#najjeftinije

[adriaticpulse]

Zdravstveno osiguranje u Njemačkoj

Zdravstveno osiguranje u Njemačkoj predstavlja temeljnu obvezu za sve osobe koje tamo žive i rade, osiguravajući pristup kvalitetnoj zdravstvenoj skrbi. Bez obzira jeste li tek stigli u Njemačku ili planirate preseljenje, važno je razumjeti sve opcije zdravstvenog osiguranja koje su vam dostupne, kao i proces prijave. U ovom vodiču detaljno ćemo objasniti vrste zdravstvenog osiguranja – zakonsko…

[jeftineaviokarters]

Big offer za RIM od 9.791 rsd!

Relacija: Beograd RIM Beograd

Cena važi dok se ne proda.

Link za rezervaciju: https://shorturl.at/dbmSi

Online na: www.JeftineAvioKarte.rs

[10minuta]

Htela sam da vidim da li ima slobodnih mesta i koliko Dina 2 košta za sutra, saznala da je pretpojekcija u verovatno najmanjoj sali i košta 720 din LMAO XD. Za ponedeljak kad je najjeftinije bi bilo ili 560 ili 490. Mislim, ne znam, odem u bioskop otprilike jednom u dve godine ili ređe sad, pre toga je bilo jednom godišnje od kad su karte počele da poskupljuju i mogla sam za iste pare da kupim jedan Vordsvord klasik. Dina verovatno vredi da dam 500 din ali stvar je uvek bila u principu. Fimovi su sve lošiji a i sve možemo da gledamo na TVu, ne znam koje budale daju tolike pare čak i da imaju. Više vrednosti dobijam kad kupim bilo šta što će mi trajno ostati ne mora da bude knjiga ili čak da kupim hranu nego da platim toliko da gledam film dva sata.

Još su ove cene u mom omiljenom bioskopu, u sinepleksima su dva ili tri puta skuplje cene uvek, tamo nikad ne bih ni otišla. Ne znam ko je ovde lud i kako svi bioskopi nisu propali, ko to plaća, majmuni svi zajedno.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ deo 001

Započeto : 22 Oktobar 2019               

BIO : CURICULUM VITAE PRE UVODA

Moje ime je Olivera .

Rođena sam 23.10.1965. u Sokobanji, u Jugoslaviji.

Po obrazovanju sam pravnik, imam diplomu Niškog univerziteta na kojoj piše da sam pravnik , ali se tim poslom nisam nikad bavila. 

Moj  CV je  galimatijas koji prati dešavanja u mom privatnom životu.  Bila sam: pripravnik u pisarnici suda u trajanju od deset dana i plata je bila ekvivalent gajbi paradajza pa sam dala otkaz posle 15 dana. Odlučila sam tada da mi je važnije da besplatno čuvam svoju malu decu, nego da idem na "posao". Bila sam i zubna sestra, dispečer u  taksi službi, radila u tri smene za  neke smešne pare, pečatorezac i graver na američkoj laserskoj mašini u svojoj zanatskoj radnji, uzgajivač rasnih pasa, prodavac lekovitih trava na pijaci...  

Nezaposlena, u depresiji, razvedena od 2003  sa dvoje dece  na školovanju i kasnije na studijama. 2005 sam podigla kredit za privatni biznis, koji je u zemlji čudesa, osuđen na propast. Moju propast naravno, koja me prati od 2011 kad sam zatvorila zanatsku radnju za izradu pečata i suvenira, jer su pečati  ukinuti, a suvenire prave Kinezi, ostali ih preprodaju.

Ovo je moja priča o  privremenom radu na crno u Nemačkoj od  2019 godine, na poslu dvadeset četvoročasovne negovateljice.

Prema podacima iz 2022 godine u Nemačkoj ima 18,66 miliona  ljudi starijih od 65 godina, 22, 41% od ukupno 83 294 633 stanovnika prema popisu iz 2021.  

5 miliona i 875 740 ljudi je starije od 80 godina i to je grupa kojoj je najviše potrebna pomoć u svakodnevnom životu uz eventualnu medicinsku pomoć.  O ostarelim Nemcima se brinu  u staračkim domovima, ako imaju novca da to plate, oko 5000 mesečno ili u njihovim domovima žive negovateljice koje se brinu o njima, a  plaćaju ih koliko god mogu MALO , u odnosu na rad koji one ulažu u tom aranžmanu i u odnosu na vreme koje su preko dana angažovane.  Najčešće su to dogovori na crno, tzv švarc arbajt jer je najjeftinije za njih. Nemci su jedini u EU koji se mire s tim da u njihovim domovima žive  osobe bez  EU pasoša. Već u  Austriji i okolnim zemljama, traže se isključivo negovateljice sa  EU papirima i radi se na „belo“ tj legalno uz uplatu staža, plate i putnih troškova.

Plate se u Nemačkoj kreću od 1000 do 2000 eura, zavisno od stanja pacijenta ili stare osobe. A zavisno i od priliva radne snage iz  ex  SSSR zemalja, sa Filipina ili iz Afrike. Postoje i agencije koje im obezbeđuju legalne negovateljice, ali su njihovi aranžmani sramni. Oni naplaćuju od 2500 do preko 3000 eura mesečno od čega negovateljica dobija 1400 do 1800 eura , ostalo je masna provizija za par telefonskih poziva u pronalaženju odgovarajuće osobe za traženo radno mesto. Oni navodno nude neke dodatne usluge, kao što je zaštita negovateljice od raznih zloupotreba , ili u slučaju bolesti nje ili pacijenta o kome se brinu. Njihove priče su raznolike, jer ima i pouzdanih posrednika koji ispoštuju dogovor.

Ima raznih i staraca o kojima se negovateljica brine.

Neki su kulturni, zahvalni, pristojni, darežljivi, pažljivi , skromni u zahtevima , a neki su užasni, arogantni, nadmeni, zlobni, nervozni, ljutiti, sluđeni, nezadovoljni, prgavi, dosadni.. nepodnošljivi .

U ovaj posao se ulaže mnogo vremena, nerava, strpljenja, požrtvovanosti, veština, rada , trpljenja , uskraćenosti, predanosti ... Ali nikad ne treba ići preko granica dostojanstva i trpeti nečije zlostavljanje i prevare samo radi novca. Previše je ljudi koji ipak iskorišćavaju negovateljice i žive na njihovoj grbači, a da to nije zaista i nužno. Za posao negovateljice je najbitnije da se nauči nemački jezik i ovlada pravilima i ustrojstvima njihovog načina života. Posle nekoliko štela - kako se zovu ti radni aranžmani, negovateljica se može smatrati PREKALJENOM.

UVOD

22 Oktobar 2019               

Gastarbajterska je tuga pregolema

„Ceo život sam štedela, paru na paru, pušila najgoru krdžu, jela koske i kačamak, i šta sam uštedela? -NIŠTA! „   Rahela Ferari

( Gastarbajter - radnik -stranac u prevodu - )

Sa 54  godine sam se i ja pridružila reci  ljudi koji odlaze iz Srbije u poteri za novcem.  

