#pogotovo kad su pijani

[mathiasriverus]

Što su veće "zvijezde" to je teže raditi sa njima...

[whereamymeetscarrie]

GIRLS NIGHT WITH BOYS

25.2.2017. Subota navečer. Mjesec ljubavi se bliži kraju. Kuje iz seksa i grada su odlučile da se danas ima girls night. Može. Ne sjećam se kako smo se dogovorile oko toga, jer odlučimo imati girls night kad nam se sprdne, ili u hitnim slučajevima kad se Keksić vrati iz Austrije. Sara nam se htjela pridružiti, ali ta kuja stalno smišlja neke planove kako se osvetiti kojem frajeru, i igra neke igrice. Nisam ju podsjetila niti pozvala na našu girls night. Nije mi se dalo biti s njome u društvu. Samo nas tri od 4 kuje. Oh, pisačka blokada je prisutna, kao što sam i mislila. Jebeš, samo nastavi pisati ono što ti je na umu. Možeš ti to! Stresan ritual spremanja za subotu navečer i smišljanje kako do prijevoza ću preskočiti, jer mrzim taj ritual najviše od svega. Srediti se od glave do pete. Jesu mi obrve dobre ili ih trebam počupati? Jesu li brkovi dovoljno mali da ih sakrijem s puderom? Imam li trakice za depilaciju. Hoću li stići na vrijeme ako se krenem sada šminkati. Oh, lord. Mrzim to najviše od svega. Sutra me ponovno to čeka. Obavila sam danas dio posla, tako da sutra mogu samo fino nabacati odjeću na sebe i našminkati se. Odlučila sam se za sutra biti dama. Što u prijevodu znači, imati ću haljinu na sebi. A to se na meni rijetko kada vidi. Anyway, natrag na temu. Mami je na kavu došla kuma Ana. Dobacila sam par riječi i pozdrava, onda sam se išla žurno spremati. Ipak sam imala prijevoz, jedan problem skinut s vrata. U fazi šminkanja sam dobila sto tisuća propuštenih poziva, poruka na vocapu i SMS-u od Roze. Ne šalim se. Htjela je da dođem čim prije. Polako ženo, noć je još mlada. Odlučila sam se za drolja kombinaciju. Kratke hlačice, hulahopke, maznula mami visoke crne čizme (bacam ogroman hejt na čizme, uz haljine), topic, i karirana košulja kao začin na sve to. Kako se osjećam? Jako neudobno, jer pokazujem malo mesa. Kao da sam u haljini. Isti kurac. Dragome se naravno svidjelo, i želi me vidjeti takvu uživo. Eh, dragi, ne bi ti izdržao niti dan u ženskome tijelu. Sigurno se pitate koji mi je kurac i čemu takav stav? Ženama muški pogledi gode i dižu im ego. Ali ne i ovoj biljci od A. Meni se to gadi i bježim od toga. Radije ću zavesti muškarca u trenirci, muškoj majci, hoodici i kožnoj jakni, nego u haljini. To sam i ostvarila. Krenula sam oko 22:00 h. Kuje su me dočekale u Livingu. Divne kao i uvijek. Postavila par šugavih pitanja, više sam bila u moodu za slušati nečije razgovore, u nadi da će jedna od njih započeti neki razgovor, no odgovorile su mi kratko i jasno. Gdje je Keksić kad ga trebaš? Svirao je neki bend uživo. Nisam zapamtila ime, niti me zanimalo. Roza ih je pohvalila. A ja sam imala oko na liku koji je svirao bubnjeve. Vidjela sam samo ruke, divne su. Odličan ritam je napravio i dao mi je malo dozu rock and roll-a. Čak me bend podsjetio totalno na jazz glazbu, odnosno nastup od fejk Amy. Ne znam zašto. „Što ćeš popiti?“ – pita me kobobar. „Kavu s mljekom.“ Uputi mi onaj pogled – ženo subota nevečer je, ti ćeš kavu sad piti. Spustim pogled prema stolu. Roza mi se obraća.

„Alo, kakva kava?“ „Konobar, dajte jedan bambus“ Dere se i maše s rukama da ju uoči.

