#loša stara vremena | Explore Tumblr posts and blogs

asweetjane · 5 years ago

Text

Ponekad se pitam zašto otežavam sebi već dovoljno tešku situaciju. Bilo je jasno da će kiša, da je hladno, da mala i nije baš za saradnju, a ja sam ipak sela u baštu kafića kao da je neko podne u junu. Želela sam taj topli nes, jako sam ga želela, hladno je i želela sam da sklopim ruke oko nečeg toplog, da zagledana u daljinu shvatim šta ću i kako ću, i da dan bude malo bolji zbog toga. Makar pola sata. Makar toliko. Kada je stigao, nes nije bio tako topao, ona je kenjkala, a ja sam pokušavala da se prikačim na wi-fi. Neke devojke u prolazu pričale su o tome kako su osobe nekog horoskopskog znaka takve i takve, a ja sam se po ko zna koji put pitala kako ljudi stvarno mogu verovati u to. U jednom trenutku morala sam da je izvadim iz kolica, bilo je okej nekoliko minuta, a onda sam ja, kao i obično, pokušavala nešto, jer uvek ima da se radi nešto drugo umesto da se samo bude u trenutku s njom. Klonula je glavom malo napred, malo se udarila o sto, počela je da plače više od šoka nego od jačine bola, a ja sam, po slobodnoj proceni, petnaesti put danas razmišljala kako sam loša majka, samo što sam se ovaj put nadala da niko to nije i video.

Miris toplih kokica dopirao je do mene. Ne sećam se kad sam ih poslednji put jela i stvarno sam ih želela, baš tada, iako je kiša već počela da pada, a mala je i dalje povremeno vikala iz kolica. Žena koja je kupovala kokice pre mene rekla je dok je odlazila da je dole nekome ispalo 50 dinara, a ja sam uradila nešto što ne bih obično, i iskoristila sam baš tih 50 dinara da platim deo iznosa za kokice. Čini mi se da prodavačica, stara žena, nije bila tako srećna zbog toga, ali to nisu njene pare, taj čije su davno je otišao, i zato je moje pravo da ih uzmem i iskoristim baš na mestu gde su i izgubljene.

Verovatno niste razmišljali o tome da nije baš lako držati kišobran, kutiju kokica i gurati kolica, dok pritom deo kolica koji pokriva malu, ona stalno gura nogama, pa ga moram dizati i nameštati, dizati i nameštati. Kiša je počela jače da pada, ja sam se sklonila u neki haustor i uzela deo za kolica koji štiti od kiše, halapljivo jedući kokice koje takođe NISU bile TAKO tople. Mogla sam da ostanem tu, malo sačekam, pozabavim se malom i pojedem kokice, ali ne, ja sam morala da krenem što pre, jer uvek je tako, ne smem da stanem i samo budem, to nikako, bolje je ići u susret oluji ako treba, nego mirno čekati da prođe.

Nemoguće je ići tako kako sam ja išla, ali samo sam želela što pre da dođem kući, pa sam stala do obližnje klupe da malo sredim stvar. Na klupu sam stavila kokice, tu negde prislonila kišobran, i on je pao preko kokica i prosuo pola kutije. Uz sve to, u pozadini kenjkanje. Razmišljala sam kako dan ne može biti gori, i kako mrzim svaki delić te šetnje. Trebalo je da ostanem u stanu. Nije trebalo da poslušam muža.

Odustajem od jedenja kokica, stavljam ih dole u kolica i krećem, ali ona već za minut počinje da plače toliko da je to nemoguće ignorisati. Isto tako znam i da je ne mogu držati u rukama jer je kiša već jako počela da pada.

Ipak moram nešto preduzeti, situacija je očajna, vadim malu iz kolica i psujem i nju i sve što se dešava, grubo je vadim iz kolica uz reči kao što su “ustani”, što detetu od sedam meseci ne znači ništa. Pomalo gledam okolo vidi li ko moje ponašanje, a pomalo me već nije ni briga, užasno mi je, i ne može gore od toga. Ponekada, u takvim situacijama, pojavi se neki stranac, potpuni neznanac, kao anđeo čuvar da pomogne. U susret mi dolazi relativno mlada žena, lepa, i pita da li mi treba pomoć. Bez mnogo čekanja, gura kolica bez kišobrana nad svojom glavom, i kreće sa mnom u suprotnom pravcu od onog kojim je krenula. “Ma šta mi je problem doći 10 minuta kasnije”, kaže. Pre toga kaže, “znam kako vam je”, i ja zahvaljujem Bogu i svecima, i pitam je glupavo (jer imam potrebu da komuniciram, ali više ni sama ne znam kako, pa mi je ponekada teško složiti rečenicu ne zato što to ne umem, nego zato što dugo nisam govorila), pitam je koliko ima dece, dvoje, troje. Kaže, ima dvoje dece, ali oni su već veeliki. Pitam koliko godina imaju, kaže 23 i 16, može već i baka da bude. Iskreno sam šokirana, pogledam je bolje i da, ima borice od smejanja oko usana, ali ne bih rekla da ima više od 40 godina. Počnem da govorim koliko godina sam imala ja kada sam se porodila, ali shvatam da ona ne pita ništa. Kao i uvek, imam potrebu da razbijam neprijatnu tišinu, potrebu za koju se uvek čudim kako je i drugi nemaju, barem ne u toj meri. Ne znam šta sam ja rekla, ali znam da je ona u jednom trenutku samouvereno rekla kako je samo bitno da su živi i zdravi, i da plaču, neka. Znači taj tip. Da, svesna sam da godine iskustva progovoraju iz nje, i znam da i jeste tako, ali gad demit, hoću li upoznati nekoga ko će reći: “e znam kako ti je, i ja ponekad mrzim to u šta mi se život pretvorio, i mrzim ponekad i to dete i sve, ali prođe”. Zašto je zabranjeno žaliti se? U jednom trenutku svog života učestalo sam počela dobijati poruku, od jedne drugarice mislim, da ne treba kukati, da previše kukam i slično. Jebi se, draga drugarice, stoičko izdržavanje baš svih nedaća u životu, od odlaska u bolnicu do prosutih kokica po kiši, nije moguće i nije moj stil. Dajte ljudi da ozakonimo kukanje, barem jedan dan u nedelji, jer dokle više da se pravimo da je sve okej? Volela bih da upoznam ženu koja nije zaljubljena u svoje dete i koja slobodno kuka, i želi topao nes na hladan dan, i ponekad gleda serije.

Stižem nekako do stana, u jednom trenutku sam i trčala gurajući kolica, na početku kupanja stavljam je u previše vruću vodu (još jedan minus za mene danas), i, malo kasnije, odlažem da joj priđem dok plače jer jebeno želim da sednem za lap top, odem na tumblr, i napišem nešto o sranje danu koji još uvek nije iza mene.

Da li sam loša majka? Moguće.

Volela bih da imam više vremena da učim, istražujem za doktorske, čitam. Volela bih da radim kul stvari za sebe. Svidelo mi se danas kada sam bila sama na treningu. Bolje je bilo nego kada je i ona tu, i moram se plašiti da ne zaplače, ili možda osuđujućih pogleda drugih mama, koji su u svakom trenutku mogući.

Ne zanima me priča o lumbalnom delu kičme, ne zanima me zapravo nikakva priča. Ne zanima me čak ni taj trening, teško je, nemam toliko snage, i ne verujem da ću skinuti ovaj višak kože na taj način. Samo želim da budem S A M A.

Sutra će doći njegovi i zato ni sutrašnji dan ne obećava da će biti mnogo bolji. Čeka me gomila suđa, i nemam spremljenu večeru.

