#pasaž

[draganadimitrijevic]

Čavketov pasaž Beograd @ Dragana Dimitrijević

[bosforski]

Pasaž u Beogradu sedamdesetih

[izdavanjenekretnina]

Lokal Izdavanje Centar - Sigma Nekretnine - NEKRETNINE ZA IZDAVANJE

[cpbhomes]

[80s-reject]

oh pasaž, probably the ugliest building in all of tuzla

[asweetjane]

Crtice iz šetnje 2

Zavirujem u još jedan pasaž i malu radnju sa pletenim stvarima. Ulazim i dva puta govorim “dobar dan”, da bi se nakon drugog puta promolile dve plave glave, zanete u poslu. Ima mnogo divnih stvari, ali pitam za jedan uramljen goblen ruže, neobičan i jedinstven. Žena sa naočarima na nosu mi govori da sam prva koja pita za te slike. “Dve hiljade”, kaže, a ja vidim na goblenu iznad cenu od tri hiljade dinara. Skupo je, a već sam se vezala za tu čudnu ružu. Beba radoznalo posmatra. 

Žena je i dalje iznenađena što sam pitala baš za taj goblen, pa me upita da li se bavim nečim sličnim. “Ne”, odgovaram, “nego moja ćerka se zove Ružica”. Žena stane iznenađeno i pogleda sa osmehom drugu ženu. “Evo dve Ružice ovde! Sad nas ima tri. I to obe imamo muža koji se zove Darko”.

Uživam da slušam, a teško se odlučujem da progovorim, pa samo tiho spetljam kako ću je morati čuvati od dečačića sa tim imenom. Razmišljam o tome kako sam upravo ovo htela: običan, topao ljudski razgovor, jednostavan i usputan, a opet drag.

Ponete osećanjima, dogovaramo se da uzmem goblen za hiljadu dinara. Čujem kako govori drugoj ženi da je radila taj goblen petnaest sati, ali ga ionako “niko neće”. Dok ga pakuje, govori mi o svom poreklu iz Bosne, da bih se i ja nadovezala na to. “Svet je mali”, razmišljam. “Baš je mali”.

Ponekada izgleda tako ogromno.

Dok me pozdravlja, žena mi kaže da dođem opet u njihovu radnju. Nešto mi govori da zaista tako misli. Srećna sam, i stavljam onaj kamen sa bubamarom u papirnu kesu na kojoj piše “Pletkarenje”.

Nasmejana odlazim u Dunavski park i sedam na prvu čitavu klupu koju vidim. Posmatram ljude kako prolaze i hranim malu koja se unervozila. Prolaze tri lepe devojke, devojčice, i ja čujem odgovor jedne na pitanje: “A šta ti rade mama i tata?”. “Mama mi je nastavnica srpskog, a tata je nastavnik geografije”. Jedna od devojčica odgovara: “Znaš kad bih ja volela da su mi roditelji....” Ostatak ne čujem, jer odlaze, ali ga znam. Razmišljam koliko je smešno to što je rekla, jer sam ja buduća nastavnica srpskog, i majka. Stvari koje čujemo i vidimo u prolazu nikada nisu slučajne.

Prolaze zatim tri mladića, jedan od njih glasno govori novosadskim naglaskom. Drogirani su. Žalosno su obučeni, žalosno hodaju, žalosno su nesvesni. Pitam se šta bi mogli da urade tako, iz čiste obesti i dosade. A možda nisu sposobni da urade stvarno bilo šta.

Nedugo potom prolaze troje mladih koji izgledaju čudno i siromašno, a mršavi tamnoputi momak sa “Nike” majicom i duksericom oko struka, naginje flašu soka i pije. Deluje ljuto. Posmatram njegove tetovaže i ugledam na ruci veliki krst. Smešno mi je to. “Tako tipično”, pomišljam.

Gledam decu, lepe majke i porodice koje nisu odavde. Gledam devojku koju drugarica fotografiše, a kada vidi da je posmatram, govori joj: “U redu, dosta je”. Koja od nas to nije uradila iz nekog naučenog stida?

Ustajem sa klupe uskoro i na ulasku u park ugledam dve devojke, srednjoškolke, jedna od njih je izrazito krupna, a nosi kratku majicu i šorc iz kojeg joj ispada zadnjica. “Love yourself” shvaćeno na pogrešan način. Nekusno, vulgarno i žalosno. I to ne zato što je krupna.

Nebo postaje sve lepše i lepše, a beba lagano naginje glavu ka mojim grudima. Spava joj se. Pre nego što stignemo do stana, opusti se i zaspi, a ja je gledam i ljubim tako usnulu.

Kada se vratim u stan, shvatam da se moj goblen s ružom i crnim ramom ne uklapa nigde. Stavljam ga ipak pored televizora kao podsetnik šta je zaista najvažnije. Buka spoljašnjeg sveta, buka televizora, buka misli, često učini da zaboravim/o.

Srećna sam. Posle dugo vremena želim da pišem.

[misternikola]

Zavirujem u još jedan pasaž i malu radnju sa pletenim stvarima. Ulazim i dva puta govorim “dobar dan”, da bi se nakon drugog puta promolile dve plave glave, zanete u poslu. Ima mnogo divnih stvari, ali pitam za jedan uramljen goblen ruže, neobičan i jedinstven. Žena sa naočarima na nosu mi govori da sam prva koja pita za te slike. “Dve hiljade”, kaže, a ja vidim na goblenu iznad cenu od tri hiljade dinara. Skupo je, a već sam se vezala za tu čudnu ružu. Beba radoznalo posmatra. 

Žena je i dalje iznenađena što sam pitala baš za taj goblen, pa me upita da li se bavim nečim sličnim. “Ne”, odgovaram, “nego moja ćerka se zove Ružica”. Žena stane iznenađeno i pogleda sa osmehom drugu ženu. “Evo dve Ružice ovde! Sad nas ima tri. I to obe imamo muža koji se zove Darko”.

