#odlomak iz knjige

[radiogornjigrad]

Ivan Lovrenović: VALJA MI U RAMU, NA ŠĆIT

Odlomak iz knjige zapisa Susreti s Ramom, koja je ovih dana izašla u Prozoru. Kâsnō je proljeće godine 1991. Valja mi u Ramu, na Šćit u samostan, šalju poziv ramski fratri, tamo oni 1. i 2. lipnja organiziraju razgovor o sedam franjevačkih stoljeća u Bosni. Čudnovato je to vrijeme bilo. Još je živa Jugoslavija kao Socijalistička Federativna Republika, Bosna je još u njoj, Socijalistička Republika…

[catwoman-studio]

Odlomak iz e-knjige PRIČE A PESME Sve boje naših ljubavi u svim nijansama duše... klik na link 

[preporodbn]

Ponovo zabluda oko pisma

Piše: Jusuf Trbić Odlomak iz knjige Jusufa Trbića “Legenda o Bijeloj džamiji” ponovo je izazvao zabunu, jer su neki opet pomislili da se radi o starom dokumentu. Tekst je objavio portal Dialogs.ba, bez navođenja imena autora, a prenio ga je veći broj portala i pojedinaca. Domosimo tekst iz Slobodne Bosne, a sutra objavljujemo još jedan dio iz pomenutog romana, fiktivni odgovor na takođe fiktivno…

[mali-odlomci]

[and-you-let-herr-go]

Hiljadu cudesnih sunaca

- Halad Hoseini

[tvoja-tt]

On i Ona

On: Nisi ti kriva, ova noć je neposnošljiva, okrećem se po krevetu ne mogu da zaspim, neće san na oči. Tražim tebe pored sebe, a tebe nema ti ko zna gde si, uzrujane misli motaju mi se po glavi sve bih dao kada došla bi.

Vrata od stana držim otključana možda svratiš pripita i luckasta kakva si bila, gledam na sat prošlo je 02h, jeb*te a tebe nema.

Nekad si me terala u sred noći da odem po kinesku hranu koju obožavala si, pa kad bih se vratio u stan toliko bih se smejao dok si učila da jedeš štapićima, više bi hrane bilo u tvom krilu nego što bi ti pojela malena.

Nekad i sad, sad samo zamišljam tvoj osmeh i pospanost, drskost, tvoju upornos, prkos i ponos.

Najteže je biti sam.

I ova moja majica me potseća na tebe, bila ti je omiljena volela si u njoj biti.

Uvek bi govorila da tebi bolje stoji nego meni, sada miriše na tebe i tvoj omiljeni parfem koji onog prokletog petka nosila si.

( GABRIELLE CHANEL PARIS )

*naziv njenog parfema*

Šetam po stanu palim cigaretu gledam kroz prozor na nemirnu noć dok pun mesec sja.

Bebo na sebi imam crnu maicu kratkih rukava, ti znaš koja je, crne bokserice, bele čarape i belu trenerku što si mi ti kupila uvek si tvrdila da mi belo dobro stoji nikad se nisam slagao sa tim osim kad su čarape i patike u pitanju. ( Osmeh )

Rekao sam ti da mi je najslađa kafa sa tobom, a sada moram sam da popijem jednu, a ona mašina od aparata uvek mi je išla na živce nikad je nisam shvatao.

Voleo bih kad bih bio miran, kad bi se pojavila i zagrlila me ili se svađala iz nekog glupog razloga bilo šta samo da si tu sa mnom u ovom prostoru.

Ali tebe malena nema, ti si sa njim, lutaš ulicama ovog divnog grada od lokala do lokala ti si kao vetar nezaustavna.

Potražio bih te kad bih znao odakle da krenem, pozvao bih te kad bi bio siguran da javićeš se, sačekao bih te sa kafom i koneskom klopom kad bi znao da pojavićeš se. Zaplakao bih ali muškarci ne plaču. Pustiću da Bog sudi.

Ona: Ovi ljudi su smoreni, ova muzika je blaga katastrofa, ne radi me ništa. Ovaj lik mi toliko ide na živce još jednu mi kaže pljus uću mu šamar. Mrzim navalentne umišljene kretene, a ovaj je jedan od tih.

Gledam u telefon, na ekranu naša slika iz onog kafe bara, prošli mesec kad smo slučajno svratili da pojefemo nešto i popijemo on koje pivo i ja koji koktel.

Otišla bih kod njega na gajbu kad bih znala da je u stanu a ne sa ortacima negde napolju.

Ušuškala bih mu se u krevet i čvrsto bih ga zagrlila, pune su mi oči suza koje potiskam da mi ne razmažu maskaru.

Probudila bih ga nežnim poljubcima toliko bih ga ljubila da bi me pitao dal' sam uredu.

* Nedostaje mi moj kreten, baš mi nedostaje. *

Nazvala bih ga da mu čujem glas, da vidim kako je zbog nas, ali on, on se sigurno ne bi javio !

A ja bih ispala budala, ma glupača koja leti za njim kojeg boli dupe za mene, nije me pitao ni kako sam. Užas.

Nedostaje mi njegova prefinjenost, ona ozbiljnost, pogled oštar i moćan, crne oči, brda od 4 dana, crna kosa, taman ten osmeh precenjen, glas oštar nekao kao promukao. Negovan, uredan i pedantan.

Nastaviće se...