Ponekada zaista mrzim svoj život, i sebe u njemu. Volela bih da sam jaka žena koja govori uzdignute glave “ma neka, samo da su oni živi i zdravi”. Slaba sam, veoma slaba, ne snalazim se i vrlo sam smotana.

Možda otežavam sebi jer uporno želim da ojačam. Ne ide. Nisam taj tip. Nežni labud kao ja trebalo bi da se leči negde od zavisnosti lekovima, alkoholom, drogom, svejedno, da bude promiskuitetna, i da pravi umetnost. Umesto toga, ja ovde pokušavam da živim neki konvencionalni život i budem dobra studentkinja, domaćica, žena... mama?! O mala. Baš si se zeznula.

Mislim da je napokon zaspala. Idem da se kupam i sperem sve ovo sa sebe. A posle me čeka suđe.

Tako mi i treba kad nisam htela da plovim svetom kao nežna labudica.

#licno #lično #misli

7 notes · View notes

mentalnahigijena · 3 years ago

Photo

Potresno pismo Ukrajincima Aide Čerkez: Svijet nije razumio zbog čega se vodila borba u Sarajevu. Hvala Bogu, razumije sada u Kijevu BBC je objavio pismo Aide Čerkez koja Ukrajincima prenosi svoja iskustva iz opkoljenog Sarajeva u nadi da će ih to dodatno motivirati da prežive teška vremena kojima su izloženi. Aida Čerkez je od 1992. godine radila za agenciju The Associated Press u Sarajevu, prvo kao predvoditelj, a zatim i kao reporter. Njezino pismo prenosimo u cjelosti. "Dragi prijatelji, humanitarne organizacije ovdje u Sarajevu skupljaju pomoć za vas. Sjedim u svom apartmanu pokušavajući se sjetiti što će vam biti najpotrebnije. Nisu moje tople čarape, ili jakna ili moje tople čizme ono što sad najviše trebate, već moja 30 godina stara majica s ispisanim sloganom koji me održao 1425 dana tijekom kojih su bosanski Srbi granatirali i držali pod opsadom moj grad. Bez vode, hrane, struje, grijanja i bez komunikacije s vanjskim svijetom. Nosila sam tu majicu i čitala poruku ispisanu na njoj dok je više od dva milijuna granata padalo na naše glave i dok sam se izmicala bezbrojnim mecima. Na majici piše: 'Sarajevo će biti, sve drugo će proći'. Loša vremena su pred vama moji prijatelji, ali oružje vam se šalje da biste se mogli braniti. Mi Bosanci smo se branili, ali svijet nam je uveo embargo na oružje. Nije razumio zbog čega se vodila borba u Sarajevu. Hvala Bogu, razumije sada u Kijevu. Bit ćete gladni, žedni, promrzli i prljavi, izgubit ćete svoje domove, prijatelje i članove obitelji, ali ono što će vas najviše boljeti bit će laži. Laži, da ste vi odgovorni za ono što vam se događa. Laži, da vi činite ono što se čini vama. Te laži će napraviti bezbroj rupa na vašim srcima, ali bez toga da će zaustaviti njihove otkucaje ili ih zamrznuti. Vidim da su uništili vaš TV toranj. Žele da vas drže u mraku, baš kao što su držali nas u mraku. Žele ugasiti svjetlo, da ne možemo vidjeti što vam rade. Sve zapisujte i snimajte. Jednog dana to će definirati vašu povijest, objasnit će Ukrajincima koji se tek trebaju roditi što se dogodilo i najvjerojatnije će biti korišteno kao dokazni materijal na sudu protiv onih koji vas pokušavaju ubiti. U mračnim vremenima koja su pred vama gubit ćete nadu povremeno, ali pišem vam iz budućnosti i govorim vam, opstat ćete, baš kao što smo mi. Trebala sam biti mrtva, ali sam preživjela, sutra ću izvesti svoje unuke. I vi ćete jednog dana zato što u vama vidim isti otpor koji sam ja vidjela ovdje. Čujem kako pjevate vašu himnu dok odbijate tenkove goloruki. Vremenom, pjevat ćete nove pjesme o vašoj hrabrosti tijekom ove nevolje i smislit ćete svoj slogan koji će vas držati živim. Za sad, šaljem vam najdragocjeniju stvar koju imam, moj slogan, malo prilagođen za vas: "Ukrajina će biti, sve drugo će proći". Slava Ukrajini", napisala je Čerkez. The letter from Aida Cerkez featured on #Weekend, and can be read here 👇 pic.twitter.com/qvnryz1jcu — BBC World Service (@bbcworldservice) March 5, 2022

0 notes

urbanidesnicar · 4 years ago

Text

Bila jednom jedna Amerika...

Kultura i pristojnost su nam došli glave. Jer GLOBALISTI sve probleme rješavaju nasiljem i cenzurom. I zato se bojim da su u velikoj prednosti. Možda čak i nedostižnoj. Gledam uživo prijenos sa prosvjeda u Washingtonu, i to na jednom od "konzervativnih" kanala (Newsmax). Umjesto da stotinama tisuća hrabrih Domoljuba daju potporu, oni se cijelo vrijeme ispričavaju. Zbog navodnog "nasilja". Kojeg nasilja? Par razbijenih prozora i ulaska u Senat? Prvo, jasno je ko dan da su za to odgovorne ubačene "antife". Primjer? Onaj majmun sa dugom kosom (što je sjeo u fotelju), je snimljen na prosvjedima BLM i antife kao jedan od vođa. Ali to više nije ni bitno.

Konačno smo se uvjerili, da su SOTONJARE svugdje oko nas. Bez izuzetka. I da su Trumpu svi okrenuli leđa, uključujući i shupka Pence-a. Na prste jedne ruke možemo nabrojati ljude, koji su mu ostali lojalni. Sa takvim omjerom snaga, rat se ne može dobiti. Nema teorije. Sat pokazuje 5 do 12, i kazaljke neumoljivo otkucavaju. Bila je ovo zadnja prigoda za spas Amerike, i ostataka slobodnog svijeta. Umjesto da i "naši" mediji krenu u ofanzivu i daju punu potporu Predsjedniku i američkim Domoljubima, oni se "zgražavaju"!? Nad nasiljem, kojega nije ni bilo. Dok su crni kriminalci i bijeli idioti palili, rušili i ubijali, nitko ih od FAKE NEWS medija nije osuđivao. Bili su to "mirni prosvjedi" i "borba protiv rasizma", govorili su nam. Čak su klečanjem davali (i još uvijek daju) potporu crnim majmunima, koji su izgleda ugroženiji od četnika.

Kao što trofazni genocidaši u RH mogu raditi što hoće, tako i potomci Kunta Kintea smatraju da je sve njihovo. Što nam to dokazuje? Da se i te kako isplati igrati na kartu nacionalnosti i rase. JER MI ŠUTIMO KO P*ČKE! Bojim se da je ovo početak kraja. Predsjedniku Trumpu i Patriotima veliko hvala na borbi, koja je bila inspiracija svim normalnim ljudima. Nažalost, ubuduće ćemo se sretati sa pojmom: "Bila jednom jedna Amerika...". I sloboda. I sve lijepo što je krasilo ovaj svijet...

Ne mogu više, jer nemam živaca. Ispod je par crtica koje sam napisao u zadnjih par dana, pa tko želi neka pročita. A možda vam se bolje okaniti ćorava posla i mojih pizdarija. Fino molite krunicu i čekajte kada će doći po vas...

Koja je prava definicija riječi "desničar"? Iskreno, pojma nemam. Niti vjerujem da takvo nešto uopće postoji. Mediji je non-stop potenciraju, ne bi li izjednačili odgovornost. Jer svo nasilje i mržnja, isključivo dolaze sa lijeve strane. Oni im uporno tepaju da su "antifašisti". To nas ostale, automatski svrstava među fašiste. A nikome ništa loše nismo učinili. Ali koga još zanimaju činjenice i istina?

