsta ličnosti.”[2] I pored slabijeg poznavanja sistema u kojem se muškarci bolje snalaze, Erera u Njujorku upoznaje muške kolege, poput kubanskog nadrealističkog slikara Vilfreda Lama (1902-1982), ali i one koji daleko više odgovaraju njenom umetničkom senzibilitetu pročišćene geometrijske apstrakcije, poput Leona Polk Smita (1906-1996) ili Barneta Njumena (1905-1970). Sa Barnetom i njegovom suprugom Anali, Džesi i Karmen su jedno vreme komšije. Od Njumena dobija možda ponajbolji životni / umetnički savet: “Ne dozvoli da te bilo šta zaplaši”[3].

Erera obilato koristi slobodu od pripadnosti zvaničnim umetničkim krugovima, modama, uticajima. A upravo tada je najpronicljivija. Oseća snažno puls epohe. Zaranja odvažno sve dublje u duh svog doba, sa kojim kroz rad vodi bogat i plodan dijalog. Pomaže joj stečeno obrazovanje sa studija arhitekture, iz kojeg crpi disciplinu i pedantnost.

“U haosu u kojem živimo, volim da uspostavljam red.”[5]

Red se uvodi preko solidno promišljene i dobro utemeljene strukture, a linija je “početak svake strukture”[1]. Na urednom radnom stolu ostaju još samo metalni industrijski lenjir, tabele boja, papir i makaze. Uklanja i emotivne barijere: “Nemam srce za slikanje. Imam mozak za slikanje.”[1] Radi u serijama, na velikim formatima, često u formi diptiha ili triptiha. Tokom sedamdesetih, bilo je neophodno odbaciti i boje, kako bi se doprlo do (slikarske) istine.

“Sa crno-belom slikom nema laži”[5]

, ubeđena je Erera. Nastaju zaista arhitektonski jaka dela, ispunjena crnim i belim prugama, koje poput oklopa ili kostura, kriju i čuvaju začetak buduće inspiracije.

Karmen Erera ~ 'Bez naziva', 1952. Sintetička boja na platnu (63.5 x 152.4 cm). { Muzej savremene umetnosti, Njujork → }

  Za to vreme u spoljašnjem svetu, u njenoj neposrednoj blizini, niču, trijumfuju i nestaju slikarske škole. Dvadeset godina mlađi Frenk Stela (1936), postaje slavan upravo po minimalističkim slikama sa crno-belim trakama. Barnet Njumen, sa monumentalnim plohama čiste boje, već je priznati prvoborac apstraktnog ekspresionizma. Erera i dalje stvara u samoći, ali bez početne skromnosti. Ispostavlja se da nije neophodno izlagati, davati intervjue ili objavljivati manifeste, da bi se aktivno sudelovalo u iskričavom repertoaru ideja. Sada znamo da je Erera u pojedinim ostvarenjima najavljivala određene pravce, ponekad i celu dekadu ranije! “Mogli smo da razmišljamo i bez priče”[1], kazala je za sebe i Džesija. Isto se može reći i za Ererin odnos sa dostignućima epohe u slikarstvu.

Uprkos naklonosti bespredmetnoj umetnosti ili minimalizmu ili geometrijskoj apstrakciji, Erera sa odbacivanjem nepotrebnog stvaralačkog tereta, odbacuje i nametnute etikete. Već se odavno ne oseća kao autentična Kubanka, a ne želi ni da je vide kao ženu zalutalu u tradicionalno muški zanat. Sa dostizanjem opšteprepoznatljivih motiva, Erera je konačno dovoljno slobodna da bude ono što istinski jeste.

“Ja sam samo umetnik, to je sve.”[6]

Tako nastaju skoro sasvim bela platna – energično prosečena oštrim uglovima ili trouglovima, poput čuvene serije “Bela i zelena” (Blanco y Verde). Briljantno raspoređeni smaragdno zeleni kraci ostvaruju istovremeno krhku i snažnu kompozicionu ravnotežu. Erera već tokom šezdesetih ostvaruje svoj besmrtni opus. Pojedina dela baš iz serije “Bela i zelena”, danas čine okosnicu njene stalne postavke u Muzeju Vitni (Whitney Museum of American Art). Tu njene slike konačno zauzimaju zasluženo mesto pored ostvarenja i Elsvorta Kelija i Frenka Stele, ali i ranije priznatih umetnica, poput Agnes Martin (1912-2004). To je isti onaj muzej koji je nekoć posećivala, bez publike. Danas je prepun.