* Oboje su se želeli, ali su oboje imali ponos zbog kojeg nisu hteli da se jave jedno drugome, oboje su patili, on na svoj način, a ona na svoj. *

T. T.

[belog-grada-crna-princeza]

MALI VODIČ ZA PREŽIVLJAVANJE ZA ONE KOJI SU UZ NEKOGA KO JE HIPERSENZITIVAN

(napisao neko ko je sa hipersenzitivnom osobom)

Prizor koji najbolje prikazuje hipersenzitivne je mačka ispod kauča. Sćućurena, sklupčana, razrogačenih očiju sa šapama preko njuške. A ti, koji si odabrao da živiš s tom mačkom, dole si sa glavom naslonjenom na pod i pokušavaš da je izmamiš da izađe. U početku ne shvataš. Svaki šum, svaki lepet krila, svaki dašak vetra tera je da se sakrije ispod, sa očima punim straha. Misliš da je možda bipolarna, tako otuđena i sa raspoloženjem koje se menja prema vlažnosti vazduha. Tada proveravaš termometar, jesu li vrata zaključana, a prozori zatvoreni. I svaki put kad uspeš da je navedeš da izađe obavije te njena ljubav, njena potpuna, darežljiva i pažljiva posvećenost.

Polako počinješ da shvataš da u njoj nema ničeg čudnog i neuravnoteženog, ali da ti šumovi koji za tebe nisu vredni pažnje zaista postoje.

Tu su, i za nju su kao grmljavina.

Možeš da dobiješ njenu ljubav koja je hiper, kao sve ostalo, ako obratiš pažnju, pokušaš da izbegneš šumove i da ih sprečiš. Naravno, u početku nije lako. Sve se protivi logici odnosa kakve si do tada imao.

Plaši se mraka i ne veruje nikome i ničemu.

Teško joj je objasniti da nešto nije „lično”. Nisi ti taj u koga nema poverenja. Jednostavno nema poverenja, ko god da si. Primećuje znake i raspoloženja na daljinu i ugrađuje nas u svoju priču. To je samo proizvod prošlih nagomilanih iskustava.

Plaši se da se ne poseče: a jedini način koji ima da što manje krvari jeste da spreči da padne.

Setimo se da je ona uvek vrlo temeljna. Može to da koristi kao alibi za sebičnost tako što će od sebe napraviti veću žrtvu nego što bi to bilo dozvoljeno, vešto menjajući kriterijume za procenu činjenica. Greška u koju ne treba upasti jeste da popustiš pred njenim strahom i ostaviš je iza zidova koje je sama sagradila, da poveruješ da joj je tamo dobro.

To je zapravo njen zatvor. Ako joj se popusti postoji rizik da se njena iskustva okamene, da postanu „prava” projekcija njene stvarnosti. Pritom znamo da je sve moguće osim predvideti budućnost.

Naučio sam, iako na svoju štetu, da hipersenzitivnost nije kao boginje: nema plikova koji ukazuju o čemu je reč. Prođe ceo život pre nego što primeti da je posebna, u međuvremenu nastavlja da se guli, da se seče i da najstrašnije povređuje sebe.

Toliko da poželi da okonča život koji je postao toliko bolan, zatvara se iza tamnih zavesa, oseća se drugačije i umorna je od toga da objašnjava svetu da nije.

Tip odnosa koji može da se uspostavi s nekim ko je hipersenzitivan sasvim je nov, zasnovan na fantastičnom radu čak i za tebe jer je to kao da svoj život gledaš sa druge strane stakla. Dok pokušavaš da predvidiš njene strahove, osmotri svoje. Pogledaj sebe spolja da bi mogao da shvatiš šta ona vidi i tako ćeš moći da je uzmeš za ruku. Imaćeš toliko toga i za nekog ko je hipersenzitivan.

U onom ciničnom obračunu uzimanja i davanja mnogo više ćeš dobiti. Tvoj trud je samo u promeni načina poređenja. Oduvek beži od neprilagođenosti, koja se kači kao senka za dete nesvesno svetlosti, a ti treba, uz ljubav i odlučnost, da ga navedeš da izađe iz mraka. Suoči je s njenim ograničenjima. Navedi je da shvati da jedna svađa nije rat, da dovođenje u pitanje neke ideje nije lični napad, da ako kažeš da je pogrešila ne znači da je za to i optužuješ. Ne plaši se da je optužiš za nešto jer treba da nauči da prizna da je pogrešila, ako je pogrešila, a da se zbog toga ne oseti kao da je kriva za sva zla u univerzumu.. Biće sukoba. Čak i snažnih jer će učiniti sve da te otera. Zapamti: nema poverenja.

To će činiti vičući, šutirajući sa onim arogantnim izrazom lica koji namešta da bi dala snagu svojim predrasudama, to će raditi na detinjast način. Istina je da želi da proveri dokle ćeš izdržati. Što više bude shvatala da napada, dobijaćeš više udaraca u cevanice. Sačekaj pravi trenutak da je zagrliš daće i ti najvredniju stvar koju ima. Svoje srce.

- odlomak iz knjige „Govorili su da sam preosetljiva”, Federika Bosko

[mentalnahigijena]

Izaija je jedna od knjiga Biblije i Staroga zavjeta. Prva je na popisu proročkih knjiga te najveća od njih. Oko 60 puta citira se u Novom zavjetu. Biblijska kratica knjige je Iz.

