#fondacije

[zanimljivaekonomija]

Muzički spektakl u Banjaluci 21. i 22. aprila: Nastupaju rok-veterani i Stefan Milenković

Humanitarna fondacija "Plan B" na konferenciji za medije u Beogradu najavila je "Plan B FEST", koji će se održati u Banjaluci, 21. i 22. aprila uz nastupe nekih od najvećih regionalnih rokenrol izvođača. Na banjalučkoj tvrđavi Kastel prvog dana nastupiće Bajaga i Instruktori uz specijalnog gosta Dragog Јelića iz YU grupe, zatim “Riblja čorba” i Dejan Cukić i njegov “Spori Ritam Bend”. Drugo festivalsko veče zajednički nastup imaju violinista Stefan Milenković i rokenrol doktor Nele Karajlić pod nazivom “Rock El Clasico”, potom Generacija 5 i Vlatko Stefanovski Trio. Konferenciji je prisustvovao veći broj izvođača, među kojima i Dejan Cukić, Dragi Jelić, Saša Lokner (u ime Bajage i Instruktora), Dragan Jovanović Krle (Generacija 5), Vicko Milatović(Riblja čorba)…, kao i Stefan Milenković, te Maja Kremić u ime Fondacije Novak Đoković čije će projekte namenjene deci podržati Plan B fondacija (10 odsto od svake prodate ulaznice). Izvođači se takođe istakli humanitarni značaj festival, kao i činjenicu da će se u isto vreme u Banjaluci održati teniski turnir “Srpska Open” na kome će učesnike predvoditi svetski broj 1 Novak Đoković. S obzirom na učesnike festival čula se i konstatacija da će i ovo biti svojevrsni “Grend slem”, mada bi, prema Dejanu Cukiću, odgovarao i naziv “turnir veterana”. Cukić je takođe istakao da mu je dugogodišnja želja bila da jedno isto veče na koncertu nastupe grupe Riblja čorba, Bajaga i Instrukturi i on sa “Spori ritam bendom”, pošto su se iz prve nastale dve druge rok.-grupe, najpre kada je Bajaga napustio “Čorbu”, a potom kada je Cukić napustio “Instruktore”. Naš vrhunski violinista Stefan Milenković govorio je o zajedničkom projektu sa dr Neletom Karajlićem, podsetio da su premijerni nastup imali u Dubaiju i pošto su videli reakciju tamošnje publike sami sebi su rekli da ako je njihov spoj dva žanra dobro prošao tamo, onda nema sumnje da će proći i kod ovdašnje publike.

Ulaznice za prvi Plan B FEST koštaju 25 za jedno festivalsko veče, odnosno 40KM za obe večeri. U slučaju loših vremenskih prilika festival se sa tvrđave seli u banjalučku sportsku dvoranu Borik.

                                                            Slavica Danilović

                                                                Foto: M.Karan

[izdavanjenekretnina]

Humanitarni derbi za djecu oboljelu od laforine bolesti - NEKRETNINE ZA IZDAVANJE

[lookerweekly]

Čeh Radim Vizvari, za koga kažu da je je nesumnjivo najvažnija ličnost savremenog teatra pantomime, gostuje u Beogradu na poziv organizatora 21. Beogradskog festivala igre. Svoj “Solo” igraće dvaput, večeras i sutra, 19. marta i 20. marta od 20h na sceni Bitef teatra. Tim povodom, razgovarao je, zajedno sa ambasadorom Češke u Srbiji Tomašom Kuhtasom i direktorkom BDF-a Ajom Jung, sa novinarima, danas u prostorijama Nacionalne fondacije za igru u Beogradu.

| LookerWeekly

https://lookerweekly.com/predstave/pantomimicar-radim-vizvari-predstava-solo-je-moj-manifest/

[balkanskapravila1371]

PISMO UNUKA KNEZA MILOŠA BLAZNAVCU: Najveća donacija Fondacije Muzeja žrtava genocida nacionalnim institucijama kulture

https://www.novosti.rs/drustvo/vesti/1313076/pismo-unuka-kneza-milosa-blaznavcu-najveca-donacija-fondacije-muzeja-zrtava-genocida-nacionalnim-institucijama-kulture

[e-kultura]

Bitef Art Caffe ~ Dodela priznanja Herojima 2022. na konkursu Oni su heroji Fondacije Ana i Vlade Divac

[cgvijesti]

Eldinu iz Pljevalja potrebna pomoć za nastavak liječenja

Eldin Šabanović je dječak iz Pljevalja koji boluje od parapareze i još jednom mu je potrebna naša pomoć. “Sredstva u iznosu od 17 020 eura, Edu su neophodna za tretmane na specijalizovanoj klinici, gdje je već ostvario napredak. Ovaj druželjubivi dječak svakim tretmanom bliži je svom cilju da napravi prve samostalne korake”, saopšteno je iz Fondacije “Budi human”. Eldinu pomažemo i uplatama…

