#finansijski sektor

[pavlebasic]

Svet se priprema za Trampov „bum“

Svet se priprema za Trampov „bum“

Globalna ekonomska perspektiva izgleda obećavajuće – pogotovo ako ste azijski izvoznik, piše Fajnenšel tajms.

Svetska ekonomija će uživati u dvogodišnjem izobilju i sve to zahvaljujući Donaldu Trampu. Bila je to suština prošlonedeljne prognoze MMF-a, u kojoj su dominirali predsednikovi rezovi po pitanju trgovačkih taksi, kao i njihove neizbežne posledice: veliki rast deficita tekućeg računa…

[prijedor24]

Čelni ljudi EU dogovorili sankcije protiv Rusije

Lideri EU dogovorili su se o daljim restriktivnim merama koje će naneti ogromne i teške posledice Rusiji zbog njenog delovanja. Ove sankcije obuhvataju finansijski sektor, energetski i transportni sektor, robu dvostruke namene, kao i kontrolu izvoza i finansiranje izvoza, politiku viza, dodatne liste ruskih pojedinaca i nove kriterijume za uvrštavanje na listu, navodi se zaključima Evropskog…

[mozgoderina]

Zašto vladajući vole standardizovane škole?

Tokom novembra 2016. godine, u okviru Moodle sistema za učenje na daljinu[1], Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije izvodilo je veliku onlajn obuku za primenu standarda namenjenu nastavnicima opšteobrazovnih predmeta u gimnazijama. ( Sajt je, kako se navodi, nastao kroz projekat „Razvionica“ koji je iz predpristupnih fondova, naravno, finansirala / kreditirala Evropska unija.[2] )

Obuka je podeljena na više Moodle modula, pa je predviđeno da se u okviru prvog izučavaju “Standardi postignuća – karika u osiguranju kvaliteta obrazovanja”.

Sami Amerikanci muku muče sa svojim aktuelnim kurikulumom u osnovnoj školi, koji je podbacio na svim poljima, te zahtevaju promene, promene, promene… “Vreme je da se preosmisli američki obrazovni sistem”, upozorava već izvesno vreme prestižni ekonomski magazin Harvard Business Review.[3] Začuđuje, stoga, što se u Evropi trenutno (pre)prodaje stari / preinačeni predlog - standardizacija. To je koncept iz zlatnog doba industrijskog kapitalizma, odnosno Fordizma, kada je za svemoćno tržište bilo dovoljno proizvesti dve različite marke automobila, da bi se kod uzornog i ornog kupca osigurao privid izbora. Proizvodna traka prirodno iziskuje i standardizaciju opreme, radnog vremena… i na kraju - samih ljudi. Standardizacija ljudi se prirodno najefikasnije postiže kroz standardno / obavezno obrazovanje u standardizovanoj školi.

Danas je tržišna situacija daleko kompleksnija. Razmaženi potrošač je ohrabren da gaji svoj „jedinstven ukus“ te neizostavno zahteva veliku diferencijaciju robne ponude pa je proizvodnja (dalekoistočna) prinuđena da svakodnevno osluškuje hirovitog kupca koji za svoj novac zapravo priželjkuje nešto poput autentičnog identiteta koji mu sa druge strane, hvala šarenolikim potrošačkim nebesima, uporno i neprekidno izmiče. O standardizaciji bilo čega, kao prevaziđenom konceptu, više nema ni govora. Svi dvovekovni standardi su zapravo na dnevnom redu za sistematsko urušavanje. Svakodnevno svedočimo agresivnoj propagandi u kojoj se tvrdi da više ne postoji standardno radno mesto, radno vreme, zarada. „Obavljanje više poslova u isto vreme i rad u fleksibilnijim uslovima su ono što poslodavci traže.“[4] Svim snagama se razara standardna struktura porodice, ruši se razlika između slobodnog i radnog vremena, između mladih i starih, što je česta tema mnogih istraživanja i izdanja nakon pretvaranja elektronskog računara u robu široke potrošnje. Jedan od najuspešnijih / najprodavanijih pionirskih modela personalnih računara, 5150 PC firme IBM, lansiran je na tržištu 1981. godine, da bi već naredne godine priznati teoretičar medija, publicista, kritičar i istraživač obrazovanja, Nil Postman, objavio knjigu simptomatičnog naslova “Nestanak detinjstva”[5]. Čak se i standardna prirodna podela na polove polako ali sigurno minira i potire.

Otkud onda standardi u novoj milenijumskoj školi? Radi li se o još jednoj ironiji i samovolji vlastodržaca ili je nešto daleko ozbiljnije u pitanju? Primetićemo da se istovremeno kroz školu zagovara koncept “turbo” individualizacije učenika i učenica. Svako u odeljenju ima svoje sasvim specifične potrebe, jedinstven ritam usvajanja znanja, poseban odnos prema vršnjacima, vaspitačima i edukaciji… Sve to u svakodnevnom radu mora uzimati u obzir svaki nastavnik / nastavnica za svakog učenika / učenicu ponaosob. Insistira se čak na ažurnom vođenju neverovatno detaljne pedagoške dokumentacije za svakog đaka i (… odgovarajući ženski rod mi nije poznat).

