#kanjoni

[belog-grada-crna-princeza]

Hibris.

ljudi su kanjoni katalizatori moje brzopletosti u mraku vidim vrata raja anđeli bez krila ljube sebi slične u ogledalu nije žena smrtnica, u grehu je gladna nesmotrena ohola, jutrom veličanstveni predeli bivaju zamenjeni mestom zločina krvlju ispisana osveta (ne)poznatog autora i njeno beživotno telo predano zauvek tamnim dubinama.

-Katarina

[edavaardi]

Uzmanies no jaunā albuma "Īstas acis". Foto by Insta mama @santtarancane #instamama #īstasacis #īstifoto #red #instasiena #instaGRAM #cocacola #meditācija #vissirsarezgiti #kautkaslabs #kanjoni #vissirsarkans #kāravakalps #damn

[travelserbia]

Kanjoni u Srbiji, ili u ovom našem slučaju južnog i istočnog dela naše zemlje su jako slični klisurama Srbije. Pogledajte naš izbor najlepših kanjona.

[ladiscribus]

Na açai pogon do prvog nacionalnog parka i pljeskavica sa sirom - Priče iz Brazila 2. dio

Na putu prema Riu zaustavio sam se u malenom gradiću Resende, koji je negdje otprilike na pola puta između Sao Paula i Ria de Janeira, ali ipak malo bliže Riu, pošto se zapravo i administrativno nalazi u saveznoj državi Rio de Janeiro. Resende je gradić od 120 000 stanovnika poznat po tome da je tu smještena vojna akademija Academia Militar das Agulhas Negras, skraćeno AMAN, i u centru grada možete vidjeti njihov vojni muzej. Resende je od nacionalnog značaja i u njemu se nalazi kompleks tvornice nuklearnog goriva „Indústrias Nucleares“. Ovdje je također velika tvornica vozila Volkswagen, no nažalost ne golfova, i općenito ne automobila, već kamiona i autobusa, podružnica MAN SE. Tako da otpada mogućnost da nađem neke dijelove za mog vječnog Golfa dvojku. 

Grad je smješten je na rijeci Paraiba do Sul koja prolazi kroz sami centar grada, a lijeva i desna strana rijeke povezane su s nekoliko mostova, od kojih je najinteresantniji i najupečatljiviji pješački most Nilo Peçanha, kako se danas službeno zove po istoimenom političaru koje je bio 7. predsjednik Brazila i guverner države Rio de Janeiro početkom 20. stoljeća. Zanimljivo je da je bio mulat i ujedno najmlađi predsjednik Brazila s 41 godinom. Kao dijete odrastao je u siromaštvu i uvijek je sakrivao svoje porijeklo. Oženio je Anitu (njezino ime i prezime ima u sebi 7 riječi pa je predugo da ga napišem), koja je pobjegla od kuće i svojih roditelja radi tamnoputog talentiranog političara-šarmera.. Anita je došla iz jedne od najbogatijih obitelji i naravno da su njezini roditelji bili protiv braka s Nilom. Tada je to bio ogroman skandal da djevojka iz tako imućne i privilegirane obitelji završi s jednim muškarcem slabog imućnog statusa i k tome još tamnije boje kože.. Most ćete lako prepoznati jer je obojen žarko crvenom bojom. Taj most zapravo nitko tako ne zove, nego ga zovu njegovim starim imenom Ponte Velha po prvoj brazilskoj republici, Republica Velha, koja je trajala 1889-1930. Resende je jedan tipičan manji brazilski gradić. U centru su smještene sve bitne javne građevine i tu je njegov administrativni i kulturni centar. Ovdje su brojne male trgovine i lokali, prodavači hladnih pića na ulicama. Kako ovdje uglavnom nema turista, i na svu sreću time ni agresivnih i upornih prodavača, uvaljivača i žicara, osjetio sam određeno olakšanje i opuštenost.

Šetajući gradskim korzom otkrio sam jedan fenomenalan hladan osvježavajući desert koji se zove açai.. Amazonsko voće, ljubičaste boje, okruglih bobica, koje veličinom, bojom i oblikom užasno podsjeća na naše borovnice. Da bi dobili finalni proizvod koji se prodaje kao leden desert sličan sladoledu diljem Brazila, pa i ovdje u Resendeu, voće se bere u Amazoni, pasira se, dodaju se zaslađivači i vjerojatno još neki aditivi kako se voće ne bi pokvarilo te kako bi se na taj način produljila njegova trajnost. Inače açai je u svom sirovom stanju poprilično gorkog okusa i imao sam ga prilike probati nekoliko tjedana kasnije u Manausu, i moram vam reći da sam stavio hrpu šećera kako bih neutralizirao gorčinu tog visoko kaloričnog voća. U većini slučajeva prodaje se u nekim malim lokalima, kao što je to slučaj ovdje u Resendeu, najčešće u plastičnom čašicama različitih mjerica i možete ga jesti čistog (već obrađenog) ili posipati po njemu raznorazne sitne slatkiše u svim bojama i varijacijama okusa. Meni osobno je najbolji kada ga se ne miješa s ničime i naprosto sam se zaljubio u njegov osebujan osvježavajući okus.. Čak ga možete kupiti inkognito u nekim privatnim kućama u lokalnim kvartovima, no za točne lokacije morate se dobro raspitati kod domaćeg stanovništva. Vraćajući se kroz korzo ponovio sam radnju i naručio još jedan açai samo u većoj čašici. Nadam se da neću dobit grčeve u želucu od prežderavanja tim božanstvenim desertom, ali ću u svakom slučaju biti prepun snage i vitamina kako bih sutradan bio spreman za pješačenje u nacionalni park Itatiaia..

Moja prijateljica Luciana ponudila se da mi bude vodič u nacionalnom parku Itatiaia i tako krenuli ujutro na put kako bi iskoristili što više vremena. NP Itatiaia je proglašen prvim nacionalnim parkom u Brazilu još davne 1937. godine. Nalazi se na Itatiaia masivu u Mantiquiera planinama, području između država Rio de Janeiro i Minas Gerais. Park je zaštićeno područje ostatka atlantske šume Biome. Da bi se obišao cijeli ovaj poprilično velik nacionalni park, trebalo bi za to spojiti više dana, no odlučio sam se provesti u njemu samo jedan dan pa ako bi eventualno bilo vremena i mogućnosti, možda bih se vratio još koji put. Kada nemate svoj auto onda nije baš ni jednostavno kretati se po relativno perifernim dijelovima Brazila i ovisiti o javnom transportu. Prvi zadatak je doći do malog mjesta Itatiaia iz kojeg ide lokalni bus do ulaza u nacionalni park. Uz dosta poteškoća i puno izgubljenog vremena zbog netočnosti voznog reda autobusa te njegove slabe frekvencije, ja i moja prijateljica vodič koja je zadnji put bila tamo u osnovnoj školi, uspjeli smo nekako stići do ulaza u NP. Ja sam platio punu cijenu R$ 34, a ona samo par novčića jer ima popust kao stanovnik s lokalnim prebivalištem. Pitam čovjeka na ulazu za neku brošuru s općim informacijama i mapom s ucrtanim točkama znamenitosti parka. Kaže lik da nema ništa tome sličnom ali ipak nakon malo nećkanja daje mi nekakvu ofucanu plastificiranu malu mapu, koju obavezno moram vratiti ljubaznom gospodinu na porti kada se budemo vraćali. Turizam a la Brazil.. :)

