#saša lošić

[morishigeish]

guys hes kawaii ૮ ˶ᵔ ᵕ ᵔ˶ ა

[djoleheavysmoker]

Sooo... My adhd finally let me finish this... I drew my fav twink rocker

[rozetavivala]

I said I would draw this and I did, it’s a joke I swear don’t fucking attack me

[rozetavivala]

THSI IS SO GOOD OH YVKD

Nvm I forgot I drew this bosnian twink

[aragonyx]

It’s Bosnia but with young Saša Lošić vibes bc i love him

[exyu-rock-lovers]

Svaka nova godina

je slatka nepredvidljiva

u danima budućnosti

hiljadu mogućnosti

Sve će se promijeniti

ali šta će tebe

šta će mi zamijeniti..

Plavi orkestar ,,Od rođendana do rođendana"

[universalear]

I’ll never be, I’ll never be a boy.

Balkan Twin Peaks vibe.

[lemonjuicecallsforattention]

[vilaleptirica]

Čekaću te, moja buco, kraj Prve gimnazije

Frontmen čuvenog Plavog orkestra Saša Lošić Loša rođen kao jedinac u krilu sarajevske porodice Lošić, drugi daleko pouzdaniji pišu o njegovom djetinjstvu u Banjaluci i o njegovoj vezanosti za baku kojoj duguje sva svoja znanja o svijetu.

Priča se da je, u to vrijeme, Loša bio veoma mirno dijete i da je bio toliko povučen u sebe da se uopšte nije družio s vršnjacima.

Loša je u muzičke vode uplovio kada je postao učenik Prve sarajevske gimnazije. Svi su ga upamtili po uplašenoj i uplakanoj faci, sanjalačkim očima i plavom čuperku. Imao je i svoju grupu, ali na nju niko nije shvatao ozbiljno.

Lošu to sve nije previše brinulo, jer ništa ozbiljno nije namjeravao sa muzikom, iako je već tada na koncertima izvodio najveći jugoslovenski hit “Suada”.

Loša, u to vrijeme, nije računao ni na činjenicu da će biti najobožavanija ličnost 1985. godine, nije računao ni na gomile djevojčica koje ga umalo u Zrenjaninu nijesu udavile pokušavajući da mu s grudi skinu maramu ili komad odijela, pri čemu su tjelohranitelju slomile nogu.

Saša je tada znao samo za prelijepu djevojčicu iz škole, na obostrane poglede za vrijeme velikih odmora, na stidljivi smiješak kad uđe u njen razred da pozajmi sunđer, na kratke susrete pred školom, a potom na predvečernje šetnje po zubatom jesenjem suncu i po opalom lišću.

Ali, život nikad nije naklonjen onima koji su iskreni?

Saša je, tim povodom, jednom prilikom napisao: “Čovjek, u životu, ima dvije ljubavi – jedna mu kuha, a druga mu je sudbina!”

Buca je sudbina i “Plavog orkestra”

Prelomni trenutak, u odnosu između Loše i Buce, je bio maturski sastanak ispred gimnazije. Padala je sitna proljećna kiša i Loša je dugo čekao ispod strehe. Ona je kasnila čitavih pola sata i, kad se pojavila, bila je u društvu svog najboljeg prijatelja.

Pozdravili su se onako, u prolazu, i na način koji je trebalo da izgleda nenametljiv:

“O, ćao, otkud ti… ”

Pošto je doživio svoje prvo razočarenje, Loša odlazi u kafanu “Pošta” preko puta Narodnog pozorišta i naručuje litar bijelog vina. Priča se da je tada rekao “zbogom pameti” i “ko zna kad ćemo se opet sresti” i kako to legenda kaže – prvo je on pio vino, onda je vino pilo vino, da bi na kraju vino popilo njega.

Nekoliko sedmica poslije toga, direktno inspirisan ovim događajem, nastala je legendarna pjesma “Bolje biti pijan nego star”.