U svakoj državi na svijetu, postoje dvije vrste ljudi. Oni koji je vole, i oni što je ne mogu smisliti. Dakle, nema nikakvih "desničara" i "antifašista". Samo Domoljubi i izdajnici. Ali teško je to ljudima objasniti. Dok se god pravdamo za nešto što nismo učinili, nema tu kruha. Rješenje? Kad te nazovu radikalnim desničarem, reci HVALA. Ako ti kažu da si Ustaša, reci HVALA LIJEPO. I budi ponosan na to. Ne vidim ni jedan razlog zašto bi se toga sramili? Ovo je sve posljedica "novog normalnog", gdje za suverene nacije nema mjesta. Plan je od svijeta napraviti jednu veliku "jugu", gdje će vladati bratstvo i jedinstvo. Jedna vlada, valuta, vojska i zakon, koji će štititi samo poslušne i podobne.

Na domaćoj Domoljubnoj sceni, stanje je i dalje normalno. Što znači da se i dalje međusobno svađamo. I stavljamo sitne stranačke i osobne interese ispred onih, koji bi nas trebali povezivati. Ne pada mi na pamet komentirati bilo što. Niti sam dobro upoznat o čemu se radi, niti sam kompetentan. Ja sam svoj ideološki stav odavno riješio, i smatram da nisam pogriješio. Jedina koalicija i institucija kojoj u potpunosti vjerujem, je General Glasnović. On je moja stranka. Valjda će doći dan, kada će stanje među Domoljubima biti "nenormalno". A to bi značilo da konačno dišemo kao jedan.

Stara izreka kaže: "Mislim, dakle jesam." U našem slučaju, modificirana verzija bi bila: "Koljemo se, dakle postojimo." Da nije žalosno, možda bi se netko i nasmijao?

Da su ljevičari u principu glupi, to znamo. Jer pametna osoba jednostavno ne može prihvatiti njihove ideale. Niti sustav koji zagovaraju. Komunizam, socijalizam, liberalizam.... Sve je to u biti isti k*rac. Obična utopija i ništa više. Ali u isto vrijeme su i lukavi, što je opasna kombinacija.

Primjetio sam još jednu stvar. Nakon izvjesnog vremena dođeš do spoznaje, da su uglavnom i ružni. Tu i tamo se nađe netko tko ne izgleda loše, ali izuzeci samo potvrđuju pravilo. Da nisu u pitanju neprijatelji, točno bi mi ih bilo žao. Uzmimo za primjer druga Radu Končara, pardon Borića ili drugaricu Marijanu Puljak. Oboje imaju lijepe crte lica, samo nepravilno raspoređene.

Postoji skupina ljudi, koja sebe naziva ateistima. U ništa ne vjeruju i smatraju da su svi nastali od Mate Kapovića (majmuna). To je njihovo pravo, koje se mene apsolutno ne tiče. Ali ovakvim deklariranjem, drugovi sami sebe demantiraju. Jer da ne postoji Bog, ne bi postojali ni ateisti. Je li tako?

Nešto kontam i zaključim, da cijepljenje protiv kineskog virusa i nije tako loša ideja. Uzmimo za primjer: Dostojevskog, Beethovena, Nerona, Šabana Šaulića....Što im je zajedničko? Nitko se od njih nije cijepio i svi su umrli. Treba se dobro zamisliti nad ovom činjenicom.

Od početka civilizacije, jedna stvar je konstanta. Borba za prevlast. Danas se ista stvar odvija pred našim očima. Ništa se nije dogodilo preko noći, i ovo je desetljećima pomno planirano. I onda 2020. ljeta gospodnjega, vladari iz sjene odlučiše da je došlo vrijeme za realizaciju. Ovo je početak kraja, svijeta kakvog smo poznavali.

Mnogi od nas, toga uopće nisu svjesni. U potpunosti ih shvaćam. Jer stvari kojima svjedočimo, više liče na znanstvenu fantastiku nego na realan život. Kad tome dodamo medijsko ispiranje mozga, dobijemo isprepadane i totalno zbunjene ljude.

Ovo piskaranje me nekad relaksira, jer mi je puna glava silnih informacija i dezinformacija. Dnevno provedem najmanje 3-4 sata prateći stanje u SAD. Toliko je raznih teorija i kombinacija, da više ni sam ne znam u što vjerovati? Znam da me nitko ne tjera, ali jednostavno moram znati što ima novo. Čemu se konkretno nadam? ČUDU!

Na stranu sve emocije i želje. Realno gledajući, ONI su ti koji diktiraju tempo. Nikada u povijesti svijeta nije postojalo veće ZLO. Izvrsno organizirano, neograničenih sredstava i infiltrirano u svaki stupanj vlasti. I to ne samo jedne države, nego CIJELOGA SVIJETA. Čini mi se da je ovo ta APOKALIPSA, o kojioj slušamo cijeli život. Malo je tko predvidio, da će se to dogoditi baš na ovakav način. Uvijek smo pričali o nekom nuklearnom ratu i sličnim stvarima. A na kraju ćemo izgleda pasti bez ispaljenog metka.

Nevjerojatno...

"ZA DOMOVINU SPREMNI"

1 note · View note

whereamymeetscarrie · 8 years ago

Text

THEY TRIED TO MAKE ME GO, I SAID NO

Već par dana mi se u glavi vrti jedna riječ – depresija. Što mi zapravo znamo o depresiji? Depresija je stara koliko i čovječanstvo. Ubraja se ne samo u najranije opisane bolesti u povijesti medicine, nego i u najčešće psihičke poremećaje današnjice. Ne mogu navesti niti jednu osobu koja u životu nije imala jedan depresivan dan. Što ako su depresivni dani naša svakodnevnica? Been here, done that.

Depresija mi je dijagnozirana dok sam imala samo 14 godina. Nikad neću zaboraviti dan kad sam došla (nazvat ću je rehabilitacija) u rehabilitaciju. U ured Crvenokose, uz pratnju majke. Tipkala je po tipkovnici, dok je u monitoru upisivala nešto. Čekala sam da mi se obrati. Bila sam zbunjena.

"Jesi li ikad pokušala počiniti samoubojstvo?" – nakon dugog tipkanja, upitala me, smirenim tonom, koji mi je godio.

Mama je odmah počela odgovarati umjesto mene, i negirati na njezino pitanje.

"Jesam!"– uzviknula sam da ušutkam majku. Ne. Ne znaš ti puno toga. Nisam ti sve stvari rekla. U tome trenutku nisam mogla pogledati u nju. Bila sam užasno posramljena. Ne mogu si ni zamisliti kako se tek ona osjećala.

„Jednom ili više puta?“ – ponovno me upitala, ignorirajući majku.

„Više puta.“

Ne znam što je mene tada puklo da budem skroz iskrena. Bez dlake na jeziku. Nisam imala potrebe više ništa skrivati. Dvije godine je dugo vremena. Bila sam spremna ispričati toj nepoznatoj ženi svaki sitan detalj iz svojeg života. Bez obzira na to što ju znam samo par minuta.