„Roza , ne! Ne, dajte mi kavu!“ Zna se čije je piće pobjedilo. Bambus. A dobro. Iako se nisam htjela napiti prije Longa, čisto da mogu pijuckati jednu čašicu vina cijelu noć. Nije mi baš do poštenog opijanja bilo. Još jedna runda na moj račun za njih dvije. Zbog glasne glazbe je došlo do nerasporazuma, i ja sam dobila jedan bambus. Roza ga je platila, jer dok ja nađem svoj mali novčanik u torbi, po ovome mrklome mraku u prostoriji, već će proljeće doći. Istračale smo muškarce. Ne sjecam se najbolje toga razgovora, jer me bambus počelo polako pucati. Opet sam pila na prazan želudac. Naravno. Krenule prema Longu. Bilo je i vrijeme. Na putu do Longa je Rozu i Forkicu zaustavio plavi auto. Rozin frajer, bratić i Forkicin nesuđeni jebač. Roza je polako ulazila u auto, i pozvala nas da idemo. Eh, prepreka. Forkica nije htjela ići. Logično, ja nisam rekla niti da niti ne, samo sam pitala jednu i drugu kamo se ide, na što me niti jedna od njih nije doživljavala. Ništa. Pravac za Long. Malo ljudi. Uvijek prerano dođemo. Uzele smo stol na točno suprotnoj strani od stola gdje smo bile proslavile Božić. Bilo mi je totalno neudobno, jer to nije naš stol, niti je naša strana. No, nebitno. Naručile piće, i noć može službeno započeti. Oh, evo njih trojice. Sjetila sam se onoga kada mi je Roza rekla da ona i njezin frajer nikad nisu za istim stolom u Longu, samo se dođu pozdraviti, i on uglavnom na šanku visi. Sigurna sam da joj je kroz misli poletilo da ce se tamo njih trojica smjestiti. Ne. Ravno na naš stol. Akward moment. Ne znam likove. Imam socijalnu fobiju, ne, ne želim se s vama upoznavati, osim sa frajerom od Roze. Dvojica su bili mrtvi pijani već. Stalno odlazila na početku na wc, samo da se malo maknem od njih. Sumnjam da su primjetili da sam se malo duže zadržavala na wcu-u. What? Oh, da. Socijalna fobija je divna stvar. Većina večeri je prolazila ovako. Forkica se sa svojim nesuđenim jebačem nešto došaptavala. Roza i njezin frajer su bili u svom svijetu. Jebali su se pogledima. Rozin bratić, on, am. Nisam gledala jer mi je slao čudnu vibru. Ali se sjecam da je uletavao među parove. A, ja? A se borila sa klastufobijom i socijalnom fobijom u sebi. Popila dvije čase čistog vina na eks, da se opustim. Nah. Trebalo mi je nešto jače. Počelo je djelovati. Otišla sjesti na fotelje i švrljat po fejsu. U međuvremenu su Roza i Forko došle. Imale su neku raspravu, digla sam se i došla do njih, tek su me onda primjetile. Oh, koliko je vremena prošlo? Možda 10 minuta? Ne znam.

„Gle, neću. Rekla sam mu da sam u vezi. Ali nikome niti riječ za to.“

To je sve što sam čula i skužila. Kroz glavu mi je prošlo da je Forkcia svojem jebaču srala da je zauzeta, samo da se makne od nje. Eh, stara moja. Neće jebače, pogotovo ne prave fuckboyse zaustaviti činjenica da ti imaš dečka. Sve tri smo se vratile natrag. Krug se ponovno nastavljao, do pola 1. Ne sjećam se kad sam primjetila da smo Roza i ja ostale same za stolom. Bila sam u svome svijetu. Roza je rekla da ide van i da ju pričekam. Great. Lik do našeg stola me odmjeravao. Započala sam košulju od glave do pete, njemu i inat tako da nema što gledati. Muška gamad. Neugodnost i mislila sam dozivala bilo koda iz te ekipe da se vrati i prave mi društvo. Nije uspijelo. Oh, evo Roze.

„ A, diži se, idemo doma!“ – kaže mi i počne tražiti svoju torbicu i od Forkice.

„Kaj? Već? Tek je pola 1.“

No već je bila na pola puta do izlaza. Ili me ignorirala, ne sjećam se. Dvije čase na prazan želudac. Jasno vam je.