Izaija je jedan od četiriju velikih biblijskih proroka. Njegovo ime znači: "Jahve je spasenje". Na početku knjige napisao je, da je "sin Amosov" i da je prorokovao "u dane Uzije, Jotama, Ahaza i Ezekije, kraljeva judejskih." Bio je oženjen i imao je dva sina. Prvi se zvao Sear Jasub (hebr. "Ostatak će se obratiti", Iz 7 3), a drugi Maher Salal Has Baz (hebr. "brz grabež, hitar plijen", Iz 8 3). Pisana je u vremenu između oko 586. i 125. g. pr. Kr. Učenjaci smatraju da je Izaija napisao samo mali dio knjige, a tradicionalno se smatra da je pisac cijele knjige. Spominje perzijskog kralja Kira Velikoga puno prije njegove vladavine (Iz 45 1-5). Josip Flavije, židovski povjesničar napisao je, kako je Kir Veliki pročitao što je Izaija napisao o njemu, što ga je potaklo, da dopusti povratak Židova iz babilonskog progonstva. Knjiga ima 66 poglavlja i može se podijeliti u tri dijela. U prvom dijelu (od 1. do 35. poglavlja), opisuje se izvanjska povijest Izraela. Tu su proročanstva o posljednjim vremenima, o Božjem odnosu prema izraelskom narodu i susjednim narodima. U poglavljima od 28. do 35. je šesterostruko jadikovanje nad Jeruzalemom, lošim odlukama naroda, jer su se pouzdavali u ljude, a ne u Boga. Izaija je kritičar politike izraelskih kraljeva. Upozorio je kralja Ahaza, da ne sklapa savez s Asirijom, a kasnije i njegova nasljednika, da ne sklapa savez s Egiptom, jer se treba osloniti na Jahvu, a ne na ljudsku pomoć. Drugi dio knjige (od 36. do 39. poglavlja) je povijesni odlomak o životu kralja Ezekije. Navodi događaje iz Druge knjige o Kraljevima, u kojima je naglašena Ezekijina pobožnost koje se očituje u Izaijinom proroštvu. Značajno je da on sve do kraja ponavlja srž svoje poruke: treba se uzdati u Jahvu, a ne u sile ovoga svijeta. Treći dio (od 40. do 66. poglavlja) je o unutarnjoj povijesti Izraela, o odnosu naroda prema Mesiji (Isusu), opisano je izbavljenje iz Babilona te završava opisom Kristove vladavine u Tisućgodisnjem kraljevstvu. Izaija velik broj puta spominje Mesiju, kako će obećani Spasitelj biti sam Bog, da će se utjeloviti Sin Božji. Bit će vjeran Bogu Ocu, trpjet će bol i mučenja, otkupit će ljude od grijeha: "Prezren bješe, odbačen od ljudi, čovjek boli, vičan patnjama, od kog svatko lice otklanja, prezren bješe, odvrgnut. A on je naše bolesti ponio, naše je boli na se uzeo, dok smo mi držali da ga Bog bije i ponižava. Za naše grijehe probodoše njega, za opačine naše njega satriješe (Iz 53 3-5)." Velik broj puta spominju se i riječi "spasenje" i "Svetac Izraelov".

Izaijina knjiga citira se oko 60 puta u Novom zavjetu, više nego sve druge biblijske proročke knjige zajedno. Počevši od 1947. godine u spiljama nedaleko od Kirbet Qumrana, blizu sjeverozapadne obale Mrtvog mora pronađeni su svici, koji su uključivali proročanstvo Izaije. Lijepo su napisani na dobrom sačuvanom predmasoretskom hebrejskom jeziku stari oko 2000 godina.

[posetabuvijeu]

veštački jezik

21/10 četvrtak

Lozana-Bern 

  „Draga Sindi, kao što možeš da pretpostaviš, ja sam svoj trinaesti rođendan provela u skloništu. Desetog maja i nisu bile sirene tokom dana, pa sam pozvala drugarice kod mene na tortu. Tu su bile i Ninine drugarice zato što ni Nina nije slavila svoj petnaesti rođendan normalno, pa smo onda zajedno. Bilo je lepo sve do uveče kada su se oglasile sirene za početak vazdušne opasnosti koja je trajala sve do ujutru. Užas. Ali dobro, neću više da pričamo o tome. Sada žurim. Ćao.“

Rasplakao sam se jutros čitajući ovaj odlomak iz dnevnika beogradske tinejdžerke iz 1999. Zbog ovoga na kraju. „Sada žurim. Ćao.“ I osetio da mi je baš plakanje trebalo. 

  Dečji dnevnik nema naslov nego ime.

  Najstrašnije od svih strašila u Denanu je ono koje umesto glave ima sat. 

  Istočnjačka škrtost: na „prijatan dan“ kontrolora odgovaram tako što klimnem glavom i zažmurim. (Asgar bi odgovorio dugim „hmm“.) 

  Pošto su iz grada proterali golubove, postavivši šiljke na sve moguće lokacije (mada neko govori i o preseljenju golubova, što ne uspevam da zamislim), u Lozani su se na vrapce sažalili i rešili da ih zaposle u Javnom komunalnom. (Bože me prosti, ovo naknadno sažaljenje podseća me na odnos kolonijalne inkvizicije prema Indijancima i Afrikancima. Vrapci bi tako bili Indijanci.) Novopečeni regruti se ispred stanice revnosno zaleću u kantu u koju se odlaže hrana. Da podsetim, na francuskom se „hrana“ kaže „kućni otpad“. 

  Uprkos neutralnoj narandžastoj uniformi, đubretar, crnac, skupio je kosu i pokrio širokom šarenom kapom. „Nek mi bar na glavi piše ko sam!“ 

  U knjižari Payot u Lozani, na svakom izloženom primerku nove knjige Katrin Kise, Definicija sreće, stoji ista, rukom ispisana preporuka knjižara, „coup de cœur“: „Divan roman u kojem nas intimna priča vodi kroz jednu stranicu istorije“.

Jesu li zaista sve ispisane rukom? Ili je rukopis odštampan i umnožen na više banderola? Dok čekam na kasi, ne mrzi me da tražim razlike među slovima. I ispostavlja se da je prva intuicija tačna: svaki primerak je ispisan ručno. O ne! Menadžer knjižare sigurno je izabrao nekog crnca ili dođoša sa istoka sa najlepšim rukopisom i tokom cele radne nedelje zatvorio ga u budžak-pisarnicu. A možda je baš kasirka, Azijatkinja, dobila to zaduženje, da nekako ubije pauzu.

Trebalo je da je, plativši, upitam: „To je vaš rukopis?“

  Pravilo važi i u Lozani. Kad god usput jedem, isključivo hot dog, srešću neku lepu devojku pred kojom će me biti sramota što jedem.

  Brdoviti gradovi puni su zazidanih reka. Pod centrom Lozane tako teče La Louve, Vučica. A ispod Rue du petit chêne koja se spušta ka stanici, sigurno teče vodopad.

Posle popisa zabačenih ostrva, Judit Šalanski treba da napiše Atlas zazidanih reka. 