[thecolorlesssunset]

Saša Lošić - Loša without his hat

[balkanrock-com]

Koncert za Divljana - Sećanje na velikog sanjara i idola mnogih

Koncert za Divljana – Sećanje na velikog sanjara i idola mnogih

Prethodno rasprodat rođendanski koncert pod nazivom “Hajde sanjaj me, sanjaj“, posvećen jednom od naših najznačajnijih kompozitora pop muzike, i nekadašnjem lideru Idola, Vladi Divljanu, održan je sinoć u beogradskom Sava centru. Domaćini koncerta bili su Zdenko Kolar i Saša Šandorov sa Nevladinom organizacijom te Maks Juričić sa svojim Ljetnim kinom. Koncertu je prisustvovalo skoro 4.000 duša. (…

[djoleheavysmoker]

Another one

Да, мне одного раза мало

[gothshostakovich]

I’m really into this Yugoslav boy band right now & I’ll admit a lot of the appeal for me is that lead singer Saša Lošić’s awkward English caused him to accidentally pen a trans/genderqueer anthem?

[exyu-rock-lovers]

Ovih sedam rok pesama su obeležile odrastanje u Jugoslaviji - II deo

Nikad se u SFRJ nije toliko vrištalo kao pred dolazak Plavog orkestra

6 Suada – Saša Lošić / Mladen Pavičić

Plavi orkestar je bio fenomen koji je buknuo, planuo, spržio sve čega se dohvatio, i samo se ugasio. Devojčice koje su pre trideset godina vrištale zbog Loše i ekipe danas su žene u najboljim godinama. Nije im loše. Valjda.

Bila je to – svi viđeniji muzički kritičari će reći – jedna pesma ispod svih kriterijuma! Nit tamo, nit ovamo. Niti narodna, niti zabavna, niti… Ništa! Samo nekako vesela, ta Suada. A, opet, taj album, taj Soldatski bal, na kom je Suada bila na prvoj poziciji ploče, prodat je u – više od 1.000.000 primeraka!

Ti si meni sve, ti mi daješ sve, i kad tebe ne ima, teško mi je…

O, kako je to blesavo zvučalo! Ništa pežorativno, ovo je više jedna simpatična odrednica. Kao što su i sve one klinke bile simpatične u svom ludilu zbog četvorke iz Sarajeva.

Vrištanje na sve strane

Saša Lošić je imao devetnaest godina kad je objavljena Suada. I Bolje biti pijan nego star i Good by teens i sve ostale hitove s tog prvog albuma.

Muzikom je počeo da se bavi mnogo ranije, još kao srednjoškolac, ali je sve to bilo uglavnom dečački neozbiljno. Malo je falilo – a o tome se malo zna – da napusti i muziku i pisanje pesama i sve, jer se formiranje muzičke grupe nije poklapalo s njegovim zamislima. A i kritičari nisu bili baš blagi prema nečem što se tek pojavilo i što se zvalo Plavi orkestar.

Ipak, izdržao je i to i odlazak u JNA, a kad se vratio, „plavi momci“ su već imali tri snimljene pesme (gore već pomenute) i žurka je mogla da počne. Objavili su album za „Jugoton“. Sve tekstove je potpisao Saša Lošić, osim „najglavnije“ – nju su, kako to stoji na omotu, napisali Loša i Mladen Pavičić Pava.

Teško da je iko mogao da predvidi onoliku ciku i vrisku i čupanje kose i šta sve ne stotina hiljada devojčica širom Jugoslavije te 1985, kad je Plavi orkestar sa Sašom Lošićem Lošom objavio taj, kažu, najprodavaniji album svih vremena u SFRJ.

Suada je bila pesma koja je pucala na sve strane, sa svih radio i TV stanica, sa svih naslovnih strana smejala su se četvorica tinejdžera iz glavnog grada BiH i sve je bilo haotično i veselo. Ili već tako nekako.

Pred koncert u Beogradu narodna milicija nije mogla da izađe na kraj s razgoropađenim tinejdžerkama koje su htele sve od Loše, Pave i Ćere I i Ćere II: kosu, jaknu, patike, kačket. Bio je to jedan od žešćih stampeda u glavnom gradu Jugoslavije. I svi su vrištali! U stvari, SVE su vrištale!

