#gazda voja

[dotkomnecenzurisano]

                                                        aka Zgode i nezgode moje kod gazda Voje

 STEVAN GOJKOV : Od Izvršnog veća Vojvodine do male prodavnice ploča na Podbari kratak je put – samo pređete semafor s najkraćim zelenim svetlom u gradu, prođete pored Radija, pa kroz pasaž gde je bio “Most”, da presečete, onda izađete na Zmaj Jovinu, potom desno i vopra pored “Atrijuma” , te, na kraju, druga ulica desno, četvrta kuća sleva.

Ili, kao u mom slučaju, kad iz rečene pokrajinske institucije (gde sam, vredno je zabeležiti, sledeći put ušao tek pre par meseci,  kad sam išao kod Slavka Vijetnamca po ZBL knjigu) pređete preko noći da radite u STR MAKSIMUM ROKENROL (kako mislim da je bilo zvanično, registrovano ime prodavnice, mada je u logotipima korišćeno i MAXIMUM ROCK’N’ROLL, MAXIMUM RNR, a u svakodnevnom govoru najčešće “Maksimum”, “radnja”, skraćeno “MRR”). E, a to ve se beše slučilo prvog decembra 1991. godine. Potrajalo do kraja novembra 1997. Divna, prosperitetna i berićetna vremena na ovim prostorima, kako je savremena istorija zabeležila.

 (Mira, Aca KBO! i Goja, posle koncerta KBO! na rukometnom igralištu u Dunavskom parku koji je Voja organizovao)

Ne bih baš turao ruku u vatru, ali mislim da je radnja otvorena 1. septembra te devesprve- devesprve,  a ja sam, viđu vraga, taj hepening propustio, verovatno zbog “Smederevske jeseni” i trodnevnog bančenja kod brat Đure fanzinaša. Ipak, sećam se da mi je više njih pričalo da je tom prilikom Gazda Voja priredio zvanicama jedno od svojih legendarnih pijanstava, kad u naletu alkoholne euforije počne da lomi ploče i diskove, ali nekako je sve prošlo okej, a i njegovi ispadi slične vrste kasnije su svima nama koji smo tamo obitavali postali, u najmanju ruku i u nedostatku boljeg izraza, simpatični.

  Elem, osim što mi je obezbeđivao kakvu-takvu finansijsku sigurnost u ono doba (mada, k’o da je i sad mnogo bolje) , “Maksimum” je tokom svih tih šest godina bio i moj nepresušni, dragoceni izvor muzike sa bukvalno svih strana i u svim formatima (setite se poljskih i bugarskih kaseta)  – što je u vreme raspada Jugoslavije, sankcija i kidanja veza sa ostatkom regiona i sveta bilo od krucijalnog značaja –  i, zapravo, dream job za svakog ljubitelja muzike poput moje malenkosti.  O poznanstvima i, ušte važnije,  prijateljstvima koja sam tamo stekao, ne bih ni da počinjem, a i danas, kad bacim pogled na Fejsbuk listu prijatelja, shvatim da je skoro polovina njih (od nekih 500 koliko ih imam) navraćala u radnju ili imala kontakt sa mnom i/ili Voksterom preko “MRR Shopa” (još jedna često korišćena skraćenica).

    (Fotka koju nam je poslao Goja, da ne bude zabune, pošto je potpisana)

Banula bi tamo pokatkad i neka celebrity faca – Dragoljub Đuričić, recimo (bez bubnjara, srećom) – lokalni krimosi da bace oko  (“nema tu ‘leba za vas, mlada gospodo”) ali naše su glavne mušterije prevashodno bili članovi gotovo svih lokalnih,  malih  anderground bendova (plus Kina iz Apsolutno romantično, koji je kod nas godinama kupovao samo Satrijanija), momci iz Eve Braun takođe, divni ljudi iz Subotice (Sherbet Underground i ekipa okupljena oko Dr Fuzza), momci i devojke iz drugih gradova Srbije, Crne Gore (eh, SR Jugoslavijo, SR Jugoslavijo…), braća fanzinaši odasvud, i (u to vreme) retki stranci na proputovanju kroz Novi Sad (jednog takvog zalutalog Amera i njegovu stidljivu drugaricu smestio sam jedne večeri kod kuće na spavanje. Zauzvrat su, za poveću pušlu dinara s mnogo nula, što je njima bila “teška sića”, nas nekoliko domaćih pošteno najeli i napojili, a i granja je tad bilo u izobilju i budzašto).