[prijedor24]

U Sigurnoj kući u Banjaluci zbrinuto petero žena i djece iz Prijedora

Predstavnice Fondacije “Udružene žene” Banjaluka podijelile su danas svoja iskustva u postupanju i zbrinjavanju žrtava nasilja u porodici sa subjektima zaštite iz Prijedora. Ove godine, u Sigurnoj kući u Banjaluci zbrinuto je petoro žena i djece iz Prijedora, rečeno je na okruglom stolu koji je za predstavnike subjekata zaštite organizovao Centar za socijalni rad Prijedor. Sa žrtvama nasilja u…

[posetabuvijeu]

papirna mafija

 07/10 četvrtak

Montriše

 Smešno mi je kad god čujem da se izdavači „tuku“ oko nekog stranog pisca (kao sada na primer srpski oko Ani Erno). Samo se setim da pisac pripada prevodiocu.

  Kad u nekoj udaljenoj sobi u zamku čujem kako ženski glasovi dugo razgovaraju, staloženo, bez žurbe i nikad u glas, učini mi se kao da prisluškujem posmrtnu službu.

  Pogled na grančice loze u ćasi punoj vode posle pojedenog grožđa. I odmah precizno sećanje na bosiljak u vodi. U selu? U kojim prilikama? Verovatno za vreme slave. I odnekud naznaka oporog mirisa ili ukusa te vode. (I dodir metalnog krsta pri celivanju.)

  Svečana sala Fondacije Mišalski: kao da sam u evangelističkoj crkvi na Mesecu. Slušajući govornika, holandskog prevodioca, kome prostor nalaže da zauzme pozu i nastup patrijarha, u nelagodi sam jer se pitam: „Kako ću ja kad dođe red na mene?“ Kao da čekam red na audiciju (za patrijarha).

  08/10 petak

  Dubinski sam nezadovoljan samo kad ne mrdam s mesta. Ni neuspeh, ni nerad, ni tuđe nerazumevanje ne mogu toliko da me spuste kao osećaj beskorisnosti ako celog dana nisam zakoračio. Utisak, naročito ako sedim pred prozorom i pokušavam da ravnodušno gledam elemente, jeste kao da štrajkujem glađu, ne baš ubedljivo, kao da iz svog inata, čak bez ikakvog cilja kretanju pokazujem srednji prst, lažući ga da nije suštinsko. Sve pada u vodu čim padne prvi korak, ali upravo od njega, izgleda, u stanju sam da se beskonačno uzdržavam.

Mladi zeleni luk i mleko koji se besno gledaju u mraku stomaka.

Na ovu dečju vizualizaciju nutricionističkih tabua u mojoj porodici uvek pomislim kad vidim luk i sir, jedno pored drugog (kao u mom tanjiru večeras). 

 Vraćam se iz Obone po mraku, sa upaljenom lampom. Slučajno osvetlim svoju ruku i senka pokrije celo brdo na kojem stoji grad.

  Zajedljivost: to može biti stav samo onog putnika koji je zasićen putovanjima i putopisima, onog ko se naputovao ne zato što je hteo da se nagleda sveta već zato što je bežao od zakona. Anri Kale je u svojoj Švajcarskoj (Rêver à la Suisse) a posebno u svojoj Italiji (Italie à la paresseuse) umoran od putovanja, umoran od mesta. Zato i postaje površan. Bez obzira na humor koji nastaje iz takve pozicije, njegovo razračunavanje sa formom putopisa nije autentično kada u glavi imam umor Emanuela Bova. Zanimljivije je kako se Bov izborio sa svojim umorom od te književne forme u remek-tekstiću Bekon-le-Brijer, gotovo klasične, neutralne teksture, bez trunke ironije. Kad postoji umor od neke forme, uzalud je ići nogom protiv nje zagušiti je glasnim kuresanjem: „Ja pa ja!“ Ne vredi naoružavati se sarkazmom kada treba samo hodati, ćutati i gledati.

„Tvrdim da opis koji zauzima više od deset reči više ne može da se vidi.“(Žil Renar, 16. jun 1896.)

Četiri zvučna klika po tasterima i finalni peti zvuk, na kasi supermarketa. Na šta me to podseća? Ceo dan mi je trebao da se setim. Na kucanje šifre za vrata u prevodilačkom koležu u Arlu.

Nestrpljivi, kad dočeka, neće biti zahvalan. Trudiće se da to ničim ne pokaže. Uživaće kao da zaslužuje. 

 (Reklama za Boga na ulasku u Rol)

09/10 subota

Rol 

  U restoranu Hostellerie u Rolu, na konobaričino pitanje ima li kartu poverenja, gošća vadi čitavu topkicu kartica i kaže: „Tu je negde! Brkljajte!“ (Chinez !)

  Utvrđeno ostrvce u jezeru nadomak Rola. Pomišljam: „Savršeno mesto za groblje!“ Na njemu stoji obelisk posvećen Frederiku de La Arpu, borcu za nezavisnost kantona Vo. Nažalost, tu nije sahranjen.