I to ne samo u Beogradu! Gde god da se Plavi orkestar spremao za koncert, morali su da se spremaju i momci u plavom – da razgrnu masu raspomaljenih devojčica!

I dalje mrzimo nedelju

Ali šta je to bilo u toj Suadi da se klinke (više one, a manje klinci) toliko raspomame i razvrište? Na ovo bi – ako nemaju preča posla – mogli da odgovore sociolozi, psiholozi i, možda, politički analitičari. Pošto oni sve znaju.

A kad smo već kod politike (čak i kad se pomenu „gud baj tins“ stihovi), čini se da – i da nije bilo rata – teško da bi se Plavi orkestar održao. Tinejdžeri odrastu i zabave ih drugi jadi (poso-kuća, kuća-poso, kredit, itd…), nema se vremena za „bubuljičave pesme“, prevaziđe se to. A s druge strane, Plavi orkestar je bio fenomen koji je buknuo, planuo, spržio sve čega se dohvatio, i samo se ugasio.

Suadu valjda više niko ne sluša. Šta je bilo, bilo je. One klinke koje su zbog nje (a zapravo zbog Loše, Pave i braće Ćeramida) vrištale danas su žene u najboljim godinama, supruge i majke. Više ne vrište. Ali mora da se iščuđavaju svojoj deci – kakve to danas gluposti slušaju.

I, da! I dalje mrze nedelju zbog ponedeljka. Da ih neko pita za Lošu, verovatno bi rekle – da, loše se osećaju. Ne zbog Loše nego zbog ponedeljka. I tako već godinama… Loše se osećaju…

Trideset godina je prošlo, a Loša još nije skinuo onu kapu! Ako to nekog još zanima. A njemu za Suadu treba skinuti kapu, jebi ga… što rekli pesnici. Aj‘ ti prodaj nešto u milion i kusur primeraka!

HAJDEMO, DRUGOVI MOJI

Ako te ikad

budu pitali,

gdje li su sada oni dani svi.

Samo sa

suzama u očima

plačem jer nisi moja jedina.

7 Žene i muškarci – Buldožer, Boris Bele

Zbog male jezičke barijere rok grupe iz Slovenije nisu bile masovno popularne u ostatku SFRJ. Buldožer nije pevao na slovenačkom, ali džaba, takođe nije bio mnogo popularan. Dok nisu stali i objasnili (na srpskohrvatskom) da su žene ženstvene, a muškarci pravi muškarci.

Oni se nisu napinjali da postanu popularni. Svirali su i pevali svoje, pa ko ih sluša – sluša, ko ih ne sluša – isto dobro.

A oni su bili više nego dobra grupa za svoje vreme. I ispred njega. Buldožer, Slovenija.

Iz te tamo daleke, hlade, ali bratske Slovenije stizalo je na srpskohrvatsko govorno/pevačko područje dosta kvalitetnih grupa tih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka (vidi pod Lačni Franc, Lajbah, Pankrti), ali nisu dobacivali do baš neke masovnosti u SFRJ. Kao što je to bio slučaj s Dugmetom, Čorbom ili, na primer, Pušenjem.

Na slovenačkom

Lačnom Francu, odnosno Zoranu Predinu, recimo, trebalo je jedno četiri-pet godina da cela Juga čuje za hit Ne mi dihat za ovratnik, iako je Lačni Franc i pre toga imao dobre, kvalitetne pesme. Ipak, ta im je bila prelomna. Posle nje mnogi su obratili pažnju na Lačnog Franca.

Slično je i s Pankrtima bilo. Pevali su i Lepi in prazni i Totalna revolucija i Računite z nami (kao parodiju na Balaševića, i to žestoko i pankerski gnevno), ali ih je masovna popularnost zahvatila tek kad su obradili pesmu Bandiera rosa. Doduše, pesma nije bila autorska, već italijanskih partizana.