Nekim od  muzičkih talenata koji su navraćali u radnju Voja je izdao i kasetu ili čak ploču, na svojim etiketama Scorched, Scorned i Start Today Records, dovijajući se oko štampanja vinila i omota, maloprodaje, te distribucije i naplate – pitaj milog Selasiju kako.

#gallery-0-9 { margin: auto; } #gallery-0-9 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-9 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-9 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Sećam se i da su Goblini, nakon što su snimili prvi demo, s našim Novosađaninom Kićom na bubnjevima, došli u moju smenu u MRR pravo iz Peđinog studija na Podbari, željni da što pre čuju snimak na “normalnim” stereo uređajima i zvučnicima.  Preslušavanja demosa lokalnih skupina se podrazumevalo, s obzirom na već pomenuti profil mušterija.

(jedna od legendarskih “poljskih” kaseta)

Godinama kasnije, kada sam čitao i potom gledao “High Fidelity”, video sam romantizovanu verziju onoga što smo mi proživljavali u Novom Sadu, ali cenim da smo se, ako ništa drugo, barem duplo bolje zajebavali i bili fanatičniji u ljubavi prema muzici, upravo zbog situacije u kojoj smo se, ne svojom voljom, našli. A da su se moja i sudbina STR “Maksimum Rokenrol” povezale u neka lepša vremena ili na nekom drugom mestu, verujem da bih i dan-danas sedeo za pultom nekog record shopa, dumajući o tome s kojom pločom ću započeti sledeći radni dan.

Stevan Gojkov, lokalno spadalo

   DAŠKO MILINOVIĆ : Ne pamtim ni koji je bio dan ni koja godina, ali dobro pamtim sam trenutak kada sam prvi put kročio u Maximum. Bilo je neko toplo doba, popodne. Ljuba i ja smo došli da potražimo radnju čije oglase smo nalazili po muzičkoj štampi tih meseci. Pre toga smo samo znali za „Posejdon“ koji je bio u Pašićevoj, iza ćoška. Tamo su bili bootleg bedževi, majice, poljske piratske kaste punka i metala i prodavačica koja nikad nije pojma imala šta prodaje. 

50 koraka dalje nalazila se manja, ali bezbroj puta važnija i bolja radnja i milion puta sam pomislio koliko sam srećan što sam tamo nabasao. Prezirem tekstove o Boljoj prošlosti i sladunjavu, nekritičku nostalgiju, ali ovo je tema koja me itekako dira. I bez ovog poziva da nešto napišem, često sam, sam i sa prijateljima, pričao o značaju MRR-a za moj život. To je bilo ono mesto gde sam stekao prijatelje, saborce i koje mi je umnogome odredilo pravac kretanja kroz život. Meni je pank u temelju i srcu svega što radim. Od svih poslova kojima sam zarađivao za život pa do samog trošenja tog života. A taj i takav, moj pank sam u dobroj meri formirao u MRRu. Tamo sam doživotno upao „u scenu“, zajednicu u kojoj i od koje živim. Nikada neću zaboraviti koliko mi je značilo da moje radove pohvali neko od MRR ekipe, u prvoj meri Goja kojeg sam od prvog susreta smatrao za onog koji kritički i sistematski sagledava stvari. Bio sam dugo „onaj najlmlađi što se pravi pametan“ i osećao sam pankerski ponos zbog toga. Nikada nisam imao problem da iskažem stav i branim ga, ali sam u MRR sredini do kraja i sasvim prihvatio There is no authority but yourself etos. Mi koji tako analitično pristupamo stvarima, tamo smo dobili uvid u svet izdavača, distribucija, klanova, scena, bendova, ideologija i stilova i bili smo u dodiru sa svetom, u potpuno izolovanoj zemlji. 