Iznenada me je pozvala  poznanica sa kojom sam radila  zajedno pre desetak godina. Radile smo za neke tragikomične pare  u   taksi službi kao dispečerke, pa su nam se putevi razišli  posle toga, da bi se ponovo  čule pre mesec dana.  Pitala me je da li hoću da je zamenim na poslu u  Nemačkoj na tri meseca, objasnila  šta se i kako se radi  i naravno, posle kraćeg razmišljanja sam odlučila da prihvatim ponudu  i krenem za Nemačku.  Ovde ionako nisam imala preča posla ni posla uopšte.

Krenula sam  autobusom iz  Sokobanje do Beograda, pa do Novog Sada,  odakle sam  imala prevoz kombijem  na kućnu adresu.  Taj prevoz sam čekala na dogovorenom mestu pored autobuske stanice, na parkingu  Mek Donaldsa. Kombi  je  krenuo  seoskim putevima po Bačkoj   da bi pokupio  još pet žena  na raznim adresama.

Na  svim  kapijama ista slika. Uplakani ljudi  ispraćaju svoju  ćerku, majku, baku  koja  je pošla  trbuhom za kruhom u tuđinu. U okviru kapije  crnokosa devojčica  stoji nepomično i gleda za mamom  koja  se pozdravlja sa  familijom, pretura po tašni poslednji put proveravajući da li je sve ponela. Njihovi  pogledi su uprti na razne strane, žena  je  nervozna pred put  i ne zna u koga će pre da gleda  -  u svoje najmilije koje ostavlja  na neko vreme, u  vozača  sa kojim treba da razmeni informacije, da spakuje torbe u  kombi, u žene koje već sede u kombiju i čekaju  nastavak putovanja ... U toj žurbi i zbrci  zaboravlja na svoju devojčicu koja i dalje  samo  nepomično zuri  odmotavajući  dalje  film svog  nesrećnog detinjstva. Devojčica neće videti svoju mamu sledećih tri meseca. Za nju je to čitava večnost samoće, jer mama je ceo svet za nju. Žena se na brzinu  ponovo pozdravlja sa svojima i ulazi u kombi , a njeni ostaju da mašu dok  kombi ne nestane iza ćoška.  

Kao da se nije ništa desilo ...  

Nastavljamo dalje do  sledeće kapije  ispred koje čekaju   baka i deka,  muž koji nosi kofere i   još jedna žena  spremna da krene put Nemačke.   -Deda  je ceo dan preplakao.  -  kaže ta žena  kad je ušla u kola.

Evo, i ja osećam njegove suze...

Iako je  taj kombi  u kome sam se vozila , samo mali, malecni deo konvoja žena koje odlaze u Nemačku da čuvaju njihove babe i dede za pare, dok naši  starci stare skoro besplatno   i njih  mi više ne možemo da čuvamo  besplatno,  iako nemamo ništa protiv, ali njihove penzije su toliko mizerne da  se za čas pretvore u lekove i račune, isto ko i naše plate  i  onda nas muka natera da se odmetnemo  iz  svoje zemlje  u poteru  za eurima. 

Apsurd je što  mi volimo da čuvamo naše roditelje, ili barem nemamo ništa protiv da živimo s njima u istoj kući,  a moramo da ih ostavimo da bi išli  da čuvamo stare Nemce  koji ničim to nisu zaslužili.  I taj  Nemac  je išo na posao četrdeset godina da bi  stekao penziju, isto kao i naš deda koji  prima crkavicu  i glasa za  neke tamo pogrešne ljude koji se igraju njegovim životom, sigurnoću, zdravljem  i  stanjem uma.   Naše bake su  ceo svoj život dale za svoju decu i unuke , i jedino što imaju su  tegle pekmeza, ajvara, široki osmeh  i veliko srce da podaju svojoj deci  i dan danas.  Zaslužile su  da ih dvorimo  kao kraljice pod njihove stare dane  a mi  u hordama odlazimo da čuvamo stare Nemice koje su ceo svoj vek mislile samo na sebe, kako da šparaju, kako  da se provedu i uvek su imale kućne pomoćnice.  Svoju decu su  izbacile iz kuća čim su se osamostalili ili da bi se osamostalili  i danas  ta njihova deca plaćaju  Srpkinje i ostale Ex Jugoslovenke da im čuvaju  stare roditelje ili  oni sami plaćaju jer im se tako može.

....

Konačno smo krenuli put granice  i vozači su nam saopštili  kako da lažemo, koliko ostajemo, koliko para nosimo,   da li švercujemo cigare jer je sad dozvoljeno da  preneseš 40 cigareta  max.   Ja sam  imala dve kutije  + jednu otvorenu   i to sam rekla Mađarici  carinici  koja mi je pretresala kofer kao da je tražila drogu, preturala mi po cipelama, otvarala  rajsferšluse,  njuškala...   

Na kulturnim granicama ti puste torbu kroz  skener i  ne kopaju ti po dostojanstvu , ne izvlače ti gaće  na uvid, nisu u potrazi za  četres prvom  ilegalnom cigarom !!!  

Ta  mršava žena je tim službenim postupkom odavala nešto bolesno poremećeno u sebi... Jer to nije bila rutinska provera  -  dva tri pogleda, nego predugačko preturanje po tuđim  ličnim stvarima, garderobi, vešu, peškirima i slično,  šta se već nosi za takve prilike. Bilo je u tom kombiju puno torbi  ali je  ona odabrala baš moj kofer i  nije odustajala  dok  nije  bukvalno svaku stvar prepipala. U koferu mi je bila i torba sa laptopom  koju nije otvarala  - a u kojoj je ladno mogla da bude  litra heroina  shodno pretresu.

Putovanje apsurda  - se nastavilo  - tako da ta  carinska službenica i ne bi trebalo da bude normalna, inače bi odudarala od  atmosfere, poente koje nema, odlike  putovanja.  Ljudi u uniformama  su  pomno kontrolisali ljude  bez uniforme i za svaki prelazak granice, postojala su pravila na belo i na crno, ko  šta nosi i švercuje,  ko može da pređe i prođe, nad kim se bukvalno iživljavaju, kome  jebu milosnu majku, ko je  žtrveni jarac u tim ujdurmama, ko švercuje drogu, ko prolazi, ko je „zec“ a ko  mula,  koga  „uhvate“ a koga i kako puste. Ko švercuje  cigarete i   migrante. S kojim plenom se slikaju za novine i televiziju, a od koga uzimaju velike pare za prelazak tih  izmišljenih crta koje okružuju države a koje inače u prirodi ne postoje. 

Posle mađarske granice otvara se  EUROPSKA UNIJA  nacija  koje  se međusobno ne podnose, nipodaštavaju i  čak mrze i preziru.    