Uživam da slušam, a teško se odlučujem da progovorim, pa samo tiho spetljam kako ću je morati čuvati od dečačića sa tim imenom. Razmišljam o tome kako sam upravo ovo htela: običan, topao ljudski razgovor, jednostavan i usputan, a opet drag.

Ponete osećanjima, dogovaramo se da uzmem goblen za hiljadu dinara. Čujem kako govori drugoj ženi da je radila taj goblen petnaest sati, ali ga ionako “niko neće”. Dok ga pakuje, govori mi o svom poreklu iz Bosne, da bih se i ja nadovezala na to. “Svet je mali”, razmišljam. “Baš je mali”.

Ponekada izgleda tako ogromno.

Dok me pozdravlja, žena mi kaže da dođem opet u njihovu radnju. Nešto mi govori da zaista tako misli. Srećna sam, i stavljam onaj kamen sa bubamarom u papirnu kesu na kojoj piše “Pletkarenje”.

Nasmejana odlazim u Dunavski park i sedam na prvu čitavu klupu koju vidim. Posmatram ljude kako prolaze i hranim malu koja se unervozila. Prolaze tri lepe devojke, devojčice, i ja čujem odgovor jedne na pitanje: “A šta ti rade mama i tata?”. “Mama mi je nastavnica srpskog, a tata je nastavnik geografije”. Jedna od devojčica odgovara: “Znaš kad bih ja volela da su mi roditelji….” Ostatak ne čujem, jer odlaze, ali ga znam. Razmišljam koliko je smešno to što je rekla, jer sam ja buduća nastavnica srpskog, i majka. Stvari koje čujemo i vidimo u prolazu nikada nisu slučajne.

Prolaze zatim tri mladića, jedan od njih glasno govori novosadskim naglaskom. Drogirani su. Žalosno su obučeni, žalosno hodaju, žalosno su nesvesni. Pitam se šta bi mogli da urade tako, iz čiste obesti i dosade. A možda nisu sposobni da urade stvarno bilo šta.

Nedugo potom prolaze troje mladih koji izgledaju čudno i siromašno, a mršavi tamnoputi momak sa “Nike” majicom i duksericom oko struka, naginje flašu soka i pije. Deluje ljuto. Posmatram njegove tetovaže i ugledam na ruci veliki krst. Smešno mi je to. “Tako tipično”, pomišljam.

Gledam decu, lepe majke i porodice koje nisu odavde. Gledam devojku koju drugarica fotografiše, a kada vidi da je posmatram, govori joj: “U redu, dosta je”. Koja od nas to nije uradila iz nekog naučenog stida?

Ustajem sa klupe uskoro i na ulasku u park ugledam dve devojke, srednjoškolke, jedna od njih je izrazito krupna, a nosi kratku majicu i šorc iz kojeg joj ispada zadnjica. “Love yourself” shvaćeno na pogrešan način. Nekusno, vulgarno i žalosno. I to ne zato što je krupna.

Nebo postaje sve lepše i lepše, a beba lagano naginje glavu ka mojim grudima. Spava joj se. Pre nego što stignemo do stana, opusti se i zaspi, a ja je gledam i ljubim tako usnulu.

Kada se vratim u stan, shvatam da se moj goblen s ružom i crnim ramom ne uklapa nigde. Stavljam ga ipak pored televizora kao podsetnik šta je zaista najvažnije. Buka spoljašnjeg sveta, buka televizora, buka misli, često učini da zaboravim/o.

Srećna sam. Posle dugo vremena želim da pišem.

[dotkomnecenzurisano]

Sex (Pistols) & Drugs(tor) & (Maximum) R’n’R (MAXIMUM ROKENROL part 2)

Sex (Pistols) & Drugs(tor) & (Maximum) R’n’R (MAXIMUM ROKENROL part 2)

    SLAVKO MATIĆ : Današnjoj omladini, što se okuplja oko svojih hladnih cyber ognjišta zvanih društvene mreže, svakim danom je sve teže i teže objasniti kako je, skoro do prekjuče, bilo mogućno viđati se, prepirati, razmenjivati iskustva, knjige i muzikuuživo u 4, 6, 8 ili više očiju, bez realnih opasnosti i trajnih  posledica. Dovoljno je bilo naći nekakav-ikakav prostor, ispuniti ga nosačima…

[ladiscribus]

U lađi se lako zaljuljaš - Lodz

Povratak u ovaj grad nakon točno 15 i pol godina. Puno toga se promijenilo od kada sam zadnji put bio ovdje. Łódź, evo da napišem ispravno na poljskom, baš onako kako se i piše, vjerovatno na najtežem jeziku na svijetu. U prijevodu brod ili lađa. Poznat je kao industrijski grad u kojem se najviše proizvodio tekstil.. I tada je ostavio dubok pečat u ovom gradu kada su se brojne familije obogatile na račun te velike proizvodnje. U to zlatno doba izgradile su se brojne zgrade, vile, ljetnikovci, palače, uglavnom u klasicizmu i secesiji. Prije 16-tak godina, te lijepe osebujne građevine u centru bile su u dosta lošem stanju, oronule fasade, vlažna i zapuštena unutarnja dvorišta.. Danas je to neka druge priča.. Fasade na starim zgradama u centru su 90% obnovljene i to uglavnom povlačenjem sredstava iz europskih fondova ili već neke druge kombinacije i ulaganja.. Van užeg centra grada, puno zgrada je jednostavno srušeno te su napravljene nove zgrade, bez puno filozofiranja.. Skoro da više i ne prepoznajem ovaj grad koji je na mene ostavio dubok emocionalan trag.. Trebao sam još jednom doći ovdje, vidjeti, osjetiti, pomirisati.. Kapitalizam i komercijala, kao brat i sestra drže se za ruku u ovom gradu.. EU donijela im je regule i pravila, red i organizaciju. Svi čekaju na semaforu dok se ne upali zeleno, i nitko ni za sekundu prije stupa na zebru.. Osim mene.. Navodno su kazne za takav prekršaj dosta visoke, što sam saznao poslije pa nakon tog saznanja, nisam ni ja više tjerao mak na konac. Policija uvijek negdje čuči i gleda.. Nema više lokanja po cestama i javnim površinama.. Alles verboten! Podsjeća me na neka prijašnja vremena kada su svijetom vladali neki strašni ljudi i ostavili neke stravične posljedice iza sebe.. Pa gdje je nestala poljska individualnost, improvizacija i snalažljivost?