Random memories – Prvo što sam ikad ugledao u radnji bio je CD DOA – Loggerheads – Prva ploča u polici bila je Misfits – Evilive – Plakat na plafonu tačno kad uđeš – UK SUBS – Prvo što sam snimo na kasetu i jedino što sam platio (posle bilo sve džabe, a Goja dodavao singlove i „odlomke“ sa albuma, uredno iskucavao sve pisaćom mašinom na omot) – Sham 69 – Live in London – Na Spin radiju osvojio CD „Dookie“ od Green Daya i u MRR ga menjao za Alternative Tentacles kompilaciju koja mi je otvorila dalji put u pakao… – Najsrećniji momenat je kada sam pobegao sa poslednja tri časa u maju, u popodnevnoj smeni a u MRR me dočekao tada novi Mighty Mighty Bosstones –  „Let’s face it“ i litra ipo špricera

– Najveći uspeh: Kolektivno odlepljivanje starijih panksa u radnji na Ljubine i moje fanzine i priručnik „Kako postati panker(ka) u 10 lekcija“.

– Poison Idea albumi koje nikad nisam tražio, ali sam ih dobio na B strani svake kasete ako bi (pre)snimatelj bio Zlatko. – Godine u kojima je MRR radio imale su samo leto. Da bi Goja mogao da nosi raskopčane košulje „suncobranke“ i majice bendova ispod…

    MILOŠ VOJNOVIĆ – SCHIMMU : Ima već skoro cele dve decenije kako je Vojislav Voja Žugić prinuđen sticajem životnih okolnosti da digne ruke  od svog (kako će vreme pokazati) životnog dela i zapravo prve sigurne kuće za sve ljubitelje kvalitetne muzike u Novom Sadu a i mnogo, mnogo šire. Kao što smo za sve što koristi naizmeničnu struju zahvalni Nikoli Tesli tako je i baš sve iole važno za kvalitetnu muziku u u gradu od leta 1991.g. u posrednoj ili neposredoj konekciji sa Maximum Rock ‘N’ Rollom. Da, da baš sve, ne preterujem, sviđalo se to nekome ili ne. Sa setom moram da konstatujem da entuzijazam , energiju i beskrajnu upornost koju je gurao Voja kroz Maximum Rock ‘N’ Roll nije imao niko ni pre ni posle njega u gradu, iako ih je puno bilo i ostalo u igri za srebrnu medalju.

  Sad bih trebalo sa nešto probranih reči da iznesem i lični utisak šta je to za mene predstavljao Maximum Rock ‘N’ Roll ? Dugo nisam bio pred tako teškim zadatkom , za mene je to kao da treba Dugu opisati jednom bojom. Zato mi se sviđa što više nas svedoka saučesnika u životu Maximum Rock ‘N’ Rolla iznosi svoje utiske posebno, te ću kao i uvek moći da se prošvercujem sa najneurednijim ličnim sećanjima i eto doprinesem u realizaciji portreta Maximum Rock ‘N’ Rolla, makar kao Rumunija pobedi Antante u Prvom svetskom ratu.