Lijepa šetnja po asfaltiranoj cesti uzbrdo usred podneva jer ne postoji nikakav služben i siguran pješački put kroz šumu, ali uživao sam.. No duže vrijeme nije se pružao nikakav bolji i opsežniji pogled dok nismo došli do vidikovca Mirante do Ultimo Adeus. Ovo je fantastično.. Lagani vjetrić suši mi znoj na licu, pogled seže daleko koliko god zdravo ljudsko oko može.. Zelena prostranstva, atlantska gusta šuma, brda, doline, uski kanjoni s potocima.. Poželio sam biti bjeloglavi sup ili bjeloglavi orao da vidim što jasnije i detaljnije ovu ljepotu prirode. Par gutljaja vode, kratki foto sejšn i nastavljamo dalje. Dolazimo do centra za posjetitelje i tu bi trebao kretati bus za nazad u neko određeno vrijeme. U ovom objektu nalazi se Muzej faune i flore koji je uključen u ulaznicu. Kroz nekoliko prostorija možete vidjeti poneke preparirane životinje ovog podneblja kao jaguara, lisicu, ljenivca, sovu i još mnoštvo ostalih manjih sisavaca, ptica, pauka, manjih gmazova itd.. Također se mogu vidjeti fotografije flore i faune u boji te u crno bijeloj verziji, mapa s najvišim vrhovima i informacije o parku.

Nakon razgleda muzeja natočili smo vode u plastične boce i krećemo dalje pješačkim putem do nekog vodopada. Ima ih više no kako smo već izgubili dosta vremena, odlazimo do onog koji je relativno najbliži, Cachoeira do Pitu. I tu je navika da pozdravljaš ljude koje susrećeš po putu, tako da sam imao dojam da se penjem na Sljeme, samo što ne kažeš dobar dan nego kažeš boa tarde, što je zapravo jedno te isto :).. Dolazimo do vodopada, bistra voda s tom laganom ljubičastom nijansom u sebi. Izgleda kao mali raj na Zemlji, ali nažalost ipak već otkriveni raj pošto je bilo dosta kupača i onih koji su samo malo sa strane močili nožice jer je voda onako baš pravo muški hladna. Ipak je to voda koja dolazi s planina pa je i logično da bude hladna.. Najviši vrh NP Itatiaia je Pico das Agulhas Negras s visinom od 2791 m. Poprilično visoko za uglavnom nizinski Brazil, no to je tek peti najviši vrh u cijelom Brazilu. Par sati uživanja, kupanja, upoznavanja s ostalom ekipom turista i već je bilo vrijeme za polazak natrag do Centra za posjetitelje odakle kreće bus za natrag dole do izlaza iz parka i svakako ga nismo smjeli propustiti da ne bi morali prenoćiti u šumi s jaguarima i paucima.

Dok smo čekali bus, nešto se čudno počelo događati, rendžeri su se uzvrpoljili, zovu jedan drugoga na voki-toki, trče nekud, frka i panika.. Mislim si što je sad odjednom, požar, poplava, pao meteor, jaguar napao turiste.. Kad ono dolaze dva mamlaza s dugim štapovima, očigledno zaposlenici parka, i pokušavaju skinuti skurenog malog majmuna s električnog stupa. Jadan majmunčić se nehotice spojio na dvije električne žice istodobno te ga stepla struja pa ostao tako zaglavljen i pokojan gore na nebu među žicama. Nekih dobrih 20 minuta pokušavali su ga skinuti dole s popratnim šalama i pošalicama jer nikako im nije uspijevalo odhaklati sfriganog dlakavog sisavca.. Ne znam zapravo tko je veći majmun ovdje? Ova dva zgubidana Lolek i Bolek ili skureni majmunčić. Kada su napokon uspješno obavili zadaću, okinuli su par selfija s pravim (mrtvim) majmunom i izrugivali se njegovoj nesretnoj majmunskoj sudbini.. 

Stiže bus, a pozdrav šaljemo Loleku i Boleku te Skurenome. Odlazim s nadom da ću se opet vratiti te obići ostale vodopade i planinske vrhove.. Nakon što smo izašli iz nacionalnog parka i uredno vratili ofucanu mapu, prolazili smo cestom kroz mjesto Itatiaia koja vodi pored rijeke koje ovdje zovu Conora (srećom nije Corona). Ovaj dio uz rijeku Conora, nazivaju Paraiso Perdido, u prijevodu Izgubljeni raj. Razlog tome je da stvarno izgleda rajski i ima bezbroj malih vodopada i zanimljivih mjesta za kupanje, hedonizam i relaksaciju.. Ne bi bilo loše živjeti ovdje par mjeseci u godini, pogotovo kad je kod nas u Hrvatskoj zima pa ju zamijeniti s brazilskim ljetom i rajskim vodopadima :)..

Sljedeći dan bio sam pozvan na roštilj gdje je moj doprinos bio pravljenje pljeskavica sa sirom i participacija s nešto para za pive i neka druga alkoholna pića. Usprkos početnom pesimizmu da nitko neće jesti moje pljeskavice, jer u Brazilu nisu vjerojatno nikada tako nešto probali, upravo su baš pljeske prve planule na opće zadovoljstvo svih prisutnih te se na kraju tražio komad pljeske više.. Popilo se, plesalo se, pjevalo se, susjedi, stari i mladi, prava kvartovska fešta.. Kad bolje razmislim nema neke velike razlike između brazilskih i hrvatskih tuluma :)

[explorethyself]

Gruusia, päev 16

Hommikul ärkasime vara, et minna koobaste ja kanjonite tuurile. Kuna soovisime mitmes kohas selle päeva jooksul käia, otsustasime organiseeritud tuuriga minna, mitte ise avastada.

Grupp oli kahjuks päris suur, umbes 20 inimest kahe auto peale. Aga samas polnud hullu, nägime 75% nendest kohtadest, mis tahtsime. Üks jài nägemata, kuna suure grupi ja muude organiseerimisjamade tõttu lihtsalt polnud aega neljandasse kohta minna.

Alustasime pargist, kus kalju sees olid dinosauruste jäljed, hea vaade mäe otsast ja suhteliselt pikk ja huvitav koobas. Teine koht oli väga palju suurema koopaga. Sügavaimas kohas 80 meetri sügavusel isegi. Tõesti oli suurejooneline koobas ausalt öeldes. Kolmas koht oli kanjon, kus jõgi oli kaljude vahel, koski oli mitmeid ja viimaks saime ka parvega seal kanjonis sõita. Ilus oli.

Vot selline oli päev, palju huvitavaid uusi kohtasid, kus käia. Põnevad ja ilusad olid.

[brlog]

10.

Kako sam i najavila u prošlom postu, slijedi nekoliko redaka iz Lukinog pera, gdje opisuje svoja razmišljanja, frustracije i događaje koje je proživio dok sam ja bila prikovana za krevet u Kon Tumu. 

Slika 1: Gostujući autor Luka previja koljeno prije no što će odjurit u novu pustolovinu

Sve zdravstvene nedaće koje mogu zadestiti jednog putnika, snašle su Gogu; istovremeno, daleko iza neprijateljskih linija, u idiličnom ali izoliranom gradiću... ukazala se prilika da i ja napišem koju riječ sa svojim doživljajima tih dana, dok je glavna urednica bila na bolovanju.