Vraćamo se na moju najveću tajnu. Pakao zvan depresija. Ne sjećam se kad sam točno prvi puta primjetila siptome depresije kod sebe, ali se sjećam da sam se u petome razredu osnovne škole počela naglo mijenjati. Od pričljive, vedre, pomalo hiperaktivne djevojčice, postala sam sramežljiva i povučena u sebe. Sjećam se da sam prije bila toliko željna razgovora s ljudima, mogla svojim vršnjacima priči na ulici i započeti razgovor s njima. Nakon promjene, nisam se više usudila. Dapače, ne mora nužno značiti da se počela depresija razvijati, nego može biti i pubertet u pitanju. Kad se to dvoje spoji u jedno, to je jedna jako loša i opasna kombinacija. Trajalo je neko vrijeme. Uvijek sam se nadala povratku na staro, i trudila sam se vratiti na staro, ali jednostavno mi nešto nije dopuštalo. U šestome razredu osnovne škole, počelo mi se formirati ono, što ljudi misle o meni? Prije mi uopće nije bilo stalo do toga. Znala sam kada se netko želi družiti sa mnom, a kada ne želi. Ustvari, družila sam se sa svima, bez obzira na to. Tada sam u glavi formirala tuđa mišljenja o sebi. Bilo je onih negativnih uglavnom. Sigurno misle da sam debela, da sam ružna, da imam veliko dupe, da sam previše dlakava za jednu djevojčicu, da ne mogu ništa raditi sama pošto imam oštečenje sluha, da sam previsoka i da ne vide ništa od mene prepisati na ploči pošto sjedim u prvome redu. Genetski od oca imam osjetljivu kožu, i imala sam problema s kožom, pogotovo po dlanovima. Zbog toga sam mislila da me ljudi prije svega gledaju kao čudovište koje nitko ne želi dirati. Bolest nije bila zarazna, ali je bilo gadno za vidjeti takve dlanove. Skrivala sam to kako sam god mogla. Navlačenje rukava do dlanova, rukavice bez prstiju, narukvice koje bi povukla malo više prema dlanovima, marame, imala sam svojih načina. Stres je donio proširenje na cijele dlanove i prste. Nije bilo lako, pogotovo jer djeca znaju biti okrutna. Uskoro su demoni u glavi ta tuđa mišljenja formirala u realnost, odnosno pomislila sam da ljudi stvarno tako misle o meni. Što je uzrokovalo skroz povlačenje u sebe. Nadala sam se da mogu biti poput duha. Nevidljiva i neprimjetna. Iako sam obožavala šarene kombinacije, što je samo izazivalo veću pažnju od drugih. Ne mogu na prste nabrojati koliko puta sam znala čuti „Danas ti nisu maškare.“ u školi dok sam prolazila hodnikom. Dodatna nesigurnost i kompleksi, ali nije mi palo na pamet da promjenim stil. Od svega na sebi, obožavala sam svoj stil.

Sedmi razred osnovne škole. Mediji su odvratni. Misle da mogu pomoći informacijam, ali kad se te informacije stave u krive ruke, napravi se više štete nego koristi. Otkrila sam za značenje riječi „Emo“. Ne želim da informacija dođe u krive ruke, pa ću samo reći da sam se pronašla u svemu tome. Odlučila sam da sam ja Emo, odnosno i bila sam psihički. Zatim sam polako počela odbacivati svoj šareni stil i zamjeniti ga sa crnom nijansom. Kosa mi je bila prirodno tamno-smeđa, samo su šiške falile. Šiške su i došle na svoj red. Prema karakteristikama, samo su mi dvije stvari falile da budem kompletni emo – samoozljeđivanje i depresija. Depresiju sam već imala iako nisam znala. Gadi mi se takvo razmišljanje. Što mediji mogu napraviti od male djevojčice, da dobije želju da ima depresiju i da se samoozljeđuje? Prvi puta sam pod nastavom odlučila isprobati sa šestarom umjesto flomastera nacrtati nešto po koži. No, nisam ni pomišljala da će mi to biti prva ovisnost.

Ne sjećam se svojeg drugog poteza crte, ali se sjećam da nije mogao proći ni jedan loš dan od toga, a da ne povucem crtu na unutrašnjosti podlaktice. Rane su dan danas zarasle, osim jedne koja će zauvijek biti ovdje. Bilo je dana i kada sam se htjela skidati s toga, pa bi samo noktima grebala po koži, samo da osjetim nešto ali nije bilo dovoljno. Godinama je to bila moja mala tajna. Rane bi znale trajati po tjedan, dva, onda se polako povlačiti. Do tada bi koristila sve metode skrivanja. Jedino sam u kadi bila potpuno slobodna.

Što se škole tiče, uvijek sam morala biti odlikaš. Svi su mi govorili da imam dobre ocjene, a i imala sam. Grabila petice samo tako, ali ne. Nisam prolazila sa 5.0. nego sa 4,5 što je bila užasna ocjena i prosjek za mene. U sedmome razredu sam skroz odustala od učenja, odnosno takvozvanog grijanja stolice. Ritual mi je bio – doći doma iz škole, pojesti nešto ako bi mi se dalo, ako ne trk u sobu koja je morala biti zamračena, užasan dan u školi dvije tri crte po ruci, i provesti ostatak večeri i dana na mobitelu. Ne znam kako sam prošla sedmi razred. Dan danas se čudim samoj sebi. Možda mogu zahvaliti svojem slušanju na satu i statusu odlikaša? Nebitno.

Osmi razred je bio najgori do sad. Depresija je dosegla svoj vrhunac i čekala je dan kada će biti otkrivena u potpunosti. Sjećam se da nekad nisam mogla izdržati i napravila par crtica pod satom, par puta su me uhvatili, izveli u hodnik na razgovor, na što bi im ja tvrdila da je sve dobro sa mnom i da to radim iz dosade/zajebancije. Imala sam dobre argumente. Povjerovali su mi. Ili ih nije bilo briga? Ne znam. Od učenja i slušanja na satu sam potpuno odustala, samo sam čekala da prođe dan i da mogu otići u sobu. Iako sam u društvu imala jako dobru masku. Uvijek bi sve oko sebe nasmijavala, bila sam vrckasta, izvodila bi neke pizdarije samo da meni ni mojoj okolini ne bude dosadno. Sjećam se da se tada i nesanica počela razvijati. Par puta sam znala zaspati u školi, neki su reagirali, neki učitelji su me pustili da odspavam. Moje ponašanje je doslovno vrištalo – pomozite mi. No, nitko nije čuo. Došli su topliji dani i drugo polugodište. Dani su bili dovoljno topli da se skinemo u kratke rukave. Ne. Ovisnost je izmaknula kontroli, iako sam bila svjesna da ne mogu vječito nositi hoodicu s dugim rukavima na sebi jer se i samo ljeto počelo bližiti, a i sam kraj osnovne škole.

„A, skini se čovječe, zar ti nije vruće?“ Rekla je učiteljica iz geografije, prije nego što je započela s predavanjem. Znojila sam se kao svinja.

„Ma nije. Ugodno mi je.“ – Huh. Još jedna laž. Nisam mogla dopustiti da moja bude tajna otkrivena.

Što se samog kraja škole tiče, već sam imala zacrtano u glavi da padnem razred i da imam još jednu godinu u osnovnoj. Nisam još bila spremna za veliki korak zvan srednja škola. Znala sam da to znači odlazak u novi grad, nova okolina, drugačije okruženje od onoga što sam navikla do sada. Čekala sam sam kraj, i početak. A isto tako sam htjela imati barem dobre ocjene iz svojih najdražih predmeta, čisto da sebi dokažem da još uvijek mogu.

Sredina tjedana. Obukla sam bijeli sako čiji su rukavi bili na pola podlaktice, rane sam sakrila puderom, čak je i djelovalo. Sako je bio dosta lagan, tako da sam se riješila problema zvan vrućina, a tajna je ostala na sigurnome. Win-win situacija. Biologija mi je bila jedna od najdražih predmeta.Testovi su iz petica spali na trojike i četvorke. Bila sam uvjerena da ću barem iz biologije 4 imati zaključeno.