  Karlica: zaboravljena reč. Šta bi bilo dobro tako nazvati? Kafanu? Knjižaru? Nešto bez čega se ne može?

  I ja, evo, na prvom peronu železničke u Lozani, imam ekskluzivnu priliku da vidim švajcarskog vojnika. Anri Kale ga je u Rêver à la Suisse opisao sa mrzovoljom: uniforma ga je previše podsećala na jednu drugu vojsku, kako on piše, „koje smo se nagledali“. Meni je simpatičan. Najpre mi je, sa nakrivljenom crnom beretkom i lakiranim kljunastim cipelama, zaličio na miks kicoša i šminkera, maturanta koji za vikend polazi k roditeljima noseći prljave stvari. Ali uniforma, golubije siva, ipak mi je ulila izvesno poštovanje. Ne zbog boje, već zbog načina na koji je ispeglana. Da ne bi bilo nikakve zabune, taman kada ga kompletno razgledaš, na zelenoj tašni koju nosi na leđima, na sva 4 jezika piše Švajcarska armija.

Ispod celog koncepta (kreatorske linije) kao da stoji titl: „CIVIL FRIENDLY: Swiss Army. The only cool army in the world.“ (Možda je vojnik samo maneken koji se vraća sa seta?)

  Drug Enes, verna mušterija beogradskih knjižara, a kad zatreba i njihova desna ruka, šalje mi fotku ulaza u Filološki, gde kratko menja jednog od njih: „Evo, menjam Vlada dok skokne do Maksija. Naravno, nisam ništa prodao. Jedino sam sebi, kaže Vlado“. 

  Marko Despot, iako je iskusni urednik, otvoren je i srdačan. Na svaku moju fascinaciju (što potajno i očekujem od njega) dodaje fusnotu otklona. Nakon mojih hvalospeva Buvijeu on mi skreće pažnju na pisma njegovog saputnika, Tijerija Vernea, koja je slao za vreme zajedničke azijske rute iz Upotrebe sveta. „Tu se vidi“, kaže, „da je Buvije sve pokupio od njega“. Nagonski branim svog novog heroja: „Pa i Upotreba sveta je zajednička knjiga“... Ali već mi je krivo što Verneovu knjigu nisam pazario kad sam je prepoznao u Dimitrijevićevom skladištu u knjižari Rameau d’or.

Iako me književno (još) nije razočarao, već sumnjam u Buvijea zbog statusa kultnog pisca. Ništa nije podozrivije od omiljenih, od golden boys, pa i kad su mrtvi. Iza njih se krije brdo zaboravljenih i odžeparenih „minornih autora“. Znajući da je Verne sam napisao i nacrtao nekoliko knjiga s putovanja, na polici za putopise u knjižari Payot potvrđujem sumnju. Pored petnaest Buvijeovih naslova, od Vernea ni traga.

Verneovu knjigu je, naravno, objavio L'Age d'homme. (Kao i Buvijeove Japanske hronike, pa se Dimitri s njim posvađao.) Moj sagovornik odaje da u jednom skladištu u Burgonji i dan danas tavori na hiljade paleta njihovih izdanja. I sva je prilika, čekaju novog vlasnika.

Nauk za sve gurue, gromade poput Dimitrijevića, i ne samo u izdavaštvu ili književnosti. Šta god da radite, samo pazite da ne umrete, da vaša imovina ne postane ostavština. Jer ste najebali kad je se dokopaju naslednici. 

  Mapu treba otvarati samo da bi video kuda se krećeš a ne da bi sobom upravljao.

  Nisam ih još ni čuo kako treba, a već mrzim švajcarske deminutive. Kafeli – Buchli – Bierli – Müntschi (poljubac, deminutiv od augmentativa) Kakav je to jezik koji buvljaku tepa Flohmi? Ili još gore : Brocki? 

  Prevoditeljka razgovora o Ništa nije ničije u Bernu, priprema se sa mnom i voditeljem pred početak i kaže: „Stala sam kod reči Zamak Lavinji. Šta je zamak? Pomislila sam da je greška, da je zamka.“

  22/10

Bern

 U hotelu u Bernu, u osam ujutru, žena ulazi u restoran i sa maskom i sa Bluetooth slušalicama. Ujutru! 

 Jedno genijalno Janovo pitanje od sinoć: „Nije li pripovedač vaše knjige, baš zato što je opterećen sticanjem retkih i vrednih stvari, kojima potom ukida promet i pohranjuje ih u svojoj kolekciji, zapravo savršeni primer hipstera?“ Nisam umeo da odgovorim. Spetljao sam se: „Bio bi hipster da nije istovremeno i arheolog... Hipsteri su površni...“ Jan je klimnuo, više saosećajno nego ubeđeno. Imao sam siguran, i pored svega lep utisak da sam raskrinkan.

Postoji ogromna razlika između ljudi koji samo stoje i ljudi koji stoje i čekaju. Ali ništa nije gore od onoga ko stoji i čeka praveći se da čita. 

  Posle sinoćnjeg razgovora o Ništa nije ničije bolje razumem zašto neki pisci na svojim promocijama govore sporo kao patrijarsi. Čak i kad su pred domaćom publikom, očekuju da ih posle svake rečenice neko prevodi. (Prevoditeljkin osmeh koji se svaki put javlja neposredno pre nego što izgovori prevod posle nekog vremena izgleda kao nesvesni tik koncentracije.) 