Karmen Erera ~ 'Bela i zelena', 1966-67. Akril na platnu (101.6 × 177.8 cm). { Muzej Vitni, Njujork → }

  Džesi je preminuo 2000. godine, u devedeset osmoj godini, ne dočekavši eksplozivni uspeh svoje supruge. Lako se moglo dogoditi da neka od (besmrtnih) ostvarenja budu uništena. Erera je slike skidala sa rama i uvijena platna skladištila u plakare (čak i oko takvih, delimično oštećenih radova, kolekcionari se danas otimaju). Onda je kreativnost premašila kapacitete svih privremenih magacina, i Erera odlučuje da platna prosledi dugogodišnjem prijatelju. Kada se Toni Bičera (Tony Bechara) 2004. pojavio sa poverenim delima u privatnoj njujorškoj galeriji, sudbina izvodi svoj poslednji trik. Jedna od tri umetnice, iz zakazane izložbe, upravo je odustala. Erera uskače. Konačno prodaje svoj prvi rad, u osamdeset i devetoj godini života. Epilog priče prikazan je i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku i u Tejt galerijama u Londonu.

Poput preživelog brodolomnika sa plovidbe kroz vreme, Erera je konačno primećena na umetničkom horizontu. Preko noći postaje kamen temeljac zdanja savremenog slikarstva. Prevrtljiva vremena sa pomanjkanjem velikih priča, idu joj u prilog. U nedostatku sigurnih orijentira, poseže se u prošlost. Ererino delo još jednom, na originalan i svež način, opravdava izabrani pravac razvoja umetnosti. Zauzvrat, već ispisana istorija prihvata Ereru. A opet, njena dela po rudimentarnoj snazi i pročišćenosti izraza, deluju hrabrije i vitalnije od većine savremene umetničke produkcije, inspirisane upravo geometrijskom apstrakcijom.

Karmen Erera ~ 'Žuta i crna', 2010. Akril na platnu (91.4 x 182.9 cm). { Lisson Gallery → }

  Kada je pitaju za savet današnjim mladim umetnicima, Erera blago odgovara:

“Strpljenja, dragi moji, strpljenja (Paciencia, querida, paciencia)”[4].

Nakon prevaljene stote, naviknutoj na stvaralačku samoću, i vremešnoj Ereri potrebno je prilično strpljenja u komunikaciji sa galeristima, kolekcionarima, radoznalim novinarima. “Sada plaćam to što me plaćaju.”[1] Iako već odavno ne napušta svoje potkrovlje, vezana za kolica, artritična ali neumorna Erera i dalje stvara, privodeći kraju na najbolji način, svoje ljudsko i umetničko zaveštanje.

“Još uvek tražim”

, skromno primećuje, a odmah potom razdragano dodaje, pokazujući na slike:

“Sve je urađeno sa zadovoljstvom”[6].

    [1] Is it a dream? → | Helena de Bertodano | Dec 20, 2010. | The Daily Telegraph

[2] Carmen Herrera: ‘Men controlled everything, not just art’ → | Simon Hattenstone | Dec 31, 2016. | The Guardian

[3] Carmen Herrera at 100 → | Andrew Russeth | June 05, 2015. | ARTnews

[4] At 101, Carmen Herrera Looks Back at Astonishing Career → | Henri Neuendorf | June 8, 2016. | ARTnews

[5] Art Without Lies → | Claire Messud | December 29, 2016. | NYR Daily

[6] Overlooked But Undeterred → | Karen Michel | July 2, 2016. | NPR

  Pripovedio i grafički opremio: Jovan Jona Pavlović. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi. ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE!: ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Volfgang Lajb: Bez početka i bez kraja →  ✓ Günther Uecker : Hammering Passion →