Nepregledne  kolone kamiona  i kamiona i kamiona odaje čitav jedan svet koji živi noću na točkovima ...  Jata  kargo   prikolica  plove noću drumovima prevozeći  tone i tone robe na razne strane  EU. Toga nema na vestima kao  izveštaj o udarničkim poduhvatima  firmi koje ih šalju tamo vamo... to je vajda  normalno do te mere da nije vest  ... kao što su nenormalne vesti koje mi  svaki dan slušamo. Nigde van puteva nemamo prilike da ih oko sebe i vidimo  .. Na našim drumovima nema toliko kamiona, a ako ih i ima  uglavnom su  strani  ... naših ima ali u zanemarljivom broju u odnosu na ovo što sam videla u noći u kojoj sam putovala  hiljadama kilometara ka  centralnom južnom delu Nemačke.   Negde pred jutro došli smo  u zonu Štutgarta.  Nebrojenim kamionima  počeli su da se pridružuju automobili, reke automobila  hrlile su na posao  u pet sati ujutru.  

Hiljade ljudi  vozilo se  u dan  koji će im doneti sigurnost,  opušten život, izvesnost, motivaciju  i  razloge za  radosti u životu.   

Kod nas se namrgođeni ljudi vuku na posao, guraju se u pretrpanim gradskim prevozima, ganjaju se sa bus plus kontrolorima,  idu da otaljaju  taj dan  koji će im doneti nove brige zbog neplaćenih računa, nemogućnosti da na vreme plate deci knjige i pošalju ih na ekskurziju  jer ide zima i  noge su im porasle pa  ne mogu da nose čizme od prošle godine, a i zimske jakne su im male pa im trebaju nove  i od svega ih boli glava  jer sve to košta kao  dve njihove plate  bez leba i s lebom, bez računa  i dažbina koje treba platiti ...

Na vestima se vrti nešto drugo, presecaju se vrpce svaki dan, otvaraju neki drumovi,  mostovi, gradi  se, zida se... Neki izveštačeno srećni ljudi  skakuću u  glanc novim stanovima opremljenim po poslednjoj modi i koriste razne šarene proizvode koji im mnogo pomažu da budu srećni.  A izvršitelji haraju napolju... otimaju ljudima stare zapuštene stanove, jedini krov nad glavom zbog neplaćenih mesečnih računa. Kasnije dele plen sa nadležnim organima koji fingiraju prodaju tih stanova za pogubno male pare  i dele plen međusobno. Ponekad im se pohlepe sukobe, jer kakvi su prema narodu, takvi su i među sobom, pa izađe na videlo po neka afera, ali  ništa bitno da bi promenilo išta.

I  tako se mi nečujno krčakamo u raznim nesrećama već decenijama pa samo  i otupeli.  Usne su nam se  srozale u  naopačko slovo U.  

U  Srbiji više nema  radosti, osmeha  i želje da se  družimo s ljudima, jer su nam dosadile kukumavke,  a i sve to košta.

......

Da li se baš sve vrti oko  novca  i za čim  se to toliko žali kad smo primorani da ipak napustimo Srbiju i odemo u tuđinu da živimo na kratko ili na duže vreme?

Kad dođeš u Nemačku  i u kontaktu s Nemcima vidiš  kakvi su oni  narod  ustvari, dođe ti da se ubiješ.   Kod  Nemca se sve zna  unapred  i on se ne buni da uđe u sistem  kome će "robovati"  ceo svoj radni vek. Oni su disciplinovani, vredni  i  imaju jaku i  bogatu privredu.  I večno pitanje kako to da smo mi Srbi vredni kad dođemo da radimo kod Nemca  a u našoj zemlji važimo za lenštine i džabolebaroše???

Odgovor je toliko prost, ali niko do sad  nije odgovorio a da se ne nađe neko pametan da protivureči kad mu se kaže da ljudi neće da rade za džabe, sem ako baš moraju.

Ali Srbi ipak rade za siću  tj za platu od dvesta - trista eura. 

I svako ko NEĆE da radi za dvesta eura, jer bar nešto kapne svaki mesec, jer je dvesta eura bolje nego nula eura  - taj  će biti stavljen na stub srama kao  džabolebonja , lenčuga, mamin i tatin razmaženi sin.

I  koji  gle čuda, taj nezaposleni troši više  na sebe nego  siromah koji radi za bednih dvesta eura mesečno.   Mladi ljudi neće da se zapošljavaju u ropskim firmama   koje daju crkavice za platu jer uvek ima neko ko hoće da radi  tj ko mora da radi za crkavicu – i njihova politika je upravo to – ako nećeš ti ima ko hoće  - Oni ne oskudevaju u radnicima  iako im  ne daju slobodne dane,  slobodne vikende, osmočasovno radno vreme , godišnje odmore. 

Sve su ukinuli! 

ZUR  ILI ZAKON O UDRUŽENOM RADU  TREBA PROUČAVATI KAO SVOJEVRSTAN  FENOMEN koji je  zaista štitio radnička prava  i  za čijeg važenja su ljudi mogli da prežive lagodno mesec od svog rada i plate,  da odu na letovanje i da  prave kuće  u kojima mi  sada živimo. Mi  nismo mogli da  sagradimo ni kućice za pse. Mi smo generacije koje  masovno odlazi  iz  svoje zemlje ... 

Imamo mi pravo da nećemo da radimo  za crkavicu  i to je sve.

Ali s druge strane život košta... I  kad dođeš  neminovno u debeli minus, udariš glavom o zid  ili ti na vrata dođu izvršitelji,  kojih je sve više za sve manje sume dugovanja, onda mora nešto drastično da se uradi.  A šta ćeš drastičnije, nego da napustiš svoje ognjište, svoju kuću i svoju familiju  i da odeš  iz svoje zemlje? 

Sad više ne važi  ni Cecina pesma  - IDI DOK SI MLAD !!!  -  Sad odlaze svi koji mogu  iole da rade  neki posao.  Da izdrže put do Nemačke, da znaju koju reč dojča, ili imaju google prevodioca  da se sporazumeju malo sporije ali ipak efikasno. I najveći cicija Švaba platiće te  pet puta više nego  cicija Srbin  vajni preduzetnik kome  su na grbači  svi mogući inspektori  koji  ga kalpe  za razne gluposti koje moraju da imaju po zakonu   i  koji se pogađaju se s njima  koju najmanju kaznu da im razrežu  ako su dobre volje ili da ih oteraju u dužničko ropstvo ako im je šef bio besan tog dana  Isti ti  inspektori nikad, nigde  ništa ne plaćaju,  jer preduzetnicima ne treba veza, mito nije po zakonu, nego im treba prijateljski nastrojen inspektor koga mogu da ulizički potapšu po rameni i tutnu mu kesu robe za džabe. Neko kesu, neko džak, neko kamion robe već prema apetitima inspektora i mogućnostima preduzetnika - kolika mu veza treba i za šta mu treba. Pardon,  ne veza, nego "prijatelj". 