Roza i ja smo stigle do Forkice. Stajala je vani sama. Pošto me after dobro pucao, nisam niti pitala gdje su oni, samo sam čekala da se stvore ispred nas. Nije me niti bilo briga gdje su.

Ostatak večeri je Roza sigurno potrošila sve kune na računu nazivajući svoga frajera, da gdje je, kad će doći po nas dvije. Trajalo je sigurno do 2 ujutro. Ja sam poslala mami poruku jer mi može kakav prijevoz srediti, i Roku sam poslala poruku, ali je on već bio spavao. Joj, sad sam se sjetila da nisam Roku odgovorila na fejsu na poruku. Fuck. Budem. Stara pizdi i paničari, smirivala sam ju s time da se budem snašla za prijevoz, makar morala čekati starog da se vrati iz Splita.

Dok sam šetala u mislila i smirivala staru preko poruka, koncetrirala sam se na Rozu i njezin trud oko prijevoza.

„Forkica neće, a A ima dečka.“

What? Jesi ti to kujo stvarno mene mislila prodati čistome Fuckboy-u za prijevoz? Damn it, ženo. Tek sam tada skužila koliko je Fuckboy-sima svejedno koga jebu. Rupa je rupa, jel? Fuj.

Oh, nisam spomenula da nam se u međuvremenu Rozin brat pridružio u paničarenju oko prijevoza. Nas tri smo donekle paničarili, Forkica je bila mirna ali uznemirena zbog toga što joj je fuckboy priuštio, ali je imala svoj prijevoz. Nikad još nismo tako rano sve tri otišle iz Longa.

Rozin frajer došao. Prvo je Rozinog buraza ostavio doma, a onda mene.

Skidanje šminke s lica, kosa u repu, trenirka na sebe, najšira majca koju imam u ormaru, moje vukići papučice, i sad je vrijeme za hranu. Natrpala sam se s nekom čokoladom. Staroj ispričala što se dogodilo, nisam bila toliko uznemirena zbog toga jer sam imala dovolju dozu alkohola u krvi i otišla u sobu na gledanje serije. Oh, da. Sada gledam Vampirske dnevnike, izašla je cijela nova 7 sezona koju nisam pogledala. Radnja je sranje naprema onome što je prije bila. Fali mi 4 sezona Vampirskih.

-A 

[dotkomnecenzurisano]

 U susret skorašnjem koncertu, ciljano smo se našli u centru grada, u Kafeu „Frida“ , sa jedne strane ekipa Dotkoma u sastavu Tepić, Popnovakov, a sa druge, u dresovima Lost Propellerosa, Nenad Vlaški, glavni vokal benda i Dušan Maurić, gitarista. Šta smo to pričali možete pročitati u sledećim redovima…

Otkud Propelerosi ponovo zajedno? Jeste li se zaželeli jedni drugih?

NV: Ne baš, haha. Rešili smo da izađemo u susret publici koja nas već duže vreme vuče za rukave i pita: „Kad ćete ponovo svirati? Kad će Propelerosi opet napraviti neku žurku u Novom Sadu?“. Više zbog toga pravimo ovu svirku, čisto da prestanu da zanovetaju.

Kad ste poslednji put svirali u gradu ? Kad je to bilo ?

NV: To je bila neka fešta na Trgu slobode, pre nekih pet – šest godina. Moguće da je bilo povodom manifestacije „Ritam Evrope“. Možda ste zapamtili svirku po tome što nas je jedan lik, tačno znam i koji, gađao flašom. Sreća, proma��io je. Nadam se da nas ovaj put niko neće gađati flašom, haha.

Jeste li se navežbali?

NV: Ma, dobri smo. Svi su jako talentovani (osim mene) i ne sumnjam da ćemo biti u elementu. Nismo nešto puno vežbali, ali imam mnogo poverenja u svoje momke. Svi su oni u formi, stalno sviraju  (u drugim bendovima). Ja sam malo zarđao, ali ne bojte se, biće to super.

Imate li nekih novih ideja, novih stvari? Otkad ste se ponovo okupili, pravite li i nešto novo?