Da krenem od opšteg ka posebnom, za svakoga je period od petnaeste do dvadesetprve godine u životu jedan od najboljih i tu nema nikakve dileme. Lavovski deo svakodnevice u tom životu je bio vezan za Maximum Rock ‘N’ Roll. Ko hipersenzitivna ličnost posebno se vezujem za ljude, prostor i stvari i tim redom sam se neraskidivo vezao za sve ono što je bilo deo Maximum Rock ‘N’ Rolla. Kao i uvek , najteže je bilo sa ljudima ali to samo u početku jer realno sam bio klinac i duduk za hiljadu i jednu stvar i muziku , naravo a sa druge strane nazovi , prodajnog pulta sam krem gradskog panka. Srećom vrlo brzo smo se namirisali i zgotivili i uopšte Voja i Goja su baš imali i drugarski i ultra pedagoški pristup za naloženu balavurdiju. Prostor , prvi put kad sam ušao iz hodnika kroz staklena u crno ofarbana vrata desno unutra, da, to je to, iznad perfektnog samo tako može i sme da izgleda tako nešto , svaki detalj na svome mestu od crnih drvenih kutija za ploče ušrafljenih u zidove do plakata na plafonu haotično polepljenih nalepnica bendova i izdavačkih kuća. Stvari, za većinu njih bi pravi termin bio relikvije jer kako drugačije nazvati običan crnobeli plakat A3 formata u koji piljiš danima kao tele u šarena vrata i sa garesima pričaš kako bi voleo da ga imaš kući. Naravno, na prodaju je bilo i stvari koje ni u ludilu ne bi pazario, ali od nečega je moralo i da se živi, jer od toga što te kuju u zvezde se ne plaćaju računi.

  S ove distance Maximum Rock ‘N’ Roll je bio : internet pre interneta , zborno mesto , sklonište od ratova devedesetih , sveta reka Gang u kojoj se kupaju svi , oaza inteligentnih i  duhovitih ljudi , duh vremena, dah života , beskrajna galaksija , tribina za uvek otvorene diskusije o kvalitetu bendova, albuma, fanzina , piva, filmova , mesto sećanja, glavni junak mnogih tračeva i anegdota. Najjednostavnije rečeno, Maximum Rock ‘N’ Roll je baš onaj ključni momenat od kog grad u tom periodu može s pravom da se naziva gradom. Bez njega bi bio samo učmala naseobina, palanka ili kasaba, kako je već kome milo.

Prva moja porcija duševne hrane  u  Maximum Rock ‘N’ Rollu je bila: D.O.A “Let’s Wreck The Party” LP , kasete “Beogradska hronika” 2 i 3 i prvi broj beogradskog fanzina “Sad To Be” sve upakovano u brendiranu čuvenu žutu MRR kesu. Kad mi je Goja još i kesu dao osećao sam se  bar kao da mi je još jedno izdanje poklonio. Umalo nisam reagovao kao Keva iz filma “Majstori , majstori” u stilu – nemojte ljudi, mnogo je. Poslednja tura u kafani je bila podosta nakon fajronta, maja 2002.g. zove me jedno veče Žugić da siđem ispred ulaza i poklanja mi ko zna odakle izbunarene diskove The Bollweevils “Our Disease Is Spreading“  Dr. Strange promo copy , V/A „Stronger Than Ever“ Burning Heart records promo copy , DYS „Fire & Ice Wolfpack“ i kasete J Church „The Drama Of Alienation“ , Red Aunts „#1 Chicken“ i Snuff „Flibbiddydibbiddydob“.

 IGOR TODOROVIĆ ZGRO : Bilo je to tokom leta 1991. dok se još uvek nije jako zagovnalo u zemlji i dok smo još uvek slali novce u koverti i naručivali ploče i majice (Gemma, X Mist, Frontline, We Bite…) Svu ušteđevinu trošio sam samo na ploče, kasnije i na diskove. Sećam se da sam za otvaranje Maximuma saznao bukvalno par dana pred taj veličanstveni čin. Voleo bih da neko zna tačan datum kada je prodavnica otvorena i da se upiše u kalendar kao crveno slovo! Ne zajebavam se, to je jedan od najbitnijih datuma u istoriji novosadske punk/HC scene definitivno. Prvo sam bio šokiran činjenicom kako je moguće da sam tako kasno čuo da će se otvoriti jedna takva prodavnica u gradu, ali sam posle skontao da bih verovatno odlepio da sam znao, recimo, mesec dana ranije obzirom da sam od momenta dobijanja informacije pa dok se radnja zvanično nije otvorila bukvalno kampovao u Skerlićevoj. Veče pred samo otvaranje dok su se ploče slagale u rafove, Ljuba i ja smo računali koliko nam novaca treba za sutradan. Na dan otvaranja nas dvojica smo kupili bar deset ploča. Bilo je tu svega, od Husker Du, Nomeansno, All, Descendents,… Kasnije su redovno stizali i naslovi sa Taanga, Epitapha, Fat Wrecka…