Kon Tum, grad u unutrašnjosti uz granicu s Laosom, na Ho Chi Minh roadu, daleko je od klasičnih ruta zapadnjačkih, kineskih, ali i domaćih turista. Jedini zapadni gosti ovdje su backpackeri dovoljno ludi da sa svojim Honda Winovima ili XR150-icama odluče voziti na sjever prašnjavim cetama središnjih visoravni južnog Vijetnama. I oni tu samo prenoće, kako bi duži put od Dalata do Hoi Ana razbili na podnošljivije dionice. Ovdje su glavna atrakcija zajednice etničkih manjina koje naseljavaju obronke obližnjih planina i riječne doline. Manjine koje naseljavaju centralne visoravni Vijetnama najčešće su kršćanske vjeroispovjesti (podjednako katoličke, koja je nešto ograničenija, i protestantske koja dopušta animizam i štovanje predaka) kao posljedica brojnih propovjednika koji su pokrštavali putujući uzvodno rijekama u Vijetnamu.

Slika 2: Manjinski Isus

Sam grad se sastoji od širokih bulevara i ulica s vrlo rijetkim prometom za Vijetnamske pojmove, što ga čini upravo ugodnim za provođenje vremena lutajući i vozeći se naokolo. Unatoč originalnom planu da u Kon Tumu samo prespavamo, ovdje smo se zadržali punih 7 dana. Homestay u kojem smo se nasukali se srećom pokazao kao pravo mjesto za zaglaviti. Cijene smještaja i hrane su bile više nego konkurentne, hrana koju je svaki dan spremala gazdina majka odlična i najskromnije rečeno obilna, ambijent i čistoća pristojni. Za usporedbu, soba s bračnim krevetom i zajedničkim wc-om koštala nas je 200.000 dongova (57 kn), a večere 70.000 dongova (20 kn). Bez konkurencije najbolji omjer uloženo - dobiveno na putovanju do sada. Red veličine dnevnog budžeta po osobi, hrana + spavanje + najam motora tih dana bio nam je nekakvih stotinjak kuna. Neodoljivo štene Lucy, gazda Duong i njegova majka bili su super simpatični i željni pomoći, čak je i plejada likova koji su se svaku večer izmjenjivali u homestayu bila zanimljivija i autentičnija od standardne postave backpackerskog hostela, generičkih, repetitivnih razgovora i stereotipa. Svatko u svojoj moto avanturi, pravo su blago korisnih putničkih informacija i životnih priča. Živio bijeg od masovnog turizma!

Za razliku od bolje mi polovice koja jedva da je mogla ustat iz kreveta, boravak u skučenom sobičku meni se činio kao traćenje vremena u Vijetnamu, a s obzirom na okolnosti zaključio sam da ću vrijeme u Kon Tumu najbolje iskoristit obavljajući nakupljene ‘uredske’ obaveze i istražujući okolicu dostupnu dnevnim vožnjama motorom.

Prva prilika za akciju ukazala se već prvog dana Goginog bolovanja. Gazda je odlučio voditi talijansko-kanadski par koji je odsjeo u sobi preko puta nas na trek po obližnjim manjinskim selima i pozvao me da pođem s njima. Gogu sam previo, spakirao u postelju i pustio u društvu njene novootkrivene guske. Započeli smo dan nabavom hrane za piknik, a onda smo se odvezli preko uskog visećeg mostića južno od grada na makadam koji meandrira prateći rijeku. Tu započinju sela s karakterističnim društvenim kućama u središtu sela - rongovima. To su drvene kuće s izrazito visokim slamnatim krovom čija je funkcija održavanje niže temperature zraka uz pod gdje se boravi. I stvarno, i za najvećeg zvizdana vrući zrak struji prema gore i zadržava se visoko uz krov, a dolje u sjeni je svježe i ugodno. Rong se koristi za razne društvene prilike, od sastanaka mjesnog odbora, preko proslava pa do održavanja nastave dok se škola renovira.

Slika 3: Tipični seoski rong

Slika 4: Unutrašnjost ronga s oslikanim gredama

Slika 5: Krovna konstrukcija ronga - pravi mikado

Problemi manjinskih zajednica su brojni, od nedostupnosti ili niže kvalitete obrazovanja, manjka socijalne mobilnosti i prilika u životu, do sustavne političke diskriminacije zbog sudjelovanja manjiskih grupa u Vijetnamskom ratu na strani Amerikanaca itd. Jedna zanimljivost: Vijetnamci uz osobne podatke i adresu na osobnoj imaju vjeroispovjest i etničku grupu i sve navedeno se uzima u obzir kod svakodnevnih birokratskih procedura. Naravno, kao i kod ostalih bitki sa državnom birokracijom u Vijetnamu, dobro odmjereni mito znači više od etničke pripadnosti ili vjeroispovijesti. Manjine u Vijetnamu su vrlo osjetljiva tema o kojoj se i sami Vijetnamci ustručavaju govoriti, a u koju je moj uvid vrlo ograničen pa ovdje nema smisla dublje ulaziti u tu temu. 

Slika 6: Klinci iz sela, improvizirane štule od bambusa

Dalje smo nastavili uzvodno uz rijeku gdje se peca i ribari, peru se djeca i veš, transportira se roba itd. Na vrhuncu smo suhe sezone, vodostaj je trenutno nizak i na mjestima ekipa mora pogurati tradicionalne drvene kajake kroz plićak. Kako se put penje uzbrdo, tu započinju rižina polja i kanjoni potočića koji teku s planine. Odradili smo klasični vijetnamski piknik uz slapiće i dogovorili s lokalcima da nas prebace kanuima nazad nizvodno za 100.000 dongova (29 kn).

Slika 7: Opuštena vožnja brodićem

Slika 8: Nema baš hlada

Slika 9: Pranje robe

Slika 10: Čuči mališa, vidi mu se piša

Slika 11: Rižina polja

Kraj je ožujka, kišna sezona se očekuje kroz 2 mjeseca i centralna visoravan je obavijena rijetkom izmaglicom dima zbog spaljivanja jednogodišnjih usjeva kako bi se zemlja ‘resetirala’ za iduću sezonu. Ta poljoprivredna tehnika naziva se ‘slash and burn’, karakteristična je agrarnim zajednicama tropskih prostora i pripada najprimitivnijim agrošumarskim načinima gospodarenja zemljom. Sva šumska vegetacija na prostorima predodređenim za poljoprivredu i na postojećim poljima jednogodišnjih biljaka posječe se te nakon što se posušila na mjestu gdje je pala, zapali prije najplodnijeg dijela sezone, uglavnom neposredno prije dolaska monsuma. Početkom našeg kalendarskog ljeta, ovdje započinje monsumska sezona: kreću svakodnevni pljuskovi u popodnevnim satima i noću, a vegetacija buja i sve je opet zeleno. Na sasječenim i spaljenim poljima ponovno započinje ciklus i zemlja nahranjena površinskim slojem pepela bogatog nutrijentima daje temelje ubrzanom rastu zasađenih nasada.