No žene su i dalje lijepe, predivne i vitke, a muški zajebani i oprezno dozirani u razgovorima.. Ako negdje možete vidjeti mrtve pijane mlade beskućnike, koji bauljaju po danu i ispijaju ostatke piva po terasama , to je ovdje.. Očigledno je dugotrajnost radničkog života, ostavila duboke ožiljke u glavama muškaraca koji traže utjehu u votki i pivi.. A alkohol je ponekad prividan izlaz iz mukotrpnog radničkog načina življenja..I to baš pričam ja :) ..

Lako se ovdje zaljuljat, prije 16 godina ljubavno, a sada alkoholno. Vodka ja na tapeti i na dnevnom redu, a pivo da se otrijezniš od votke..

Jedna od najdužih komercijalnih ulica u Europi. Piotrkowska ulica.. Ako želiš turistički posjetiti Lodz, trebaš samo doći na ovu ulicu i sve što trebaš vidjeti je ovdje ili malo pored nje.. Prelijepe stambene zgrade, vile, palače s obnovljenim pročeljima zagolicale su moje oči. Najljepše je u sumrak kada se počne paliti ulična rasvjeta i narod izlazi u šetnju. Mladi, stari, djeca, biciklisti, romobilisti, policija, svi su vani. Imam osjećaj da je cijeli Lodz izašao napolje u šetnju da udahne svjež zrak. Barovi, pubovi, restorani s velikim izborom strane kuhinje, dućani, pasaži, crkve, fontane, i puno različitih zanimljivih statua nižu se uzduž cijelog komercijalnog dijela Piotrkowske ulice. 

Meni jedan od najinteresantnijih pasaža je Pasaż Róży. Napravljen je na fasadi zidova u dvorištu nekadašnjeg hotela Polski. Zidovi su prekriveni mozaikom ogledala i tako se svjetlo isprepleteno lomi i daje ovom dvorištu jedan neobičan, zanimljiv, duhovit i misteriozan štih. Na trenutak sam se osjećao kao Bruce Lee u filmu "U zmajevom gnijezdu", kada na kraju filma mlati ultimativnog zlikovca u sobi punog ogledala. Arhitektonska koža slična je mrežnici - tkivu koje oblaže unutrašnjost oka. Róża je kćer umjetnice Joanne Rajkowske koje izradila ovaj projekt. Oporavljala se od bolesti retinoblastoma, raka oka. Postepeno bilo je jasno da će uspjeti progledati, a ovaj pasaž zapravo predstavlja jedno putovanje od neviđenja do viđenja.

Pasaz Rozy

Za romantične šetnje najidealniji su brojni parkovi, naravno podrazumijeva se da imate nekog povesti u šetnju.. Obično se unutar njih nalaze mala jezera, oko njih splet uređenih staza i zasađeno cvijeće koje daje šarenilo i dodatnu draž..

Park Reymonta w Lodzi

Stawy Jana je jedno od mjesta koje sam vidio među prvima još prije 17 godina. Danas je jezero preuređeno u sportsko-rekreacijski centar s šetnicom oko jezera i drvenim klupicama za predah.

Park Adama Mickiewicza

Park Helenow

Park Zrodliska I

No za vidjeti neke druge stvari ipak je potrebno krenuti još malo dalje van centra.. Kao na primjer spomenik žrtvama lodzskog geta, uglavnom Židovima i Romima, koji su prisilno dovedeni ovdje za vrijeme nacističkog režima. Bio je to drugi najveći geto po svojoj veličini za vrijeme okupacije Njemačke, odmah iza varšavskog geta. Lodz Geto je poznat i pod nazivom Litzmannstadt geto, jer su ga tako Nijemci prozvali, kao i cijeli grad Lodz po njemačkom generalu Karlu Litzmannu. Lodzski Geto trajao je duže od ostalih geta, točnije 1940. -1944, najviše zbog svoje solidne produktivnosti. Geto je bio pretvoren u veliki industrijski centar u kojem su se proizvodile uniforme, odjeća, drveni i metalni predmeti, električna oprema, i to sve za potrebe njemačke vojske. Radni i životni uvjeti su bili jako teški, umiralo se od gladi i zaraznih bolesti, a od 1942. počele su i deportacije u koncentracijske logore smrti Chelmno (Kulmhof) i Auschwitz Birkenau. Preživljavanje u getu, ponajviše je ovisilo o radnoj sposobnosti.

1939. u Lodzu je živjelo oko 34% Židova (233 000 stanovnika). Oko 210 000 Židova prošlo je kroz lodzski geto, od toga je ostalo samo 877 kada su Sovjeti stigli, dok je oko 10 000 Židova preživjelo holokaust negdje drugdje.

Geto je imao svoju vlastitu valutu, marka lodzskog geta, koja se mogla koristiti isključivo samo u getu, a niti se mogla mijenjati za druge valute. Stanovnici geta bili su tako prisiljeni mijenjati svoj stari novac i bilo kakve dragocjenosti za marku geta. Korištenje drugog novca u getu bilo je kažnjivo smrću. To je bio vrlo efikasan način da se Židovima oduzme imovina i spriječi ih od bijega iz geta. Jedna marka geta dijelila se na 100 pfeninga. Dizajn najranije kovanice od 10 pfeninga podsjećao je na Reichspfennig Trećeg Reicha. Završni dizajn sadržavao je Menoru i Davidovu zvijezdu.