  U publici, u kojoj su mi najavili da će biti dosta „naših“, preovlađivali su slavisti iz cele Švajcarske. Na pitanje „Šta mislite o savremenim postjugoslovenskim piscima?“ koje je postavila Ana Hodl iz Bazela odgovorio sam: „Ne zanima me niko osim Luke Bekavca.“ Posle, na koktelu, više njih mi je prišlo zamolivši me da ponovim njegovo ime i prezime. Šta ti je namedropping! Poneo sam pet primeraka knjige, više simboličnog prisustva radi, nego da bi se prodalo. Prvi čovek koji je prišao (cena je bila 10 franaka) kupio je tri komada. Ispostavilo se da je on rodom iz Bosne. I kako je više puta izgubio biblioteku seleći se, sada se pretvorio u „delioca knjiga“: „Uvek udarim svoj eks-libris i prosledim knjigu dalje.“ Posle razgovora, koktel je upriličen napolju, ispred sale, sa pivom iz limenki koje su se zahvatale iz putnog frižidera. Osećao sam se kao da sam u Krojcbergu. Veče se nastavilo u kafani Lesehalle, gde je od albanskog kafedžije bilo moguće naručiti i šljivovicu. Trebao mi je, o itekako mi je trebao odmor od visokoparnog Zamka-Zamke.

  Kada bi ljudi mogli jedno drugom da kažu sve, ali baš sve, pri prvom susretu. Ali ne. Oni hoće da ostaju zajedno. Hoće da imaju život pred sobom. Život u kojem će to sve iznova da ponavljaju.

  Švajcarci dozvoljavaju dvojno državljanstvo, ali kad je reč o muškarcima, to nije moguće pre vojnog roka (koji je u Švajcarskoj obavezan). Da li oni zaista mogu da biraju koja strana će ih regrutovati? Izgleda da da. Tome se kasnih četrdesetih smejao Anri Kale u svojoj knjižici o Švajcarskoj; moj osmeh je nešto kiseliji. Sanjarim: da je koju deceniju pre Kalea bilo moguće opredeliti se između nemačke i francuske vojne knjižice, da li bi Petlići izabrali Hitlera ili De Gola? Da li bi se moglo odraditi šest meseci u jednoj a šest u drugoj vojsci, tek staža radi? U prilog „čistog vojevanja“?

Ali kako će biti ako se sutra zarati u zemljama koje, za razliku od Švajcarske, nemaju obavezan vojni rok? Biće, naravno, opšta mobilizacija svih državljana koji su vojno sposobni. Je l’ se žališ? Čuj, je l’ te neko po rođenju pitao: „Či’ si vojnik?“ Treba da zaslužiš svoj glas, ej!

  Dečačić od dve i po godine izležava se u separeu voza. Dok napravi krug do tobogana, mesto je zauzela žena sa laptopom. Mališa prilazi njenoj torbi, ja se čudim što već ne vrišti, ali u trenutku kad hoće da se pobuni, ruka nevidljive mame približava se iza sedišta, okreće malom bradu i ponovo ga usmeri ka toboganu. Mali otperja kao auto na navijanje. Žena koja je zauzela njegovo mesto otvara svoju igračku na kojoj važno piše Geneva office, a onda, kad je svima pokazala da je ozbiljna i da je ne treba ometati, zdušno se posvećuje svom tinder-telefonu.

  U pisanju sigurno ima nečeg od intervala između momenta kad nekom pošaljete važnu poruku, a onda sklonite od sebe telefon i zamišljate kako vaše reči deluju na njega.

  Privatnost se poštuje samo u zemljama gde su svi isti. Jer i ne postoji. To je samo bezbroj istih života. 

  Kiza Radović otpevao je, u Presingovoj pesmi „Povorke odgovora“, moj kredo, onaj koji me je defitinitivno opredelio za prozu gledanja umesto poezije jezika: „Sve je život koji dolazi, život koji odlazi, i hiiii!“ (Bio sam očigledno nesposoban da pišem „poeziju života“). 

 Bernski poljubac («Bärner Müntschi»): ime lokalnog sladunjavog piva. 

 23/10 Lavinji

 Dok pišem, najčešća misao je: „Jebena glad!“ 

 Na poleđini dečje igračke Splendor, prodate, prema proceni proizvođača, u milion primeraka, stoji sledeći opis: „Pažljivo izaberite žetone da biste stekli akcije, koje će uvećati vaš prestiž i doneti vam bonus. Tako ćete moći da priušitet još vrednije akcije, koje će vam doneti još veći prestiž. Sve dok vas ne poseti plemeniti mecena koji će uvećati vaš prestiž... Jer samo prestiž određuje pobednika.“ 

Da ne grešim dušu, igračka jeste kostimirana, smeštena je u doba monarhija i kolonizacije. Ali njeni recepti važe u svakom dobu. Savršeno sokoćalo za malog Švajcarčića. 

  Kad sam je sreo na terasi u razgovoru sa prijateljima, Sika me je pogledala upravo kao da sam je prekinuo u pisanju. Sigurno im je držala slovo. Kao da sam svešteniku upao u reč! Očima! 

  Javna fascinacija nekim piscem zaista je najbrži način da se suštinski upoznamo s njim. Oni koji o njemu znaju više odmah će nam odati njegove slabe strane i neautentičnosti. To je neminovni magnetizam između početnika i učitelja. Gijom D. iz fondacije Mihalski mi je, kad sam mu rekao da ću prevoditi Japanske hronike, naveo jednu takvu triviju. Radeći u Buvijeovoj zbirci u Ženevi, njegov biograf je otkrio da je anegdota o rukopisu koji je nestao na deponiji u Iranu izmišljotina. 

Biograf i treba da nalazi takve detalje. Ali mene kopka ovo: ako je laž, zašto je ispričana na takav način da mi se najbolje od svega drugog ureže u pamćenje? Zašto je ubedljivija? Što nije onda, kad je na tu stranu talentovan, Buvije i istinu pričao kao da je izmišljotina? Možda je to ključ svake dobre priče. 