„Ne, A. Imati ćeš 3 za kraj.“

MOLIM?!? Tri. Iz biologije? Samo sam uzvratila sa kratkim "Okej". Ali ne, nije bilo okej. Potreba me uhvatila. Zbog činjenice da nisam dokazala samoj sebi da još uvijek mogu. Osjećala sam se kao najveće govno tada. Sljedeći sat, matematika. Imali smo tehnički taj dan, pa smo nosili i pribor sa sobom. Prije sata sam samo uletila na wc sa torbom i priborom. Izvadila skalpel, i povukla najdublju crtu do sada. Trebalo mi je to. Nisam mogla čekati još par sati da napokon dođem doma. Nagnula sam glavu, zatvorila oči i uživala u toj slatkoj boli. Nisam uspijela okusiti ih par sekudni užitka, već čula kucanje na vrata. „A? Ajmo na nastavu.“ – rekla mi je tadašnja najbolja frendica. Uzvratila sam joj da ću doći i da ode u razred bez mene. Pogledala sam natrag na pribor i ranu. Iz rane se počela širiti krv. Istrgnula sam komadić wc papira i obrisala. Pospremila pribor i vratila se u razred. Još minuta do početka sata. Pričala sam s frendicom. U jednome trenutku su joj se oči raširile i pogledala je u moju desnu podlakticu. Na njezinu rekaciju sam podlakticu povukla prema sebi da ju sakrijem. Mislila sam da je primjetila stare rane, i da će joj moje skrivanje odmaknuti pažnju od toga. „Ti. Krvariš.“ – Rekla je u šoku. Bacila sam pogled na podlakticu. Kroz rukav sakoa se proširila crvena boja. Sranje! Tajna otkrivena. U tome trenutku sam doživjela ogroman šok. Pogledala sam ispred sebe i nisam govorila ništa. Suze su htjele odraditi svoj posao. Ne, sada. Ne, ovdje. Učiteljica je došla u razred. Zamolila je učiteljicu da me pusti van i odmah je nazvala moju mamu. Sjećam se da smo bile ispred škole. U tišini. Pazila me. Poduzela je nešto. Na tome ću joj biti vječito zahvalna.

Pozdravila sam se s njme i ušla u auto. „Kakve pizdarije izvodiš?“ – bilo je njezino prvo pitanje. Nisam imala snage odgovoriti joj. Šok me polako počeo puštati. Osjećala sam se tako mirno i spokojno. Na putu do kuće počela je plakati. Osjećala se krivom što nije prije primjetila to. Eh. Pohvala za moju metodu skrivanja. Nitko ni nije.

Došle smo kući. Odmah je uzela zavoje i zamotala mi ranu koja mi je promjenila život.

„Jel te boli?“ – upitala me nakon što mi je stavila tekućinu, da ne dobijem infekciju. „Ne.“ – prva istina koju sam izgovorila nakon toliko dugo vremena. Nije me boljelo, nimalo. Friška rana mi je oduvijek bila veliko zadovoljstvo. Orgazam na koži.

Odmah je zvala pomoć i sve koje imaju iskustva s time. Napričala sam se s dosta stručnjaka. Bez dlake na jeziku. Bilo mi je drago da mogu nakon toliko vremena nekome reći istinu. Počela sam se osjećati puno bolje nego što sam se osjećala kroz ovih par godina. Nakon toliko dugo vremena, potreba za samoosljeđivanjem je isparila. Obećala sam samoj sebi da više nikad neću povuci crtu po koži. Mislila sam da je napokon bilo gotovo, da sam spašena.

No, morala sam ići u rehabitaciju. Kod pravih stučnjaka, koji znaju što treba i kako treba postupati sa mnom.

„Morati ćeš ostati ovdje par tjedana.“ – Nakon procjene, psihoanaliziranja mene, dobivenih rezultata pretrage rekla je Crvenokosa.

„Ne. Dobro mi je. Osjećam se bolje.“ – Odmah sam reagirala. Stvarno sam se osjećala dobro i nije bilo potrebe. Ali je na papiru pisalo drugačije. Sigurno su vam odnekud poznate ove riječi i situacija? Osvježimo pamćenje. „They tried to make me go to rehab, I said, no, no, no.“

Ipak mi je bilo potrebno i morala sam ostati. Bio je to početak odvikvanja. Početak novih ovisnosti. Najvažnije od svega, morala sam ponovno naučiti kako živjeti život, ali ovaj puta bez depresije.

Nastavak dolazi kroz par dana. Ne mogu sve od jednom pisati. Pogotovo ne o depresiji jer sam užasno osjetljiva na taj dio svoga života i mrzim o tome pričati detaljno. Tako da je pisanje svega ovoga, veliki izazov za mene. -A

152 notes · View notes

antipodi · 7 years ago

Text

Arheološka prognoza: razgovor sa Monikom Milosavljević sa Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Monika Milosavljević je prvi put došla u dodir sa arheologijom kao polaznik seminara za arheologiju u Istraživačkoj stanici Petnica. Završila je osnovne studije na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 2009. godine. Potom, upisuje master studije na istom fakultetu koje delimično provodi i na Univerzitetu u Ljubljani. Doktorirala je 2015. godine pod mentorstvom Aleksandra Palavestre na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu sa temom “Koncept drugosti varvarstva i varvarizacije u srpskoj arheologiji”. U radu je postavila inovativni istraživački program za bavljenje istorijom arheologije. Trenutno je docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Intervju je vođen u prepodnevnim časovima 25. decembra 2017. godine u nastavničkom kabinetu Monike Milosavljević.

Opišite nam svoj posao. Iz kojih razloga smatrate da je važan i da li biste nešto dodali ili promenili u svom poslu? Takođe, molimo Vas da nam obrazložite nastavnička zvanja na fakultetu.

Moj posao je, pre svega, nastavnički. Sa druge strane, zaposlena sam kao istraživač na projektu „Arheološka kultura i identitet na zapadnom Balkanu“. Posao je veoma dinamičan, mada često neshvaćen. Ljudi misle da nastavnici dolaze dva puta nedeljno i ispričaju ono što već znaju, a da je ostatak vremena slobodan. Međutim, zapravo je drugačije. Nastojim da sebi postavim nove izazove u nastavi i da konstatno učim. Tako da se svake nedelje pripremam za ono što me čeka i trudim se da budem veoma odgovorna za ono što ću reći i na koji način ću to reći. Važno mi je da sadržaj predavanja bude jasan, aktuelan ali ne i simplifikovan. Primećujem razliku između toga šta je bilo važno u nastavi za moju generaciju i onoga šta je protrebno današnjim generacijama.

Svom poslu bih dodala još finansija za istraživanja, za neposredne istraživačke tehnike, na primer da se urade C14 i izotopske analize. Takođe bih jako volela da samostalno ili u saradnji sa nekom drugom institucijom, budem u prilici da organizujem arheološka iskopavanja u budućnosti.

Kada je reč o nastavnim zvanjima, postoji nekoliko: asistent, docent, vanredni i redovni profesor. Najniže u tom hijerarhijskom redu je zvanje asistenta, ali je ta pozicija u nastavi veoma važna. Kao asistent možete da držite samo vežbe, ali ne i predavanja. Meni je asistentski rad bio veoma dragocen jer ima puno prostora za diskusiju sa studentima. Kada je reč o višim zavanjima, možete držati i vežbe i nastavu. Nastavničke obaveze su među kolegama sa različitim zvanjima vrlo slične, razlikuje se jedino mogućnost učešća u određenim telima Veća Filozofskog fakulteta.

Šta biste izdvojili kao prednosti, a šta kao mane svog posla?

Prednost mog posla je konstanti razgovor sa mladim ljudima. To me jako ohrabruje u profesionalnom i ličnom životu. Uvek imamo dobru diskusiju jer delimo društvene probleme koji su nam zajednički, bez obzira sa koje strane katedre se ko nalazi.