Danas je ovdje na rubnom dijelu nekadašnjeg geta postavljen spomenik od jedne kule s dimnjakom i tunela u kojem su postavljene memorijalne i edukativne table za razdoblje 1939.-1944. Opisuju događaje za vremenski period od početka fašističkog režima do zatvaranja geta, to jest likvidacija geta, vrijeme velike patnje i pogiblje židovskog naroda, Roma i Poljaka neistomišljenika nacističkog režima. Na kraju tunela je željeznička stanica Radegast (prije dolaska Nijemaca stanica zvala se Radogoszcz), koja službeno nije bila dio geta. Ovdje su dolazili potrebni materijali za proizvodnju robe u getu i odavde se transportirala roba proizvedena u getu u ostale dijelove Trećeg Reicha. Ovdje je također bila dolazna točka za oko 20 000 Židova iz ostalih dijelova Europe, još 20 000 Židova is likvidiranih geta iz regije te oko 5000 Roma iz Gradišća iz Austrije. Preko ove stanice iz lodzskog geta, deportirano je oko 150 000 Židova u logore smrti Kulmhof i Auschwitz-Birkenau. Brojke žrtava su ogromne i teško se pamte, no osjećaj kada prolazite kroz taj tunel koji vodi do ove željezničke stanice je zastrašujući i deprimirajući. Svijetlo na kraju tunela nije značilo život, nego u najčešćem slučaju jeziva i agonijska smrt.

Vrlo blizu ovog memorijalnog centra je židovsko groblje, koje je napravljeno 1892. Te godine napokon je dobivena dozvola za izgradnju novog groblja, a najviše iz razloga izbijanja kolere pa su negdje morali pokopati te nesretne ljude van centra grada. Vrlo utjecajan poduzetnik i vlasnik najveće tvornice tekstila u Lodzu, Izrael Poznański, darovao je zemlju za izgradnju groblja. Njegov mauzolej je najatraktivniji dio groblja, i možda je najveći židovski nadgrobni spomenik na svijetu i jedini koji sadrži mozaik. Nekada je ovo groblje bilo najveće židovsko groblje u Poljskoj pa jedno i od najvećih na svijetu. Ovdje se nalaze oko 180 000 grobova i 65 000 nadgrobnih spomenika i mauzoleja te se također nalaze masovne grobnice žrtava lodzskog geta i holokausta. Tijekom Drugog svjetskog rata groblje se zvalo Groblje u Marsynu. Procjenjuje se da je oko 45 000 žrtava pokopano tijekom 1940. - 1944. za vrijeme njemačke okupacije, to jest trajanja lodzskog geta.

Ulaz u Židovsko groblje

Mauzolej Izraela Poznanskog

Kada ste u Poljskoj, uvijek se nekako kroz vjetar osjeća ta strašna priča iz Drugog svjetskog rata koja je bila pogubna za Poljake i Židove. No osjeća se duh industrijalizacije i velikih tvornica tekstila iz razdoblja iz druge polovice 19. stoljeća pa sve do Prvog svjetskog rata. Mnoge te tvornice su renovirane i prenamjenjene u šoping centre, centre za kulturu i nauku, muzeje, gastronomske i komercijalne zone. Jedan takav ogroman industrijski kompleks, danas jednostavno po imenu Manufaktura, izgradio je Izrael Poznański 1871. To je onaj čiji se veliki mauzolej nalazi na židovskom groblju. On je bio jedan od tri kralja pamuka u Lodzu (ostala dva bili su Karol Scheibler i Ludwik Geyer, oba njemačkog porijekla). Manufaktura je veličine današnjih 27 nogometnih igrališta. Kompleks je sadržavao tkaonice i predionice te pomoćne pogone. Uz tekstilnu industriju razvila se industrija za konstrukciju i popravak strojeva, željezara, ljevaonica, željeznica i spremište za lokomotive, plinara, vatrogasni dom, tvorničke kancelarije, stanovi za radnike i rezidencija vlasnika. Danas je to najveći trgovački, uslužni i zabavni centar u Poljskoj u kojeg je za njegovu revitalizaciju ulupano oko 200 milijuna eura i nalazi se zapravo u centru Lodza.. Ima 306 trgovina, veliki hotel, sportski kompleks od skate parka, fitnessa do umjetne stijene za penjanje, kino, muzeje, oko 20 restorana. Nema čega nema.. :)

Još jedna revitalizirana atrakcija je EC1 Lodz, bivša elektrana čija je izgradnja počela 1906. i s preinakama i nadogradnjom bila je sve u funkciji do 2000. godine. Danas je EC1 prenamijenjen u centar za nauku i tehnologiju te s jednim od najmodernijih planetarija u Europi. Tu je i sjedište Komisije za Lodz film i Nacionalni centar za filmsku kulturu, koji će tek biti otvoren sljedeće 2023. godine. Filmska kultura ima dugu tradiciju u Lodzu. Osim Oscarom nagrađivanih filmova "Ida" i "Hladan rat" režisera Pawela Pawlikowskog i "Powidoki" režisera Andrzeja Wajde, u filmskoj akademiji u Łodzu, svoje prve filmske korake ostvario je poznati kontroverzni redatelj, scenarist, producent i glumac Roman Polański. Zvijezdu s njegovim imenom utisnutu na nogostupu, možete vidjeti na ulici Piotrkowska, zajedno s ostalim poznatim ličnostima iz svijeta poljskog filma.