Problem s takvom vrstom poljoprivrede je što požar osim korova i posječenih nasada jednogodišnjih biljaka istrijebi kukce i bakterije zaslužne za razgradnju odumrle vegetacije, eliminira vlagu iz zraka te narušava osjetljivo međudjelovanje biljnog i životinjskog svijeta i prirodni ciklus povratka nutrijenata u zemlju. Nakon cca 5 godina količina nutrijenata u zemlji se iscrpi i tada je potrebno nasade preseliti na novu lokaciju koja će se koristiti dok se postojeća ne regenerira. Jasno je da je ‘slash and burn’ održiv isključivo za male nomadske populacije koje uzgajaju kulture jednogodišnjih biljaka na velikim površinama zemlje. Nažalost, ruralne zajednice u tropskim područjima su sve samo ne male i bujajući problem prenapučenosti rezultira brojnim problemima takvog načina poljoprivrede: deforestacijom, gubitkom staništa i vrsta, ispuštanjem stakleničkih plinova u atmosferu, smogom i dimom u zraku, erozijom tla itd. To nas dovodi do, na ovom putovanju, meni osobno najvidljivijeg problema (uz neizbježan i sveprisutan problem plastike koja je posvuda i nepostojanja organiziranog gospodarenja otpadom): deforestacija i gubitak staništa. Vozeći se ruralnim dijelovima Vijetnama spaljeni dijelovi šuma i polja naprosto bodu u oči, noću ogromni požari pokrivaju padine planina uz cestu, a stalna izmaglica dima obavija centralne visoravni Vijetnama u proljeće. Moram priznat da su plastika i šume nagrizene ‘slash and burn’ poljoprivredom pokvarile moj dojam Vijetnama u cjelini. Naravno, ovo nisu problemi svojstveni samo Vijetnamu. Problem nepostojanja gospodarenja otpadom i okoliša pretrpanog plastičnim i drugim otpadom vjerojatno je izraženiji kod država poput npr. Indije, a vidljiv je posvuda u južnoj i jugoistočnoj Aziji. Slash and burn izaziva ogromne polemike u npr. Indoneziji gdje požari na plantažama palmi u proljeće izazivaju međunarodne incidente zbog gustog dima koji se širi u Maleziju i Singapur, u Brazilu Amazona svake godine gubi svoju površinu itd.

Slika 12: Deforestacija...

Slika 13: ...posvuda

Slika 14: Tugica

Jednog od idućih dana, na preporuku našeg domaćina, zaputio sam se u nacionalni park Chu Mom Ray, nekakvih sat vremena vožnje na zapad, na samoj tromeđi Laosa, Kambodže i Vijetnama. Park je još uvijek projekt u nastajanju, ne postoji službeni ulaz ni prilazna cesta, već samo rđava rampa i portirnica napravljena od cerade na bijelom putu kroz rižina polja. Postojeći putevi u parku nisu markirani, mnogi su tek u izradi i vidljivo je da se još uvijek radi na novima. Sam park se sastoji od dvije međusobno okomite ceste sirovog izrovanog makadama koje ga presijecaju, planine Chu Mom Ray po kojoj je i dobio ime, te džungle koja ju okružuje. Došavši do vrlo skromnog središta parka, koji je više ograđeni vrt sa betonskom podlogom za parking motora i povećom kućom za osoblje, bez ikakvih mapa, letaka, osoblja koje govori engleski ili bilo kakvog korisnog sadržaja za posjetitelja parka. Najkorisnija stvar koju ova naseobina u parku nudi je reljefna maketa parka sa označenim točkama interesa u nečijem uredu u koji sam znatiželjno zavirio i pofotkao si točke interesa. Nakon inicijalnih problema sa sporazumijevanjem, uz malu pomoć Google Translatora, djevojke su mi objasnile da ne mogu nigdje bez vodiča čiji najam košta 200.000 dongova. Tu opciju sam glatko odbio, podučen internetskim znanjem i prijašnjim iskustvima iz drugih Vijetnamskih parkova. Mjera nametnutog uzimanja vodiča za ultralagano planinarenje i trekove daleko od bilo kakve prave divljine je nešto što me jako nervira još od Tajlanda i ne želim to poticati ni na koji način. Srećom, kontakt koji mi je dao omiljeni gazda homestaya ispostavio se kao direktor Parka. Nekoliko vijetnamskih rečenica telefonom kasnije, cure su u potpunosti promijenile retoriku, mogao sam slobodno motorom nastaviti u park i hodati dalje po volji sam. Cesta je prema svim prihvaćenim standardima očajna, ali sa XR150icom je bio čisti gušt konačno se voziti po zahtjevnijem terenu i iskoristiti puni potencijal motora koji tako dugo vozimo po relativno dobrim cestama. Sama priroda je ok, ništa posebno, prošetao sam se uz poviši slap koji zbog vrhunca suhe sezone nije bio posebno atraktivan, i dalje do vrha brda. Pogled s vrha, uz činjenicu da je park potpuno prazan (nigdje na putu nisam susreo nikoga, kako zapadnjaka tako ni Vijetnamca), bio je vrhunac iskustva koje mi je ovo mjesto pružilo. Bilo je to nekoliko sati ugodne fizičke aktivnosti koja mi očajno fali na ovom podugom putovanju.

Slika 15: Maketa nacionalnog parka

Slika 16: Pogled s vrha brda

Vijetnam je ispresijecan mrežom odličnih asfaltiranih cesta na iznenađujuće izoliranim prostorima, ali kao što je moguće pronaći predivnu novu cestu koja ne postoji ni na kakvoj mapi, šanse su i da će glavni, debelo označeni put na mapi ispast neodržavani krš propadajućeg vijugavog niza rupa ili jednostavno makadam ispresijecan strojevima, materijalom i kilometrima radova. Glavne ceste na mapama često su oštećene klizištima, potopljene izgradnjom brana i sl., a nove niču bez najave na mjestima gdje bi ih najmanje očekivao. Google maps tu ne znače puno...

Putovanje na dva kotača pruža jedinstvenu slobodu koju je teško ostvariti drugim sredstvima prijevoza; uklanja ograničenja vremena i kretanja koje postavlja putovanje vlakom ili busom, a stavlja putnika u puno direktniji kontakt sa okolinom od putovanja na četiri kotača. Na motoru nema ograničenja, karoserije, lako se približiti rubu ceste, pogledati u dolinu, zaviriti preko ruba klisure, prema obzoru, vrhovima planina, osjetiti mirise sa polja, u gradu, stati, parkirati i lagano se prebaciti u neku drugu aktivnost, ili neobavezno razgledati i nastaviti dalje... Ipak, zahtijeva određenu dozu avanturističkog duha, aktivno sudjelovanje, fokus na vožnju, strpljenje i fleksibilnost oko mogućih problema na putu, vremenskih (ne)prilika i vremena dolaska. Avantura je za mene smisao putovanja po egzotičnim mjestima poput jugoistočne Azije i mislim da su spomenute vrline potrebne svakom tko se upusti u nezavisno putovanje ovim krajevima, bez obzira na sredstvo prijevoza.

