#iluzija

[lifeinbooks]

Mi nismo nikad postojali, ne postojimo ni sad. Da mi stave povez i da ne vidim ovu iluziju koju živim, dali' bi te uopće prepoznala? Najbolji dio tebe, za sebe, izmislila sam sama. Najbolji dio tebe je onaj kojeg nema, niti će ga ikad biti. Mi paralelno sve ove godine u mojoj glavi gradimo život kakav nismo nikad imali. Ponekad bi se naslutili obrisi istine, a ponekad se na sivilo tog prizora morala rasipati paleta šarenih boja, kako bi življenje bilo podnošljivije. Koliko je samo vremena i vrtloga emocija bilo potrebno da uvidim to; da mi nismo nikada postojali, da ne postojimo ni sad.

[jovanawrites]

osam

Kako da objasnim sebi

od pre dve godine

da će mi biti bitno i 

da neće nestati jednim osmehom,

plakanjem u toaletu,

eto mama da ne vidi.

Da ne pita,

da se ne usudim reći joj,

da se ne usudim izusti to,

prevalim preko usana,

jer svaka izrečena reč,

jednom rečena,

biva realnost,

a ja sam radije htela 

živeti u

iluziji

zvanoj

ljubav.

ig: @jova.nawrites

[razdragana]

Zaljubljenost je najbolji iluzionista, masu pogrešnog magično pretvara u najdivnije.

Performans sa ograničenim trajanjem.

[movies-ive-watched]

Iluzija (2004), aka Mirage.

[kalinq0]

What songs i would describe the yugos with/give them to

Croatia-Fa fa fašista(Plavi orkestar)

Serbia-Panteri(Vulović Roki)

Montenegro-Da ne beše nikšićana(Baja Mali Knindza)

Bosnia-Gospodska ulica(Boris Režak)

Macedonia-Iluzija(Toše Proeski)

Slovenia-Papucar(Mortal combat)

Vojvodina-Madjarica(Zdravko colic)

Herzegovina-Jos jedna pesma o maloj garavoj(Djordje Balašević)

Srpska-Knindze Krajišnici(Baja Mali Knindza)

[belog-grada-crna-princeza]

04.05.2024. 00:10 am. "Okej si, mala."

(...)

Da li drvo proizvede zvuk u šumi kad padne, a nema nikog da ga čuje? Da li cela ja, takva kakva jesam, postojim, ako me niko do sad nije stvarno video i doživeo? Evo opet sam se rasplakala. Ubola sam živac, jebeš tu usamljenost koja me prati ceo život. Do sada od svih osećanja, to je bilo uvek najbolnije, to su želje deteta i jedina osoba koja je moja sam ja. Pa čak i to, ako sledimo duhovnost je kao - ko si ti? Da li uopšte postoji sopstvo? Oduzmi sećanja, okruženje, ljude, stvari i šta je još ostalo? Ako izbrišemo sve, počnemo od nule, postoji samo potencijal. Sopstvo, koje, iako je iluzija, takođe je nešto što se stalno menja, stalno teče, stalno evoluira. Možda je moja prednost što nemam nešto čvrsto u šta bih se uobličila.

(...)

Nedostaje mi taj život od pre, nedostaje mi da budem zdrava, da živim. Ali i sad živim, i sad sam živa, zar ne? Evo ovaj tren. Bolest mi je dosta toga i uzela i dala. Zar mi nije uzela toliko iluzija, zar mi nije pomogla da pogledam mnogo dublje u sebe, u život, u stvarnost, zar mi nije dala iskrenost, a oduzela izgovore i obmane, pogotovo sebe? Tačno je da sam drugačija osoba nego pre svega ovoga, vrednujem drugačije stvari i drugačije posmatram mnogo toga iako sam se tako dugo trudila da budem neka koja više nisam. (..) Biće kako mora, kontrola je odavno iluzija koju sam takođe izgubila. Ja kontrolišem evo ovo, jedino ovo, a i ovo je previše kompleksno da bih do kraja sebi davala zasluge. I to je Bog, to je ta, kao, ljubav prema "sebi". Volim to u meni što me prevazilazi. 