Još jedna novost od turističkih znamenitosti grada koja njihova turistička zajednica promovira je Zoo ili Orienterium, ne znam koja je poveznica između ta dva imena i ne znam kako kupiti kartu, ali nekako sam već uspio.. Vidim žirafe, neke ptičice, markate, majmunčiče, neke morske ribice, između ostalog koja mala ajkulica, indijski slon i bezbroj životinja koje su se sakrile negdje od začudo danas vrlo jakog sunca.. Lijepo je sve to vidjeti, no ulaznica za zoološki vrt je za moj pojam malo preskupa, ili ju ja samo uspoređujem sa zagrebačkim zoološkim vrtom. Možda ne računam na zapadnjačko ulaganje u grad pa se te silne investicije nekako moraju vratiti kroz cijene karata..

Momentalno je ovdje Univerzijada, studentske sportske igre, ne onakva raskošna kakva je bila 1987. u Zagrebu, nego puno skromnija. Centar je pun sportaša studenata, neki su na sokićima, neki ipak na pivici (alkoholnoj). Sve to podsjetilo me na moj nekad davni ljubavni vrtlog Hrvatska -Poljska, pa evo i sada kada sam na ulici čuo neke Zagrepčane s akreditacijama sportaša, na neki način isprepliću se i susreću se mladi životi kroz sportske studentske igre..

Iz tunela lodzskog židovskog geta u Europi, do tunela ljubavi u kojem sam se našao prije 17 godina postoje neke razlike.. I u mom slučaju svijetlo na kraju tunela ipak je značilo život, iako se tada činilo kao smrt.. 

Na odlasku sam na autobusnoj stanici Łódź Fabryczna . Kasna je ura, skoro će ponoć. U jesen 2004. kada sam prvi puta došao u ovaj grad, to je bilo upravo ovdje. Ovo je ujedno i gradska željeznička stanica, zapravo jedna od značajnijih i prometnijih. Prije je to bio jedan trošan željezničko-autobusni kolodvor, tipičan za one iz bivšeg komunističkog režima, s popucalim asfaltom na parkingu, izraubanim peronima i kolosijecima, ali s jednom dozom istočnoeuropske romantike koja mi je je još uvijek u dubokom sjećanju. Danas dolazim na jednu supermodernu autobusno-željezničku stanicu, kao duh prolazim kroz ulaz, nigdje nikoga oko mene, samo ogromne informativne table, gdjekoji putnik i zaštitari.. Što se dogodilo? Gdje su nestali ljudi, istrošene asfaltne ploče, stari vlakovi s kupeima? Možda je i bolje tako, jer ipak su to samo stara sjećanja..

Lodz Fabryczna stara

Lodz Fabryczna nova

Zbogom grad Łódź i Łódź Fabryczna.. Zbogom ulica Piotrkowska, pivnice i restorani, lijepi parkovi.. Zbogom ljudi koje sam nekad poznavao ovdje.. Zbogom stare ljubavi.. Zbogom stare uspomene.. Neka i ostanu u ovom gradu koji će zauvijek imati jedno posebno mjesto u mom srcu.. Ne znam hoćemo li se ikad ponovno vidjeti..

[astrolognevenkablazik]

Lenormand Karta za Sredu 28-11-2018

22 » Raskršće « (ili » Putevi « )

Raskrsnica : Q 

~ lokalna putovanja, svakodnevni odlazak na posao, u prodavnicu, vožnja po gradu, trenutak odluke, alternative, opcije, mogućnosti, izbor, slobodna volja, specijalizacija, prekratnica, raskrisnica, neodlučnost, oklevanje, pretraga, istraga, potraga, plan za bekstvo, povlačenje, promena pravca, više poslova, provremena zaposlenost (na neodredjeno vreme) ~ lokacija : putevi, raskrsnice, pešački prelaz, prilaz, pasaž ~ zdravlje : arterije, sama dijagnoza, lekar specijalista ~ vreme : -/+ 2 meseca

Osnovno značenje : put, raskršće, nov pravac, promene, odluke, više alternativa, prekratnica, sve što je u množini, svako na svoju stranu.

Opis osobe : neobična, nepredvidljiva, a opet nekako bliska u kontaktu sa ljudima. Često ume da deluje kao da misli jedno, kaže drugo, a uradi treće, ali svaki njen postupak je smislen i brižljivo isplaniran i svaka njena odluka je doneta sa prihvatanjem odgovornosti za dalje posledice. Uvek je tu da posavetuje, da pokaže na potencijalne pravce i mogućnosti. Ovo je večiti putnik, kako fizički, tako i duhovno. Retko kada ćete je naći kući, ona je uvek u pokretu, istražuje, pronalazi, dolazi do zaključaka, uči, saznaje, savetuje. Nikada ne osudjuje, uvek podržava, ma šta vi uradili. Dobar prijatelj, često bliži čak i više od nekog člana porodice.

Dnevno otvaranje : danas je dan kada ćete uzet kantar u ruke i odmeravati ZA i PROTIV nekoga ili nečega. Ne mora da znači da ćete biti neodlučni, već ćete jednostano želeti da budete sigurni u svoju odluku, pa ćete možda i tražiti savet neke mudrije & iskusnije osobe. Možda odlučite da prošetate po kraju, da odete na kraći put… ili da u mislima odlutate u zemlju Nedodjiju i malo odmorite od svakodnevnih obaveza… čudni su Putevi Gospodnji… prepustite se intuiciji da vas vodi danas.