Mana je što u Srbiji nemamo dovoljno novca za literaturu i za istraživanja. Ukoliko bi to bilo bolje, smatrala bih svoj posao potpuno savršenim.

Kako biste ocenili trenutnu situaciju arheologije kao nauke u Srbiji i u kom pravcu smatrate da bi trebalo da se razvija? Koje su teme “nepokrivene”?

Mislim da ne treba zadati jedan totalni pravac za razvoj arheologije. Ako bi ipak trebalo sumirati odgovor - onda arheologija u Srbiji treba da bude više orijentisana ka teorijskom promišljanju. To ne znači da treba da bude izbačena praksa, već naprotiv, da je svaka praksa nužno obeležena teorijom i da treba da je osvesti. Volela bih da je arheologija u Srbiji kritički orijentisana, da nema bezuslovnog poštovanja autoriteta koji su grešili. Dakle, uz svo poštovanje ranijih arheologa i njihovog rada, nema potrebe da ponavljamo interpretacije koje su pogrešne ili nisu više aktuelne. Mislim da je važno da arheologija bude multiperspektivna, da ima različite vizure, različite istraživače koji su pasionirani u svojim temama i pristupima, da svi oni budu svesni različitih pristupa… I da veoma dobro komuniciraju!

Ako postoje stvari koje su “nepokrivene”, rekla bih da u obrazovanju na Odeljenju za arheologiju nemamo u nastavi postsrednjovekovni period, odnosno ne poznajemo u dovoljnoj meri materijalnu kulturu osmanskog perioda.

Često se arheologija posmatra iz dva ugla, jedan “zanatski” koji podrazumeva odlaske na terene i obradu materijala, dok je drugi “salonski” koji podrazumeva bavljenje teorijskom arheologijom. Koji je Vaš stav po pitanju takve podele?

Ja mislim da je to lažna dihotomija, mada je ona utoliko stvarna ukoliko ljudi misle na ovaj način. Smatram da je svaka arheologija teorijska, imala ona veze sa konkretnom praksom na arheološkim terenima ili ne. Mislim da je problem što mi imamo jako malo sredstava za arheološka iskopavanja i što je većina istraživača usmerena na obradu stare dokumentacije i starih iskopavanja koja su vršena po nekim veoma drugačijim standardima u odnosu na današnje standarde struke. Kada obrađujemo staru dokumentaciju i stara iskopavanja mi smo, u tome šta možemo da zaključimo, veoma limitirani. Mislim da bi svi ovi problemi bili manje vidljivi kada bi država više ulagala u arheologiju.

Da li Vam je poznat neki primer kako je u nekim državama u okolini šira i stručna javnost okrenuta ka arheologiji i struci?

Postoje različita dobra ili loša rešenja. Meni su poznatiji primeri iz Slovenije i Slovačke. Slovenija je značajna jer do 90-ih godina deli sa nama identičnu zaštitarsku i arheološku tradiciju. U Sloveniji se izdešavalo više dobrih stvari za arheologiju. Pre svega, tamo postoji privatna praksa, a takođe je arheologija postala deo urbanističkog planiranja. To podrazumeva da su arheološka istraživanja starija računska radnja od urbanističkog plana. Drugim rečima, to znači da ljudi koji kupuju određene parcele i grade nešto na njima mogu veoma dobro da planiraju i da znaju unapred šta na toj parceli ima i koliko će ih to koštati jer su prethodno urađena manja arheološka istraživanja. Dakle, tržište nije monopolizovano a ceo sistem mora da obrati pažnju na našu struku. Uz to, kontrolna tela su veoma važna i nezavisna, te se veoma vodi računa kako će ona biti uspostavljena. To su neke stvari koje nama nedostaju.

Slovačka, na primer, ima privatne arheološke servise ali sistem njihovog funkcionisanja je daleko od savršenog. Sama pojava arheološkog servisa ne podrazumeva da će se sve rešiti.

Kao neko ko je zaposlen na fakultetu, da li imate neki plan/strategiju na koji način da se arheologija više približi široj javnosti? Čini se da je naša struka na veoma niskom nivou razumevanja od strane laika.

Tu ima nekoliko strategija.

Prvo, želim da kažem da arheologija nije moj posao nego moj poziv. Tako da ja, dok se srećem sa prijateljima u neformalnoj komunikaciji, kada odem kod lekara, frizera i u sličnim situacijama ako dođe da se razgovara o arheologijia (a najčešće dođe jer je to ljudima zanimljivo) pokušavam da jezikom koji je razumljiv predstavim zašto je arheologija važna. Naravno, različito je predstavljam u zavisnosti od prilike i publike.

Druga strategija je uključena u moj primarni posao i podrazumeva razgovor sa studentima. Ako njima ukažem na važnost određenih tema, da je bitno kako je arheologija percipirana u društvu onda će i oni u svom svakodnevnom životu takođe razgovarati sa svojim prijateljima, roditeljima i rođacima te predstaviti arheologiju u nekom drugom svetlu. Takođe, nastojim da sa njima razgovaram o temama koje se tiču pseudonauke, političke zloupotrebe arheologije, idejama koje su veoma problematične u današnjem svetu, poput rasizma i etnocentrizma. Na primer, zapanjujuće je da u poslednjih nekoliko godina rasizam nije tako upitan kod većine studenata! Ili, mogu da prihvate da rasizma ima u Americi, ali ne misle da ga ima u Srbiji, niti da je odnos prema Romima često rasistički. Dakle, to su razne teme o kojim pokušavam da razgovaram sa studentima.

Takođe, jedan deo tog podviga je blog “Antipodi” koji se trudi da pokaže arheologiju u širem društvenom kontekstu.

Sada imate nekoliko novih, samostalnih, predmeta koje predajete od ove školske godine (2017/2018). Da li možete da nam kažete koje su teme kojima bi se tu studenti bavili i zašto smatrate da su one bitne za njih?

To su dva predmeta, jedan na osnovnim a drugi na master studijama. Predmet na osnovnim studijama se zove “Arheologija između prirode i kulture” i predviđen je za studente treće i četvrte godine, dok se predmet na masteru zove “Etnicitet, etnogeneza i varvarstvo u arheologiji”. Što se tiče predmeta na osnovnim studijama, on tretira problem arheologije kao nauke i discipline, obuhvatajući i prirodno-naučne i društvene epistemologije. To znači da mi moramo biti dobro obučeni u prirodno-naučnim tehnikama, zatim da znamo kako da ih tumačimo, a da sa druge strane razumemo šta podrazumeva društvena kompleksnost, šta znači rasizam, etnicitet, klasa, društvena dinamika, socijalizacija itd. Ovaj predmet upravo pokušava da poveže dva velika narativa u arheologiji, prirodnjački i humanistički, odnosno različite teme koje se javljaju na granici između njih.

Predmet na masteru se bavi konstrukcijom kolektivnih identiteta i stereotipizacijom Drugog, kroz arheologiju. Reč je o preglednom i široko postavljenom kursu koji može studentima zainteresovanim za konstruktivizam i postkolonijalne studije da posluži u obradi tema za njihova master istraživanja.

Da li imate neki komentar ili savet za studente, buduće arheologe?

Kritičko mišljenje i puno čitanja!

Intervju vodio Vladimir Crkvenjakov

0 notes

dotkomnecenzurisano · 7 years ago

Text

– „Rastao sam pokraj Dunava“, kaže stara narodna pesma. Da li je te ljubav prema vodi i to što si odrastao na Dunavu i pored Dunava pokrenulo da napraviš brod ?