  Prvi redovi novog Modijanovog romana Chevreuse, u kojima se spominju nasumične, nesređene beleške u svesci, gde nit može da nađe samo onaj ko ih je unosio, s namerom da kasnije raščisti stvari, bio bi mi neodoljiv da istom, istovetnom uvodu nije pribegao stotinu puta, najsvežije što se sećam, u knjizi Herbe des nuits koja je na engleski prevedena kao Black Notebook. Jebeš pisca koji računa samo na prvog čitaoca (ili na onoga ko pati od Alchajmera).

  Reklama za zdravlje u autobusu 721. „Smeh okrepljuje. Smeh nam jača imunitet.“ U pozadini: plava kratkokosa devojka na usporenom snimku umire od smeha nasred neke (švajcarske) njive. 

  „Da ubijete vreme“ (i život sa vremenom, dopisujem ja): to piše na knjižici punoj ukrštenica. Dakle, onaj ko želi da bude prvak u ubijanju vremena ne sme da ga ubije odjednom, već da ga ubija, muči, mrcvari. Ne sme da bude samoubica nego BONVIVAN.

Valeri je u Sveskama više pesnik nego u svojoj poeziji. To mogu bez straha da kažem za njega, onako kako sam se uzdržao da okvalifikujem Kolridža. Štaviše, u njegovom opusu sveske su toliko nadmašile sve ostale realizacije da se mirno može reći ne da su Valerijeve sveske pesničke - već da je njegova poezija sveskasta. (Bez pejorativa.) I pored toga, na njegovu žalost, bolje sveske je napisao Žil Renar. Samo ih je nazvao dnevnikom. 

Neobična, a opet nekako ipak bliska diskrecija Asgara, mog iranskog kolege. Tek sada, za večerom, saznajemo da je pre nekoliko dana, vozeći bicikl, pao i povredio ruku. Iste večeri, na zahtev žena, spontano je sat vremena svirao sitar, nijednom se ne požalivši. U prvo vreme boravka, vrata sobe stalno su mu bila otvorena. Kad sam ga pitao iz šale je li to vetri sobu, on se nasmejao, iako se prethodno žalio na slabo grejanje. Tek skoro pred upravnicom saznajemo da mu se vrata teško zatvaraju. Je li ta neobična mešavina stoicizma i oklevanja nešto tipično za stanovnike Tabriza, ili je takav samo moj Persijanac, Asgar? (Na persijskom: „Mali“). 

  Prosečna cena nove knjige u Švajcarskoj iznosi 20 franaka. Paket drva za grejanje (u kartonskoj kutiji) od 15 kila – 10 CHF, a na popustu u Coopu čak sedam.

  U Iranu, kaže Asgar, odavno, još i pre revolucije 1979, prestali su da proizvode papir već ga uvoze. Uglavnom iz Indonezije. Uvozom rukovodi „papirna mafija“ koja s vremena na vreme podseti vladu na obavezu da obeshrabruje svakoga kome padne na pamet da se bavi takvim biznisom. Potplaćena vlada onda kaže: „Ionako nemamo dovoljno šuma, bolje nam je da kupujemo“. Nestašice su česte. Izdavači su u neugodnoj situaciji. (Da ne spominjemo kupce papirnih maramica.) Odmah mi je palo na pamet Solenino pitanje od pre neki dan: zar siromašnije države nisu manji zagađivači? Eto dokaza kako „ekološku“ poziciju može da zauzme korporativna desnica. Šta pričam: eto modela za njeno preuzimanje!

„Sreća nas pretvara u razmetljivce.“ (Buvije, Poisson-scorpion)

[mentalnahigijena]