Avanti popolo, alla riscossa… pevalo je i staro i mlado tad. Naročito mlado.

Ni grupa mladih umetnika pod imenom Buldožer (osnovani još 1975) nije bila naročito zapažena. Osim što su rok kritičari bili oduševljeni kad su ih čuli. I to odmah posle prvog albuma Pljuni istini u oči. S tog se albuma izdvojila pesma Život, to je feferon (tekst napisao Marko Brecelj), a sa albuma Zabranjeno plakatirati (nema nikakve veze sa Srbijom 2016!) pesma Doktore, pomozite.

I tu ih je kritika izuzetno dobro prihvatila, ali masovna publika nije. Da su u to vreme postojale ankete, kao ovo danas, i da se postavilo pitanje koliko pesama grupe Buldožer znate, verovatno da bi odgovor s najviše procenata bio: šta je to Buldožer?

E, tako su tada prolazili Boris Bele, Marko Brecelj i ekipa.

Na srpskohrvatskom

E, ali! U Izlogu jeftinih slatkiša, četvrtom albumu po redu, našla se jedna pesma – i to na samo kraju, tek da popuni ploču – posle koje za Buldožer ništa više neće biti isto! E da je tada napravljena anketa koliko pesama grupe Buldožer znate, verovatno da bi 90 odsto odgovora bilo – jednu!

Žene su stvarnost, žene su bajke, žene su žene, žene su majke… Malo ko te 1981. nije znao ove stihove. Žene i muškarci bila je pesma posle koje su za Buldožer čuli i oni kojima rokenrol nije u krvi. Žene i muškarci su se vrteli po svim radio-stanicama i možda slušaocima nije bilo važno ni ko to tamo peva, ni ko je pesmu smislio, komponovao i tome slično, ali im je bilo simpatično da pevuše nešto lagano i neopterećujuće.

Dakle, trebalo je da prođe jedno šest-sedam godina da se rad članova grupe Buldožer omasovi. Bez obzira na to što su oni bili jedna od retkih rok grupa iz Slovenije koja je pevala na srpskohrvatskom, kako se tada zvao zvanični jezik pokojne YU, pa je to kao trebalo da im bude olakšavajuća okolnost za probijanje na tržište i među publiku.

Samo što to – ta potreba za probijanjem i popularnošću – kao da nije bio prioritet Borisa Belea i Marka Brecelja, praktično sive eminencije grupe. Oni su uglavom bili tu (na bini i pred mikrofonom) da se samo dobro zezaju. Pravili su performanse, ismejavali razne društvene pojave, bili Rambo pre Amadeusa, komponovali muziku za film… i, sve u svemu, uživali su za sebe. E, sad, to što je određen broj ljudi i uživao u tome, to im je samo plus.

Veliki plus su im donele Žene i muškarci. Ako ste bar deset godina života proveli u SFRJ, mora da ste barem jednom čuli: One ih mole, one ih mole / da ih vole, da ih vole / jer žene vole, vole žene – samo kad su zaljubljene!

I to je to! Sušta istina. Samo što se pesma ne završava romantično… Takva su vremena bila. Pa kaže:

Muškarci su pravi muškarci (ah, ti muškarci…)

Al‘ umjesto da ih miluju,

da miluju milinu,

da ih grle, da ih svuku –

oni ih tuku i zaključavaju u kuhinju…

„A sada je sve drugačije!“, Jura Stublić, Film.

EMANCIPACIJA I SLIČNE TEME

Žene su

stvarnost,

žene su bajke,

žene su žene,

žene su majke,

žene su ukras prirode,

žene su

ženstvene, žene su ženstvene.