Pa tako  se  kod  sudije za prekršaje završava posao sa  zimskim i letnjim paketima, naravno besplatnim  potrepštinama  za domaćinstvo  koje  sudija ne da ne može  svojoj porodici da priušti, nego prosto,  jebe mu  se da  vadi svoju karticu ili keš iz novčanika ..   Zimski paket za one koji ovo prvi put čuju sadrži   trideset tegli   razne  gotove zimnice, nekoliko  boca kečapa, majoneza,  koje kilo „Zlatiborca“    itd ... Letnji  paketi sadrži džemove,  razna  alkoholna pića, kafe  finije  i slično ..    

Tržišni inspektor ima  proždrljive mačke koje  ni jednu  drugu hranu sem wiskasa neće ni da omirišu  i  on  svako malo  izađe iz poljoprivredne apoteke natovaren sa  NEPLAĆENIH   DVA TRI KILA  MAČEĆE HRANE.

DEO O PLAĆANJU SE PREĆUTNO PREĆUTKUJE ,  NE POMINJE,  KAO NEŠTO NAJNORMALNIJE - da izađeš iz prodavnice  i ne  pomisliš da platiš za robu koju si izneo – a gle  čuda  - tvoj državni poso je  upravo  da  kontrolišeš to tržšte  - ako si tržišni  inspektor   koji svoju robu ne plaća ni u jednoj prodavncii u koju ulazi.  I njemu se prosto jebe da plati. A oni su se toliko izbezobrazili da izvode prave male predstave kad idu da kontrolišu prodavce da li izdaju fiskalne račune. Ti fantomski kupci se prosto zajebavaju sa radnicima na kasama, kao u žurbi su, lažu da im ne trebaju računi i mnogi nasedaju na te njihove zamke, a posledice su katastrofalne po preduzetnika čijeg radnika oni namerno prevare da ne izda račun. Od procedure propasti, preduzetnika može da spasi samo snimak sa sigurnosne kamere, na sudu, inače mogu da ga oteraju u dužničko ropstvo ili u samoubistvo, bez preterivanja i bez pardona.

I  posle  ne treba da se pitamo zašto preduzetnici u Srbijji  ne daju plate  veće od dvesta eura.  PA NE MOGU DA POSTIGNU DA NAHRANE DEBELE GUSKE   i  razne predatore koji im se sa aktovakama  muvaju oko firmi, da isplaćaju  zakupe za poslovne prostore, duplo skuplje tarife za vodu i struju,  da isplate  doprinose  za radnike  i za sebe , da  ne duguju  državnoj upravi porez, koja te zelenaški kamati  ako  duguješ  sto dinara  - posle deset godina to  naraste na sto eura...   

Ali i da se kojim pukim, pukim, pukim slučajem desi .. da neko naredi .. ili   se ne daj bože steknu uslovi da plate u Srbiji budu  hiljadu eura  -  onda  bi  i sve  što danas plaćamo poskupelo PET PUTA  RAVNO , A MOŽDA I DESET PUTA    .. iako inflacija ne miruje iako euro miruje, cigare su kod nas svakih  mesec dva skuplje za deset dinara.. gorivo je poskupelo  desetak puta za  poslednjih desetak godina iako euro nije toliko skočio ...  I sve cene  na malo  rastu po malo svakih par meseci iako smo obnevideli od  bilborda za razna sniženja, rasprodaje ili AKCIJE KAKO SE TO MODERNO KAŽE DANAS.  Sve je na veštačkom sniženju  od nerealne proivoljno navedene cene u proglasu za „akciju“   i prodaja je postala nezamisliva bez tih kobajagi „akcija“ pa natpise "AKCIJA"  MOŽEMO DA VIDIMO I PO BUVLJACIMA    ILI NA  ZELENIM PIJACAMA  -  Akcija  dve lubenice za trista dinara   ..ili   tri kila paprika otave za sto dinara.  Pa tako  jedini ko realno bude zakinut  za cenu svoga  težačkog rada bude taj seljak  koji na pijaci  prodaje  svoje mukotrpno   odgajene proizvode za crkavicu.   I  narod se besomučno cenjka sa njima, isti onaj narod koji ostavlja  bakšiše konobarima  da bi se o njima pričalo da su dase  i  lafice.  

U  Nemačkoj  je po  radnjama  SVE JEFTINIJE NEGO KOD NAS U SRBIJI.  Šampon  u Srbjiji nemereš kupiti   za  50 centi, pa i da je  pakovanje uzorak. Nema šanse da kupiš porodični sladoled  za euro,  pa i kad su septembarska sniženja kod naših  LIDERA U SVETU SLADOLEDA.  

Mnogo neobjašnjivih pojava ima  u  tim tržišnim tokovima ...   Kirije bi kod nas otišle  u nebesa , i iznajmljivanje stanova  bi spalo na arapske šeike ako kojim pukim pukim slučajem zalutaju u Beograd    ili  slete na  Car Konstantinov aerodrom ...   Hleb  bi bio  hiljadu dinara ,  paprike   sto dinara komad  i dvesta akoćeš da biraš. Svako bi  bio NEZADRŽIV  DA SE DOČEPA SVOG DELA KOLAČA  I SVE BI  UBRZO BILO PO STAROM ILI JOŠ GORE ŠTO SE TIČE KUPOVNE MOĆI PROSEČNE PLATE U  SERBIJI ZEMLJI ČUDA  .. EKONOMSKIH I SVAKAKVIH ...   jedino bi možda cigare ostale  na  sadašnjem nivou   - a možda i ne bi  ...  jer je kod nas sve naopako ... U Nemačkoj su cigare deset eura pakla, a kod nas  dva  eura   i  narod masovno puši krdžu koju   je kupio na crno   i mota ..

Tako da   je kod nas važno samo da ne bude još gore , jer da bude  bolje – odavano smo ukapirali da neće, iako nas oni koji nas ionako smatraju  debilima lažu u vreme izbora da  će biti bolje  .. kad nas prime u evropsku uniju, kad onii dođu na vlast, kad ovo i ono ...  i  ostaresmo  a nismo dočekali to bolje ... pa nam je  DOBRO I ODLIČNO AKO NIJE GORE OD OVOG SRANJA KOJE JE DANAS. 

Svanulo je i jutro u kombiju, otvorila su se nepregledna polja u jesenjoj magli. Ponegde su se probijali redovi narandžastih tikvi koje još nisu sakupljene sa nijva. Sivilo i vlaga su bili isti kao i u Srbiji, ali nije bilo zapuštene sasušene ttravuljine i žbunja pored puteva. Sve je uredno održavano, pedantno kako i dolikuje Nemcima. Jutro je uveliko odmaklo, kad sam dobila obaveštenje da treba da stignem oko podneva na adresu. Bilo je to mojih prvih 24 sata provedenih u vožnji, skupljenih kolena, utrnulih nogu, bez sna , koje nikada neću zaboraviti.

