#nije moje

[razdragana]

Fasade možda izgledaju novo i lepo, ali i skrivaju ruine

[no0l]

Vroooom

[betterthanfive]

ok izgleda da se zakidam time šta nisam slušao zadnja dva albuma od silente, zaboravio sam koliko ovi ljudi jebu pjesništvom

[pisac-u-tami]

„Niko nije slomio moje srce. Ja sam odlucio ostati u situaciji gdje sam znao da nisam cijenjen, ja sam sebi slomio srce.“

Ig: Pisac_u_tami_

[tijanatasmaric11]

Niko me nije voleo.

Niko mi nije prisao.

Niko me nije pitao za vezu.

Ne zato sto sam “ruzna” , naprotiv dovoljno sam lepa da zasenim svakoga.

Ali pored svega toga nije dovoljno biti samo lep.

Odbija ih moj cvrst stav, zdrava psiha i samopouzdanje.

Valjda ce se naci neko snazniji od mene, da moze da voli moje snazne osobine.

Tvoja T

[glasnosutim]

Veći dio svog života provela sam pokušavajući da se smanjim.

Da postanem manja.

Tiša.

Manje osjetljiva.

Manja, sa puno manje mišljenja.

Manje potrebna.

Jer nisam željela da budem teret. Nisam željela da budem previše ili da odbijem ljude. Željela sam da me vole. Željela sam da budem važna i vrijedna. Željela sam da budem poželjna. Tako sam godinama žrtvovala sebe da bih usrećila druge. I godinama sam patila.

Ali, umorna sam od patnje i završila sam sa smanjivanjem sebe. Nije moj posao da mijenjam ono što jesam da bih postala nečija ideja vrijedne osobe. Ja vrijedim. Ne zato što drugi ljudi misle da vrijedim, već zato što postojim, i stoga imam značaj.

Moje misli su važne.

Moja osjećanja su važna.

Moj glas je važan.

I, sa ili bez ičije dozvole ili odobrenja, nastaviću da budem ono što jesam i da govorim svoju istinu. Čak i ako to ljude naljuti.

Čak i ako ih čini neprijatnim.

Čak i ako odluče da odu.

Odbijam da se smanjim. Biram da zauzmem prostor.

Biram da poštujem svoja osećanja.

Biram da sebi dam dozvolu da zadovoljim svoje potrebe.

Biram sebe.

[adnaae]

"Završiću našu priču s jednim 'moglo je biti, ali nije.' I ko zna kroz par godina kad sretnemo se, pričaćemo o nama kroz šalu, možda, mada ni jednom ni drugom neće biti smešno u dubini duša. A onda jednog jutra shvatićeš kao i ja da oni što se bude na drugoj strani kreveta nisu mi. I više neće biti smešno, već tužno. Nedostajaće mi ona tvoja druga strana mene da upotpuni mozaik moje životne priče…"

Ðorđe Balašević

[nostalgicandecko]

V ¿

Ni sam više ne znam koja verzija mene je ovo po redu

Poslednji put je to trebala biti v2

Ali ja i dalje stojim pri svojoj filozofiji da se čovek menja svake sekunde

Što bi značilo da beskonačno v još uvek postoji

Ali nije ni bitno koju ću brojku staviti pored tog slova v

Bitno je da mi se ova verzija mene i ne dopada baš

I ne, nije zbog toga što Dante više nije tu

Jer on je otišao znaš

Ili sam ga možda oterao od sebe

Kao što teram i svoju senku od sebe

Ali ona nikako da odustane od mene

Pomno korača

Čas iza mene

Čas pored mene

Čak iako može da čuje moje krike

Unutar mene

Ali barem to ne moram kriti od svoje senke

Kao što sam se sakrio od većine ljudi

Kada sam ugasio pola svojih mreža

A sa ostalih se sklonio

Jer tako je moralo

Barem sam tako mislio

Mislio sam da će mi to pomoći da završim neke stvari u svom životu

Što i jeste uspelo

Ali sam negde između svega toga izgubio sebe

Izgubio Dantea

Uz koju je išla moć pisanja

I ostale benefite koji su pa možda i bili dobri

I tako se nalazim gde sam danas

Više ne nalazim užitke tamo gde sam ih pre nalazio

Postao sam normalna dosadna osoba

Kojoj je fokus samo na posao

A za jednog pisca (koji ja nikada neću biti)

To je najveće proklestvo

Ali šta ako

Je to za mene

Upravo moj jedini spas

¿

~ D.K.