NV: Znaš kako, na prvoj probi smo se baš napili i super nam je zvučalo. Na drugoj probi smo bili trezni i sve nam je zvučalo grozno, haha. Onda smo se dogovorili da, ako planiramo da se pijani popnemo na stejdž, u tom stanju moramo i vežbati.

DM: Ja mislim da kreativni potencijal benda nije iskorišten do kraja, zato sam i pristao da ponovo sviramo. Iskreno, mene baš boli dupe za publiku. Interesantno mi je to što imamo novih ideja i iz toga bi mogle da se izrode nove pesme, a to je ono što me ispunjava. Uvek možemo napraviti svirku, ali nadam se da je ovo neko okupljanje za budućnost.

Propelerosi imaju budućnost?

DM: DA! Verovali ili ne!

E baš mi je drago! Nisam veliki obožavalac ska muzike, ali vi mi se prilično dopadate, jer i niste klasičan ska. Ima tu raznih uticaja, iskačete iz šablona.

DM: Nije to baš ska. I nije to baš ni pank. To je nešto naše, to smo MI. Zato mi je teško to da pustim, da se odvojim od toga, od rada na Propelerosima. Da postoji neko sličan nama, mlađi, bolji, verovatno bih rekao: „Ko ga šiša, vreme je da se povučemo, da odemo u penziju“.

Nema novih bendova koji zvuče kao vi? Rekao bih da kod vas ima dosta „2tone“ zvuka? Klavijature dosta boje vaš zvuk.

NV: E, cvrc, ovaj put neće biti klavijatura.

DM: Klavijaturista ionako nikad nije bio stalna postava. Uglavnom nam je bio neka vrsta ispomoći.

Najdraža vaša pesma mi je „Po moru plovi brod“. Da li je taj tekst ličan, nekom posvećen?

NV: Nije nikom određenom, ali pošto sam u vreme pisanja pesme živeo u Herceg Novom i imao dosta prijatelja koji su bili mornari, pomorci, radili na brodovima i plovili morem, tako je i došla inspiracija. Svi smo jedva čekali da dođu sa putovanja, puni para, pa da zajedno trošimo te pare, haha. Normalno, kad se te pare potroše, onda im mašemo sa obale da se brzo vrate sa još para, haha. Sad je to već drugačije, iskusniji su, zreliji su, zasnovali su porodice, zidaju kuće, štekaju, nema više žurki i trošenja para sa društvom, haha.

Upuštate li se u još neke obrade? Znam za „Smoke On The Water“ koja je prilično dobro ispala.

DM: To i nije bila obrada. To je bila želja našeg klavijaturiste da sa nekim bendom odsvira tu stvar, haha.

NV: Tu stvar, obično, gitaristi vole da sviraju, ali eto… Ima milion obrada te pesme. Nije baš da nam je bila neophodna.

 PAUZA … Dušan nam preko fona pušta novu stvar koja je nastala ovih dana. Obećava…

Idemo dalje… Jedna od mojih omiljenih vaših pesama je i „Samovar“. Vrlo zarazna pesma.

DM: Zanimljiva je pozadina kako smo došli do te pesme. Atilin (naš trubač) deda je u nekoj svojoj pesmarici imao tu pesmu. To je ruska pesma. Kad smo videli koliko je to dobra stvar, mi smo uzeli tu pesmaricu i pročitali note, uzeli muziku i ceo tekst, prilagodili je našem zvuku, Atila je prearanžirao svog dedu na naš način i tako je nastao „Samovar” u Propeleros fazonu.

Verovatno, vaša najpopularnija pesma je „Nazad na drvo“?

NV: Meni je taj instrumental odličan, ali mi je tekst, sada kada se osvrnem, blagi užas. Hajd, još refren „đene-đene“, ali ostatak, brrr. Tekst je napisan na probi, za pet minuta, zašto je ostao, nemam pojma, haha. Imali smo i malo prozivanja zbog toga, kao „Nazad na drvo“ je „rasisitička stvar“.

DM: Ta pesma, apsolutno, nije imala nikakvu pozadinu.To je jedna vesela pesma.

Zanima me zašto nećete imati predgrupu na koncertu?

DM: A šta će nam ?