Ljubav : za one koji su u vezi, ova karta savetuje da je vreme da se donesu neke važne životne odluke. Osoba mora da nadje odgovor na pitanja : da li ova veza ima smisla, da li se nas dvoje dopunjujemo, da li treba ostati na ovom nivou ili nastaviti dalje ili čak i prekinuti taj odnos… Za one koji su slobodni, moguće je da će se najednom pojaviti više potencijalnih prilika. Čak neki put, u oba slučaja, ova karta može da ukaže na „treći točak“ u vezi tj uletanje u paralelnu ljubavnu priču…

Posao : za one koji su zaposleni, ova karta sugeriše da je vreme da se pozabave nekim problemima i da se odluče da li će da ih reše ili odustanu od toga u potpunosti. Nošenje tereta neodlučnosi i skrivanja problema ispod tepiha (u ovom slučaju u fijoku radnog stola) nikako nije dobro. Osoba mora da preuzme kontrolu i bude odlučna u svojim namerama. Za one koji traže posao, ova karta može da ukaže na priliku da se privremeno zaposle, da nadju posao koji će biti honoraran, delimično plaćen ili pak će imati priliku (ako okolne karte su dobre) da dobije više poslovnih ponuda i da bude u „privilegiji“ da se firme „bore“ za njega (nju)

Zdravlje : putevi su simbolično vezani za vene i crkulaciju u čovekovom telu. Putovanje tj kretanje krvi kroz organizam je ono što održava čoveka zdravim. Svaka blokada na putu, donosi problem sa zdravljem. Samim tim, najbolje je biti u pokretu i često šetati (ali ne samo fizički, već i mentalno, jer i u glavi može da se stvori „žabokrečina“ pa da se naše sive ćelije podave u njoj…)

Astrološki : ova karta se vezje za znak Blizanaca (iako je ja često vezujem i za znak Vage)

Kombinacija 17 » Rode « &  22 » Raskršće «

Dve lepe karte koje pokazuju životne promene koje donose nešto novo i (možda) bolje u naš život. Dobićemo novu priliku da promenimo nešto, ili pak će nam biti ponudjene opcije koje će nam poboljšati način života. Odluke koje donose promene u naš život, ili pak promene koje će nas naterati da se odlučimo u vezi nekoga ili nečega šta ćemo da radimo sa njim & njom dalje. Promene u odnosu koje zahtevaju da svako krene svojim zasebnim životnim Putem. Karmičke situacije u kojima doživljavamo transformaciju (rešavano neke karmičke greške)

Lenormand 28. Novembar 2018. Lenormand Karta za Sredu 28-11-2018 22 » Raskršće « (ili » Putevi « ) Raskrsnica : Q…

[miloradroganovic]

Pasaž u Paunovoj (у месту Banjica)

[mobileklicker]

Čavketov pasaž ovih dana ... svaki dan.

[bankerfiltv]

Veliki izbor svečanih haljina Novogodišnje sniženje Jakne od 5.000 din Kaput od 6.500 din Haljine od 2.500 din Program za dame punijeg stasa Akcija za pojedine artikle do 50% Obrenovićeva bb Podzemni prolaz siti pasaž, lokal 59

[streetartbelgrade]

Jezičina | Čavketov pasaž https://ift.tt/2MP665o https://ift.tt/2X11Fdq

[asweetjane]

Crtice iz šetnje 1

Danas sam je nosila u marami, pa iako je visila sve vreme zbog težine, i ja sam je morala pridržavati, nije mi bilo teško u šetnji i zadržala sam se duže nego inače. Osećala sam potrebu da kupim nešto, za kuću, nešto lepo, nešto što će me radovati kada to vidim.

Sunce joj je sijalo u oči pa je često povijala glavu ka meni, a ja sam birala hlad. Odlučila sam da krenem ulicom kojom, čini mi se, nikada pre nisam išla. Mnogo drveća, mnogo hlada, devojka koja nam je išla u susret i nasmešila se kada je videla malu. Izašla sam na poznatu raskrsnicu i završila na ribljoj pijaci. Opet sam odlučila da istražujem i krenem putem kojim nisam pre. Zaobilazim pretrpanu kinesku radnju i prodavnicu lepih stvari za kuću koja mi deluje skupo. Obradujem se kada na ulazu u pasaž vidim putokaz za kafić “Kafka” - jednom smo ga M i ja tražili, ali nismo ga našli. Ulazim u pasaž radosna i posmatram šta se sve tu nalazi - škola za učenje italijanskog jezika, joga studio, bife “Dilema” koji nije za mlađe od 18. Kafić “Kafka” ne izgleda zanimljivo, ili odaje takav utisak zbog napuštenosti - zatvoren je zbog godišnjeg odmora. Čini mi se da je svaki lokal na odmoru do 19. avgusta.

Pažnju mi privlači nešto što deluje kao mali atelje i prodavnica slika, umetničkih rukotvorina. Približavam se, izlazi muškarac kasnih pedesetih, ranih šezdesetih. Gledam minijature, slike Novog Sada, i pogled mi padne na kamen, oslikan tako da deluje da je na njemu bubamara. Pitam čoveka za cenu, on kaže trista. Uzimam. Interesuje me umetnički nered koji zatičem, a on je željan priče, usput vidim da oslikava i stolice, stolove. Na stolu, za koji kasnije saznajem da iz 1870. i neke, nalaze se dve skoro identične slike Draže Mihailovića. Bebu probudi moj glas, ali je mirna, a ja se divim načinu na koji tu, u tom haosu, sve izgleda kao da je na svom mestu. Volela bih da uzmem oslikane tegle, ali su mi skupe, a ja ne želim da se cenjkam, plašim se da ću ga uvrediti. Od trenutka kada prestaje da mi prodaje, počinje prava priča - iznervirao se jer neki čovek ne dolazi po slike koje je naručio. Gledam ih, jedna mi je neobična, mrtva priroda, a na prozoru - ili na slici - vidi se pogled na Petrovaradin. Čovek govori o poštovanju dogovora i o tome kako je drugačije u inostranstvu: “tamo kada čovek kaže da će doći u 3, on se pojavi tačno u 3, i ne zove pre”. Posmatram njegovo lice, bore mu se usecaju duboko u kožu, rekla bih da je imao zanimljiv život. Zubi su mu loši. Ne mogu da se setim njegovog osmeha.

“Tamo ako je cena slike 97 evra, oni daju 100 evra i čekaju svoj kusur od 3. A onda te počaste sa 50 evra. Jer posao je posao”.