  Gost sa Balkana neminovno će, naročito u mondenskim prilikama, biti upitan o problemu jezika. Ja sam se već na tu temu napričao sa Asgarom, uz litre i litre vina, bez ikakve cenzure, pa se smatram spremnim za dvoboj sa nekim „izvan zamka“. Večeras me na tu temu sačekuje prevoditeljka Kamij Lišer. „Znate“, kažem joj, „srpskohrvatski, izvor svih današnjih nacionalnih jezika, zapravo je veštački. Nastao je i pre Jugoslavije, dogovorom hrvatskih i srpskih lingvista o međusobnom približavanju i usaglašavanju dijalekata. Sada se nacionalni standardi udaljavaju od tog zajedništva, praveći se da ne postoji, a u stvari ga samo nastavljajući.“ „Problem je sigurno u tome što je jezik veštački stvoren“, pokušava da mi oponira sagovornica. „Pa i francuski je veštački jezik!“, poentiram.

  Nešto kasnije, neko od gostiju večerinke postavlja pitanje za trpezu: „Kom sektoru pripada književni prevodilac?“ Ne trepnuvši kažem: „Uslužnom“. „A pisac?“ „I pisac.“

  Po još nečemu se razlikujem od Buvijea. On po smeću traži svoj rukopis, spreman da ode i do deponije. Ja sam upravo i svoje i zajedničko đubre pretresao u potrazi za računom iz radnje igračaka, Franz Karl Weber, da bih zamenio slučajno promašeni tablet koji sam kupio za Rolija. To mi je, sigurno za razliku od Buvijea, upropastilo dan (ovaj u kojem beležim), a takođe nisam ba�� bio raspoložen da se zbog toga uputim na deponiju. Ne, splin mušterije ipak nije dovoljan razlog da se po njoj prekopava. 

  Sika je zamislila blog o prevodilaštvu, Oh shit maybe, kao mesto za razmenu ličnih iskustava prevodilaca. Ali (naravno?), na kraju je ostao samo njen. Prevodioci u književnoj industriji na Zapadu uglavnom sebi ne mogu da dozvole da budu javno iskreni do kraja, naročito prema izdavačima. Blog ipak počinje sledećim genijalnim citatom Peti Smit:

„Čitam Flobera. Ne Madam Bovari nego njegove priče. Stvarno je kul, jer baš ima sluha. O jebem ti, možda ga ima onaj ko ga je preveo.“ (iz pisma En Voldman)

[radiogornjigrad]

Slavoj Žižek: Bog je glup, ravnodušan i zao

Slikovnost Saša Montiljo Odlomak iz knjige „Krišćanski ateizam: Kako biti pravi materijalista / Christian Atheism: How to Be a Real Materialist“, Bloomsbury, 2024. Treba zagovarati materijalističke procedure imanentnog samopodrivanja verskog zdanja – tvrdnja da je bog zao ili glup ne samo da mnogo više uznemiruje od tvrdnje Pitera Singera da su obični ljudi zli, već i od tvrdnje da boga nema,…

[zanimljivaekonomija]

“Riblja čorba” i prijatelji održali koncert posvećen Miši Aleksiću

Sinoć je na stadionu Tašmajdan održan koncert “Riblja čorba i prijatelji u čast Miše Aleksića” na kome su pored članova benda Riblja čorba nastupili i Momčilo Bajagić Bajaga, Zvonimir Đukić Đule, Nikola Čuturilo Čutura i Žika i Dragi Jelić (Yu grupa). Koncert je simbolično organizovan 16. avgusta, jer je to bio rođendan gitariste Miše Aleksića, i da krajem prošle godine nije preminuo od posledica Kovid19, juče bi napunio 68 godina. “Pomešana su mi osećanja, drago mi je da su organizovali koncert u njegovu čast. Naravno da mi je teško što ga nema… Ali, biće dobar koncert. To je jedino što možemo da uradimo da malo podsetimo ljude na Mišu i na pesme koje je on pravio”, izjavio je pre koncerta Momčilo Bajagić Bajaga, koji je takođe svojevremeno svirao u “Ribljoj čorbi”.

Na početku koncerta publici se obratila Mišina ćerka, Mina Aleksić, koja se svima zahvalila na priređenom događaju i pročitala odlomak iz Mišine autobiografske knjige naglasivši njegove reči: “Kad kažem muzika – mislim na rokenrol, a taj rokenrol je moj život”. Mina je potom poručila: “Hvala vam što ste došli večeras da pre svega proslavimo Mišin rođendan i to u njegovom duhu, kako je najviše voleo – u stihu rokenrola”. Uz ovacije publike ona je, na kraju obraćanja, glasno uzviknula: „Srećan rođendan, tata. Volimo te, ovo je za tebe!“. Na binu je zatim izašao dugogodišnji tehničar Riblje čorbe, Miša Amadeus, koji je na Aleksićevoj bas gitari probao zvuk na jednoj žici a zatim je gitaru izneo sa bine, čime se simbolično posledni put na koncertu čula Mišina gitara koju više niko neće svirati.

Uz zvuke pesme „Ubijaju rokenrol“ počeo je zvaničan deo koncerta. Grupa „Riblja čorba“, predvođena Borom Đorđevićem, nizala je hitove koje je stvarao Miša Aleksić, među kojima su „Ja ratujem sam“, „Ko te ljubi dok sam ja na straži“, „Priča o Žiki Živcu“, „Lud 100%“ a premijerno je izvedena poslednja pesma koju je Miša komponovao, „Dve gitare“, a koja će se naći na albumu „Riblje čorbe“ koji je u pripremi. Na koncertu je odsvirano mnoštvo pesama koje je Miša komponovao ili u kojima je bio koautor. Publika je izuzetno dobro reagovala i na pesme koje su izvodili gosti. Čutura je izveo pesme „Zvezda potkrovlja i suterena“ i „Sutra me probudi“, Žika i Dragi Jelić: „Svirao je Dejvid Bovi“ i „Amsterdam“, Đule je otpevao sa Borom hitove „Rokenrol za kućni savet“ i „Ostaću slobodan“, a Bajaga je izveo legendarne numere „Kad hodaš“ i „Dobro jutro“ koje je komponovao zajedno sa Mišom Aleksićem. Do kraja koncerta, uz horsko pevanje publike, izvedene su i legendarne numere: „Kada padne noć“, „Pogledaj dom svoj, anđele“, „Kad sam bio mlad“ i „Lutka sa naslovne strane“. Na video bimu su se sve vreme smenjivale Mišine fotografije.