(..) sve sam zbrkala u sebi i iz nekog štita povredila sve uključene. A opet bez neke ekstremne megalomanije jer nisam samo ja sjebala, doneli su i oni svoju prošlost, svoje traume, svoje želje, snove, strahove, tripove i sve se lepo zbrčkalo u jednu čorbu gde više ne znaš šta je čije i od koga je počelo uopšte. Vasko Popa je rekao "vrati mi moje krpice", sad razumem tu pesmu na jednom totalno novom nivou. To su puste želje i pozivi, nema na kraju moje, tvoje. Kako ide ona pesma, od Dade Glišića, ček da guglam tekst. "Nema moje i tvoje, kad ljubav prođe, sve je ničije, i samo hrabri se bore al' tvoje srce za moje nije". Jebeni Dado Glišić. 

(..) 

Terapeutkinja je rekla da vizualizujem sebe kao drvo koje je nekako uzemljeno, postojano, stabilno, zajedno smo došle do te vizualizacije. Malo me je trigerovala danas ali ajde, možda ima nešto u tom geštaltu zbog čega vredi istrajati. Dopada mi se što nema predubeđenje o tome ko sam i što sam do sad bila skroz iskrena sa njom. I sa sobom, isto. Dopada mi se što se osećam pozvano na to, kao da mogu da dođem "as I am". Come as you are. Pitam se da li može da me razume, ali definitivno me oseća, i vraća mi, imenuje, to što dobija. To je dobro, možda mi to treba. Ranije je dosta bilo fokusa na to da nisam ja kriva itd, sistemsko viđenje i shvatanje i nekog uzroka i posledica, ovde je kao ok, da, i? Šta ćeš s tim? Pogledaj u sebe. Neka tvoja glava bude samo tvoja briga.. ne daj da joj govore, neka sama otkrije, Kaća.

[ninjakitten1699]

You know, on the topic of it being spooky month, I gotta say this.

You guys know I like the idea of Vermillion actually being used as the Body Horror trope. They technically carry that theme very well, literally being a pile of snakes that can shape into something humanoid. It’s similar to Resident Evil Zero’s Leech Man monsters.

And I like the idea of Chen becoming an Anacondrai but instead he turns into more of a snake man monster due to a botched ritual. Again something that reminds me of Resident Evil. (And Clouse’s Anacondrai serpent pet can be like Iluzija, you know that snake should turn invisible, it’d be awesome and terrifying all at once).

Yeah you can tell I’m a Resident Evil fan, sort of. I don’t really dabble into the fandom though

But you know something that can be considered for horror as well?

The Nindroids.

Not in how they look for the most part but how they sound.

Like full on vocal/sound mimicry.

In my AU I—

[bojesvemira]

Granica u nama

Vi, moji saputnici na rubovima,

vi, što živite na granici sopstva,

znam koliko boli da te duša peče

i koliko je glasno u tišini svijeta.

Da li i vas jutro slomi prije nego svane?

Da li i vi pravite mostove od iluzija i čežnje,

dok vjetar ruši sve što ste sagradili?

Kažu nam da smo previše,

da volimo kao požar, i gasimo se kao sveća na kiši.

Ali zar nije i to umetnost?

Da budemo sve, pa ništa.

Vidim vas. U očima vašim ogledam se,

na svakom raskršću

gde srce bira, ali nikada ne zna pravi put.

I u svakom kriku, koji samo vi čujete u svojoj tišini.

Niste sami. Naša bol je pjesma koja pleše po ivici noža, ali nismo mi samo bol.

Mi smo oluja i zora, snovi i plamen.

I kad vas slijedeći put nazovu previše,

sjetite se granice nisu zidovi, već vrata ka nečemu većem.

Idemo zajedno, po toj tankoj liniji što nas lomi.

I ako je sve što imamo samo trenutak,

neka bude naš, i neka traje zauvijek.

[tvoja-tt]

Dan #2

Opet ja vama, o njoj. Mirisala je na parfem i dim cigarete, nekako strastveno. Njen osmeh i njen glas slušam svaku noć pred spavanje dok prelistavam galeriju u onom tamo našem folderu na telefonu koji je ona napravila. Nikada nisam ni voleo da se slikam i snimam a danas bih sve dao za neku novu sliku sa njom ili neki novi mini video film njenog najboljeg trenutka sa mnom. Eh, njene oči sjetne i sjajne ja, ne izbacujem iz glave.

Vino, rakija, pivo – ma sve što si volela, sada su mi samo uspomene, bez ukusa stvarnosti pravog trenutka. I ona muzika tvoja koju si slušala one Barbarine pesme sada bez tebe zvuče drugačije, nekako prazno i hladno. Tvoje ime na usnama, ostalo mi ali postalo nedostižno, i nedodirljivo.