Slična euforija vladala je i kada je dve godine nakon otvaranja prodavnice gazda Voja izdavao prvi album Athiest Rapa na kaseti. Kasnije, kada se ozbiljna ekipa uključila u rad fanzina Tri drugara, Maximum RnR je bukvalno bio baza u kojoj smo se okupljali, gomilali materijal i odatle delovali… Radnja je šljakala punom parom pet-šest godina (mada je zbog rata, raspada zemlje i sankcija do ploča bilo sve teže doći pa se prešlo na bugarske kasete), kada ju je preuzeo Teča, tadašnji menadžer Atheista samo što po meni to više nije bilo to… U zemlji ništa nije funkcionisalo pa je tako i jedna takva prodavnica bukvalno pojela sama sebe.

   To bi nekako bilo to, neki ljudi koji su bili bitni za funkcionisanje ove jedinstvene radnje u Novom Sadu, a verovatno i mnogo, mnogo šire, nisu bili dostupni za izjavu ili nisu hteli da razgovaraju na tu temu, a neke sam jednostavno prevideo i izvinjavam im se. Moglo se još što-šta napisati, ali, smatram da bi otišao u krajnost, počeo da dosađujem i onima kojima je ovaj, takoreći, omaž MAKSIMUM ROKENROLu simpatičan i sve bi bilo kontra-produktivno. To vreme i TA radnja se neće vratiti, ali će sigurno biti jedna od destinacija koju ću rado posetiti čim izume vremeplov (a lično mislim da je taj trenutak blizu).

Zoran Popnovakov aka POŠTAR POPICA

      Godine koje su pojeli pankeri (MAXIMUM ROKENROL part 3)                                                         aka Zgode i nezgode moje kod gazda Voje  STEVAN GOJKOV : Od Izvršnog veća Vojvodine do male prodavnice ploča na Podbari…

[jollycherryblossomwombat]

PET: Neprijatelj uzvraća udarac!