Ja piskaram i razmišljam dok se vozim i pravim zabeleške u porukama na mobilnom koje šaljem sama sebi, da ne bih zaboravila šta mi se sve motalo po glavi dok sam se vozila po prvi put u svom životu ka Nemačkoj i nepoznatoj ženi kod koje treba da radim za 1200 eura mesečno plus novac za  putne troškove.

Napomena: PRIČA JE AUTENTIČNO MOJA. Fotografije u objavama su moje. Sva imena sem mog, su promenjena, radi zaštite identiteta i moje zaštite od eventualnih nepoželjnih situacija. Priče opisuju stvarne događaje na štelama koje sam imala.

[zoranphoto]

Došli u Dalmaciju i slikali račun u jednom kafiću: ‘Je li ovo najjeftinije mjesto na moru?’

NIJE SVE TAKO CRNO  Strani mediji danima ne prestaju pisati o visokim cijenama u Hrvatskoj, osobito na Jadranu. Skupo je sve, od smještaja, ležaljki na plažama, namirnica, piće u kafićima… Ipak, kako pišu novinari Radiosarajevo.ba, još uvijek možete pronaći mjesta koja će imati normalne i pristupačne cijene. Jedno takvo je mjesto Lovište na poluotoku Pelješcu. Iako ovo mjesto s manje od 200 stanovnika nije pretjerano popularna turistička destinacija, svatko tko se u tom mjestu odluči provesti odmor može pronaći prekrasne plaže i pristupačne cijene pića.  

Pivo jeftinije od tri eura

Tako ćete jednu kavu ćete u Lovištima platiti samo 1,40 eura, dok će vas popularna ‘nesica’ koštati samo 2 eura.  Želite li sok, cijene se kreću od 1,70 eura za Cedevitu, do 2,60 eura za Pago ili Oranginu. Povoljne su i cijene alkoholnih pića. Pivo od 0,5 litara košta 2,80 eura, dok će vas različite marke piva koštati od 2,70 do 3 eura. Jedna litra vina dođe 14 eura, a želite li nešto malo ekskluzivnije morat ćete izdvojiti od 22 eura do 24 eura. Kao što su novinari napisali, u moru kafića na popularnim destinacijama koji cijene dižu u nebesa, lijepo je vidjeti ovakvo mjesto koje neće otjerati svoje posjetitelje. Dnevno.hr     Read the full article

[seooptimizacija]

Kupiti povratne veze

Trebate li kupiti povratne veze ili jednostavno kupovati jednu po jednu poveznicu?

Postoji dosta kontroverzi oko pravog načina korištenja SEO-a i izgradnje povratnih veza. Trebate li kupiti povratne veze? Ili biste trebali graditi svoje dolazne veze na "staromodan način". Ovo je vruća tema na svjetskim forumima i nije nešto na što je lako odgovoriti. Zaista nema ispravnog ili krivog.Velike tvrtke i poveznice U prošlosti su velike tvrtke bile jedine koje su si mogle priuštiti interno osoblje ili vanjske radnike da rade na ovom aspektu njihovog online marketinga. Aspektu za koji bi mnogi tvrdili da je najvažniji. Velike tvrtke mogu izgraditi ogromne web stranice sa stotinama i stotinama stranica. I to mogu vrlo brzo. Oni nemaju problema s povratnim poveznicama na svoje stranice. Zapravo, vjerojatno ih dobivaju milijune, što znači da će ih tražilice preferirati.Male tvrtke i poveznice Vlasnici malih tvrtki bili su prisiljeni izgraditi vlastite povratne veze. Sve donedavno nisu imali resurse da se to učini umjesto njih. Stoga se ni na koji način nisu mogli natjecati s ogromnim korporacijama koje su gutale povratne veze kao slatkiše i zauvijek osigurale svoja prva mjesta na ljestvici tražilica. Ali postalo je lakše za male poduzetnike. Sada postoje usluge koje manjim ribama u ribnjaku omogućuju kupnju povratne veze koja ne košta ruku i nogu. Međutim, postoje neki važni pojmovi koje morate imati na umu i stvari koje morate izbjegavati.Kvaliteta povratnih veza - kupiti povratne veze Prije svega, zapamtite da sve povratne veze nisu iste kvalitete i da dobivanje gomile veza niske kvalitete zapravo može naštetiti rangiranju u tražilici, a ne poboljšati ga. Drugo, iako vam kupnja povratnih veza može uštedjeti puno vremena, nije jeftina i postoji opasnost da vas Google (osobito) i druge tražilice označe. I želite biti sigurni da ne bacate svoj novac samo na neku uslugu. Nemojte birati samo najjeftinije veze kako biste uštedjeli novac. Prvo istražite. Klonite se stotina veza koje sve dolaze iz istog izvora (obično se nazivaju "farme veza"). Lako ih je pratiti i tražilice ih jako osuđuju tako da vas neće daleko dovesti. Također se klonite tvrtki koje reklamiraju kupnju i prodaju poveznica. Ove veze će također prije ili kasnije biti označene od strane tražilica i nisu vrijedne rizika. Zapamtite da su povratne veze postale vrlo popularna roba.Ako odlučite uložiti u njih, želite biti sigurni da dobivate kvalitetu koju plaćate. Ne kupujte povratne veze koje morate platiti svaki mjesec. Bolje je kupovati jednu trajnu povratnu vezu svaki mjesec umjesto da plaćate istu uvijek iznova. Ono što plaćate za povratnu vezu može varirati. Ali provjerite jeste li istražili prije nego što odaberete bilo koju uslugu. Read the full article

[energetraprodaja]

POSTOLJE NOZASTOG OSIGURACA NT2 400A JEDNOPOLNI, Cena: 1.077 din. #maloprodaja #veleprodaja #elektromaterijal #napon #svezakucu #majstor #uradisam #svetiljke #fluo #armatura #rasveta #sijalice #industrija #opremanjelokala #najjeftinije #popust #kupovina #kupovinaonline #osiguraci #postoljenozastihosiguraca energetraprodaja.rs Telefon: 063-11-99-075 (у месту Novi Sad, Serbia) https://www.instagram.com/p/B_UfQDrnIws/?igshid=18ydc5jl6jfmq

[linkhansa]

Globalna zajednica nezavisnih valuta. Moja ponuda je moja valuta. Dobar proizvod je dobar novac. Dobra usluga je najbolja valuta. Napravi prvi korak. 

[zasvepare]

zazie na bubanj potoku 19. oktobar 2019.

Lamatajući se među sveženabavljenim pločama, slučajno prospem skoro punu čašicu šljivovice. U tom trenutku pored stola se nacrta mala Ciganka sa boksom maramica. — Sto dinara! — Hvala — procedim — ne trebaju mi. — A uzmi! — Znaš, uzeo bih ti da mi trebaju. Ali ne trebaju mi. Čim sam rekao “uzeo bih ti”, kao da sam je vezao za sebe. — Imaš nešto sitno? Mala je krezava i krmeljiva, ali uporna. — Nemam. — Šta to čitaš? — Spomenar iz trideset pete. — To baš staro! — Staro kao đavo! Sedamdeset, osamdeset ljeta! — Ajde pročitaj mi nešto! — Evo, slušaj. Pripadao je Danici iz Kule. Vratim se na početak. 