(Piše: Branislav Bjelica)

[zenshinibuu]

I don't own any rights to this photo

it's taken from Plavi Orkestar facebook site https://www.facebook.com/pages/Plavi-Orkestar/106843920267?fref=ts (if you don't know them check them out they are awesome

[totalsubjektivni]

Liffe pred Liffom, prvi del

No, pa naj se začne misija Liffe. V pričakovanju filmskega festivala v moji preljubi Ljubljani se bom, kot se že obljubil, sprehodil med nekaterimi filmi, ki jih bo gostil njegov program. Narediti moram malce reklame, poleg tega pa sem že prav na trnih – kot vsako leto, ko se približuje november. Tale „projekt Liffe“, kot bi mu lahko tudi rekel, se bo razpel čez nekaj dni, saj ima na repertoarju kar precej filmov, ki si jih moram pogledati. Kot predpriprava seveda. Tokrat se bom dotaknil bolj ali manj lahkotnejših vsebin, saj bi bili lahko prav besedi „lahnost“ in „sprejemljivost“ rdeča nit nocojšnjega bloga. Začel pa bom z dvema filmoma, ki se tako ali drugače dotakneta tudi moje rodne grude.

Prvi je že pretirano opevani dokumentarec bosanskega režiserja Pjera Žalice, film Orkestar (letnica 2011). Toliko slovenske „smetane“ in „estrade“ na enem mestu že dolgo nisem videl v kakšnem tujem filmu. Ne moreš spregledati nevrotičnosti Marcela Štefančiča, prodornosti Janija Novaka (Laibach), šminkerstva Magnifica in prepričljivosti Roberta Botterija (revija Mladina). Vsi primaknejo svoj delček k zgodbi Saše Lošića, ki nenazadnje celo živi v Ljubljani. Lahko bi rekel – vse poti ne vodijo v Rim, ampak kar v moje rodno mesto. A če si mislila, da boš dobila klasičen dokumentarec o pop zvezdi in nebesnem vzponu ene najbolj popularnih jugoslovanskih zasedb polpretekle zgodovine, skupini Plavi orkestar, si se zmotila. Ne vem sicer, zakaj je film sploh tako naslovljen, saj je preostalih članov benda v filmu le za ščepec, Pjer Žalica pa bi svojo delo lahko preprosto naslovil „Lošić“ – pa se ne bi pretirano zmotil. Prav Saša Lošić se zazdi kot edini prepoznavni obraz tega benda - kot njegov zaščitni znak. A to, da se ga potisne skozi vsak kader tega kosa celuloida, je pa res že pretiravanje. Kot da je on eden in edini. Le on, potem pa nikogar več. Prav na tem nivoju film zapade v nekakšen „šlager“ in preprosto zvodeni. Prej se zazdi kot romantično in pocukrano besedilo, ki bi ga spesnil prav Lošić. Ne vem, zakaj so dokumentarec uvrstili v program festivala, ki se jemlje tako resno, saj bi izdelek prej romal na televizijo, kot pa v elitno druščino. Ogledal sem si ga predvsem zato, ker spoštujem preteklo delo Pjera Žalice, nikakor pa ne zato, ker bi kdaj koli poslušal tovrstno muziko za mase, ki s svojim štadionskim pridihom in evergreeni zavaja domišljijo mladine. Bili so pač jugo fantovski bend za veselice, ki ga poslušaš le takrat, ko si zares pijan. A film je bil zanimiv na nekem drugem nivoju. Prej kot film o bendu, je tole nostalgičen pogled na našo staro, že razpadlo državo. A ta Jugoslavija je res nostalgična. Ne slišiš prav nobene slabe besede na njen rovaš, vsi spomini prisotnih (obrazi so prepričljiva plejada kdo-je-kdo v umetniškem, kulturnem, športnem in političnem svetu) so polni topline, slavospeva in – še enkrat poudarjam – že prav nadležne nostalgije. Vsakdo, ki je nostalgičen (tudi jaz sem velikokrat med njimi), se ne more soočiti s krutostjo trenutka. Tako pravi pregovor (izmišljen ali resnični). A še zdaj ne vem, zakaj so morali skozi oris preteklosti Balkana hoditi Milan Kučan, Stipe Mesić, Dino Rađa in Ivica Osim. Zanimivo jih je poslušati, a s stvarnostjo benda res nimajo nič skupnega. Gledljivo, več pa vsekakor ne.