Pošto sam rođeni Novosađanin, rođen na 200 metara od Dunavca i Šodroša i ceo svoj život provodim pokraj reke i na reci, još od malena sam se zaljubio u čamce, brodove, ali i motore, tako da sam dosta rano počeo da se bavim i mehanikom, a inače, ovo mi nije prvi brod koji sam sagradio. Prvi sam napravio pre nekoliko godina, ali je bio nešto manji. On je završio u Šapcu, tamo sam ga prodao. Kako sam već rekao bio je manji od ovog ( 7 m x 1,60 m) , vožen je četiri – pet sezona i bio je sagrađen od aluminijuma. Ovaj je dugačak devet metara, a širok je dve metra i šezdeset centimetara. Sagrađen je od metala. Ima sav komfor jedne ozbiljne kuće, može se reći. Što se tiče ideje, ideja je ta da čovek može da se sakrije od neke kiše, vetra, prespava itd. Da bude dovoljno komforan i siguran da može da stane jedna porodica ili možda i malo više ljudi. Kroz vreme koje sam potrošio na sve to čime se bavim, uvideo sam šta je meni, otprilike, mera i ono što može da podmiri moje potrebe.

– I kakav će ovo biti brod ?

Kao što rekoh, ovo je metalni brod sa potpuno novim limom, peskiran, ofarban kvalitetnim bojama, dvokomponentnim itd. Ranije sam na ovom brodu imao vanbrodski motor od nekih 25 konja, ali to je bila samo prelazna faza, jer sam otpočetka znao da ću stavljati brodski i kupio sam Mercedesov novi motor, stavljen je osovinski ovd, kopča nova sa prenosnim odnosom 2:1, elisa 17×13, to su detalji koji mogu biti interesantni zaljubljenicima i poznavaocima materije. Ugrađene su gore komande, tzv „flybridge“, komande dole, sva električna instalacija, paljenje, gašenje, menjač, kontrola temperatura, sve je ugrađeno u gornjim komandama. Ugrađeni su i solarni paneli da dopune akumulatore koji su posebno za potrošače. Postoje dva akumulatora koji se pune osim panelima i alternatorom motora koji je nazavisan sistem od samog motornog električnog sistema. Zapravo, motor ima svoj zaseban razveden električni sistem, to jest svoj jedan akumulator koji služi isključivo za paljenje i potrošnju motora , a drugi alternator puni poseban akumulator uz solarne ćelije u režimu kad stoji brod, za potrošnju. Uvek postoji „back-up“ varijanta da motor uvek pali s tim da ako se i potroši sva struja uvek imam mogućnost da upalim brod pošto se on ne može nikako upaliti osim anlaserom. Što se tiče ostalog, ima ugrađen inverter od 1500 W, to znači da mogu da upalim dva manja potrošača, na primer brusilice ili neki drugi alat, a on je ugrađen iz razloga što sam predvideo da u njemu bude bojler sa grejačem od 500 W, na 220 V. Imam 60 litara tople vode, 180 litara tehničke vode, sve razvedeno na pumpe sa presostatom, znači, dve pumpe, nezavisne, jedna za toplu, jedna za hladnu vodu, onda pumpa kaljužna, ako iz bilo kog razloga može uđe voda u brod, da mogu da je ispumpam bez problema.

– Šta je još dodato ?

Dodat je i električni vinč, ili elektromotor koji podiže i spušta sidro. Još sam se malo zanimao pa sam napravio da se sidro može podizati i spuštati preko daljinskog upravljača. Napravio sam i jedinstveno rešenje i na to sam jako ponosan, da se sama elisa može menjati bez ulaska u vodu. Nisam tako nešto sretao na Dunavu i ne znam da je iko napravio to na taj način, ali ne mogu garantovati da sam baš prvi. Napravio sam kao jednu fijoku koja se izvuče iz korita i zameni bez problema. Sa praktične strane, izuzetno dobro rešenje. To je napravljeno na zadnjem delu platforme i vrlo je pristupačno. Sva električna instalacija je rađena sa dvožilnim kablovima koji su duplo izolovani , sva struja je na 12 V, s tim da postoji mogućnost da se upotrebljava i 220 V preko agregata od 1 kW koji sam takođe ugradio u brod. Nešto za „ne daj Bože“ da možeš u svako doba da se spasiš. Rasveta je komplet od led sijalica u plafonu, izolacija 5 cm u plafonu, 5 cm oko broda komplet do korita, unutra je šper 6 mm debljine obložen brod, još ću da stavim lajsne, to nisam stigao…Izvedena je sva instalacija sa klasičnim serijskim prekidačima . Sva izolacija od sajli i volana je kupljena originalna , unificirana, s tim da sam ja to prilagodio svojim potrebama. Glava volana je specijalno naručena iz Italije, za duplu komandu. Moj glavni motiv prelaska na veći brod je taj što sam ja hteo da mi kormilo bude na krovu, spolja, a ne da ga vozim iz broda, zarobljen kao u kutiji. Tenda je ozbiljna, prohromska…

– Zanima me da li si i mehaniku i elektroniku i stolariju radio sam ?

Apsolutno sve što vidiš, sve sam radio sam. Kompletno, ceo brod sam odradio sam, niko mi ni šraf nije dodao. Električnu instalaciju, patose, svu mehaniku, samo sam korito kupio, spoljašnju ljusku i krov. Ostalo sve na brodu sam uradio ja. Korito sam kupio i odmah odneo na peskiranje sa ferofoksom, to je dvokomponentna temeljna boja i posle sa završnom „ Zorkinom“ bojom. A da, prvo smo šmirglali brod i tu sam napravio neku vrstu mobe, desetak nas je šmirglalo i to je bilo još pre tri godine. Znači, već tri godine ja njega gradim i još ga nisam završio sasvim.

– Kad misliš da ćeš ga završiti ? Kad će biti sasvim gotov ?

Bar još godinu i po dana neće biti gotov do kraja. Da kažem da je gotov potpuno. Ove godine se nadam da ću ga izvozati malo da proverim da li odgovara prenos elise, kopče, pošto je to sve sad novo ubačeno. Probao sam ga sa vanbrodskim motorom i bio sam prezadovoljan, imao je baš dobru brzinu, jako dobre karakteristike, zato sam ga i kupio, na kraju krajeva. Tu sam ja prepravio svašta, kobilicu, taj „flybridge“, krov je ustvari viseći, nema stubova, nema ništa između, kao kod jahte je. Staviću komarnike na sve prozore, negde već postoje. Na krovu ima poklopac koji se otvara i ulazi se vertikalno, odgore. Gledao sam da štedim na nepotrebnim težinama. Dakle, testirao sam brod , sa malim vanbrodskim motorom i on je tako išao skoro 15 km/h uzvodno što je odlična brzina. Sa ovim motorom, koji je značajno jači, ima 60 konjskih snaga, veću površinsku elisu skoro 100 procenata, očekujem da razvijem brzinu do 20 km / h, znaći 20 do 30 % brže. Ugrađen je marinizirani Mercedesov motor, kao svaki automobilski motor, predviđen je za hlađenje i vazduhom i vodom. U brodu je malo drugačija situacija, jer je motor zatvoren u jednoj kutiji gde je izuzetno toplo i to nije dobro za motor jer se jako greje, nema cirkulacije vazduha.

–Kažeš marinizirani motor ? Šta to ustvari, znači ?