Nek napiše spomen mali Svak’ od srca svog Da se sećam ja svakoga Celog veka svog.

— Sve drugarice su joj se upisale u spomenar. Ona je ta plavuša.   Mala lista iz moje ruke. Odlaže maramice na sto. Čitam:

Kad lepote nestane ti s’ lica, I kad budeš duboka starica, I kad budeš na ivici groba Ti se seti našeg đačkog doba!

Mala se smeje. — To joj je posvetila drugarica Truda iz Novog Vrbasa, trideset devete. — A gde si to našao? — Ovde, na Bubanj-potoku. — Za koliko? — Za stotku! — A što nećeš maramice? — Ne trebaju mi. — A ajde pročitaj mi još. Opet sama počne da lista, jedva pipajući listove jagodicama. — Koji je ovo jezik?

— Nemački. — Šta kaže? — Ne znam. Ne razumem. Spominje život. I drugarske uspomene. Zove se Matilda Blum. — Ko joj je još pisao? — Pisala joj je Marta Fernbah. Neki Keler. Edeltraut Fuks joj je pisala na srpskom. Pisala joj je Mira Žeravica. Pisala je Farkaš Ilonka. Smilja Dujmović! Margita Kenig! Herceg Radoslavka! Eufemija Sakač! — Sve Nemice. — Nemice i Jevrejke... Posle ih više nije bilo. — Što? — Oterali su ih. — Ko ih je oterao? — pita mala. Raširim svoju svesku po kojoj se prosula rakija. Na stolnjaku se širi mrlja. Mala pokaže prstom na stranicu. — A ovo? Ko je ovo napisao?

Pročita: — Pet i tri su osam ded pogodi ko sam — Nije potpisano. — A gde su ih oterali? — Nemce u Nemačku. Jevreje u logor. Mala nastavlja da prevrće stranice. S vremena na vreme pogleda maramice, zatim prozvera okolo. Stidljivo se smeška. — Joj, ko je ovo nacrtao?  

Kad nam ljepa mladost vene Ruka ovom knjigom krene Kad i ova doć će strana Tada šapni bar u sebi Ovo piše jedna znana Još iz mojih mladjih dana. Sjeti se mila Danice kad-kad mene. — Nemica. Olga Štajnmec. Trideset i devete. — Pa ne ume da rimuje! A što su ih oterali? — Prvo su, vidiš, Nemci oterali Jevreje. Jer su bili Jevreji. A onda su Srbi oterali Nemce zato što su oterali Jevreje...   — Jao, vidi ovo!

— A da mi daš svesku? — Ne mogu. — A molim te... — To sam kupio za sebe. — A kolko si platio? — Sto dinara. — Ajde onda uzmi maramice! Pa šta ti je to! — A daj mi maramice! Evo ti stotka! Mala uzme pare i odmah pođe. Bacim boks maramica preko mrlje i nastavim da čitam. Ona se vrati i pogleda me podozrivo. — E! Al nemoj posle da ih baciš! — A što bi ih bacio! Nove su!

Malo potom eto je sa još jednim paketom maramica. “Kako ti je lepa devojka”, kaže mi, stane za susedni sto i vikne:   — Maramice dvesta dinara!

[frekventan]

paradoksalno govoreći kad uzmeš najjeftinije,najgore ćeš proći

[zagrebjavniprostor]

Hitna arhitektura

Saša Šimpraga, 2020.

Više od dva mjeseca nakon potresa, Zagreb nema trajnije rješenje za građane koji su ostali bez svojih domova. Privremeni smještaj u studentskim domovima, koji uskraćuje studente za mogućnost povratka, a unesrećenima ne nudi dugoročnije rješenje, od početka nije bila najbolja opcija, ali je poslužila. U međuvremenu se status građana bez doma nije promijenio, ali je izneseno nekoliko prijedloga s ciljem njihova stambenog zbrinjavanja. Ustupanje praznih gradskih stanova nije ponuđeno kao opcija u znatnijoj mjeri, iako u njoj ima logike. Umjesto toga, od strane Grada, i od strane Društva arhitekata Zagreba, predlaže se izgradnja novih višestambenih zgrada. Pristup se razlikuje tek u lokacijama s kojima se izlazi u javnost, s tim da je lokacija novog naselja Podbrežje koju predlaže Grad, bitno logičnija budući da je za to naselje i incijalno planirana daljnja gradnja. No, građani koji su ostali bez domova rješenja trebaju jučer, a ne za dvije godine koliko bi u nekom optimističnijem scenariju trajala izgradnja. U Studentskom domu Cvjetno naselje trenutno je zbrinuto oko 300 građana čiji su životi preokrenuti i puni neizvjesnosti.

Naselje Istrana i invalida, Trešnjevka

Istovremeno, Zagreb je grad koji ima iskustva u hitnoj arhitekturi. Od trešnjevačkog Naselja za Istrane i invalide iz 1930. do Novog Retkovca – planskog montažnog naselja koje je nastalo za potrebe zbrinjavanja stradalnika velike poplave 1964. godine. Ono što je Grad već mogao učiniti je odrediti lokaciju koja je u javnom - gradskom ili državnom vlasništvu, pritom vodeći računa o totalu prostora - i pristupit izgradnji montažnog, tipskog, naselja, upravo po uzoru na Novi Retkovec. Novi Retkovec izgrađen je po projektu arhitekata Ante Glunčića i Bogdana Budimirova, potonjeg s velikim iskustvom gradnje naselja od montažnih elemenata, poput Zapruđa. Stanari su uselili već 1965. U godinu dana podignuto je stotinjak kuća privremenog karaktera. Ugovori o korištenju potpisivali su se na pet godina i kasnije produ��avali budući da su druga najavljivana rješenja izostajala.  

Tehnologija gradnje, financijske i druge mogućnosti Zagreba danas omogućuju bitno kraće vrijeme izgradnje i bolju, trajniju, kvalitetu. U naselju Istrana i invalida, građenom po projektu Ivana Zemljaka, 92 stambene jedinice stavljene su pod krov za 20, a dovršene za 60 dana. Gradnja montažnog naselja po uzoru na Novi Retkovec mogla bi biti i dio širih stambenih politika Grada koje ne isključuju izgradnju zgrada s najamnim stanovima, pa i kasniji najam montažnih jedinica koje će se isprazniti kako bi se pojedini korisnici vraćali u svoje obnovljene stanove. Takve je politike Grad trebao odavno (ponovo) imati, ali ih nema, za razliku od niza razvijenih europskih gradova gdje su javni stanovi pitanje civilizacijskog standarda.  

Novi Retkovec, 1969.