NV: Mogli smo da dovedemo neke koji lošije sviraju od nas, pa kad mi, ovako, „osrednji“ izađemo posle njih, da zvučimo – sjajno, haha. Jednom smo čak imali hevi-metal predgrupu, haha. To je bio doživlljaj. Pre desetak godina , kod Cirkusa u „Tajmu“.

Ne vidim svrhu kad ti je predgrupa totalno drugog žanra. Hajd’ ako se bar malo naslanja na vaš žanr…

DM: A ja baš to volim. Zato što onda masa jedva čeka da izađemo na binu ,haha.

Znači, žrtvuješ predgrupu i bolje prođeš, haha?

DM: Oduvek bilo i ostaće tako.

NV: Nije to baš tako sjajno. Ubije i tebe to u pojam, ne možeš da dočekaš da oni završe, postaneš nervozan, pa se to prenese ponekad i na tvoj nastup. Izgubim entuzijazam dok se ne popnem na binu.

Pošto svirate samo vi, da li to znači da će nastup biti kratak?

NV: Ne, spremili smo 23 pesme, pa računajte. Ima pesama i od dva i od šest minuta. Još kad ja malo budem „kenjao“ između pesama, biće to koncert sasvim pristojne dužine.

DM: Sviraćemo sve što budemo mogli u ovom trenutku. Računajte i na to da imamo novog bubnjara…

NV: Neće to biti problem. On je rođen navežban. Možda se nije sa nama mnogo privatno družio, nije se nivelisao, haha. Ali ne mislim da će to biti problem.

A ostatak ekipe? Znate se odavno. Da li se još i sad družite privatno?

NV: Koliko stignemo, nemamo više dvadeset godina. Porodice, poslovi, obaveze… Ali, viđamo se, posećujemo se…

Otkada zvanično postoje Propelerosi?

NV: Od pre dvadeset pet godina…

DM: Ček, ček, ček… Prvo zvanično pojavljivanje benda Lost Propelleros bilo je 1998. godine u „Tajmu“, svirali smo kao predgrupa Vojvođanskom bluz bendu. Pustili su nas kao klince da odsviramo tri pesme. Ja sam svirao bas, Nenad je svirao gitaru i pevao, a pokojni Siniša je bio na bubnjevima. Trubu je svirao Atila.

NV: Prva prava svirka sa nekim od ovih pesama, koje i danas znate, bilo je u zimu ´99. godine kada sam ja išao u vojsku.

DM: Od njegovog „oproštajnog“ smo napravili lepu fešticu. Posle smo svirali često i dok je on bio u vojsci, dolazio je često na odsustva, haha.

S kim god da razgovaram, da pravim intervju, postavljam jedno pitanje: „Ko vam se dopada od novih, mladih bendova? Ima li neko da vam se svideo posebno?“

DM: Ne! Ni ne pratim nešto, ne mogu da ti odgovorim! Dopada mi se onaj mladi i perspektivni umetnik, Keckec! Al’ on nije više ni mlad, ni perspektivan, haha. Hajde vi nama preporučite neki mladi bend pošto pratite scenu .

Iz prve ću vam reći – Tentacle Wizard, bend koji zaslužuje svetsku slavu. To nije vaš fazon, oni sviraju sasvim drugi fazon, čist kvalitet. Od pankera su mi super – Bunker 13, ali to su stari mačori.Moj kolega obožava i, tu ga podržavam, potpuno svima preporučuje – CPR. Klinci od sedamnaest, osamnaest godina su pravi, izvorni PANK. Bend sa potencijalom. Sasvim je logično da još nisu ekstra muzičari, ali je to bend sa stavom i veelikim mudima.

DM: Ja ne vidim nikoga da može da postane relevantan u regionu, a ne šire. To da li se meni neko lično dopada i njihova muzika, to nije važno.

Vremena su takva da treba dosta toga da se poklopi da bi bend postao popularan, pogotovo ako izlazi iz undergrounda. Trebaju ti veze, poželjna je mala knjižica da ti viri iz džepa, pa da imaš lakšu prođu u medijima, poznanstva sa nekim važnijim facama.

DM: Apsolutno nisi u pravu. Evo, Lost Propelleros su ti dokaz.