U publici na Tašu bili su fanovi iz celog regiona, tako da su mogli da se vide transparenti i iz Slovenije, BiH, Hrvatske, kao i iz mnogih mesta u Srbiji. Događaju su prisustvovale i pojedine ličnosti iz sveta politike(Aleksandar Vulin, Siniša Mali, Goran Vesić...), kao i kolege iz muzičkog i medijskog sveta (Raka Marić, Đorđe David, Branislav Rašić, Dejan Pantelić, i dr). Koncert su organizovali Centar beogradskih festivala - CEBEF i Melos Estrada. Sav prihod od koncerta namenjen je porodici Miše Aleksića.

Foto: PROMO /Dušan Milenković, Belkisa Beka Abdulović/ i Momčilo Karan

[prometejevaskolatrcanja1]

O zaboravljenim snovima i prošlosti /Your Name. 'Kimi no Na wa.' (2016)

Likovi žive tuđi život u snu i brzo zaborave detalje istog čim bi se probudili. Postavi se pitanje istinitosti snova, istih koje baka spominje kako je imala, spominjući Matsuhi neka uživa dok traju, jer brzo će nestati. Budu zamijenjeni tek osjećajem da se nešto dogodilo, obrise čega nije moguće jasno odrediti.

Usporedba sa snovima je jasna i direktna, no smatram kako su u ovom slučaju snovi jednaki sjećanjima i prošlosti. Prošlost živi u sjećanju unutar mozga, no ne u obliku jasne priče s detaljima koji ne mijenjaju fokus i oblik. Stvarna prošlost ne postoji, mi je kreiramo sjećanjima, pogledom iz sadašnjosti. Upiremo fokus na događaj povezan s osjećajem koji i dalje živi u mozgu, i njegove konture stvaramo naknado. One se mijenjaju i poprimaju oblik ovisan od trenutne situacije, one iz koje je sjećanje oblikovano. Tako sjećanje postane nostalgično makar u vrijeme življenja ta uspomena nije bila išta više od dugog dosadnog dana.

Postoji odlomak iz jedne knjige, gdje glavni lik preispituje treba li prihvatiti romantične interese djevojke, nešto za što zna da neće potrajati. Zašto dati njoj i sebi bolno iskustvo prekida, ljubavi koja će nestati za mjesec dana.

No, on zaključuje logikom kako to radi zbog sjećanja, svojih i njenih uspomena koje će vremenom promijeniti oblik. Danas mogu biti bolne, ali ljudi i događaji će nastaviti stanovanje u sjećanju, što potom u pogledu iz budućnosti mijenja povratni narativ. Postojat će vrijeme iz kojeg će vjerovati da im je drago što se dogodilo, bez obzira kako je završilo.

[tvoja-tt]

Ti mene ne razumeš

Ti mene ne razumeš, niti se trudiš da razmotriš svoju dozu izraženog egocizma na koji se ježim. Ti mene ne shvataš jer bitna si samo ti, sama sebi. Sve ti je od mene preče kao i taj isfeminizarini drug (tračara) i ona drugarica iz onog "geto" kvarta što nosi skakavac na privesku od ključeva i glumi bahatu bogatu klinku sa tri kile šminke, a nema još ni 18. I onda gde sam ja, onaj lepi tamnoputi dečko sa plavo - zelenim očima i osmehom od milion dolara kako si govorila, gde sam ja nestao u tvom životu? I zašto već odavno tvrdiš da si me prebolela a toliko si me volela? Ili si samo lagala. Evo me sedim na onoj našoj klupi s limenkom punom piva tamo gde smo se ljubili tamo gde smo se voleli, tamo gde je vreme tako brzo prolazilo, kao da je bežalo od nas. Da, da držim telefon i pišem ti tekst u vidu već desetog smsa koji ti verovatno neću ni poslati, jer ti mene ne razumeš. Posle mene čuo sam ljubav ti dobro ide, barem ti tako govoriš. Marihuana ti je zamenila duševni mir i sreću, bez petice ne umeš da funkcionišeš, bez dzoka da započneš dan, zar je to sreća? Pušio sam i ja ali u retkim situvacijama i ne, ne bežim od toga ali život nije droga. Kada su ti rekli da te ne volim, to su ti govorili ti svi bitniji od mene jer ti mene ne razumeš nisam ja tebe varao ja sam tebe stvarao, izgrađivao sam delove moje duše tvojom i obratno. Nisi razumela moju borbu, moju odanost i predanost u poslu. Nisi razumela ni nemo pričanje dodirima, a ni one sve žute maslačke što kad uvenu šalju seme i ponovo se rode jer se ne boje slobode u drugom životu. Ljubav. Šta je ljubav za tebe, nedostatak sopstvene snage i suočavanja s istinom? Nisi došla u dogovoreno vreme ne zato što nisi želela već zato što znaš da si me povredila onda kada si s njim prošla pored mene u mojoj dukserici samo si se okrenula pogledala me i osmehnula se ali nisi razumela ni onu suzu koju sam posle pustio iako ja gotovo nikad nisam zaplakao. Nisi razumela ni onu moju pesnicu u sledećem trenutku jer zbog njega si otišla tim hrapavim putem, putem gde su ti se oči caklile od prethodno uzetih narkotika jer si se ljubila sa malim delikventom tim kretenom Davidom što sad leži na cesti i meni preti. Nisi razumela ni ovu moju scenu u glavi kada sam stegao pesnicu dok smo se mimoilazili bre.

- Omiljeni, odlomak iz Moje Knjige.

T.T.