Novi Retkovec nastao je s premisom privremenog naselja budući da se planiralo stanovnike s vremenom zbrinuti u kvalitetnijim stanovima. To se nije dogodilo. Kućama je s vremenom istekao rok trajanja, pa su stanarima prodavana zemljišta na kojima su se nalazile. Izvorni montažni objekti i danas postoje, no mogi od njih doživjeli su pregradnje i nadogradnje ili su ih zamijenile zidane kuće pa je naselje uvelike promijenilo karakter. Specifikum ovog, ali i drugih zagrebačkih naselja montažnog tipa i s rokom trajanja, je da su svi ti objekti opstali i služe i danas. To je nešto o čemu treba voditi računa i kod eventualnih novih, sličnih, izgradnji.

Novi Retkovec mogao bi biti putokaz za kojim za sad nitko ne poseže. U mjesecima nakon potresa, nijedna gradska služba, medij ili politička stranka u Skupštini ili van nje nije predložila takav model kao mogućnost, a takvo rješenje ne samo da je najlakše i najjeftinije, već i najbrže i najjednostavnije. 

-

Objavljeno na portalu H-Alter, 28. svibnja 2020.

[jelenajt]

Ono najjeftinije platiš novcem, ono najskuplje - vremenom.

[supersolliss-blog]

Najjeftinija PVC STOLARIJA SALAMANDER - njemačka kvaliteta - plaćanje na RATE!!! Karlovac Zagreb #pvcstolarija #najjeftinije #narate #njemacka #kvaliteta #german #quality #solliss #salamander #karlovac #zagreb #pvcprozori #pvcstolarijacijene #pvcprozoricijena #pvculaznavrata #pvcvrata #ulaznavratapvc #pvcstolarijazagreb #pvcstolarijacjenik #pvcstolarijaizracuncijene #cijenapvcprozor #pvculaznavratacijena #pvcprozorisroletomcijena #cijenapvcstolarija (na lokaciji Zagreb, Croatia)

[zoranphoto]

Apartman na Viru kao hotel u Turskoj: Jesmo li postali preskupa destinacija?

LJETO 2023 Odmor na hrvatskoj obali nikad nije bio skuplji. Inflacija je pojela velik dio mjesečnih primanja većine Hrvata, što se negativno odrazilo na potrošačku klimu – oprezno se troši svaki cent – a mnogi o ljetovanju mogu samo sanjati. Pored nikad većih troškova za hranu, prijevoz i usluge, ove godine osobito je skup smještaj. Istražili smo kakve su cijene apartmana i hotela u Hrvatskoj u odnosu na konkurentske mediteranske zemlje     Smještaj kao u Španjolskoj i Italiji, a za šest noćenja na Viru ili u Rovinju, platit ćete gotovo jednako kao hotel u Turskoj s doručkom, zaključak je naše analize ponude apartmana i hotela preko stranice Booking.com. Treba uzeti u obzir to da smo analizirali cijene smještaja samo na jednoj online putničkoj agenciji, da one variraju iz tjedna u tjedan te da su oni koji su još u rano proljeće počeli planirati ljetovanje vjerojatno prošli jeftinije. A jeftinije bi mogli proći i oni koji čekaju last minute rezervacije.

Cijene kao u Španjolskoj i Italiji

Kad bi četveročlana obitelj s dvoje djece adolescentskog uzrasta u ovom trenutku htjela rezervirati šest noćenja u apartmanu u Vodicama u zadnjem tjednu srpnja, platila bi ih 620 eura, u Rovinju ili na Viru oko 930, dok bi oni koji žele ljetovati u Dubrovniku ili na Hvaru morali izdvojiti više od 1000 eura. Pritom će oni koji žele odsjesti u Gradu Hvaru izdvojiti prosječno 1700, a u Jelsi i susjednim manjim mjestima na Hvaru proći će i sa 730 eura. Cijene se odnose na apartmane s pristojnom ocjenom na Bookingu, veličine 50-ak kvadratnih metara, koji nisu udaljeni od plaže više od kilometra (a nisu ni tik uz nju). Slično ćete proći u Španjolskoj i Italiji. Ako vas put vodi u Malagu, apartman za šest noći platit ćete 830 eura, u Alicanteu 970, a u Valenciji 1100 eura, koliko će vas koštati i smještaj na talijanskom otoku Procidi uz obalu Napulja, dok će vas onaj u sicilijanskoj Taormini izaći 870 eura. Grčka i Turska očekivano su puno povoljnije, pa će vas apartman na Krfu, Rodosu ili u Stavrosu stajati između 620 i 650 eura, a u turskoj Antaliji još manje, oko 530 eura, dok su Marmaris i Fethiye samo nešto skuplji.

Hotel u Turskoj kao apartman na Viru

Što se pak tiče cijena hotela s tri zvjezdice, u trenutku našeg pretraživanja sedmodnevni smještaj za četveročlanu obitelj s uključenim doručkom u Istri i na Makarskoj rivijeri koštao je prosječno 2300 eura dok je u okolici Splita i u Dubrovniku iznosio između 2800 i 3000 eura. U španjolskim gradovima, u kojima smo analizirali i cijene apartmana, hotel u prosjeku košta oko 2200 eura, a oni u Italiji samo nešto manje. Hotelski smještaj na Krfu i Rodosu, opet očekivano, puno je jeftiniji s oko 1200 eura, dok ćete najjeftinije ipak proći u turskim gradovima Antaliji i Marmarisu, u kojima cijela obitelj može odsjesti u hotelu već za 1000 eura.     I dok neki smatraju da su visoke cijene smještaja na hrvatskoj obali isključivo stvar tržišta, odnosno da visoka cijena odražava samo veliku potražnju za Hrvatskom kao turističkom destinacijom, ima i onih koji misle da su ipak prenapuhane te da će se dugoročno negativno odraziti na hrvatski turizam.

Jesmo li (pre)skupi ili nema smisla razgovarati o tome?