NV: Nije baš da nismo imali problema. Koliko puta smo „naguženi“? Jeste da se nismo „trćili“ i imali osmehe na licima, ali, bilo je svega. Mogli smo i lakše proći da smo pravili kompromise.

DM: Imam ja nešto da objavim svima: „Ljudi, nemojte misliti da partijska knjižica ima veze sa pravim uspehom! Pravi kvalitet će isplivati kad – tad, samo treba biti uporan. Uspeh dolazi sa dobrim temeljom, dobrim idejama i… upornost, upornost, upornost…

NV: Svašta je bilo i dešavalo se, ali ostali smo svoji. I dalje smo neki „Freedom Fighters“. To nam škodi, ali kasno je da se menjamo.

I za kraj, šta imate da nam kažete?

DM, NV: DOĐITE NA KONCERT!

  “Lost Propelleros” PLAY again ! (intervju)  U susret skorašnjem koncertu, ciljano smo se našli u centru grada, u Kafeu „Frida“ , sa jedne strane ekipa Dotkoma u sastavu Tepić, Popnovakov, a sa druge, u dresovima Lost Propellerosa, Nenad Vlaški, glavni vokal benda i Dušan Maurić, gitarista.

[dotkomnecenzurisano]

 U susret skorašnjem koncertu, ciljano smo se našli u centru grada, u Kafeu „Frida“ , sa jedne strane ekipa Dotkoma u sastavu Tepić, Popnovakov, a sa druge, u dresovima Lost Propellerosa, Nenad Vlaški, glavni vokal benda i Dušan Maurić, gitarista. Šta smo to pričali možete pročitati u sledećim redovima…

Otkud Propelerosi ponovo zajedno? Jeste li se zaželeli jedni drugih?

NV: Ne baš, haha. Rešili smo da izađemo u susret publici koja nas već duže vreme vuče za rukave i pita: „Kad ćete ponovo svirati? Kad će Propelerosi opet napraviti neku žurku u Novom Sadu?“. Više zbog toga pravimo ovu svirku, čisto da prestanu da zanovetaju.

Kad ste poslednji put svirali u gradu ? Kad je to bilo ?

NV: To je bila neka fešta na Trgu slobode, pre nekih pet – šest godina. Moguće da je bilo povodom manifestacije „Ritam Evrope“. Možda ste zapamtili svirku po tome što nas je jedan lik, tačno znam i koji, gađao flašom. Sreća, promašio je. Nadam se da nas ovaj put niko neće gađati flašom, haha.

Jeste li se navežbali?

NV: Ma, dobri smo. Svi su jako talentovani (osim mene) i ne sumnjam da ćemo biti u elementu. Nismo nešto puno vežbali, ali imam mnogo poverenja u svoje momke. Svi su oni u formi, stalno sviraju  (u drugim bendovima). Ja sam malo zarđao, ali ne bojte se, biće to super.

Imate li nekih novih ideja, novih stvari? Otkad ste se ponovo okupili, pravite li i nešto novo?

NV: Znaš kako, na prvoj probi smo se baš napili i super nam je zvučalo. Na drugoj probi smo bili trezni i sve nam je zvučalo grozno, haha. Onda smo se dogovorili da, ako planiramo da se pijani popnemo na stejdž, u tom stanju moramo i vežbati.

DM: Ja mislim da kreativni potencijal benda nije iskorišten do kraja, zato sam i pristao da ponovo sviramo. Iskreno, mene baš boli dupe za publiku. Interesantno mi je to što imamo novih ideja i iz toga bi mogle da se izrode nove pesme, a to je ono što me ispunjava. Uvek možemo napraviti svirku, ali nadam se da je ovo neko okupljanje za budućnost.

Propelerosi imaju budućnost?

DM: DA! Verovali ili ne!

E baš mi je drago! Nisam veliki obožavalac ska muzike, ali vi mi se prilično dopadate, jer i niste klasičan ska. Ima tu raznih uticaja, iskačete iz šablona.

DM: Nije to baš ska. I nije to baš ni pank. To je nešto naše, to smo MI. Zato mi je teško to da pustim, da se odvojim od toga, od rada na Propelerosima. Da postoji neko sličan nama, mlađi, bolji, verovatno bih rekao: „Ko ga šiša, vreme je da se povučemo, da odemo u penziju“.