[covjek-casopis]

NOVE PJESME IRENE PLAOVIĆ

TRG REPUBLIKE

Pokrivač ćebe jorgan dušek i drhtavica I srce, tihi intenzitet resko obuhvaćen penom Sad mi premešta kocke sa unutrašnjih trgova Lepi ih hrapave oho lepkom na moje ravnine Čim dođe doba iritacije, neću uspeti suva da se kotrljam Počinje sve da se mrda, i tako uskovitlana Slušam kako se odvaja pokorica od betonske srčane ploče i Nalivam malo u panici topli asfalt da ćuti O tome kako jedva prelazim preko sebe

***

MALA KLANICA

Ja sam oduvek klanica Čistim sa zakašnjenjem čizme ponedeljkom Jurcam da stignem pod sva ta sečiva Malo se tu kotrljam nekad se prepustim Ne uživam u borbi otkako sam se pridružila protestu protiv stvarnosti

Naročito me umara Da slušam avione u sedmoj godini Ja kaktus od decembra Precvetao u osnovi

Negde u ostavi mango na mojim nogama Novi pokušaj pločnika napunjen mokrim peskom Proklizavanja bolne butine Neplanirani direkti Mirisnih dlanova s unutrašnje strane pesnice a tamo u sredini Mala klanica peva

Već neko vreme ne mogu ničega da se pridržavam Sekire rade svoje Nisam ja stvarnost pa da se povinujem Nego šta beše, mala klanica kajanja Oduvek silna, naoštrena U svakoj moždanoj polulopti po jedno izvrsno tocilo

Sve kao podmazano Dramatičan početak, agonija sredine Iz čista mira kraj

Sve kako nož zapoveda

***

TEMELJI, odlomak

Pune ulice farovi jedan ujutru promotivne rukavice Šlajmovi berlinska hemija kosa u fronclama dlanovi vrući i hrapavi Vrištanje dottoressa dottoressa papir u ogromnim formatima I huligani muzikalni Muzikalni Pune ulice mekani dani poslednje odbrane Gazirani liker, kašlji u mene dublje dublje u mrtvu kafu bez pene Kašlji u seme nići će rakija Kruškasta kao jesen I onda ono 'u šta veruješ osim pesme'

_____________________________________

IRENA PLAOVIĆ je rođena u Beogradu 1992, završila je Filološku gimnaziju i Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je sada na doktorskim studijama i radi kao asistent na srednjovekovnoj književnosti. Objavila je dve knjige poezije, Iza oka 2009 i Veliko toplo 2018. Piše naučne radove u oblasti retorike i istorije književnosti, eseje i, najviše, poeziju.

[milera2109]

Autor drevne teorije o vanzemaljcima Zecharia Sitchin analizirao je i preveo drevne tekstove iz egipatskog, vavilonskog i asirskog doba. Otkrio je poseban odlomak iz Izgubljene Enkijeve knjige koja uk

[zasvepare]

Bulat Okudžava • PUTOVANJE DILETANATA (2)  • Prosveta “Biblioteka Savremeni pisci” 1980 

Kalenić 

50 dinara 

Prvi suvlji dan, dva stepena ― 

proleće, reklo bi se, posle prazničnih mrazeva ― oterao me je na Kalenić, gde su, za divno čudo, mnogi izneli knjige. Barem ono što nije u međuvremenu potpaljeno. I idem od tezge do tezge, ponegde se trojica naguraju ispred naslaganih izdanja, pa se škrto pijačarski izvinjavam, u moru najsočnijih psovki kojima prodavci dočekuju otopljavanje, i komentara na kandidaturu “onog Čedinog”. Pravi pijačni metež zamire jer i sunce, tek što je provirilo, zalazi. Život je privremenost. Tačno to čitam na šljonulim facama ljudi koji jedva progovaraju i jedva dižu pogled kad im staneš za tezgu.

I tako se nađoh pred jednim svaštarem uz Višku. Poređao je desetak knjiga u poklopac od kutije cipela. Ali sve ih je namestio listovima na gore, sakrivši rikne. Kao da ga je sramota šta prodaje, ili kao da želi da mu se po tezgi brklja. Ne moram ni da pitam: sve je pedeset dinara. Preskočih tvrdo ukoričene socrealističke čitanke. Najavili su još mrazeva, neće biti zgoreg tad ih pametnije iskoristiti. I naiđem na Bulata.  

Dobro, Okudžava k’o Okudžava ― Prosvetini „Savremeni svetski pisci“ kao „Savremeni svetski pisci“. Ali pošto sam prodavcu pružio 20+20+10 dinara, čekalo me je iznenađenje. Istom rukom kojom ih je dohvatio, svakom novčanicom je prešao po svim objektima na svojoj tezgi: po knjigama, igračkama, četkama, po svakoj džidžabidži ponaosob, nerazgovetno mrmljajući. Svaki je OKADIO pred prvim kupcem, i to rutinski, kao da to svakog jutra radi. Molitva da mu budem taličan. 

Još zgranut, stadoh još pored jedne tezge. Čiča je odabrao četiri dečje knjige i tražio da plati sto dinara manje. “Ovo ti dajem od pozajmljenih para”, odlomak je iz tirade, “a bolje da ne govorim šta mi država sve duguje, da se ne brukam.” "Ajde dobro”, popust mu je bio već odobren. Pomislio sam zlobno: pa naravno, da hoće, svako bi uspeo da unovči, ili bar uštedi na opštenarodno nesrećnim devedesetim godinama. I kada bi svi, u nekoj utopičnoj budućnosti, dobili minimum sredstava od nekog budućeg solidarnog (takođe utopičnog) sistema, opet bi isplivala jedna vrhuška koja će ih musti. 

Kao što nas ova danas podseća da nije ona tu zbog nas ― nego mi zbog nje ― da nije ona naša, ali da smo mi sigurno, hteli ne hteli, njeni ―  i da treba da nam bude čast što joj, kao podređeni, služimo. Jedva se uvukoh u prepunu 25icu. A Okudžava reče: 

Otvorili smo prozore i videli kako se prašnjavom ulicom kreću heroji.