Pišem o tebi kao da si postala deo nekog drugog sveta. Možda i jesi, možda si se udala, možda sada imaš nekog novog, zgužvao sam ovo. Besan sam, skrhan, ne nemaš ti nikog. Na samu pomisao ubio bih ga, razbio bih ga ako bi samo ikada zaplakala zbog nekog tamo majmuna. Uh! Aaaa! Nekada smo bili bliski i srećni zajedno, sada si samo senka u mom srcu. Nisam te zaboravio, niti ću ikada, ali moram da idem dalje, bez tebe. Moram da pronađem negde sebe. Gde sam ovo sada ja? Postojim li ili sam i ja iluzija u nečijoj glavi? Ostaće mi misterija.

Naravno, da ne znam kako da vam je dočaram na najbolji mogući način, vi ne znate kako je njen osmeh bio kao sunčev zrak koji probija sve oblake. Sećam se kako bi se smešila, a njene oči bi se sijale kao dragulji. Bila je ta koja je donosila svetlost u moj svakodnevni dosadni, isplanirani život.

tvoja. t. t.

[snoviuniverzuma]

Bilo je savršeno, ali savršenstvo može biti iluzija.

[lifeinbooks]

Sigurnost je iluzija na svim područjima života. Mogu zaključati vrata, ali oluja može odnijeti krov. Mogu paziti na srce i nikad ne pustiti nikoga unutra ali patiti ću zbog osamljenosti. Mogu svakog dana, zbog straha, povlačiti prave poteze, a da me netko izbaci iz igre samo jednim zamahom ruke. Svaka odluka koju donesemo u životu je potez, a protivnik je nevidljiv.

[tijanatasmaric11]

Ne volim te vise, mislim

Al nekako, kada je casa pri dnu

Ukucam tvoj broj,

I cekam

Cekam da kazem sebi:

“Ma jedan je zivot, zovi ga!”

Ali nikada, nikada nisam dosla do tog trenutka.

Mozda ipak nisam bila toliko pijana,

Ili te mozda stvarno nisam volela

Ne volim te vise, mislim…

Ali nekada, kada legnem pored njega

Pozelim da si to ti,

I zamisljam nas kako ne spavamo

Jer smisljamo kakve ce nam boje biti zidovi kuce

I kako ce nam se zvati sin.

Ali, mi nikada, ali stvarno nikada

Nismo ni dosli do tog trenutka

Jer smo uvek legli posvadjani,

Zbog necega sto si ti napravio

Ili zbog necega sto sam ja rekla.

Stvarno, mozda te ipak nisam volela.

Ne volim te vise, mislim…

Ali ponekada, kada vidim neki par

Setim se nas.

Kakvi smo bili na pocetku

Kakvi smo bili sami

Pre nego sto si ti doveo

Nepoverenje

I lazi i sumnju

I nju,

Koja nikada nije trebala biti tu.

U nasoj postelji,

Medju tvojim rukama

I na tvojim usnama.

To stvarno nikada nije bila ljubav.

Nije bila ljubav.

Nije bila ljubav.

Gde te neko ne ceni i ne postuje,

nije ljubav.

Svratim ti ponekad,

Ali ti se nikada ne bih vratila,

Jer moja ljubav nije bila ljubav,

Vec iluzija o ljubavi koju zasluzujem.

Stvarno…

Ne volim te vise,

nikada ni nisam…

Jer da jesam

Pozvala bih

I zidovi bi bili beli

I ime bi bilo Relja

I ona nikada ne bi bila tu

I mi bi bili mi,

Kao i na samom pocetku.

Jebiga.

Stvarno,

Ljubav nema nista sa tim,

Stvarno,

Nikad te nisam volela…

Ne mislim, znam.

Tvoja T

[razdragana]

Ne znam koliko je puta sunce izašlo i zašlo dok sam čekala. U sopstvenom mraku. U kavezu čežnje. U beskrajnom nedostajanju. Prestala sam da brojim koliko sam puta umrla. I koliko me je puta nada oživela. Nada da ti je ipak stalo do mene, držala me je budnom u tom bespuću čekanja. Iluzija me je hranila, ali me je glad za tobom izjedala.

[jelenajt]

Zauvek je zauvek iluzija

[belog-grada-crna-princeza]

Ima neka tajna veza.