A da se Srbija konačno malo o svom jadu zabavi…?’ Reporter Autonomije na Cetinju pred “Dan D” “Ko uopšte može da želi da živi u državi kojom upravljaju popovi!? Pa to je srednji vek!”, pita se – iskreno zaprepašten – jedan od učesnika međunarodnog filološkog simpozijuma koji je održan na Cetinju, u atmosferi pre nametnutog “Dana D” – takozvanog ustoličenja Amfilohijevog naslednika, u Beogradu izabranog mitropolita Joanikija Mićovića. Sedimo u lepoj bašti u centru Cetinja, ponosne Prestonice Crne Gore, o kojoj sam do sada samo slušao a nikad bio pa sam još ranije, i ne znajući za “ustoličenje” (šta li je koren i skrivena semantika te reči?), sa zadovoljstvom prihvatio poziv organizatora simpozijuma, sjajnih i hrabrih ljudi, angažovanih intelektualaca sa Fakulteta za crnogorski jezik i književnost (FCJK). U razgovor nam se ubacuju dve žene sa susednog stola. Sa izrazima iskrenog zaprepašćenja na licima, kao da u nama pokušavaju da pronađu spas: “Da li će ovi stvarno doći na Cetinje? Da li su svjesni da zbog njih može pasti krv?” Ni moj slovenački sagovornik niti ja, nažalost, nemamo odgovor na to pitanje. Kada su čule da smo na simpozijumu, izražavaju saosećanje s nama jer su, kažu, pročitale na portalima da smo izbačeni iz hotela. Ovaj put imamo reči utehe za njih: to je fejk njuz, nismo izbačeni, valjda bismo mi znali da jesmo. Konstatujemo zajedno da ovih dana ima svakojakih glasina. Krećemo bezbrižno ka hotelu, ali usput srećemo koleginice iz Hrvatske koje nas demantuju: da, izbačeni smo iz hotela. Navodno, bila je finansijska inspekcija pa je pronašla nepravilnosti u iznosu od 6 evra pa je, eto, morala zatvoriti hotel. Svi su se već iselili, ja ulazim u istoriju kao poslednji koji je napustio nekada grandiozni hotel “Grand”, u kojem i ispred kojeg je policija. Stiže nova glasina: izbačeni smo iz hotela jer je u njega trebalo da se smesti nekih 300 protivnika “ustoličenja” pa je “preventivno” zatvoren. Da li će se u njega smestiti nekih 300 pristalica Joanikija, to ćemo tek videti. Hotel je, naime, na idealnom mestu, nekih 300 metara od Cetinjskog manastira, u kojem Joanikije, kojem u Crnoj Gori “tepaju” Jaonikije, ubuduće treba da sedi. Prebacujemo se do FCJK-a, gde su se već svi učesnici okupili. Organizatori nam se izvinjavaju, kao da su oni krivi za bilo šta. Cetinjani imaju veliko srce za prijatelje. Zlo pamte, a dobro ne zaboravljaju, podučava me prijatelj koji prijateljuje sa Cetinjanima duže od trideset godina. Kažemo im da nema problema, da nema nikakvog razloga da se sekiraju. Stiže i neka televizija, pročulo se da smo deložirani iz hotela. „Vlast im je pokazala da ovdje nisu dobrodošli i da ne žele saradnju Crne Gore sa naučnicima iz okruženja i svijeta„, kaže kolegama novinarima dekan FCJK-a Adnan Čirgić. Inostrani gosti daju izjave: veoma su uznemireni, nikada im se u životu nije desilo da ih izbace iz nekog hotela. Pala je noć, selimo se na Ivanova korita, organizatori grozničavo traže smeštaj i pronalaze ga. Šalimo se da možda i nije tako loše što su nas izbacili iz „Granda“, jer su naši novi hoteli puno bolji. Organizatori nam preporučuju da skratimo boravak. „Izvinite, ali ne pada mi na pamet“, kažem i izvinjavam se zbog rezolutnosti u mome glasu. Razumem ih, ali ja sam ipak i novinar, a ne jedino profesor. FCJK je i inače ozbiljan trn u oku „novoj vlasti“ koju je instalirao pokojni Amfilohije. Posebno žuljaju ministarku Vesnu Bratić koju zovu „četvororučica“ jer drži četiri resora u jednom ministarstvu: prosvetu, nauku, kulturu i sport. To je ona što je za sebe svojevremeno rekla da je „žena-četnik“. A bacala je i kletve na istoričarku Latinku Perović poželevši joj brzu smrt. A kako je i ne bi žuljali kada se zovu Fakultet za CRNOGORSKI jezik i književnost. No, žuljali-ne žuljali, na simpozijumu su naučnici Olivera Komar i Nemanja Batrićević predstavili najnovije istraživanje po kojem se 52 odsto ispitanika izjasnilo da govori crnogorski jezik, a 35 odsto srpski. Primera radi, 2003. godine 63 odsto se izjasnilo da govori srpski, a 22 odsto crnogorski. Ministarka Bratić besramno je smenjivala ljude u svojim brojnim resorima, ali je kanda negde pogrešila. Kao i uvek, represija rađa otpor, a što je represija jača – i otpor će jačati. Na simpozijumu se okupilo oko 60 naučnika iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova, Severne Makedonije, Slovenije, Bugarske, Ukrajine, Poljske, Nemačke, Mađarske, Italije, SAD i Crne Gore. Između ostalih, analitičar Januš Bugajski iz Džejmstaun fondacije iz Vašingtona se učesnicima obratio putem video linka: “Najopasnije po region je to što je projekat ‘velike Srbije’ ponovo aktuelan. Kampanja se vodi po tri principa: prikrivenost, fleksibilnost i strpljenje. Tri glavne mete su Kosovo, Bosna i Hercegovina i Crna Gora. U Crnoj Gori je cilj podrivanje njenog suvereniteta, jer Beograd ne priznaje ni crnogorsku naciju niti Crnu Goru kao nezavisnu državu. Takođe, značajan faktor je i ruski neoimperijalizam, za koji je Balkan važna tačka, a Beograd je glavni alat Moskve za destabilizaciju regiona. Uostalom, Rusija je 2016. godine bila upetljana u pokušaj državnog udara u Crnoj Gori. Bajdenova administracija mora što pre da se uključi”. U Cetinju je veoma napeto i to se može osetiti i na ulici i pročitati sa lica ljudi. Više puta smo čuli da ih atmosfera podseća na atmosferu u Sarajevu neposredno pre rata, 1992. godine. Glavni akter je opet isti, samo se danas umesto “velika Srbija” zove “srpski svet”. Politika kojoj je suđeno u Hagu nije se opametila ni za jotu. I dalje se veruje da se istim sredstvima i načinima može postići drugi rezultat. Iako je cilj stupidan, on je i dalje opasan. „A da se Srbija konačno malo o svom jadu zabavi, da mi u ‚regionu‘ malo počinemo?“, retorički pita jedan stariji Crnogorac. “Kako nekome uopšte može pasti na pamet da nam dođe u kuću s namjerom da je zapali i da očekuje da ćemo mi to samo posmatrati i odobravati?”, pita se jedan Cetinjanin, iskreno zapanjen. Potpuno sam izbačen iz takta kada do mene stiže vest da je prijateljica, Crnogorka, zaglavila u bolnici. Dijagnoza: sindrom slomljenog srca. Biće dobro. A srce joj se slomilo, znam to, zbog toga što je i duša i srce bole zbog činjenice da je njena Crna Gora možda na ivici građanskog rata. U petak su nas domaćini poveli sa Ivanovih korita na vrh Lovćena, u Njegošev mauzolej. Penjući se uz 461 stepenicu, samom sebi obećavam da ću smršati. I konstatujem da sam postao pravi ravničar: em toliki uspon em tako čist vazduh. Kao u vicu, maštam da bi mi auspuh pomogao da dođem sebi. Sa vidikovca kod mauzoleja puca pogled na sve strane: na Cetinje, na Njeguše, na Boku kotorsku, na Skadarsko jezero… Ta mala Crna Gora je raj na zemlji, lakše mi je sada da shvatim zašto su toliko ponosni. Razgovaram o “jogurt revoluciji” sa jednim od mojih kolega iz jedne od novonastalih država na području Jugoslavije. Iako se pasionirano bavi Jugoslavijom, on jedva da je čuo za jogurt revoluciju. U prvom trenutku sam frapiran. Onda se setim da su ostale republike praktično dale “zeleno svetlo” Miloševiću da zgazi autonomiju Vojvodine pa potom i Kosova. Mislili su, valjda, da će se čudovište na taj način umiriti. Mislili su, valjda, da će hraneći krokodila mesom od njega napraviti vegetarijanca. Razmišljam: e pa to ne biva! Kao što ne biva da Srbija neće platiti cenu zbog agresije kojom pokušava da zgazi građansku, multikulturalnu i do juče sekularnu Crnu Goru. Zlo će se vratiti kući, zlo je u stvari uveliko kod kuće i samo će jačati, pravili se vi ludi da ne znate šta se pokušava uraditi Crnoj Gori ili se ne pravili. A vi koji se deklarišete kao navodni protivnici nacionalizma samo nastavite da ćutite ko ona stvar. Jer nisu korupcija i kriminal glavni problem Srbije. Ishodište svega toga je – nacionalizam. A nacionalisti koji kritikuju korupciju i kriminal su ili licemeri ili glupani. Eto vam primera Crne Gore: šta je donela toliko željena smena vlasti, kada je bila nošena na krilima notorne nacionalističke Crkve Srbije? Dovela je Crnu Goru pred građanski rat a korupcija i kriminal su procvetali. “Po šumama i gorama, naše zemlje ponosne…“, ori se sa bine u Cetinju u petak uveče na zboru u centru grada. To Cetinjani organizuju, masovna publika peva. I opet se pitam da li ikako mogu da zamislim da se na nekom tako masovnom skupu u Srbiji začuje ta partizanska pesma? I to je retoričko pitanje: nema šanse. Em je nacionalistički konsenzus u Srbiji dostigao rekordne razmere, naročito kada je Crna Gora u pitanju, em su sve te silne „patriote“ od Srbije odavno digli ruke. Crnogorci od Crne Gore, bogami, nisu. Dinko Gruhonjić (Autonomija)