[starshopping77]

sedela je na ivici mog ludila 

i lakirala je nokte

dok sam ja svoje izgrizao od stresa

sedela je kraj vatre mog bijesa

da bi uzgala cigaretu 

dok sam izgarao iznutra

sedela je kraj pijavice mojih suza

i mirno je umivala svoja stopala

dok sam se utapao 

sedela je u tamnim odajama moje duse

i nije trazila svijetlo

dok se nisam potpuno izgubio

[bojesvemira]

Ljubav me ne zna

Uvijek sam previše.

Previše glasna, previše tiha.

Previše blizu, pa opet daleko.

Tebi sam haos koji razmišljaš kako smiriti,

oluja koju bi radije gledala iz zaklona.

Kad te volim, volim do bola,

do vlastitog raspadanja.

Ti mi pružiš dlan,

a ja se u njega bacam čitava,

kao da me možeš nositi,

kao da me možeš popraviti.

Tebi sam zagonetka

koju želiš jednostavno riješiti.

Sve moje riječi čine te umornom,

svi moji pogledi te plaše.

Nisi znala da ljubav može ovako boljeti.

Ni ja nisam znala, dok nisam srela sebe.

Zašto ne vidiš?

Kad se povučem, nije jer te ne volim.

Povučem se jer me ljubav razdire,

jer se bojim da ćeš otići,

a onda te tjeram da odeš,

da ne bih gledala kako nestaješ.

Ljubav me ne zna.

Ne razumije moj nered,

moje ruke što se trzaju između želje i straha.

Ti si moj mir,

ali bojim se da mir ne zna šta će

sa nekim poput mene.

[nerdyhistoryenjoyer]

While I'm figuring out Arnolds letter have a small passage I translated into Croatian:

Bio sam između njih jedan od prvih, i ja sam pucao, sa pištoljem naravno, jer samo stručnjak može koristiti pušku sa tako ponirenim bićem; kad odjednom moja deva se spotakla te naprosto pala na lice. Potpuno sam se sa sedla odtrgnuo, plovio veličanstveno kroz zrak u veliku udaljenost, te sletio sa udarom kojim se činilo da je svu moć iz mene izbila. Ležao sam tamo, pasivno čekajući da me Turci ubiju, nastavljajući pjevušiti stihove polu-zaboravljene pjesme, čiji je ritam nešto, možda produžen iskorak deve, donio natrag u moje sjećanje dok smo odskočili dolje prema planinskoj strani:

Jer Gospodaru ja sam slobodan svog Vašeg cvijeća, ali sam odabrao najtužnije cvijeće svijeta, ruže

I zato su moja stopala rastrgana i moje oči oslijepene znojem.

Dok je drugi dio mojeg uma mislio na koju spljoštenu stvar ću ličiti kada me sav taj katarakt muškaraca i deva prelije preko mene.

Nakon dugog vremena sam završio svoju pjesmu, i nije došao ni jedan Turčin, i ni jedna me deva nije pregazila: činilo se kao da je zavjesa svučena sa mojih ušiju: jaka buka se čula sprijeda.

[hodajuciputevimacudesa]

Žurba

Žao mi je što trčim u mislima

Za nečim što ne mogu stići

Jer to je Allahova volja i određenje

Vodim bitke sama sa sobom

Kakve ne znam ni da li će postojati

Kroz par godina

Ne znam ni da li ću ja postojati

On mi daje svaki dan priliku

Da se uvjerim

Koliko mi ništa moje suđeno

Ne može promaći

A ja opet žurim kao da ću nešto stići

Kao da ću sama sebe prestići

Najgora verzija mene da će pobijediti

Međutim, nisam ja došla do ovog dijela

Da bih sebi noge zapetljala

Premišljajući koliko su zapravo spretne

I brze

Te da bih sebi um ugasila

Jer ne znam koliki mu je kapacitet

Nije me Allah doveo do ovog momenta

Da bih u sebe sumnjala

Doveo me je na stanicu

Na kojoj trebam izaći

Sa prtljagom ponim prošlosti

Koja je samo moja

I ničija više

Zbog toga tako jedinstvena

Ničijoj slična

Jer to i jest poenta

Voz koji mi već sad putuje iza leđa

Nema više sjedište za mene

A ja znam koja mi je iduća adresa

Te čekam voz za nju

Ipak, možda me u putu

Muka u stomaku

Prisili da izađem negdje između

Ne znam

Niti trebam da znam

On zna

[bukvoski]