Slika 17: Na motoru

Odrastajući u Puli, gdje među klincima postoji skoro pa rednečka strast prema vožnji i prčkanju ispod haube raspalih peglica, stojadina, thomosovih APN-a, skutera, ugrađivanju čipova, Marmitta, Akrapovića i ostalih pizdarija na motore, razvio sam odbojnost prema tim trendovima. Jednostavnije rečeno, moj interes za išta vezano uz mehaniku, vožnju ili koncept motora kao dijela lifestylea bio je ravan nuli. Štoviše, bio sam aktivni hejter cijele te priče. Sve se promijenilo prije nekakvih pet godina kad me sila prilika natjerala na putovanje motorom po Palawanu, otoku na Filipinima. Bilo je to vrijeme dok sam odrađivao semestar na sveučilištu u Tajvanu. U društvu nekolicine kolega s kojima sam dijelio kat u domu krenuo sam dvotjedni izlet na Filipine tijekom famoznog ‘spring breaka’ - pandana našim uskršnjim praznicima na faksu. Momci su bili iskusni vozači i odlučili su rentati motore kao najbolji način da obiđemo otok. Prije toga imao sam ograničeno iskustvo vožnje skutera, isključivo automatika, što po kvartu kad sam bio klinac, što u Tajvanu gdje je to bio glavni način prijevoza studenata. Na motor s brzinama prije toga nisam ni pomišljao, a kamoli znao kako se vozi. Ne želeći ispasti ubojica spike i ustopirati akciju, ubrzo sam popustio nagovorima i pristao unajmiti motor. Nakon ubrzanog jednodnevnog tečaja kojeg su mi momci dali i preznojavanja sa kvačilom na motoru od 250 kubika koji mi se tada činio kao neukrotiva zvijer, sutradan sam već vozio stotinjak kilometara uzduž otoka. Srećom, platio sam danak svojoj mladenačkoj ludosti samo u obliku nekoliko sitnijih ožiljaka i poderanih majica. Desetak dana vožnje po makadamu na Palawanu i 3 pada s motora kasnije, bio sam navučen na ideju putovanja na 2 kotača. Čvrsto sam odlučio iskoristiti sve prednosti motora i po povratku kući položiti A kategoriju i ovladati vještinom upravljanja motorom. Pet godina kasnije, internacionalna vozačka je u džepu, skuter parkiran u Zagrebu, a mi vozimo Ho Chi Minh roadom uz granicu Vijetnama i Laosa na sjever... 

Slika 18: Vožnja kroz rižina polja

Koliko god mi draga bila činjenica da je Goga odlučno zakoračila daleko izvan svoje comfort zone i pristala u Vijetnamu putovati motorom, njezin paničan strah od moguće nasilne smrti na motoru ograničio nas je na izrazito duge i spore, cijelodnevne dionice vožnje, dane provedene na suncu i u prašini vozeći prosječnom brzinom od 40-ak km/h. Motori koje smo iznajmili kombinacija su cestovnog i malog off-road motora, nisu prejaki niti preteški za kontrolirati, a opet imaju dovoljno kvalitetne suspenzije za nošenje i sa najgorim blatnim i kamenim cestama. Nije da ona ne zna ili ne može voziti bolje, u ovih 3+ tisuće kilometara njezina vještina vožnje eksponencijalno je porasla, međutim psihičke kočnice su i dalje jake. Meni se taj način vožnje pokazao kao izuzetno fizički i psihički naporan. Teško mi je zadržati fokus na prometu i vožnji kroz dugo razdoblje pri jednoličnoj sporoj vožnji, a uspravan položaj sjedenja na motoru bez dinamičnih pokreta tijela i naginjanja ubija mi leđa. O vožnji na otvorenoj cesti dok je tropsko sunce u zenitu i bolovima u guzici nakon šestosatne vožnje bolje da ni ne govorim. To me ostavilo da žudim za malo aktivnijom vožnjom koju su mi naše Honde XR150 mogle pružiti na ovim cestama. Kao utjeha ostali su mi dnevni izleti na koje sam se ponekad znao uputiti sam ili bi išli samo jednim motorom.

Takva je bila i vožnja cestom kroz rezervat prirode istočno od ‘dugih planina’ - planinskog lanca Truong Son Dong koji odvaja centralne visoravni od ostatka gorja na istoku. U neposrednoj okolici Kon Tuma zemlja je ravna. Plantaže kaučuka ovdje su nasad izbora i pokrivaju zemlju uz prilaze gradu i okolnje obronke. Čim se pređe prvi red brežuljaka započinje prostor vrlo dojmljivog reljefa, potočići, rižina polja i manjinska sela. S druge strane planina nalazi se osvježavajuće netaknuta kišna šuma, bez sela, polja ili ožiljaka spaljene zemlje igdje uz cestu satima. U jednom trenutku, na samom rubu parka, na cesti mi se ukazao bizaran prizor. Usred ničega, dvije trake ceste pretvaraju se u kilometar ravne cesturine sa 6 traka nakon čega opet postaju skromni dvotračni cestuljak kroz šumu. Palo mi je na pamet da je to Vijetnamski pandan našem potezu autoceste kod Grobnika koji je za vrijeme Jugoslavije imao dvojnu funkciju: koristio se i kao cesta, i kao avio pista u slučaju nužde, ali nisam uspio pronaći službenu potvrdu svoje teorije. Cesta se nakon toga naglo spušta u dolinu i skreće zapadno kroz planinski lanac. Sunce je spektakularno zašlo iza dugih planina na zapadu, a ja sam zaokružio turu noćnom vožnjom natrag kroz planine južno od Kon Tuma.

Slika 19: Pitoreskna cesta zavija kroz krajolik

Slika 20: Plantaža kaučuka

Slika 21: Riža posvuda

Slika 22: Čisti zen

Slika 23: Cesta ili avionska pista?

Slika 24: Idila pred suton

Po povratku u homestay bilo mi je jasno da je Goga puno bolje. Večerašnja postava gostiju je bila za stolom, hrana servirana i svi su već veselo ćakulali o doživljajima i planovima za dalje. Došlo je vrijeme da se zorom oprostimo sa domaćinima, zajašimo svoje ždrijepce i odjašemo na divlji sjever. Falit će mi njihove raskošne gozbe na kojima se količina hrane ne smanjuje koliko god se trudio dovršiti obrok. Tu bih ovu tiradu, koju sam si dopustio dobivši glas na blogu, priveo kraju.

Luka

[zanimljivaekonomija]

PRESS TRIP u organizaciji agencije Gold travel

Sve lepote kontinentalnog dela Crne Gore

Gold Travel Agency, u saradnji sa Udruženjem turističkih novinara (Fijet), organizovala je press trip u Crnoj Gori za novinare iz jugoistočne i srednje Evrope. Želja domaćina je bila da se predstavi raznovrsna turistička ponuda Crne Gore, s naglaskom na kontinentalne programe i aranžmane. Kako smo saznali od Denisa Ćemana, generalnog koordinatora, agencija Gold travel sa svojim kvalitetnim i autentičnim sadržajima aranžmana povezuje turističke potencijale severa i juga Crne Gore, kao i centralnog regiona, odnosno planine, jezera i more, raznolikost pejzaža i klimatskih prilika. ”Nudimo kompleksnu ponudu raznovrsnih aktivnosti tokom cele godine za klijente najrazličitijih senzibiliteta i godina, među kojima su i brojni gosti iz inostranstva”, kaže Ćeman. Za organizovanje svih aktivnosti agencija poseduje sopstvena sredstva (vozni park i ostalu neophodnu opremu) i visokoprofesionalnu obučenu ekipu koja je mobilna u svakom momentu da ispuni želje klijenta s ciljem posete svim pristupnim tačkama na teritoriji Crne Gore, odnosno željenim uslugama i sadržajima. U sve navedeno uverili smo se tokom petodnevnog boravka zajedno sa kolegama pristiglim iz Slovenije, Slovačke, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije. Prvi domaćin bio nam je hotel “Stara čaršija” u Baru gde smo bili srdačno dočekani i smešteni. Moderni i luksuzno opremljeni apartmani gde se vodila briga o svakom detalju i tradicionalno-rustični izgled hotela su spoj koji koji svakom gostu ostavlja najlepša sećanja na Stari Bar. Sledeći dan krenuli smo najpre ka centralnoj, a potom i severnoj i severoistočnoj Crnoj Gori. Uživali smo u Jeep safari turi: Rumija - Skadarskoj jezero – Podgorica sa foto pauzama na atraktivnim lokacijama. Posle ručka u Virpazaru stigli smo u Podgoricu gde nam je predstavnik Turističke organizacije Podgorica predstavio ovaj grad, njegovu istoriju i današnjicu. Večeru i noćenje imali smo u hotelu “Ramada”, da bismo trećeg dana krenuli na ATV/Buggy turu: Međurečje – Petrova ravan - Ravni – Crkvine – Kolašin. Posle ručka na Crkvinama, usledila je jahačka tura na Bjelasici. Nakon dolaska u hotel “Bianca” prisustvovali smo prezentaciji Turističke organizacije Kolašin i hotela. Bianca Resort & Spa je već duže vreme popularan među ljubiteljima planina, čistog vazduha, skijanja, adrenalinskih sportova…Okružen je borovom šumom i ima pogled na planinu Bjelasicu koji oduzima dah. Dobili smo i informacije o gradnji novih smučarskih staza. Posebna atrakcija za turiste je obližnje Biogradsko jezero pa smo i mi imali priliku da ga posetimo u okviru Jeep safari ture. Usledio je odlazak do Prokletija sa ručkom u Plavu. Više nego interesantna bila je poseta masivu Hajla, delu severoistočnih Prokletija, gde je priroda zaista bila velikodušna. Tu su brojni vrhovi iznad 2000 metara, kanjoni i klisure planinskih reka, brojne i slikovite četinarske šume i planinski pašnjaci. U predvečernjim satima putovanje ja završeno povratkom u Bar, na večeru i noćenje u “Staroj čaršiji”.