Nema novih bendova koji zvuče kao vi? Rekao bih da kod vas ima dosta „2tone“ zvuka? Klavijature dosta boje vaš zvuk.

NV: E, cvrc, ovaj put neće biti klavijatura.

DM: Klavijaturista ionako nikad nije bio stalna postava. Uglavnom nam je bio neka vrsta ispomoći.

Najdraža vaša pesma mi je „Po moru plovi brod“. Da li je taj tekst ličan, nekom posvećen?

NV: Nije nikom određenom, ali pošto sam u vreme pisanja pesme živeo u Herceg Novom i imao dosta prijatelja koji su bili mornari, pomorci, radili na brodovima i plovili morem, tako je i došla inspiracija. Svi smo jedva čekali da dođu sa putovanja, puni para, pa da zajedno trošimo te pare, haha. Normalno, kad se te pare potroše, onda im mašemo sa obale da se brzo vrate sa još para, haha. Sad je to već drugačije, iskusniji su, zreliji su, zasnovali su porodice, zidaju kuće, štekaju, nema više žurki i trošenja para sa društvom, haha.

Upuštate li se u još neke obrade? Znam za „Smoke On The Water“ koja je prilično dobro ispala.

DM: To i nije bila obrada. To je bila želja našeg klavijaturiste da sa nekim bendom odsvira tu stvar, haha.

NV: Tu stvar, obično, gitaristi vole da sviraju, ali eto… Ima milion obrada te pesme. Nije baš da nam je bila neophodna.

 PAUZA … Dušan nam preko fona pušta novu stvar koja je nastala ovih dana. Obećava…

Idemo dalje… Jedna od mojih omiljenih vaših pesama je i „Samovar“. Vrlo zarazna pesma.

DM: Zanimljiva je pozadina kako smo došli do te pesme. Atilin (naš trubač) deda je u nekoj svojoj pesmarici imao tu pesmu. To je ruska pesma. Kad smo videli koliko je to dobra stvar, mi smo uzeli tu pesmaricu i pročitali note, uzeli muziku i ceo tekst, prilagodili je našem zvuku, Atila je prearanžirao svog dedu na naš način i tako je nastao „Samovar” u Propeleros fazonu.

Verovatno, vaša najpopularnija pesma je „Nazad na drvo“?

NV: Meni je taj instrumental odličan, ali mi je tekst, sada kada se osvrnem, blagi užas. Hajd, još refren „đene-đene“, ali ostatak, brrr. Tekst je napisan na probi, za pet minuta, zašto je ostao, nemam pojma, haha. Imali smo i malo prozivanja zbog toga, kao „Nazad na drvo“ je „rasisitička stvar“.

DM: Ta pesma, apsolutno, nije imala nikakvu pozadinu.To je jedna vesela pesma.

Zanima me zašto nećete imati predgrupu na koncertu?

DM: A šta će nam ?

NV: Mogli smo da dovedemo neke koji lošije sviraju od nas, pa kad mi, ovako, „osrednji“ izađemo posle njih, da zvučimo – sjajno, haha. Jednom smo čak imali hevi-metal predgrupu, haha. To je bio doživlljaj. Pre desetak godina , kod Cirkusa u „Tajmu“.

Ne vidim svrhu kad ti je predgrupa totalno drugog žanra. Hajd’ ako se bar malo naslanja na vaš žanr…

DM: A ja baš to volim. Zato što onda masa jedva čeka da izađemo na binu ,haha.

Znači, žrtvuješ predgrupu i bolje prođeš, haha?

DM: Oduvek bilo i ostaće tako.

NV: Nije to baš tako sjajno. Ubije i tebe to u pojam, ne možeš da dočekaš da oni završe, postaneš nervozan, pa se to prenese ponekad i na tvoj nastup. Izgubim entuzijazam dok se ne popnem na binu.

Pošto svirate samo vi, da li to znači da će nastup biti kratak?

NV: Ne, spremili smo 23 pesme, pa računajte. Ima pesama i od dva i od šest minuta. Još kad ja malo budem „kenjao“ između pesama, biće to koncert sasvim pristojne dužine.