[zanimljivaekonomija]

Novosadski umetnici 5. novembra na Kolarcu, a u maju u Karnegi holu

Ansambl "Kamerna rezonanca" održaće koncert u nedelju 5. novembra u 11 časova na Kolarcu, u okviru ciklusa koncerata Beogradske promenade.

Ansambl čine umetnici iz Novog Sada, većinom profesori i saradnici Akademije umetnosti, dr. um. Vesna Aćimović - sopran, dr. um. Julija Bal - klavir, Maja Grujić - klavir i mr. Bogdan Jovanović - violončelo. Sve kompozicije su koncipirane ili adaptirane za ansambl u sastavu sopran, violončelo i klavirski duo, odnosno klavirski trio.

Program "Lepota vocalize" je koncipiran tako da virtuoznost ljudskog glasa bude predstavljena kao ravnopravni činilac prilikom izvođenja u kamernom ansamblu, ublažavajući razlike između vokalno-instrumentalnog i instrumentalnog izvođenja kao takvog.

Na programu su publici poznate vokalize velikih kompozitora između 19 i 21. veka, ovog puta u autorskom aranžmanu dr. um. Julije Bal, čija je doktorska teza na FMU u Beogradu bila usko vezana za oblast klavirskih transkripcija, u kombinaciji sa kompozicijama tri domaća autora, ujedno i kolega na AUNS - minijaturama iz ciklusa "Otisci prošlosti", instruktivne vežbe za solfeđo adaptirane za umetničko prezentovanje, i kompozicijom "Memento" kompozitorke Livije Jovčić , zatim kompozicijom Julije Bal pod nazivom "Hromatski tango", kao i vokalizom koju je iza sebe ostavio naš nedavno preminuli kolega kompozitor Svetozar Saša Kovačević.

Ansambl je upravo i zvanično za ovaj projekat nagrađen prestižnom nagradom Ibla fondacije (Italija/SAD) večernjim koncertom u Karnegi holu u Njujorku koji će biti održan u maju 2024. godine. 

[balkanin]

Steven Smith: Negiranje je završni čin genocida

Steven Smith: Negiranje je završni čin genocida

Steven Smith, izvršni direktor Fondacije Shoah iz Los Angelesa, govorio je za Glas Amerike o problemu negiranja genocida i borbi protiv lažnog prikazivanja informacija iz prošlosti korištenjem modernih tehnologija. Shoah fondacija nastoji očuvati sjećanja na zločine prikupljanjem svjedočenja preživjelih, a u planu je i dodavanje svjedočenja Srebreničana. Glas Amerike: Dvadeset šest godina nakon…

[crnagorakraljevina]

Desant na Rumiju i skrnavljenje suživota nije prvi čin, niti će biti jedini. Amfilohije se svim snagama napinje da dokaže kako je čitavo nasljeđe na prostoru Crne Gore iz predhrišćanskog perioda - srpsko.

Kad je Matija Bećković do kosti ogolio viziju, kazavši da je “Crna Gora dobila vladiku i gospodara” izborom Amfilohija (Radovića) za mitropolita na Cetinju, mnogima je, u to doba, sve izgledalo naivno. Čak smiješno.

Grdno su se prevarili. Danas je to - i tužno i ružno, jer se Amfilohije zaista ponaša kao gospodar Crne Gore. I robovlasnik.

Od prvog dana sebe je volio da poistovijeti sa - crnogorskim svecima. Na ustoličenju na Cetinju, poslednjeg dana decembra 1990, potrčao da izrazi spremnost da snagom svojih “skromnih mogućnosti krene primjerom sv.Petra Cetinjskog”. A onda se javno zavjetovao.

“Danas sam primio”, nastavio je Amfilohije, “na svoje grudi svetu panagiju koju je nosio i Petar II Petrović Njegoš, na kojoj je lik Hrista Gospoda i u tom liku sastoji se moje prisustvo ovdje, na ovoj slici i u Crnoj Gori, da njoj služim i njenom narodu do posljednjeg svog izdisaja i da budem svjedok mira, pomirenja, bratstva, zajedništva istinskog, kao i moji prethodnici i da sa vašim svetim molitvama ponesem ovaj krst i da ga dostojno nosim do kraja svog života”.

Divno rečeno, samo fali detalj: Panagiju koju je sebi pribio na prsa nije dobio u nasljeđe - maznuo ju je iz manastrske riznice, gdjeje bila izložena kao eksponat.