Ne bi bilo dobro da znaju da pišem

Vidjeli bi to kao moju slabost

Ne bi bilo dobro da znaju da pišem

Ne voli ovaj narod pismene

Ne bi bilo dobro da znaju da pišem

Onda bi odveć analizirali moje motive

A tek onda ne bi bilo dobro da znaju da pišem

Jer oni ne mogu da shvate zašto neko piše

Ne bi bilo dobro da znaju da pišem

Jer se ljubav danas shvata kao slabost

Ne bi bilo dobro

Jer nije sve za svakoga

Zbog toga neće ni saznati

Niti će moje pjesme puniti biblioteke

Neće biti stavljene u korice

Niti biti predstavljene na bijenalima i poetskim večerima

One su tu samo jer je valjda lakše da su na papiru nego na srcu

Opet najvažnije, ne bi bilo dobro da zna ko piše

Mislila bi da je moja pjesma autobiografska

Nikako ne bi bilo dobro da zna ko piše

Znala bi da je nikad nisam prebolio

[tijanatasmaric11]

Jos uvek ne postoji stih iz pesme koji bi opisao koliko te volim i koliko mi znacis,

Mada moja ljubav je toliko jaka da cu mozda nekada uspeti stihovima to da opisem.

Mozda ce iz ove ljubavi nastati cela zbirka stihova posvecena samo tebi, nama i ovoj bezuslovnoj ljubavi koju imamo.

Volela bih da kazem sve ono sto mislim, volela bih da znas sve ono sto zasluzujes, volela bih da ti skidam zvezde sa neba i da ti pruzim ceo svet na dlanu, volela bih da se vecno gubim u tvom pogledu i da mi srce zaigra svaki put kada mi izgovoris ime, volela bih da te grlim i kada je dobro i kada je lose, da budem tu za tebe kada niko drugi nije, volela bih da osetis sve ono sto osetim ja kada sam sa tobom, volela bih da vidis sebe mojim ocima i da konacno shvatis

da si ti taj koji ispunjava sve pukotine i praznine na dusi,

da si ti taj koji je od nemira stvorio mir

da si bas ti taj kog zauvek zelim i da si ti taj koji ce zauvek biti dovoljan

Jer ce moje zauvek sa tobom biti dovoljno

B. 🐞

[lagala-je-grade]

Od samog pocetka

znala sam da ti nisi bio taj

kojeg je moje srce trazilo

i dusa prizeljkivala.

No,

meni je bilo hladno

a ti si bio kao vatra.

Ona koja brzo ugrije

i jos brze opece.

Kazu, jednom kad te

oprzi,

upamtis.

Srecom, ja volim ponavljati lekcije

pa zeni poput mene

samo jednom

nije bilo dovoljno.

Iskreno, tebi,

I dalje mi je ponekad

hladno

ali ovaj put

dlanove grijem

sama.

[pisac-u-tami]

Danas dok sam bio na poslu, sjetio sam se tebe, i ne znam zasto sam se bas tebe sjetio, ali sam imao potrebu da napisem nesto o tebi. Uvijek sam mislio da ce moje pisanje, dobiti knjigu i da cu tu jednu sa posvetom pokloniti tebi, ti si uvijek vjerovala u mene i u moje pisanje, toliko si zeljela da napisem knjigu, a ja knjigu nikada nisam napisao, poceo sam ali nikada nisam zavrsio. Sjecas se koliko si mi govorila da je trebam tu knjigu, da knjiga treba mene, nikada ti nisam znao pokazati da sam zaljubljen u tebe, i ako si mi 3 puta davala sansu i vjerovala mi u ljubav koju sam ti obecavao a nikada nisam mogao dati, ne zato sto sam bio sebican vec ti si bila prava osoba samo ne za mene. I nakon svih tih godina pamtim te kao nesto najbolje sto mi je zivot donjeo, nikada niko nije vjerovao u mene toliko kao ti, i znam da ovaj tekst nikada neces procitati, ali te zelim zamoliti da mi oprostis, nisi ti bila kriva, vec ja. Ti si bila najbolja ali vrijeme je bilo pogresno, srce mi je bilo slomljeno i nisam znao kako da te volim, pa sam krvario po tebi, zao mi je sto sam te toliko jako povrijedio. Prve ljubavi ne ostaju u lijepom sjecanju a ja sam toliko zelio da ti ja budem lijepo sjecanje a pretvorio sam se u nocnu moru. Ne znam gdje si poslije svih tih godina, gradova, ali se zaista nadam da ti je crna i dalje omiljena boja, da jos uvijek volis crne ruze. Nadam se da si sretna onako kako si zasluzila da budes, i da se jos uvijek najljepse smijes.

Ig: Pisac_u_tami_