DM: Sviraćemo sve što budemo mogli u ovom trenutku. Računajte i na to da imamo novog bubnjara…

NV: Neće to biti problem. On je rođen navežban. Možda se nije sa nama mnogo privatno družio, nije se nivelisao, haha. Ali ne mislim da će to biti problem.

A ostatak ekipe? Znate se odavno. Da li se još i sad družite privatno?

NV: Koliko stignemo, nemamo više dvadeset godina. Porodice, poslovi, obaveze… Ali, viđamo se, posećujemo se…

Otkada zvanično postoje Propelerosi?

NV: Od pre dvadeset pet godina…

DM: Ček, ček, ček… Prvo zvanično pojavljivanje benda Lost Propelleros bilo je 1998. godine u „Tajmu“, svirali smo kao predgrupa Vojvođanskom bluz bendu. Pustili su nas kao klince da odsviramo tri pesme. Ja sam svirao bas, Nenad je svirao gitaru i pevao, a pokojni Siniša je bio na bubnjevima. Trubu je svirao Atila.

NV: Prva prava svirka sa nekim od ovih pesama, koje i danas znate, bilo je u zimu ´99. godine kada sam ja išao u vojsku.

DM: Od njegovog „oproštajnog“ smo napravili lepu fešticu. Posle smo svirali često i dok je on bio u vojsci, dolazio je često na odsustva, haha.

S kim god da razgovaram, da pravim intervju, postavljam jedno pitanje: „Ko vam se dopada od novih, mladih bendova? Ima li neko da vam se svideo posebno?“

DM: Ne! Ni ne pratim nešto, ne mogu da ti odgovorim! Dopada mi se onaj mladi i perspektivni umetnik, Keckec! Al’ on nije više ni mlad, ni perspektivan, haha. Hajde vi nama preporučite neki mladi bend pošto pratite scenu .

Iz prve ću vam reći – Tentacle Wizard, bend koji zaslužuje svetsku slavu. To nije vaš fazon, oni sviraju sasvim drugi fazon, čist kvalitet. Od pankera su mi super – Bunker 13, ali to su stari mačori.Moj kolega obožava i, tu ga podržavam, potpuno svima preporučuje – CPR. Klinci od sedamnaest, osamnaest godina su pravi, izvorni PANK. Bend sa potencijalom. Sasvim je logično da još nisu ekstra muzičari, ali je to bend sa stavom i veelikim mudima.

DM: Ja ne vidim nikoga da može da postane relevantan u regionu, a ne šire. To da li se meni neko lično dopada i njihova muzika, to nije važno.

Vremena su takva da treba dosta toga da se poklopi da bi bend postao popularan, pogotovo ako izlazi iz undergrounda. Trebaju ti veze, poželjna je mala knjižica da ti viri iz džepa, pa da imaš lakšu prođu u medijima, poznanstva sa nekim važnijim facama.

DM: Apsolutno nisi u pravu. Evo, Lost Propelleros su ti dokaz.

NV: Nije baš da nismo imali problema. Koliko puta smo „naguženi“? Jeste da se nismo „trćili“ i imali osmehe na licima, ali, bilo je svega. Mogli smo i lakše proći da smo pravili kompromise.

DM: Imam ja nešto da objavim svima: „Ljudi, nemojte misliti da partijska knjižica ima veze sa pravim uspehom! Pravi kvalitet će isplivati kad – tad, samo treba biti uporan. Uspeh dolazi sa dobrim temeljom, dobrim idejama i… upornost, upornost, upornost…

NV: Svašta je bilo i dešavalo se, ali ostali smo svoji. I dalje smo neki „Freedom Fighters“. To nam škodi, ali kasno je da se menjamo.

I za kraj, šta imate da nam kažete?

DM, NV: DOĐITE NA KONCERT!

  “Lost Propelleros” PLAY again ! (intervju)  U susret skorašnjem koncertu, ciljano smo se našli u centru grada, u Kafeu „Frida“ , sa jedne strane ekipa Dotkoma u sastavu Tepić, Popnovakov, a sa druge, u dresovima Lost Propellerosa, Nenad Vlaški, glavni vokal benda i Dušan Maurić, gitarista.