Tekst i fotografije: Ana Bijelić

Zajednička fotografija novinara: Đorđe Mihajlović/facebook.com

[maxhannuslove]

Chinchilla

documentation of the show Chinchilla at Maa-tila Project Space, March 2021

with artists Andrey Bogush, Vappu Jalonen, Megan Snowe and Haliz Yosef

“Chinchilla listens to a song ‘Mussukka’ by the band Pimeä Hedelmä. Chinchilla thinks: I wish I could escape to work. I wish I could work when I need petting. I miss caressing. Chinchilla reads Kanjoni by Niko Hallikainen and cries. Chinchilla’s heart stops for days. Chinchilla thinks: I wish I could write about longing. I wish I could write when I long for intimacy.”

[eksopolitiikka]

Grand Canyonin monumentit ovat muinaisia pyramideja

Grand Canyonin monumentit ovat muinaisia pyramideja

Siihen on syynsä miksi Grand Canyonin monumentit ovat nimeltään Egyptin Faaraot, mutta ei siksi koska egyptiläiset olisivat olleet läsnä kyseisellä mantereella.

Koko ulkomuoto viittaisi siihen, että koko maasto oli aivan eri näköinen ennen suurta Vedenpaisumusta, mutta ei luonnon muovaama. Kyseessä on rivistö muinaisia pyramideja.

Katso kuinka Orionin seitsemän tähteä, mukaanlukien vyön kolme tähteä, ovat linjassa Gizan pyramidien kanssa. Näin on myös kanjoni. Grand Canyonin monumentit ovat linjassa Metsästäjä-tähtikuvion (Orion ja Pleiades) kanssa. (Klikkaa tästä jos haluat lukea lisää.)

Vaikka egyptiläiset tai avaruusolennot eivät olisikaan rakentaneet niitä, tai vierailleet alueella, viittaa maamerkkien muoto siihen että Atlantis ja muut vastaavat tarut eivät olleetkaan kauhean epätavallisia, vaikka ne ovat piilossa silmiltämme.

Kaikkein todennäköisimmät kandidaatit, jotka tekevät oikeutta näille monumentaalisille rakennelmille, ovat muinaiset jättiläiset jotka luotiin jumalten kuviksi, mutta jotka tuhottiin Suuressa Vedenpaisumuksessa — toisin sanoen, nämä jumalat materiaalisessa muodossa jotka söivät Hyvän ja Pahan Tiedon Puusta ja jotka maksoivat kovan hinnan.

Artikkelin julkaissut UFO Sightings Hotspot

https://eksopolitiikka.fi/uncategorized/grand-canyonin-monumentit-ovat-muinaisia-pyramideja/?utm_source=TR&utm_medium=Tumblr+%230&utm_campaign=SNAP%2Bfrom%2B_%7C+Eksopolitiikka.fi+%7C_

[lauraerika]

1.5.2017 Bled-> Ribcev Laz (Bohinj) Yhyy, viimeinen päivä Bledissä. Päätettiin kuiten jatkaa matkaa jo tänään, mut kovin kauas ei lähetty. Vintgar Gorgella käytiin kattelemassa kaunista kanjonia. Olipa homma päässä sinne. Ja oli taas kauheena porukkaa! Ja taksikuski väitti että tänään on hiljainen päivä. En tosiaan oo tottunu ihmisiin 😳 Siellä päätettiin mennä kanjonin läpi, ja toisin kuin monet muut, ei haluttu lähteä sama reittiä takaisin. Ruuhkaiset kävelysillat you see. Käveltiin siis toisesta päästä kanjonia St Katrinen kirkolle eli mikäs lie kyläpahanen siellä nyt olikaan. Meinas kyllä itku tulla kun hoksas että ylämäkeen sitä taas sai kivuta! Mut ei se ollu kovin paha, parissa kohtaa oli vähän matkaa ylämäkeä. Siitä oli tarkoitus kävellä Blediin parikolmeneljä kilsaa, mutta Jukka sai päähänsä että mennään kävelyreittiä Vintgar Gorgen alkupäähän takaisin ja taksilla takas kylään. Kyllähän se reitti näytti helpolta, mutta olin ihan varma että ylämäeksi sekin pian muuttuu... onneksi olin väärässä! Ai luoja mitkä näkymät Blediin ja ympäristöön, ja matkalla oli ihania lampaitakin 😍 täytyy sanoa että tuossa retkessä parasta ei ollu ruuhkainen ja suosittu kanjoni, vaan noi kävelyreissut. Suosittelen! Tarkoitus oli mennä seikkailupuistoon tänään, mutta skipattiinkin se. Ei oo useinkaan menny suunnitelmien mukaan päivät. Tälle ei kyllä muuta syytä ollu kuin se, että ei vaan huvittanu. Sen sijaan käytiin syömässä hyvin ja jäätelöllä ja hypättiin Ribcev Laziin menevään bussiin. Tää on Slovenian suurimman järven Bohinjin lähistöllä sijaitseva pieni kylä, josta Jukka eilen luki Pinterestistä ja tänään sit tultiin tänne.. 😁 ihanaa kun saa vaan mennä mihin huvittaa. Bussissa oli myös melkeen tuttu! Ljubljanassa opiskeleva oululainen säikäytti meidät puhumalla meille (jo puhumisosio säikäyttää, mut vielä suomeksi!) ja pian jo selvis että meillä on muutamia yhteisiä tuttuja. Vähänkö hauskaa 😅 Täällä Ribcev Lazissa meillä on oma AirBnb-kämppä ja kyllä kelpaa kolmen hostelliyön jälkeen. Oma suihku! Jossa kukaan ei oo käyny just ennen sua! (Paitsi ehkä Jukka). 😍😍 Kuva 1.-3. Vintgar Gorge. Vesi oli upean väristä. Kyllähän sielä ihan kelpas käpytellä menemään. Kuva 4. Reitti kanjonin toisesta päästä St Katrinelle päin. Oli vähän kauhuleffamaiset vibat kun polkuja oli sinne ja tänne ja jos vaan yksikin kyltti ois käännetty väärään suuntaan niin oltais varmaan vieläki sielä haahuilemassa. Kuva 5. Maisemat 👍 lampaat 👍 sopivan jännä reitti 👍 Kuva 6. Ainoa kuva täältä Ribcev Lazilta (joudun joka kerta kattomaan tuon nimen jostain, kun en vaan muista). Ihania vuohia! Ne vähän mökötti kun tultiin tuijottamaan kun ne syö. Ehotin jo Jukalle josko voitais perustaa lammas- ja vuohihoitola 😍