Marinizacija motora predstavlja promenu izduvne grane koja mora da se hladi vodom. Pravi se izmenjivač toplote koji hladnom vodom hladi izduvne gasove koji posle odlaze u reku ili bilo kuda gde plovite, a u nekim slučajevima se radi i hlađenje ulja iz istih razloga. Dobija se manja temperatura ulja, ulje se manje greje i samim tim bolje podmazuje. Moja ideja je da ovo bude vrlo brz čamac, brod i iz tog razloga sam stavio kopču sa prenosom 2 prema 1, Mercedes 200. 60 KS, dizel, 4 cilindra. Vrlo je bitno da budu originalni, kvalitetni semerinzi zbog dobrog zaptivanja ležaja u kojima se osovina vrti. Na mom brodu vid pogona je kopča i krmeno pero. Postoji i tzv. „ Ze noga“ ali po meni to nije najsretnije rešenje prenosa, zbog većih gubitaka, tvrđih menjača i slično. Brodovi sa kopčom i elisom su obavezno sa većim gazom, minimalno dvadesetak santimetara, ponekad elisa može biti uvučena u tunel ili u ravni sa koritom. Razlika je kad je u ravni ili ispod korita onda može da razvije veću brzinju, a ako je u tunelu onda on ograničava brzinu broda. Ako je „V“ korito kao kod mog broda i ako je on lepo „išvancovan“, a to znači da se krma penje na gore, a „ kontrašvanc“ je kad krilce sa strane pomaže podizanje krmenog dela čamca sa manjim motorima. Veća plovila obavezno imaju V korita i švanc, da ne bi vukli talase iza sebe. Talasi iza broda su čist gubitak.

– Koliko je tebi trebalo vremena i iskustva da se ti odlučiš na tako jedan korak, pravljenja broda ?

Desetak, možda i petnaest godina. Sve što sam smislio i ugradio u brod je samo plod mojih iskustava, učenja na sopstvenim i tuđim greškama . Još od malena sam voleo da se bakćem mehanikom i to mi je davnašnja ljubav, pa evo sad i životni poziv. Isto tako volim i da varim i ne zna se broj koliko zavarivanja sam uradio u životu.

– Čuo sam da je i tvoj stric izgradio brod sam sebi ?

Jeste, istina je, ali bio je dosta manji brod, imao je pomagače, među kojima sam bio i ja, ali deo te ljubavi i talenta sam sigurno nasledio i od njega. Njegov brod je imao već pomenutu „ Ze nogu“, a ja sam se odlučio za čistu klasiku. Ovaj način pravljenja broda vodi još od pedesetih godina prošlog veka. Sama stabilnost broda je značajno veća kad ima osovinski vod, krmeno pero dole, to je ta kobilica, samim tim je brod dosta stabilniji. Da je neki ravniji čamac bio u pitanju, ja bih verovatno išao na neki drugi pogon, jer tunel nije rešenje, a na takvom ravnom čamcu mora postojati tunel. Imao sam problem pri testiranju ovog broda sa vanbrodskim motorom, a to je bilo kočenje broda. Kad se zaukam negde sa punim gasom, trebalo mi je baš puno vremena da se zaustavim, a to nije baš dobro. To je zato što je ovaj brod težak, ima oko 4 i po tone. Razmišljao sam kako da rešim taj problem i mislim da će velika elisa biti rešenje. Površina propelera diktira te njegove karakteristike, polaznosti i kočenja. Nije baš sve u brzini. I ovaj pogon ima nedostatak, a to je prilično loša upravljivost u rikverc. Ali, zato kad uhvatim pravac, ja do Beograda ne moram da držim kormilo, on sam ide…Razmišljao sam dugo i došao do zaključka da mi je daleko komfornije da se malo mučim kod parkiranja, a da mi brod bude stabilan i lako upravljiv na pravcu.

– Da li si još nekom pravio brod do sada ?

Jesam. I za prodaju i ugrađivao sam motore i pomagao prijateljima. Radio sam i na većim brodovima od ovog mog, a naravno i na dosta manjim. Imam dosta iskustva, ispekao sam zanat i odlučio da sam sebi napravim brod kad sam shvatio da sam sposoban za to. I moram priznati da sam baš ponosan ovim što sam dosad uradio. Rešio sam da to bude kvalitetno i detaljno urađeno. Nabavljao sam najkvalitetnije delove, najbolji motor – Mercedesov…Odlučio sam se za baš taj motor jer je prost po svojoj konstrukciji, jeftin za popravku, a pouzdan je, jer svi znamo kad se kaže Mercedes šta možemo da očekujemo.

– Osim što voliš brodove, voliš i motore, to jest, motocikle. Kaži mi nešto i o toj ljubavi ?

Motociklom odem na more i nazad minimum jednom. To je pravo uživanje. Taj vetar u kosi, to ne može da se opiše, taj osećaj. Bajker sam sigurno dvadeset godina, ali nisam član nijednog kluba. Ja sam takav, ne želim da se vežem za razna udruženja i klubove. Sam održavam motor kao i sve ostale aparate i mašine u domaćinstvu. Automobile, prikolice itd. Znači, nautika je primarna, ali dugo sam se bavio ai auto-mehanikom, tako da mogu reći da sam i taj zanat ispekao poprilično. Nije da se hvalim, ali znam svašta, od elektrike, niske struje, visoke struje, dosta toga sam naučio od oca, on je elektroničar, ali, kako sam već rekao sve to sam zavoleo još od detinjstva. Praksa, iskustvo, logičko razmišljanje, a mogao bih reći i neka pronalazačka crta je dovela do toga da mogu reći za sebe da sam majstor. I mislim da će ovaj brod biti neka vrsta mog diplomskog rada za zvanje majstora. Iskreno govoreći, više sam uložio truda, volje i vremena u njega u odnosu na to koliko ću ga voziti i imati vremena da uživam u njemu. Toga sam svestan, ali teram dalje i neću biti miran dok ne bude savršen i dok ga ne završim u potpunosti.

– Još nešto ću te pitati , što si nam u neformalnom razgovoru već pomenuo. Pre nekoliko godina te je snimao i Bora Otić za svoju emisiju „ 5kazanje“. Kojim povodom je to bilo ?

Jeste, to je bilo pre pet godina, u vezi motocikla , to jest, tricikla koji sam napravio. Vozio sam ga neke dve godine, i pošto nemam vremena za njega, trenutno stoji u garaži, neregistrovan, inače je potpuno ispravan i u voznom stanju. Sa njim sam stizao dosta daleko.

– I njega si napravio potpuno sam ?

Tako je. Od potpune konstrukcije, šasije, ugradnje plina, ugradnje kuke, alarma, muzike. Taj motocikl ima ceo komfor jednog automobila. Tri sedišta, motor je unutra ugrađen od Renoa 21, tako da je to ozbiljna mašina.

– I za kraj, šta Bojan Kurjakov radi kad ne radi ništa, kad je slobodan ?

Iskreno rečeno, tražim neke inovacije po internetu, neke nove ideje, kad imam vremena , pogotovo leti, volim da provozam motor, ali sa nekim ciljem, moram da znam tačnu rutu, ne volim da lutam. Provodim vreme i na Dunavu, gde imam svoj splav, ostane vremena i za porodicu, imam suprugu i ćerkicu. Opet kad ne radim, nađem vremena i za održavanje svojih vozila, kojih imam raznoraznih i imam ih dosta, a i oni zahtevaju brigu o njima.

– Znači i posao i hobi je ono što te ispunjava ?

Tako je. Kad posmatram na taj način sve ovo što ja radim mi je hobi. Jer sam zaljubljen u taj posao i tako ga shvatam, kao razonodu. Mislim da sam zato i ovako, može se reći upešan i dobar u svom zanatu jer ga neizmerno volim. Ništa ne radim zato što moram, radim kad imam volje i vremena, a kad mi se baš ne radi – ja ne radim. Jednostavno.

– Zato je ovaj intervju bilo jako lako raditi, jer se ta ljubav osetila u svakoj tvojoj reči. Hvala ti na razgovoru !

Hvala i vama što ste došli i što smo popričali.

“Sagradiću šajku…” – Bojan Kurjakov - „Rastao sam pokraj Dunava“, kaže stara narodna pesma. Da li je te ljubav prema vodi i to što si odrastao na Dunavu i pored Dunava pokrenulo da napraviš …

0 notes