DVA OLTARA, JEDNA LJUBAV Kao jedan od simbola vjerske sloge - do dolaska Amfilohija - bio je primjer iz Spiča (Sutomore):zajedničke crkve pravoslavaca i katolika sa dva oltara - sv.Tekle i sv. Petke, sa zajedničkim grobljem. Kad je obnovljena u zemljotresu stradala crkva sv.Tekle, u duhu njene svijetle tradicije zajednički je osveštana. Učinjeno je to 21.aprila 1987.godine, na treći dan vaskrsa. Osim mještana i mnogobrojnih gostiju, svečanost su uveličali tadašnji mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Danilo i biskup kotorski monsinjor Ivo Gugić. “Jutrs smo napravili jedno bogougodno djelo”, obratio se mitropolit Danilo, “ovdje zajedno sa braćom rimokatolicima, sa kojima ne godimana ni decenijama, nego vjekovima zajedno živimo, zajedno se Bogu molimo, zajedno jedan drugoga pomažemo i u veselju i zadovoljstvu, a i u nuždi kada je to potreba”. Potom je ostarjeli mitropolit smatrao da okupljenim vjernicima, po starom običaju, i jedne i druge vjere, treba reći i ovo: “Ja sam tu mitropolit 26 godina, skoro će kroz mjesec-dva dana biti, i niko mi se u ovih 26 godina, nijedna pravoslavka nije požalila - a mi tu imamo ne stotinu nego koju stotinu ili hiljadu mješovitih brakova - nije se požalila da joj je muž smetao u vršenju dužnosti, i obrnuto, nijedna rimokatolkinja nije rekla da joj je ijedan pravoslavac ili pravoslavka smetao u tom. To je znak ljubavi, to je znak iskrenosti, to je znak da je to jedna vjera, ali sticajem prilika, a možda ko zna i političkih razloga, nastao jedan mali rascjep koji, evo, i dan-danji traje. No, to nije znak da ima neke neprijateljske ili nehrišćanske osjećaje jedni prema drugima, nego naprotiv uvijek se bratski slažu”. Tako je djelovao mitropolit Danilo. Njegov nasljednik, Amfilohije, zajedničke svetinje posrbljuje i “zapišava” teritoriju, kako se izrazio beogradski filozof Obrad Savić kad je vidio Saborni hram koji gradi mitropolit u Podgorici.

Ali, Amfilohije zna što radi. Sve je protkano simbolima. Rođen na Božić, dobio ime Risto, znači:blagi, a kad je zamonašen - Amfilohije. Sam je protumačio svoje novo ime “kao dva voda vojske”, ali stručnjaci tumačeći semantiku njegovog imena kažu da bi prevod bolje odgovarao: protivurječan, dvostruk, nesiguran, dvojstven. I stvarno je tako:njegov govor uvijek ima i drugi kontest.

Tako je i sa simbolima države kojom je, kako je umislio, krenuo da zavlada. Prekrštava Jovana Vladimira iz crnogorskog u “najstarijeg srpskog kralja Vladimira” iako srpska istoriografija navodi da je prvi srpski kralj bio Stefan Prvovjenčani - dva vijeka poslije zetskog knjaza Vladimira!? Kreči i prepravlja da budu nalik konacima po Oplencu, prvo odbacuje, a onda prihvata Duklju kao srpsku tvorevinu. Amfilohije se svim snagama napinje da dokaže kako je čitavo nasljeđe na prostoru Crne Gore iz predhrišćanskog perioda - srpsko.

.

To se od njega i očekivalo. Uostalom, sa takvim ciljem je i došao na Cetinje. U Beogradu je, zahvaljujući tvrdoj nacionalističkoj struji u SPC uoči ratnog raspleta jugoslovenske krize, za patrijarha izabran episkop Pavle, iako je German još bio živ, čime je napravljen presedan u ovoj Crkvi. Na istom Saboru Amfilohije je postavljen za mitropolita na Cetinju, još za života mitropolita Danila. Akademik SANU Dejan Medaković još je 1976.godine patrijarhu iznio mišljenje da već ostarjelog mitropolita crnogorskog Danila nakon njegove smrti na tom položaju treba da zamijeni Amfilohije. Sve to u kontekstu očekivanja da će nakon Danilove smrti doći do “pritiska na SPC da se Crkvi u Crnoj Gori prizna nezavisnost”.

Mitropolit Amfilohije ostao je dosljedan sebi. Desant na Rumiju i skrnavljenje suživota nije prvi čin, niti će biti jedini. Udar na zajedničku tradiciju zabiljež je prije devet godina u Sutomoru. Početkom 1996. Oskrnavljena je spičanska crkva sv.Petka iz koje je, pod okriljem noći i pod udarom jednoumlja, nasilno izbačen katolički oltar, baš onaj koji je uz pravoslavni, kao najljepši spomenik na ovim prostorima, vjekovima svjedočio o ljepoti življenja između pravoslavaca i katolika.

Katolički oltar izbačen je iz crkve sv.Petke dok je ključ od vrata bio kod novopridošlog popa iz Kninske krajine Sreta Medića, kojeg mitropolit Amfilohije postavlja za lokalnog paroha a on otvara vjeronauk u obje sutomorske crkve (sv.Petka i sv.Tekla) sa pravoslavnim i katoličkim oltarima.

To što pop Medić, koji je prisvojio zajedničku crkvu, nikad nije osudio svetogrđe, niti bilo ko od crkvenih velikodostojnika SPC, Amfilohije ponajmanje, govori o tome kome smeta katolički oltar.

Nije slučajno da spičanski pravoslavni odbor kod opštine Bar tih dana pokrenuo postupak dokazivanja isključivog vlasništva zajedničke crkve, iako u katastru stoji da su vlasnici crkve sv.Petka - Parohijalna Katolička crkva. sv.Marija u Zanovićima(jedna polovina) i grčko-istočna Parohijalna crkva sv.Jovan u Đumanima (jedna polovina).