[urbanextremes]

Via Dinarican vaellus osa 3: Pivan kanjoni, Pivan ylänkö ja Nedajno

Via Dinarican vaellus osa 3: Pivan kanjoni, Pivan ylänkö ja Nedajno

Tämä juttu on kolmiosaisen Via Dinarica -sarjan kolmas osa.

Osa 1: Sutjeskan kansallispuisto ja Prijevor

Osa 2: Via Dinarican vaellus osa 2: Maglicin huiputus sekä Trnovackon järvi

Laskeuduttuamme Maglicin vuorelta alas Mratinjen kylään ja ihanaan guesthouseen, piti meidän päättää jatkaisimmeko matkaa vai ottaisimmeko jo tästä kyydin kohti rannikkoa. Päätimme yhdessä tuumin jatkaa vielä matkaa.…

[elyunha]

After a nice hike, it's good to sit down and grill a few sausages on an open fire. Finnish summer at its best 🌲🌳🌿🍃🍢 🐾 🐾 🐾 🐾 #campfire #naturereserve #canyon #hiking #forest #finnish #finland #nature #summer #kabanossia #finnishlapphund #whiteswedishelkhound #suomi #kesä #katikankanjoni #kauhanevapohjankangas (at Katikan Kanjoni) https://www.instagram.com/p/CQEjFezAdRT/?utm_medium=tumblr

[sanitoursworld-blog]

More, jezera, kanjoni, planine omogucavaju da svako pronadje najbolji nacin da se kvalitetno odmori. U jednom danu, radoznali putnik moze sebi priustiti jutarnju kafu na jednoj od mnogobrojnih plaza Budvanske rivijere, rucak uz pjesmu ptica na Skadarskom jezeru, i veceru uz ognjiste na obroncima velelepne planine Durmitor. Sve to odlikuje Crnu Goru kao turisticku destinaciju koja ima dosta toga da pruzi.

[elin5ileht-blog]

Neli päeva veetsin Workaway kaudu ühes ranchos väikese kanjoni ääres, mis lahutab seda kohta Mehhiko suuruselt teisest linnast, Guadalajarast.

[maaailm]

31.10.

Paar pilti Ais-aisis kanjonis jalutades.

Hommikul veel võtsime veidi päikest ja tegime supluse. 

Hakkasime sõitma. Kõigepealt täitsa lõunasse Namiibia ja LAV-i piiri äärde ja mööda piiri liikusime ookeani suunas. Teisele poole jõge jääbki siis LAV - kiviga visata.

Nägime viinamarjakasvandusi.

 jaaaa kohalikke külakesi. Nende hütikesi vaadates jäi ikka suu lahti küll. 

Õhtuks jõudsimegi ookeani äärde, Lüderitzi.  Ööbisime ookeanivaatega kämpsis Shark Islandil. Võrreldes sisemaaga oli õhtuks ookeani ääres päris jahe. 

[bojanambrozic]

Madeira je otok, ki leži v Atlantiku, približno 1000 km zahodno od Lizbone. Skupaj z otokom Porto Santo in še nekaterimi manjšimi otočki tvori manjše otočje, ki spada pod Portugalsko. Madeira je precej majhen otok – po površini meri le dvakrat več kot nam bližnji otok Krk. Zaradi izredne goratosti pa na videz izgleda precej večji, kot je v resnici.

Madeira

Lokacija Madeire

Na Madeiro sem se odpravil skupaj s kolegom Simonom, ki sem ga prej poznal zgolj na videz. Na Madeiro sva letela iz Benetk prek Lizbone. V Lizboni sva imela 15 ur časa za prestop, ki sva ga izkoristila za krajši ogled mesta. Lizbona me je kot mesto razočaralo, saj v mestu ni nobene ogleda vredne znamenitosti. V mestu je sicer kar nekaj muzejev, cerkva in ostali kulturnih znamenitih. Vendar zelo podobne ima prav vsako mesto.

Lizbona – mesto, ki ga lahko mirne volje preskočite

Lizbonski oceanarij

dav

TAP Portugal

sdr

Naslednji dan zjutraj sva potem končno odletela na Madeiro. Zaradi pomanjkanja prostora letališče na Madeiri leži skorajda v celoti na pilotih. Ker pogosto tu piha močan veter, to letališče velja za eno najbolj nevarnih na svetu. Na YouTubu je možno najti na ducate posnetkov letal, ki s težavo pristajajo v bočni veter.

dav

dav

dav

Ponta do Furado

Ponta de Sao Lorenco

Takoj po varnem pristanku sva si uredila izposojo avtomobila. Izbral sem najcenejši avto, ki ga je bilo možno najti – Opel Corso 1.2. Hitro se je izkazalo, da je bila to velika napaka. Ceste na Madeiri so namreč izredno strme in motor najinega avtomobila jim enostavno ni bil kos. Tako sva večino časa vozila v drugi prestavi (tudi po avtocesti!), v vse strmejše klance pa celo v prvi prestavi. Pa se nama je vseeno zgodilo, da avto ni zvozil klanca. Vendar ne zato, ker bi bila cesta spolzka. Ne. Enostavno tako strme ceste so!

Cristo Rei

dav

dav

dav

Z letališča sva se odpeljala na skrajni vzhodni del otoka, do klifov Ponta de Sao Lorenco. Gre za zelo lepe klife, ki so vklesani v barvite vulkanske kamnine. Nad njimi poteka sprehajala pot, ki je bila kot nalašč za tek. Le da je bil tek na začetku kar težak, ker nisva bila navajena vročine. Prav tako je bilo toplo tudi morje (imelo je 23 °C). Plaž je kar nekaj. Težava je le v tem, da je lahko to nevarno zaradi stalo visokih valov. Lepa plaža leži tudi pod razglediščem Cristo Rei. Tu iz vrha klifa do plaže pelje kar kabinska žičnica.

dav

dav

sdr

sdr

sdr

Pico Ariero

bty

Vse dni sva bivala v hotelu v mestu Funchal – glavnem mestu Madeire. Za 12 € na noč sva dobila sobo v samem središču mesta, v bližini obale. Bolj pomembno je bilo to, da sva dobila tudi svojo podzemno garažo. Funchal je namreč presenetljivo veliko in kaotično mesto (s 110.000 preb.) Prostora v mestu ni niti za ped, še manj za parkirišča. Edini raven del mesta pa predstavlja ozek obalni pas.

dav

sdr

Pico Ruivo

sdr

dav

dav

Naslednji dan sva se zapeljala na vrh Pico do Ariero (1818 m). Z vrha pa sva po označeni poti nadaljevala na Pico Ruivo – z višino 1861 m najvišji vrh Madeire. Med gorama je manj kot 50 m višinske razlike. Vendar pa je v eno smer dobrih 5 km in pa 700 višincev. Pot je ena najlepših, ki sem jih kadarkoli pretekel. Poteka nad prepadnimi kanjoni, ki spominjajo na tiste iz Jurskega parka. Pot je zelo dobro zavarovana in poteka po skalnih policah ter skozi številne predore. To je poti, ki jo enostavno morate prehoditi.

dav

dav

sdr

Porto Moniz

Iz Pico Ariero je mogoče nadaljevati še 10 km proti zahodu do prelaza Baraccio in na ta način prehoditi celoten greben nad dolino Nun. Vendar se za to pot nisva odločila, ker nisva imela urejenega prevoza za nazaj. Zato sva se vrnila nazaj po isti poti.