Drugi film, ki je povezan s slovensko grudo, pa je sijajen irski film The Guard (letnica 2011, režija John Michael McDonagh), ki naj bi odprl letošnji festival. A slovenski je le za za tistih nekaj minut, ko svojo postavo in stas pokaže vsestranska Katarina Čas, ki je ni potrebno pretirano predstavljati. Svoje delo opravi več kot zadovoljivo, čeprav mora igrati Hrvatico, a na trenutke se mi zazdi, kot da je vedno na robu solz. Krhka, kar v realnem življenju zagotovo ni. To boš bolje ocenila prav ti, saj jo poznaš osebno. A lahko se vprašam, zakaj mora odigrati vlogo, ob kateri imaš občutek, da je ravno stopila iz težkega razmerja, saj je omahnila pod udarci svojega moža. A to je le občutek, saj je njen filmski mož policist, za povrhu pa še gej. Smeh. A tako kot te njena vloga pusti v nemilosti ugibanja, prav tako se film giblje po tanki liniji, ki loči akcijo od kriminalke, dramo pa od komedije. Prav spoj teh sestavin daje filmu poseben čar, ki dokazuje, da irska kinematografija doživlja novo cvetočo pomlad. Celoti pa zagon ponuja glavna vloga policista, za katerega se ne ve, ali je tako prekleto pameten ali pa le skrajno neumen. Odigra ga vedno odlični Brendan Gleeson, ki že s svojo prezenco drži cel film pokonci. Ah, rekel bom kar tako – celoten igralski orkestre je na visokem nivoju. Dodam lahko vsaj še Dona Cheadla - pa ni edini na meniju. Na videz se film sicer zazdi kot lahkotna mineštra zapletov in razpletov, a globoko pod gladino vode vre in kipi. Za vse to je „kriv“ scenarij brez prebavnih motenj, ki iz dialogov naredi že skoraj romaneskno čtivo. Dialogi namreč nadomestijo primanjkljaj akcije, razvoj karakterjev pa ne prizanese niti tistim, ki se na ekranu pojavijo le za trenutek. Prav vsak pride do svoje besede, vsi pa se predstavijo v polno formirani luči. Značilen irski humor pa je tisto, kar film dela nadpovprečnega in preskoči že v vode prave male mojstrovine, ki še dolgo ne bo utonila v pozabo.

Besedna zveza „indie“ mojstrovina pa lahko označi tudi videno, ko moje misli preskočijo k filmu Terri (letnica 2011, režija Azazel Jacobs). Naj bom najprej povsem odkrit. Ko sem pred leti na Liffu videl prejšnji izdelek gospoda Jacobsa – Momma's Man (letnica 2008) –, sem bil precej razočaran. Mogoče se le v tistem trenutku nisem počutil najbolje in nisem bil pripravljen na zelo osebno izpoved. Mogoče. Še danes si nisem na jasnem. Kasneje sem si ga ogledal še enkrat, takrat pa popravil lastno ugotovitev. Ni bila mojstrovina, bil pa je film, ki ima tisti šarm in neobvladljivo karizmo, ki ju pričakuješ od ameriškega undergrounda. Čez noč je Azazel Jacobs postal eden mojih favoritov v ameriških neodvisnih krogih, z novim filmom Terri pa odrasel v režiserja, ki je iznašel povsem sebi svojsko poetiko in estetiko, ki bruha kreativno energijo. Njegovi filmi so pač vedno na robu. Govorijo o junakih, ki so drugačni, sanjavi in odtujeni od turbo-kapitalizma. To je dokazal že neštetokrat. V filmu TheGoodTimesKid (letnica 2005) je bila kraja identitete le izgovor za odtujenost in samoto, ki je glavne junake ozemljila kot električno napeljavo, ki se iskri v kotu sobe. Film Momma's Man svojega anti-junaka nikakor ni spustil v svet odraslosti, saj je lažje biti večni otrok, kot pa sprejeti težko odgovornost. Film Terri pa „drugačnega“ protagonista zavije v vato sanjavosti, topline in lahkotnega koraka. Slavi drugačnost in neprilagojenost. Ni pomembno, če si gej, samotar, anarhist, panker, duševni bolnik, kolerik, invalid ali pač brezdomec. Bodi ponosen, da nisi del trume ovac z oprano glavo, ki posluša isto glasbo, gleda iste filme, bere isti rumeni tisk, ljubi iste prsate blondinke in voli vedno isto stranko. Naslovni junak filma, debelušček Terri, je širok kot omara, a se tega ne sramuje. Šel bi lahko celo tako daleč, da bi rekel, da se počuti počaščenega, da ni isti kot vsi drugi. Ni le debel, kar pomeni, da je trača posmeha vrstnikov, temveč je večni sanjač. Da že dolgo ni „vstal iz svoje postelje“ dokaže s tem, ko se po mestu sprehaja v različnih pižamah. Bolj kot šola ga zanimajo mrtve miši, ki jih lovi v pasti, in osramočena punca, ki se pusti pred celotnim razredom poseksati s prstom. Da, to je ljubezenska zgodba na prvi pogled, a je hkrati še precej več. To je tudi pripoved o tem, kako se spopasti z lastnimi strahovi na kreativen način, hoditi pokončno po ulicah sveta, pozabiti na to, da si le marginalna pošast ter najti prijateljstvo v skupnosti tistih ljudi, ki si upajo spustiti okostnjake iz omare. Nenazadnje pa je to neverjetno topel, človeški film, ki ga navdihuje humanističen pogled na svet. Močno priporočam ogled.