Opet temperatura. I to nije ništa novo jer ovo stanje traje već tri ipo godine. Spiritualni učitelji kažu da je bolest lekcija. Pa šta mi to promiče? Šta to u svemu ovome ne shvatam? Kada je deka umro, pre tačno šest meseci, svi smo, uz ogromnu tugu i bol, osetili i olakšanje jer.. bar se više ne muči. Da li je to bila lekcija, njemu? I ako jeste, je li kažnjen što je nije adekvatno savladao? Ljudska bića sve gledaju kroz prizmu nagrade i kazne, drevno uverenje utkano u kolektivno nesvesno kroz ideju o grehu, Raju i Paklu. Šta ako nema lekcije od nekog sveznajućeg i svemoćnog Boga? Šta ako je sve ovo samo nasumično kolo sreće koje nikako da se okrene u tvoju korist? Ja nisam kockar ali gubim... Ne, ne, nama je potrebna kontrola. Ili makar iluzija iste. Bez toga si gotov. Naše pozitivne i negativne misli, naše molitve i stepen u kom pratimo nekih 10 pravila, (a što baš 10?), naša dobra ili loša karma... Ako ćeš Zemaljskije, Ti, tj neki skriveni, tajanstveni deo Tebe zvani Podsvest, koji te gura ka razvoju i celovitosti jer mu je tesno u ovoj psihičkoj realnosti. Ili, položaj zvezda i planeta? Program kompjutera i ništa drugo do (dis)funkcije u kodu? Lepo je, utešno, verovati da si deo nekog višeg plana, da u vrtlogu besmisla ipak postoji smisao. Sa ovim pulsiranjem u slepoočnicama, dok za svaku koščicu u telu imam utisak kao da je lome iznova iz sekunde u sekundu, teško je prepustiti se tim mislima. Pogotovo kad to traje i traje i ne nazire se kraj. Pitam se da li ću živeti tom punoćom kojom je on živeo i odisao, pa kada me u 85. godini jednog popodneva samo ne bude bilo, da li će neka voljena bića na koja sam ostavila neizbrisiv trag ipak odahnuti saosećajno: bar se više ne muči. Ili mi samo sutra neće osvanuti, pa će se oko rake okupiti lica nekih stranih, a poznatih ljudi i žaliti neku koja nikad nisam bila i onu koja nikad nisam postala?

Kad smo kod tih tajnih veza... Sinoć se tuširam u jedan ujutru i najednom na tren ne prepoznajem ni svoje kupatilo, ni tuš kabinu, gledam u svoje šake, a vidim zaseban entitet. I u glavi, brzinom svetlosti, dolazi i nestaje slika: mog beživotnog tela koje izvlače. U tom trenutku, vraćam se u prostoriju, Spotify u pozadini tiho pušta: Oprosti mi pape. Počinjem da plačem iz dva razloga: prvi, jer je šest meseci od kada nema deke. Drugi, jer još jedan od nekolicine ljudi zbog kog ostajem na ovom svetu nikad ne bi oprostio moj odlazak. I tu me prekida, kucanje na vrata. Kaća, jesi li dobro? Nešto si dugo unutra. I ja se naježim od glave do pete.

Ima neka tajna veza...

-Katarina

[adnaae]

Dunjaluk je iluzija.

U samoći sobe u kojoj nešto iščekuješ, otkucavanje sata je najiritantniji i najnepodnošljiviji zvuk koji si u stanju čuti. Šta vrijeme predstavlja?

Dobro ti ide. Nižeš uspjeh za uspjehom, ostvaruješ sve što zamisliš. Mnogo je snova ostvareno. Šta je slijedeće na listi koja nema kraj?

Tijelo ti drhti i pokušavaš se uvjeriti kako je sve dobro. Za sve postoji razlog. Život je lijep. Toksična pozitivnost ili kako već?

Slušaš žubor rijeke koja je odavno odnijela sve brige i jedino što vidiš su ljudi koje voliš. Smijete se i premotavate uspomene. Dan je sunčan i sve je onako kako treba biti.

Pred očima ti se smjenjuju slike osmijeha svih tih dragih ljudi, dok misliš kako proživljavaš svoje posljednje trenutke i kako je ovo posljednji put da udišeš vazduh. Koji je to panični napad u zadnjih nekoliko mjeseci?

(...)

Dunjaluk je prolazan. I ne pripada ti.

A to nije strašno, ni poražavajuće. U tome ionako nije tvoja suština.

Ti si za vječnost. Za Ljubav.

23. septembar '23. | Adna