Oni grade feud u okviru velikodržavnog srpskog projekta, tumači dr Ilija Vujošević, predsjednik fondacije “Sveti Petar Cetinjski”: “Uporni otpor SPC i SANU svakoj inicijativi sa crnogorskim predznakom je njihova linija odbrane, takoreći ‘mrtva straža’ mrtvog velikosrpskog projekta, Sa te ‘mrtve straže’ treba jednako kositi po svemu što jeste, ili što liči na crnogorski jezik, zastavu, himnu, kapu, crkvu, granicu, carinu, planinu...”

POSRBLJAVANJE KNJEZA VLADIMIRA O jednostranom utemeljenju sv.Jovana Vladimira u srpsku crkvenu tradiciju, pisao je akademik dr Pavle Mijović. “Tek poslije Vladimirove smrti osnovana je Ohridska patrijaršija kao prva slovenska autokefalna crkva u našoj zemlji. Dotle su crkve bile pod jurisdikcijom grčkih episkopa u istočnom dijelu naše zemlje, a u Zeti - Dubrovačke arhiepiskoprije, već od 999.godine a od 1089.godine pod samostalnom Barskom mitropolijom”, pisao je Mijović još januara 1991.godine i zapitao: “Kome je potrebno da to zajedništvo iz naše rane istorije negira, kako bi dokazao veću starost srpske crkve?” I objasnio: “Sv.Jovan Vladimir je sahranjen u Prespi, a odatle, poslije tri godine, prenijet s neraspadnutim drvenim krstom u Krajinu, gdje mu je žena podigla manastir. Zato što je bio bogougodan i miroljubiv, prihvatio ga je narod kao svetog čovjeka. Katolička Barska mitropolija ga je beatizovala (ne i kanonizovala) a u kalendar Drpske crednjevjekovne crkve nije ušao ni kao srpski, ni, bože sačuvaj, zetski svetac. Pošto su mu mošti u 13.vijeku prenijete u jedan manastir kod Elbasana, na nadvratniku je upisana posveta svetom Vladimiru na grčkom, latinskom i ‘slovenskom’ jeziku, jer su ga podjednako slavili katolici i pravoslavni, grčke i slovenskih crkava (sada bismo kazali: makedonske, srpske i crnogorske) u Albaniji, Zeti i Makedoniji. Na grčkom mu je u 15.vijeku napisano žitije i služba. Prvi su ga naši pisci Marino Orban i Beatilo, poč.17 vijeka, ubrojili u svetitelje. Donedavno ga nije bilo u kalendaru Srpske crkve, a u Carigradskoj je uveden poslije priznanja nezavisnosti Crne Gore i autokefalnosti njene crkve”.

Iako je rođen u Crnoj Gori mitropolitu Amfilohiju je očito Srbija centar, iako je mitropolit Crnogorsko-primorske mitropolije, on misli samo o srpskom kulturnom i istorijskom nasljeđu. Na Rumiju se ispeo samo da bi to dokazao. On, u ime Srpske pravoslavne crkve, zna svoj put: zadržati Crnu Goru u kandžama srpskog državnog projekta.

Što će biti potez crnogorske države, ima li ona snagu da zaštiti sebe - ne od spoljne okupacije - već od onih iznutra koji ne žele da Crna Gora slobodno odlučuje o svojoj sudbini?

Mirko Đorđević, teoretičar religije, čitavu dilemu sublimira za “Monito” ovako: “Ako država Crna Gora sada kaže Amfilohiju - da, više nikada neće smjeti da mu kaže - ne, uvijek će morati da odobrava svaki čin njegove samovolje. To - ne, sada i ovdje, bilo bi dobro i crkve i države - da se zna šta je Božje, a šta je carevo”.

(Monitor, 5.avgust 2005)

[lookerweekly]

Početak rada Fondacije „Angelina“, kao i 16 haljina najpoznatijih domaćih modnih dizajnera rađenih po skicama Angeline Aćimović, tragično nastradale devojčice 3. maja 2023. u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, predstavljeno je sinoć na svečanom događaju u Sava Centru. Izrađene haljine deo su inicijative Fondacije koju je osnovala porodica Aćimović, sa ciljem očuvanja sećanja na njihovu ćerku Angelinu, ali i sve žrtve nastradale u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju. 

| LookerWeekly

https://lookerweekly.com/stvaran_svet/odnosi/dior-oziveli-kreacije-angeline-acimovic/

[geto-srbija]

СТРАНЕ ДОНАТОРСКЕ ХОБОТНИЦЕ И СПОНЗОРИСАЊЕ НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА КАО ПИЈАВИЦА И РАЗБИЈАЧА ОТАЏБИНЕ!!!   Спекулације о могућностима нових ратова на Балкану, нагло појачане непосредно уочи председничких избора у САД, а још више након њих, говоре о напорима поражене вашингтонске бирократије, да се освети новом председнику Доналду Трампу, на начин који би његову владу одмах гурнуо у конфликт који она не жели.