Za konec tega poročila o filmih, ki se bodo predvajali na letošnjem Liffu, pa se bom dotaknil še filma, ki ga ne morem prehvaliti, a me na srečo ni pustil vsaj povsem podhlajenega. To, da postanem živčen, ko beseda nanese na Woodyja Allena, je bralcu tega bloga že dobro poznan podatek. A ni bilo vedno tako. Ko sem odraščal je bil namreč Woody Allen eden tistih režiserjev, ki je barval moje osamele dni z mavricami vseh vrst. Bil je pravi mali filmski Bog, ki sem ga vsrkaval kot dobro pregreto kuhano vino. A pri njem imaš le dve možnosti. Lahko ga obožuješ, lahko pa sovražiš na smrt. Druge alternative nimaš. Jaz sem se z leti ohladil, saj vino z leti ni dozorelo, klima pa mu že škoduje. A če sem pri njegovem prejšnjem filmu You Will Meet a Tall Dark Stranger (letnica 2010) omagal na pol poti in vrgel brisačo v kot, sem nov izdelek Midnight in Paris (letnica 2011) pogledal vsaj do konca. A to ni več visoka umetnost, kot smo je bili vajeni pri njegovih preteklih mojstrovinah iz npr. 70-ih in 80-ih. Ne, ni ti potrebno preveč razmišljati, saj ti vse servira kot na pladnju. Še preveč pogosto. Pač. To je klasična romantična komedija, kot smo jih zadnja leta vajeni od gospoda Allena. Taka, ki ne zahteva nobenega pretiranega napora, čas pa na srečo mineva hitreje, kot bi si to mislil. V vsebino se ne bom spuščal, saj je prežvečen deja vu, a vsaj škodljiv ni za svoje okolje. Koliko škode bo naredil svoji karieri, je že povsem nepomembno, saj mislim, da se s čim podobnim sploh ne ubada več. Snema filme kot po tekočem traku, vedno pa še stotič po vrsti predela samega sebe. Mogoče bi bilo bolje, da bi umaknil režiserski stolček in se posvetil pisanju. Dialogi so najbrž še edino, zaradi katerega sploh gledam njegove filme. A vsaj zabavati zna in privleči na obraz odkritosrčen nasmešek, ki se pokloni njegovi starostni naivnosti. Retro, ni kaj. To je film le za tiste, ki ga ne morejo preboleti. Drugi naj si najdejo kakšno kakovostnejšo zabavo.