Gledali smo devetu epizodu serije "Pet" - ukoliko vi niste, znajte da slede spojleri.   U prethodnoj, osmoj epizodi serije na RTS-u, stvari su eskalirale u kolibi kada se usred noći pojavio naoružani Voja i obavestio Pigija da je neprijatelj blizu, kao i da će se on pozabaviti njima dok oni beže - što uspešno i čini. U devetoj epizodi, zatičemo devojke kako se raduju jer poslovi idu po planu. Katarina se nalazi na ručku sa Bojanom, bivšim mužem i govori mu da je dala otkaz u banci, a on je pita šta se desilo. „Posle svega nisam prestala da te volim“, govori mu ona, a on joj odgovara da mu kaže šta joj treba i da ga ne „zaje**va“. Topić, pokvareni policajac, dobija paket na kućnu adresu i pažljvo ga otvara da bi u njemu našao paketiće sa odsečenim prstima. Ovo odnosi načelniku, koji kaže: „Izgleda da smo ubili pogrešnog Sekulića“, što znači da je paket od Voje. U jednoj redakciji, novinarka Ana odnosi uredniku informaciju da je 97 humanitarnih akcija odjednom ugašeno. „Neko je iskeširao 12 miliona evra za sve. To je priča, hoću da saznam ko je. Neko je pomogao bolesnoj deci i rešio jad i patnju.“ Urednik joj odobrava da „juri priču“. Aleks odlazi kod „gazda Đorđa“, nekadašnjeg prijatelja njenog pokojnog oca da mu kaže da nikada nije zaboravila sve što je uradio za njih. „Treba mi pomoć“, govori mu ona na kraju, ali ne saznajemo šta je to što je tražila, samo da je pristao. Kasnije dogovara sastanak sa Srđanom i upozorava ga da će ga prebiti ako ispali. Međutim, Aleksandra ispaljuje njega. Sonja i Suvi su uspeli da sakupe sve potrebne potpise i vraćaju se kolima nazad ka gradu kada ih zaustavlja policija na putu. Grubo im naređuju da izađu iz vozila i traže im dokumentaciju. Kada Suvi pokušava da sazna što su ih zaustavili, ne dobijaju odgovor, ali ih puštaju da nastave dalje. Nina se vraća na Dorćol sa celom ekipom i devojke se spremaju da se nađu, ali nešto nije kako treba. Sonji i Suvom prave još jednu zasedu, ovaj put maskirani muškarci koji ih vezuju i stavljaju vreće preko glave, i odvoze u kombiju. Vidimo da su u pitanju načelnik i Topić koji ih odvode u napušteno skladište. Tamo zatičemo vezane i Tili i Aleksandru i Katarinu. „Vidi, imamo dogovor ovde. Niko ne priča dok mu se ne da reč“, upozorava je policajac. „Natalija, Aleksandra, Katarina i ova lutka je Sonja. Nisam ja vas uvalio u ovo, znate kome da zahvalite“, dodaje. „Biću kratak. Ko smo mi, to nije bitno. Bitno je zašto ste vi ovde. Sa Ninom Sekulić izgleda nema drugog načina. Daćemo joj rok do sutra u ovo vreme da uradi ono što mi tražimo, a ako bude sarađivala vi ste slobodne. A, ako odbije saradnju, nažalost...“, govori načelnik. Nina odlazi na piće sa Mičijem i Pigijem, gde konstatuju da nema vesti od devojaka i da su nedostupne. Pigi je uverava da će doći. I dok one nisu tu, stvari koje su zakuvale i usluge koje su zatražile su pred izvršenje. Bojan, Kaćin bivši, snajperom prati kolonu automobila koja se približava kafiću gde je Nina, a tu vidimo da sedi i gazda Đole sa naoružanim momcima. Bojan prebrojava desetoricu i sprema municiju. Pojavljuje se i neplanirano Đole Prada (Aleksandar Radojičić) koji iznenađen pozdravlja Pigija, nesvestan šta se dešava i da mu leđa stoje neprijatelji, a onda beži „da ne smeta“. Inspektor Topić dolazi do Pigija i pozdravlja okupljene, a onda poziva Ninu da uđe u automobil gde neko želi da razgovara sa njom. Tamo je dočekuje načelnik, a onda joj pokazuje sliku njenih vezanih drugarica. Tu sedi i Mali, koji joj govori da ima 24 časa da izvrši prenos rudnika. Topić joj na odlasku daje kutiju, da uzvrati poklon, a možemo da pretpostavimo na osnovu Ninog izraza lica da u njoj nije cveće. Let's block ads! (Why?)

[dotkomnecenzurisano]

 Devedesetih godina prošlog veka se i pored silnih ratova, ničim izazvanih sankcija, bombardovanja i inflacija, ipak rado sećam. Verovatno veliki upitnik stoji iznad vaših glava i pitate se da li sam sasvim normalan ? Imam neke vrlo dobre argumente da vas ubedim u to –  poslednje decenije dvadesetog veka zaposlio sam se u firmi u kojoj i danas radim, oženio sam se ženom koju volim, dobio dvoje dece koje mi povremeno jedu džigericu, ali, generalno, mogu da budem ponosan na njih, jer su , evo, već postali ljudi…

Skerlićeva 7 danas

…I sećam se ( Ja, sjećam se !! ) malene radnje u Skerlićevoj ulici broj 7. To vam je ona ulica desno iz Pašićeve, jedna pre Matice Srpske. Ta radnja je bila sve što sam sanjao i sve što sam dobio na javi. To je bio moj hram, rudnik zlata, moj izvor novoga, stecište istomišljenika i ljudi sličnog muzičkog ukusa. Ta prodavnica se zvala „MAXIMUM ROKENROL“ ( po kultnom engleskom punk časopisu / fanzinu) i držao ju je gazda Voja Žugić, punk rock pregalac / fanzinaš i čovek koji je zaslužan za pregršt dobrih ploča, diskova i kaseta, gomile fanzina i časopisa koje sam kupovao, sakupljao i upijao svaki ton, svaki stih i svaku reč iz njih.