S potjo sva nadaljevala proti severu otoka v vas Porto Moniz. Tu leži letovišče, kjer se je mogoče kopati v (na pol) naravnih bazenčkih iz lave. To je verjetno tudi edino mesto na otoku, kjer je kopanje povsem varno, saj ni visokih valov.

Zvečer sva šla v Funchal na pico. Med pohajkovanjem v mestu pa je Simon v daljavi opazil bel prireditven šotor. Zgolj iz “firbca” sva šla pogleda kaj se tu dogaja. Izkazalo se je, da ravno delijo štartne številke za tekmo Madeira Ecotrail, ki bo na sporedu čez dva dni. Teklo se bo na 80, 40 in 25 km. Bil sem presenečen. Še nikoli nisem slišal za to tekmo. Ultramaraton Skymarathon Madeira namreč poteka v aprilu. Skratka, ta tekma je bila zame dobrodošlo presenečenje. Presenečenje, ki ga enostavno nisem mogel zavrniti. Z nekaj pogajanja mi je uspelo prepričati organizatorje, da so me prijavili na 40 km razdaljo.

Džungla

dav

25 Fontes

dav

Levada

Izhodišče za pot PR&

Poleg tega pa sem si zabičal, da zaradi tekme ne bom počival oz. izpustil katerega od planiranih trailov po otoku. Tako sva se en dan pred mojo tekmo odpravila na zahodni del otoka, kjer poteka pot PR6. Gre za pot, ki poteka po t.i. “levadah” – to je akvaduktih namenjenih transportu vode na plantaže na jugu otoka. Tisoče kilometrov levad so zgradili v preteklosti, da bi južen bolj sušen del otoka oskrbeli z vodo z bolj namočenega severa.

Slap Risco

sdr

Sedaj po teh levadah potekajo sprehajalne poti. Levada das 25 Fontes je najbolj znana med vsemi, saj poteka do slapu, kjer voda naenkrat izvira iz 25 ločenih izvirov. Tolmun pod slapom sem izkoristil za osvežilno kopanje. V bližini 25 izvirov leži še 100 visok slap Risco. Tudi do njega hitro in udobno pripelje levada.

Vas Curral das Freiras

Drugi najvišji klif v Evropi

580 m visoko

Funchal ponoči

Popoldne pa sva se po atraktivni gorski cesti zapeljala še v dolino Nun v vas Curral das Freiras. Sem visoko v hribe, naj bi se nune zatekle pred napadi piratov. Nad vasjo leži razgledišče Eira do Serrado, ki ponuja atraktiven pogled na gore, ki sva jih pretekla prejšnji dan. Ogledala pa sva si tudi Cabo Girao, ki je z višino 580 m drugi najvišji klif v Evropi.

Ko sva se po napornem dnevu končno zatekla v hotel, je bila ura že skorajda polnoč. Čakala pa me je še priprava nahrbtnika na gorski maraton, ki me čaka naslednji dan. Ker tekme nisem načrtoval, s seboj nisem imel nobene resne tekaške opreme. Niti copatov za gorski tek. Teči bom moral v navadnih cestnih copatih.

Na štartu maratona

dav

Proti cilju

Glede na vso utrujenost pa sem bil tako ali tako prepričan, da se mi naslednji dan ne piše nič dobrega. Simon pa me je med tem zbadal, da je bolje, da se naj mu pridružim na plaži. Zaspal sem kot ubit. Vendar me je že ob petih zjutraj zbudila budilka. Tekma!

Tekma je bila dolga 44 km s 3450 m vzponov in 3650 m spustov. Za primerjavo GM4O je dolg 42 km s 2500 višinci. To mi je dalo vedeti, da bo ta tekma še precej težja. Na štart so nas zapeljali z avtobusom. Cilj pa je bil v središču Funchala. V prvih 3 km se je proga vzpela kar za 700 višincev. Pravi vertical kilometer – naravnost po pobočju navzgor. večina tekmovalcev je hitro omagalo. Sam pa sem se počasi prebil v ospredje. Strmina mi je zelo ležala. Na drugi strani je sledil enako strm spust. Kljub temu sem bil tudi tu suveren in do konca uspel zadržati absolutno pesto mesto.

Sledil je 16 km dolg vzpon na goro Pico Buxo. Prve 4 km je vzpon izredno strm. Nato pa se je strmina umirila. Počutil sem se odlično in brez težav premagoval kilometre. Na progi je bilo šest okrepčevalnic. Ustavil sem se samo na eni, za polnjenje camelbaka. Ker je šlo za “eko” tekmo, tudi pijače v plastičnih kozarčkih ni bilo. Kozarček si moral tovoriti celo pot s seboj. Polnjenje kamele me je stalo enega mesta. Sledil je 12 km dolg spust v dolino, ki pa na srečo tehnično ni bil zahteven. Pač pa je v dolini postalo izredno vroče. Zadnjih 15 km smo tekli po levadah med nasadi banan in po plaži. Tek po levadah je bil po večini udoben. Ponekod pa je bil tudi nevaren, saj so v kanalih luknje. 3 km pred ciljem je bil na vrsti še 150 višincev strmega vzpona in nato končno spust proti cilju. V cilj sme prišel s časom 5 h 26 min na absolutno šestem mesto. To je rezultat, ki ga enostavno nisem pričakoval.

Rezultati tekme: http://apus.uma.pt/trail/#/event/65/153/results/intermediate?embed

Po počitku in krajši regeneraciji sva si privoščila še spust s Funchalskim toboganom. Kot sem že večkrat poudaril do ulice v mestu Funchal strme. To res drži! Včasih so za spust po teh ulicah uporabljali posebne sanke. Danes pa je to glavna turistična znamenitost. Spust stane 30 € na sanke, čemur pa je potrebno prišteti še 11 € za gondolo, ki pripelje na štart. Vendar gre za zanimivo adrenalinsko doživetje.

Žičnica v Funchalu

Funchalski Tobogan

Strme ulice Funcahala

dav

Plaža

Naslednji dan ob 5:30 sva imela že imela let nazaj domov. Še preden pa sem uspel priti domov, so me že klicali, če bi šel naslednji dan plezat v Paklenico, s koder vam trenutno pišem te lepe pozdrave. Temu jaz pravim ” življenje”. Le naj traja – naj traja dokler lahko.

Bojan Ambrožič

  Madeira – rajski otok sredi Atlantika Madeira je otok, ki leži v Atlantiku, približno 1000 km zahodno od Lizbone. Skupaj z otokom Porto Santo in še nekaterimi manjšimi otočki tvori manjše otočje, ki spada pod Portugalsko.