Nalazimo se pred ozbiljnom dilemom. Da li je jedinstvenost / neponovljivost (limited edition brand) samo privid i šarena glazura a standardizacija još uvek neprikosnovena skrivena suština savremenog / virtuelnog društva? Nije, naime, nikakva tajna da se najlakše upravlja armijom klonova koji u određenim, strogo omeđenim granicama, neguju dozvoljeni privid jedinstvenog identiteta. Najjednostavnije za sistem vlasti je da evidentira pojedinca tako što ga prevede u objekat sa skoro neprimetnim varijacijama dozvoljenih osobina. Stoga je sasvim logično brisanje granica - star / mlad ili muško / žensko ili crno / belo. Ili čak organizam / mašina. „Inovator i milijarder Ilon Mask osniva firmu Neuralink, čiji će cilj biti izrada uređaja za spajanje ljudskih mozgova na računare, javlja Wall Street Journal. Mask je na samitu svetskih vlada u Dubaiju rekao da ljudi, ako žele da prežive na duži rok, moraju da postanu kiborzi.“[6] Jednostavnije je, dakle, jedno doba, jedan pol, jedna rasa. Jedan kiborg: „Svi smo mi, na kraju dvadesetog veka, u našem mitskom vremenu, postali priviđenja: teorizovani i isfabrikovani hibridi mašine i organizma; ukratko, postali smo kiborzi.“[7] To što humanoid zadržava privid identiteta za sistem nije od važnosti. Naprotiv, sam mehanizam vlasti zapravo pruža izbor najrazličitijih modela ponašanja uključujući disidentski. Jedan od večito aktuelnih je “buntovnik bez razloga”.

Jedno od pitanja koja su postavljana našim nastavnicima / nastavnicama tokom pomenute onlajn obuke za primenu standarda namenjenu nastavnicima opšteobrazovnih predmeta u gimnazijama, glasi: “Po Vašem mišljenju, koje dobiti od uvođenja standarda mogu da imaju nastavnici, učenici i roditelji?”.

Imajući sve prethodno navedeno u vidu, pre nego brzopletno odgovorimo na ponuđeno pitanje, predefinisaćemo za početak zahtev. Tako pokazujemo inicijativu i pokušavamo da se odupremo ponuđenom iskušenju prepisivanja tačnog odgovora koji je zapravo naveden na prethodnoj internet stranici samog seminara, te ga je dovoljno prekopirati. Ali, što je daleko opasnije, pokušavamo da zaobiđemo i opasnost davanja netačnog odgovora koji bi nas doveo u nepriliku. Pretpostavimo jednostavno da se radi samo o stilskoj vežbi i zapitajmo se “koje dobiti od uvođenja standarda može da ima sistem kada su u pitanju nastavnici, učenici i roditelji?” Odmah primećujemo da se pred nama otvara jedna sasvim drugačija dimenzija rezonovanja koja nudi novu perspektivu sagledavanja problema.

Pozabavićemo se ukratko svakom od navedenih kategorija jer ministarstvo, kao organizator učenja na daljinu, precizira zahtev: “Odgovor treba da sadrži najmanje 3 rečenice u kojima ćete navesti bar po jednu dobit za svaku od grupa.” Da ne škrtarimo, posvetićemo, ipak, svakoj etiketiranoj grupaciji više od neophodnog minimuma - po jedne tražene rečenice:

Nastavnici standardizacijom „dobijaju“ jednostavniji model kontrole i procene efikasnosti od strane mehanizma nadzora i bržu mogućnost popravke ili zamene u slučaju „kvara“, tj, ukoliko se ne pridržavaju standarda, što dodatno jača ionako izuzetno centralizovan sistem i umanjuje ionako minornu kreativnu ulogu samog predavača. Možda je najopasnija pojava pretvaranje nastave u prilično sterilnu trku predavača u boljoj pripremi učenika za strogo formalne završne testove ili tzv. ulazne testove kojima se “standardizovano” mere i ocenjuju postignuća kako učenika, tako i nastavnika. Otići ćemo i korak dalje i zapitati se nisu li možda “standardi postignuća” zapravo “karika u osiguranju” ukidanja standardne uloge predavača u standardnoj zidanoj učionici te pretakanje školovanja u “veliku onlajn obuku” u velikoj virtelnoj učionici kakva je i sama Razvionica kao test uzorak mogućeg modela oblikovanja budućnosti obrazovanja. U tom slučaju, sistem logično nastavlja započeto brisanje granice organizam / mašina i planira veliku budžetsku uštedu nakon što nastavnici sami pripreme uslove za preoblikovanje sopstvenog poziva u obuku veštinama koje mogu lako da se izmere. Predavači nakon toga mogu lako da se zamene. Recimo,  softverom.