Voja Žugić je kriv za to što sam veliki deo teško zarađenog novca, umesto da nosim kući, porodici, ostavljao u prodavnici, željan nove muzike, priče sa drugarima, dobrog zezanja kojeg, odgovorno tvrdim, retko gde u gradu , a i šire, je bilo tog kvaliteta i u tom obimu. Gazda Voja je bio čovek sa , verovatno, nekom vrstom bipolarnog poremećaja, jer su njegova stanja duha išla od totalne depresije do euforije ogromnih razmera, u zavisnosti od metereoloških prilika, nivoa adrenalina u krvi i broja popijenih piva toga dana, mada je i rakija dolazila u obzir. Bez obzira na to, moje mišljenje je da bi se na tom mestu, ispred ulaza u pasaž Skerlićeve broj 7, trebala izliti bar bista u spomen čoveku koji je najzaslužniji za (dobar) muzički ukus velikog dela jedne generacije.

 Prvo što mi pada na pamet kad se setim mog prvog susreta sa radnjom je ogroman (tako mi se bar sada čini) pult sa providnim staklom ispod kojeg su bili redovi bugarskih i poljskih kaseta, kasnije i subotičkih koje je snimao Mario, uglavnom metalskih bendova pitoresknih naziva Suffocation, Defecation, Immolation, Incatation :), tj. takva je bila moja percepcija, jer me je tada uglavnom zanimao taj deo undergrounda. I sve sam ja to  morao da imam, ljuti metalac, željan čvrstih rifova i besnih vokala, duplih bas bubnjeva i besmislenih tekstova o smrti i satanizmu. Iza pulta je sedeo uglavnom, blago nasmešeni i ljubazni, tada poznanik, danas moj prijatelj, Goja, legenda novosadske punk i HC scene uvek spreman da nekim savetom pomogne ili uputi potencijalnog kupca šta je to najbolje što bi mogao da kupi ili barem posluša. Bilo je davanja kaseta i na revers, puštanja treće stvari sa B strane, premotavanja na početak pesme i sličnih izvršavanja želja kupaca. Sasvim normalno, jer to nije bila obična prodavnica. To je bilo mesto gde su se okupljali – DRUGAČIJI. A ja sam bio ponosan što sam bio deo njih. Isprva su malo potcenjivački gledali na moju dugu kosu (koju sam kasnije i skratio, pa pod stare dane ponovo pustio) ili na gornjak sa prišivačima i majice sa aplikacijama death metal bendova. Vrlo brzo su me prihvatili kao sebi ravnoga i dovoljno različitog od onog što je tada važilo za normalno, pa sam postao deo tog miljea, alternativnog, pankerskog, rokenrolerskog…

…Na drugi pogled, sećam se polica sa diskovima, originalima, izdanja kultnih izdavačkih kuča kao što su Amphetamine Reptile, Alternative Tentacles, Sub Pop, Bad Taste Records, Dischord, Epitaph, Fat Wreck i gomila drugih tada za mene isprva nepoznatih, a kasnije itekako omiljenih. I dan-danas neke od diskova slušam na mom plejeru, nekima se izgubio trag, a desetine, možda i stotine kaseta koje sam kupio u MAXIMUMU sam kasnije prodao, onako sve đuture uz moju tadašnju kolekciju i za dobijene pare kupio svoj prvi kompjuter. U toj radnji sam upoznao gomilu ljudi, kasnije se sa nekima i sprijateljio, kratko vreme čak i radio u njoj (gazda Voja me isplaćivao u kasetama i diskovima, a ne u novcu), jedno vreme sam i pisao za verovatno najbolji fanzin ( kratko vreme pravi časopis) tog vremena, „Tri Drugara“ .