Govori zatim o bakšišu za konobare, ja kratko prokomentarišem da ne znam zašto bi samo oni bili povlašćeni na taj način, a on odgovara: “Zato što kada daš bakici na pijaci 100 dinara, niko ne vidi, ali u kafiću vide koliko si dao konobaru”. Dopada mi se njegov rezon i čini mi se kao da želi da nastavi priču, ne zbog mene, već zbog sebe. Beba gleda čas mene, čas njega.

Trudim se da zapamtim što više njegovih misli koje govori brzo, plahovito, kao da se plaši da će nešto važno izostaviti da mi kaže. Priča mi kako ne radi na crveno slovo, posebno ne slike svetaca, i da mu sve bude jasno kada vidi da je umesto zelene farbe uzeo crvenu. Nedugo potom objašnjava misteriju dve Dražine slike: “Vlasnik Dileme, tu pored, jedno veče oko 6 naručio Dražinu sliku za ujutru. Rekao sam može. Kad je dogovor - dogovor je, ne moram spavati celu noć, ima kafe. Kasnije je naručio još jednu... Nije važno, radim i Tita, i Hitlera, i Dražu... Nedavno je jedan naručio Hitlera. Uradio sam. Posao je posao”.

Nakon stola s kraja 19. veka, pokazuje mi jednu sliku iz 17. veka, i ja se oduševim - more, brodovi, neko nemačko ime na “V” u desnom uglu slike. Govori mi kako je naučio da restaurira od Dragana Čohe, nekadašnjeg restauratora Narodnog muzeja u Beogradu, koji je umro prošle godine. Našli su se slučajno, preko Fejsbuka, Čoha ga je pitao za pomoć oko restauracije jedne slike i on je pristao. Kaže mi kako je Čoha sve svoje papire, recepte za čuvanje boje i... druge neke stručne izraze koje sam odmah zaboravila, uvek čuvao i sklanjao. Jednom mu se desilo, da li slučajno ili namerno, da je te papire ostavio. Slikar je te papire  fotografisao i tako počinje njegova restauratorska karijera.

Pita za ime moje ćerke, a zatim joj poklanja majušnu sliku sove: “da je čuva”. Posle mi objašnjava zašto tu nema magneta: “To je namerno tako, ljudi to zalepe na frižider, a to treba da bude kod deteta”. Zahvaljujem mu se, i stavljam sovu u novčanik.

Beba se unervozi, i ja odlazim uskoro. Saznajem pre toga njegovo ime - Milan Puzović. Želim mu srećan rad i prijatan dan. Drago mi je što sam imala priliku da pričam s njim.

Razmišljam posle kako bih lako odvojila takve situacije kao nešto što se može desiti samo u studentskim danima, a opet, eto mene sa detetom u marami kako slušam i pamtim priču nepoznatog čoveka.

Nebo je danas bilo posebno lepo. Zavirila sam u nepoznat kutak i dobila dragocenu priču.

Utešno je, lepo i sigurno ići uvek istim ulicama... Ali ne pomaže. To shvatiš kada se u jednom trenutku ulica kojom ideš pretvori u slepu, a ti više nemaš volje da se vratiš nazad. Ne moraš ni da se vratiš. Promeni put. Progovori sa nekim. Pronađi umetnost u nekome. Ima je svuda ako želiš da vidiš.

Na oluku ugledam zalepljen stiker od nekog ko se verovatno potpisuje svojim nickom sa instagrama: @stickerberg. Jako volim jedan njegov stiker zalepljen na trafostanicu nedaleko od moje ulice: gola ženska sa glavom kostura i tekst: “Eros onoga svijeta”. Genijalno. Ovoga puta vidim na stikeru nekoga koji rukama drži zaklopljene oči i tekst: “The world doesn't just disappear when you close your eyes, does it?”. Sviđa mi se citat. Kasnije vidim da je to citat iz filma “Memento”, gledala sam ga.

Ne, svet ne nestaje kada zatvorimo oči. Ni naša osećanja, ni bolovi, ni traume. Sve je tu, u nama. I izlečenje je u nama.

Šta misliš o ideji da otvoriš oči? Šta misliš o tome da se suočiš sa svetom? Možeš li pronaći neke nove puteve?

... pronalazim put do drugog pasaža.

[misternikola]

Danas sam je nosila u marami, pa iako je visila sve vreme zbog težine, i ja sam je morala pridržavati, nije mi bilo teško u šetnji i zadržala sam se duže nego inače. Osećala sam potrebu da kupim nešto, za kuću, nešto lepo, nešto što će me radovati kada to vidim.

Sunce joj je sijalo u oči pa je često povijala glavu ka meni, a ja sam birala hlad. Odlučila sam da krenem ulicom kojom, čini mi se, nikada pre nisam išla. Mnogo drveća, mnogo hlada, devojka koja nam je išla u susret i nasmešila se kada je videla malu. Izašla sam na poznatu raskrsnicu i završila na ribljoj pijaci. Opet sam odlučila da istražujem i krenem putem kojim nisam pre. Zaobilazim pretrpanu kinesku radnju i prodavnicu lepih stvari za kuću koja mi deluje skupo. Obradujem se kada na ulazu u pasaž vidim putokaz za kafić “Kafka” - jednom smo ga M i ja tražili, ali nismo ga našli. Ulazim u pasaž radosna i posmatram šta se sve tu nalazi - škola za učenje italijanskog jezika, joga studio, bife “Dilema” koji nije za mlađe od 18. Kafić “Kafka” ne izgleda zanimljivo, ili odaje takav utisak zbog napuštenosti - zatvoren je zbog godišnjeg odmora. Čini mi se da je svaki lokal na odmoru do 19. avgusta.