O tome može li si prosječna hrvatska obitelj priuštiti ljetovanje u hrvatskom priobalju, hoće li nam se masovna apartmanizacija obiti o glavu i u kojem smjeru ide hrvatski turizam, porazgovarali smo s nekoliko hrvatskih stručnjaka. Da su se hrvatske cijene smještaja izjednačile s onim u Španjolskoj i Italiji, potvrdili su i naši sugovornici Franco Palma, savjetnik Uprave Valamara, Boris Žgomba, predsjednik Uprave Uniline grupe, i Emanuel Tutek iz BlueRock Consultinga. Palma naglašava da su cijene ove godine barem za 15 do 20 posto više nego što bi trebale biti jer nisu u skladu s kvalitetom turističkog proizvoda koji nudi Hrvatska. 'Kupac će platiti veću cijenu da dobije nešto bolje, nešto novo, a ne zato što je potražnja ovakva ili onakva. Po mom mišljenju, pretjerali smo. I bez obzira na to što je u predsezoni smještaj po toj prenapuhanoj cijeni još uvijek imao svoje kupce, uvjeren sam da će se to negativno odraziti na rezervacije u nastavku godine, u sedmom i osmom mjesecu. Potražnja u privatnom smještaju ove godine će biti lošija nego što se očekivalo', smatra Palma, dodavši da previsoke cijene nisu strateški dobre za hrvatski turizam jer još uvijek nemamo proizvode koji bi ih dugoročno opravdali. I dok je Palma mišljenja da smo preskupi, Žgomba opravdava cijene osnovnim tržišnim postulatima, ističući da će, unatoč tome što je popunjenost naših kapaciteta bolja nego 2019. u prvoj polovici godine, tek u sljedeća dva mjeseca biti jasno koliko će doista turistička sezona u ovoj godini biti uspješna, a već u drugom tjednu srpnja bit će razvidno idemo li u pravom ili krivom smjeru. 'Često se u javnosti govori o tome da smo skupi. Skupoću neke usluge može odrediti isključivo kupac, odnosno tržište. Manje je važno čini li se meni ili vama da je skupo, važan je onaj kupac koji se odlučio za neki proizvod ili uslugu', smatra Žgomba, dodavši da je činjenica da interes za Hrvatskom postoji bez obzira na to smatramo li da je nešto skupo ili ne. Ipak, kaže, Hrvatska unatoč visokim cijenama prošle godine i u prvih šest mjeseci ove godine bilježi porast domaćih gostiju u odnosu na referentnu 2019.

Imamo najvišu sezonalnost na Mediteranu

Palma, koji je netom prije našeg razgovora proveo tjedan dana u Grčkoj, kaže da su tamošnje cijene niže nego u Hrvatskoj jer je turistički proizvod koji ta zemlja nudi barem za klasu lošiji od našeg. 'O Turskoj da ne govorim', kaže on, dodavši da je ipak realnije uspoređivati nas sa Španjolskom i Italijom. Na pitanje možemo li konkurirati potonjim zemljama kad je riječ o privlačenju bogatih stranih turista, Palma kaže da Hrvatska nije konkurentna Italiji u kulturnom i gradskom turizmu jer nema adute poput Rima i Firence, atraktivnih cijele godine. Italija nam je konkurencija u ljetnom, odmorišnom turizmu, pri čemu Talijani imaju još većih problema s nedostatkom radne snage, a to, kaže Palma, dijelom utječe i na kvalitetu tamošnjeg turističkog proizvoda. Žgomba pak smatra da imamo destinacije kojima možemo privući bogate turiste, ali da većina njih još uvijek nije na toj razini. A da je sezonalnost jedna od rak-raka hrvatskog turizma, smatra Emanuel Tutek iz BlueRock Consultinga. Prema podacima te konzultantske kuće, hrvatski turizam karakterizira izuzetno visoka sezonalnost, najviša na Mediteranu, gdje se od kraja svibnja do početka rujna ostvaruje oko 84 posto svih noćenja u godini.

Malen prihod po noćenju

Pritom je broj noćenja u sezoni od 2009. do 2019. porastao za 62 posto, odnosno za 29 milijuna. Tutek naglašava i da Hrvatska ima daleko manji prihod od turizma po noćenju stranih turista u odnosu na konkurentske zemlje Mediterana, a brojke stagniraju već godinama. Pritom je u usporedbi s Portugalom, Turskom i Slovenijom on bio čak upola manji. Uzrok tome je, kaže, loša ponuda, od smještaja do ostalih sadržaja, a posebno u segmentu visoke dodane vrijednosti. Velik je problem, kaže, i smještajna struktura, a koja je u odnosu na Mediteran (Grčka, Italija, Španjolska, Turska i Portugal) izrazito nekonkurentna. Tako je rekordne 2019. godine 61 posto posjetitelja odsjelo u apartmanima, a u ostalim mediteranskim zemljama otprilike toliko je njih odsjelo u hotelima. Kod nas se u hotelima pak smjestilo samo 15 posto gostiju. Tutek kaže da trenutačni zakonodavni okvir značajno potiče razvoj obiteljskoj smještaja u odnosu na hotelski, ako uzmemo u obzir višestruko veća davanja za javnu upravu u hotelskom smještaju. Tako hotelijeri imaju četiri puta veće porezno opterećenje u odnosu na privatne iznajmljivače, pa se ovi potonji koriste i kao alat za štednju. Međutim treba uzeti u obzir i to da bi povećana porezna davanja iznajmljivača podrazumijevala povećanje cijena privatnog smještaja.

'Čekaju nas neodrživ turizam i trajno zabetonirana obala'

Da Hrvatskoj pod hitno trebaju zaokret te odmak od masovne apartmanizacije i prevelikog broja turista, smatraju svi naši sugovornici. 'Količina gostiju u određenim mjestima vjerojatno nije održiva. Imamo zastoje u prometu, probleme s infrastrukturom vode i struje te fekalnim odvodima', kaže Žgomba. Tutek pak kaže da je njihova analiza pokazala da turistički promet stvara neodrživ pritisak na ključne resurse. Broj noćenja po kvadratnom kilometru je 2019. bio 41 posto veći nego u konkurentskim mediteranskim zemljama, a po glavi stanovnika čak za 142 posto veći. 'Čekaju nas neodrživ masovni turizam, trajno zabetonirana obala i zabetoniran imidž mass-market destinacije', pesimistično će Tutek. Na tragu toga Palma ističe da su nužne hitne i radikalne mjere na nacionalnoj razini jer se pribojava da smo na putu da nam se dogodi situacija s kojom se suočila Španjolska 70-ih i 80-ih godina prošlog stoljeća. 'Imamo bolji turistički proizvod od Turske i Grčke upravo zato što i dalje imamo dobro sačuvanu prirodu i okolinu. Na dobrom smo putu da broj gostiju prijeđe okvire koje okolina može podnijeti. Ako budemo nastavili s izgradnjom kuća za odmor i apartmanizacijom, uništit ćemo prednost koju danas imamo. Španjolska sada pokušava riješiti taj problem', naglašava on. Hrvatska je k tome 2019. već imala pritisak od milijuna kupača u danu, što rezultira niskim standardom doživljaja. Dok visoki standard doživljaja podrazumijeva 20 kvadratnih metara plaže po kupaču, u Hrvatskoj on ima samo njih 6,7, pokazuju podaci BlueRock Consultinga. Tportal.hr Read the full article

[brankoviputopisi-blog]

Putopis – New York

Već pri prvoj pomisli da idem u Ameriku hvatala me nervoza i vrtile su mi se misli što, kako? avion, zračna luka, presjedanje itd…, a naročito s toga što nikad prije nisam ni letio avionom… Kartu sam kupio par mjeseci ranije kad sam procijenio da je najjeftinije jer razlike od dana do dana znaju biti drastične zato svakako ako planirate put, kartu kupite par mjeseci ranije. Ja sam odabrao tri mjeseca ranije kupiti kartu, ne zato što sam to htio, nego zato jer sam dobio vizu na 6 mjeseci, a mislio sam da će biti barem na godinu dana, pa sam jednostavno bio primoran putovati u ožujku jer bi mi inače propala viza za SAD.