Tamo sam, može se reći, proširio svoje vidike i izgradio svoj muzički ukus i pored metala zavoleo i neke pank (pogotovo Bad Religion, Millencolin i Snuff) i HC bendove ( za to je već kriv Zgro, koji me je tovario kilogramima diskova od kojih najradije pamtim Earth Crisis, Ignite i Judge) , otkrio industrial pravac ( naročito Pitch Shifter, GGFH i Die Krupps), otkrio i danas omiljene Helmet, Neurosis, Mudhoney, popio dosta piva (koje odavno ne pijem), proslavio rođenje oba deteta, upoznao mnogo muzičara tadašnje više nego jake novosadske scene (neki odavno nisu među živima, moram pomenuti makar Zorana Zarića Zareta i Ljubišu Georgijevića Ljuxa, legende koje su prerano otišle), momke iz Goblina, Six Pack, Eve Braun i mnogih drugih tada poznatih bendova, Zdenka Franjića, čoveka koji stoji iza etikete „Slušaj Najglasnije“ i koja nam je donela neverovatan broj autentičnih underground remek dela. I na treći pogled, sad već užaren i unezveren, pamtim duboke drvene kutije sa lepo poređanim LP pločama, u kojima se nalazilo pravo blago sa kompletnom diskografijom Ramonesa, Clasha ili Misfitsa. Bilo je tu i retkih singlova, ploča, pa i diskova donesenih na komisionu prodaju. Uvek je u hodniku bilo nekih ljudi koji su dolazili da nađu svoje društvo (da sam iz Sarajeva, rekao bih „svoju raju“) ili klinaca koji su se prebrojavali da vide imaju li dosta za neki singl ili kasetu ili čak nekih kreatura koji su jednostavno, morali da budu tu. Sve mi to sada izgleda idilično, nekima koji su zalutali u radnju sve je to bilo previše haotično, neobično, čak i jezivo. Kako kaže jedan stari šlager „ Pamtim samo sretne dane“ pa tako i MAXIMUM ROKENROL stavljam u jedan od najlepših perioda svoga života, mada on odistinski to nije bio, jer on zaista zaslužuje onu sočnu psovku najpoznatijeg novosadskog kantautora „ Ma, jebite se, devedesete ! „

Još jedan segment gazda Vojinog entuzijazma i ništa manje važan, je bila njegova izdavačka kuća Scorned za koju su prvi album “Maori i Crni Gonzales” u vidu kasete izdali, sada već veterani, Atheist Rap. Vrlo brzo, promenio je ime u Start Today Records i kroz njen rad je izvlačio iz bunara neke nove, talentovane bendove, ali i davao vetar u leđa već relativno poznatim sastavima kao što su bili obrenovački Oslobodioci (iliti The Liberators) i kragujevačke punk legende KBO!

Već kada mi je prvi put na pamet pala ideja da ovaj članak bude omaž najboljoj, najpopularnijoj i najkultnijoj muzičkoj prodavnici s kraja prošlog veka odlučio sam da u njega uključim i neke ljude koji su u nju kao i ja dolazili redovno i bili deo inventara. Neki ljudi fale jer ih jednostavno nisam pronašao ili ih se (sic!) nisam setio, neki nisu hteli da odgovore na pitanje, a ja nisam hteo da navaljujem. Zato u drugom, a sudeći po odzivu i trećem delu ovog članka, možete pročitati i njihov lični odgovor na jedinstveno pitanje : „Šta je vama značio „MAXIMUM ROKENROL“ ?

MAXIMUM ROKENROL – kada su i Devedesete bile DOBRE GODINE !  Devedesetih godina prošlog veka se i pored silnih ratova, ničim izazvanih sankcija, bombardovanja i inflacija, ipak rado sećam.