Pažnju mi privlači nešto što deluje kao mali atelje i prodavnica slika, umetničkih rukotvorina. Približavam se, izlazi muškarac kasnih pedesetih, ranih šezdesetih. Gledam minijature, slike Novog Sada, i pogled mi padne na kamen, oslikan tako da deluje da je na njemu bubamara. Pitam čoveka za cenu, on kaže trista. Uzimam. Interesuje me umetnički nered koji zatičem, a on je željan priče, usput vidim da oslikava i stolice, stolove. Na stolu, za koji kasnije saznajem da iz 1870. i neke, nalaze se dve skoro identične slike Draže Mihailovića. Bebu probudi moj glas, ali je mirna, a ja se divim načinu na koji tu, u tom haosu, sve izgleda kao da je na svom mestu. Volela bih da uzmem oslikane tegle, ali su mi skupe, a ja ne želim da se cenjkam, plašim se da ću ga uvrediti. Od trenutka kada prestaje da mi prodaje, počinje prava priča - iznervirao se jer neki čovek ne dolazi po slike koje je naručio. Gledam ih, jedna mi je neobična, mrtva priroda, a na prozoru - ili na slici - vidi se pogled na Petrovaradin. Čovek govori o poštovanju dogovora i o tome kako je drugačije u inostranstvu: “tamo kada čovek kaže da će doći u 3, on se pojavi tačno u 3, i ne zove pre”. Posmatram njegovo lice, bore mu se usecaju duboko u kožu, rekla bih da je imao zanimljiv život. Zubi su mu loši. Ne mogu da se setim njegovog osmeha.

“Tamo ako je cena slike 97 evra, oni daju 100 evra i čekaju svoj kusur od 3. A onda te počaste sa 50 evra. Jer posao je posao”.

Govori zatim o bakšišu za konobare, ja kratko prokomentarišem da ne znam zašto bi samo oni bili povlašćeni na taj način, a on odgovara: “Zato što kada daš bakici na pijaci 100 dinara, niko ne vidi, ali u kafiću vide koliko si dao konobaru”. Dopada mi se njegov rezon i čini mi se kao da želi da nastavi priču, ne zbog mene, već zbog sebe. Beba gleda čas mene, čas njega.

Trudim se da zapamtim što više njegovih misli koje govori brzo, plahovito, kao da se plaši da će nešto važno izostaviti da mi kaže. Priča mi kako ne radi na crveno slovo, posebno ne slike svetaca, i da mu sve bude jasno kada vidi da je umesto zelene farbe uzeo crvenu. Nedugo potom objašnjava misteriju dve Dražine slike: “Vlasnik Dileme, tu pored, jedno veče oko 6 naručio Dražinu sliku za ujutru. Rekao sam može. Kad je dogovor - dogovor je, ne moram spavati celu noć, ima kafe. Kasnije je naručio još jednu… Nije važno, radim i Tita, i Hitlera, i Dražu… Nedavno je jedan naručio Hitlera. Uradio sam. Posao je posao”.

Nakon stola s kraja 19. veka, pokazuje mi jednu sliku iz 17. veka, i ja se oduševim - more, brodovi, neko nemačko ime na “V” u desnom uglu slike. Govori mi kako je naučio da restaurira od Dragana Čohe, nekadašnjeg restauratora Narodnog muzeja u Beogradu, koji je umro prošle godine. Našli su se slučajno, preko Fejsbuka, Čoha ga je pitao za pomoć oko restauracije jedne slike i on je pristao. Kaže mi kako je Čoha sve svoje papire, recepte za čuvanje boje i… druge neke stručne izraze koje sam odmah zaboravila, uvek čuvao i sklanjao. Jednom mu se desilo, da li slučajno ili namerno, da je te papire ostavio. Slikar je te papire  fotografisao i tako počinje njegova restauratorska karijera.

Pita za ime moje ćerke, a zatim joj poklanja majušnu sliku sove: “da je čuva”. Posle mi objašnjava zašto tu nema magneta: “To je namerno tako, ljudi to zalepe na frižider, a to treba da bude kod deteta”. Zahvaljujem mu se, i stavljam sovu u novčanik.

Beba se unervozi, i ja odlazim uskoro. Saznajem pre toga njegovo ime - Milan Puzović. Želim mu srećan rad i prijatan dan. Drago mi je što sam imala priliku da pričam s njim.

Razmišljam posle kako bih lako odvojila takve situacije kao nešto što se može desiti samo u studentskim danima, a opet, eto mene sa detetom u marami kako slušam i pamtim priču nepoznatog čoveka.

Nebo je danas bilo posebno lepo. Zavirila sam u nepoznat kutak i dobila dragocenu priču.

Utešno je, lepo i sigurno ići uvek istim ulicama… Ali ne pomaže. To shvatiš kada se u jednom trenutku ulica kojom ideš pretvori u slepu, a ti više nemaš volje da se vratiš nazad. Ne moraš ni da se vratiš. Promeni put. Progovori sa nekim. Pronađi umetnost u nekome. Ima je svuda ako želiš da vidiš.

Na oluku ugledam zalepljen stiker od nekog ko se verovatno potpisuje svojim nickom sa instagrama: @stickerberg. Jako volim jedan njegov stiker zalepljen na trafostanicu nedaleko od moje ulice: gola ženska sa glavom kostura i tekst: “Eros onoga svijeta”. Genijalno. Ovoga puta vidim na stikeru nekoga koji rukama drži zaklopljene oči i tekst: “The world doesn’t just disappear when you close your eyes, does it?”. Sviđa mi se citat. Kasnije vidim da je to citat iz filma “Memento”, gledala sam ga.

Ne, svet ne nestaje kada zatvorimo oči. Ni naša osećanja, ni bolovi, ni traume. Sve je tu, u nama. I izlečenje je u nama.

Šta misliš o ideji da otvoriš oči? Šta misliš o tome da se suočiš sa svetom? Možeš li pronaći neke nove puteve?

… pronalazim put do drugog pasaža.