Učenici standardizacijom stvaraju nekakvu iluziju da su „za svoje pare“ dobili određenu kilažu znanja koja treba da bude garant takozvanog „uspeha“ na tržištu. Iskreno, u današnjim klimavim okolnostima finansijski uspeh ne može da garantuje ništa i niko, barem ne u obrazovanju. Obrazovanje može da formira čoveka, ali ne i „uspešnog“ preduzimača, čemu se zapravo teži. Ono što je sigurno je da na jednoj strani polako ali sigurno gubimo bitku u razvoju povoljnijih uslova za formiranje ljudi, a na drugoj strani ne dobijamo očekivan broj uspešnih preduzimača, barem ne sa diplomom.

Roditelji dobijaju još jednu „batinu“ kojom mogu do mile volje da klepeću po obrazovanju kada se umorni i bezvoljni vrate sa svakodnevnog čišćenja Augijevih štala u svom sektoru (kao kritičari, nastavnici se u ulozi roditelja često ne razlikuju od svojih sugrađana). Ukoliko im se ne dopada kolega ili predmet ili kompletna škola, zavisno od raspoloženja, dobrodošli su da sada potegnu i neispunjenu standardizaciju kao dodatni argument u borbi za naprednije društvo, koje obrazovanje evidentno koči… A situacija je zapravo fundamentalno drugačija. Ni jedan društveni segment ne bi funkcionisao ni približno tako dobro kao obrazovanje, da je pretrpeo i najmanji deo savremenog doživotnog eksperimentisanja bez ikakve odgovornosti. Obrazovanje je po mnogim merilima najfunkcionalniji sektor. "Uzmimo kao objektivno merilo indeks prosperiteta kojeg je ustanovio čuveni britanski Legatum institut. (...) Od 142 rangirane zemlje “čvrsta” srpska ekonomija je na “solidnom” 130. mestu. Najboje rezultate Srbija je zabeležila (verovali ili ne) na polju obrazovanja, gde je zauzela 55. mesto!"[8] Ukoliko uzmemo kao kriterijum i veličinu brige i finansijskog ulaganja od strane države, zalazimo na teren naučne fantastike…

Obrazovanje, kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou, još uvek očekuje ili ozbiljnu i odgovornu reformu ili konačan debakl.

  [1] http://moodle.mpn.gov.rs/

[2] Projekat je sprovodio konzorcijum koji je vodila Hulla & Co, Human Dynamics K.G.

[3] „It’s Time to Re-Think the U.S. Education System“, Harvard Business Review, 2012.

[4] “Poslodavci traže više od teorije”, Blic, 2009. Tekst je nastao uz finansijsku podršku EU.

[5] Neil Postman, "The Disappearance of Childhood", Vintage Books, 1982.

[6] “Mozak ćemo uskoro direktno povezivati s računarima”, B92, 2017.

[7] Dona Haravej, „Manifest za kiborge“, 1991.

[8] Jovan Pavlović, „Krekeću li kuvane žabe?“, Časopis KULT , 2017.

  Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Pedagoški nadzor: šTA TE NE uBiJE, sNAGu piJE. Ilustracije: (1) Leonid Sokov [Russia] (b 1941) ~ 'Shirt', 1974. Wood (63.5 x 46 x 7.5 cm). (2) Ron English [USA] (b 1959) ~ 'Mousemask Murphy'. Set of five, 2012-2014. (3) Travis Louie ~ 'Victorian Beast Toad'. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM: ✓ Zašto je urgentno da se uči kompetentno? →  ✓ Isprobavanje sanduka →  ✓ Rekvijem za prosvetne snove → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA: ✓ Predgovor knjizi ‘Laž epohe’ (Jevtić) →  ✓ Vežbe iz politologije · Sofija Šoškić →  ✓ Od odgovora do odgovornosti (Jinger) → 

[balkantimes]

Kriza će najviše pogoditi Ameriku

Zašto američki model ekonomskog rasta doprinosi uvećanju krize izazvane koronavirusom, dok to nije slučaj sa nemačkim, pa čak ni sa britanskim modelom?

Mark Blajt

va konkurentna epidemiološka modela trenutno upravljaju mišljenjima eksperata i dele ih povodom pitanja kako najbolje odgovoriti na novi koronavirus. Prvi, koji je potekao sa Imperijalnog koledža u Londonu, strahom je naterao američku i britansku vladu da uvedu stroge mere društvene izolacije. On je polazio od predviđanja da, ukoliko se ne obuzda, COVID-19 (bolest koju izaziva virus) bi mogao da ubije preko pola miliona ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu i 2.2 miliona u Sjedinjenim Državama – ne računajući mnoge druge smrtne slučajeve koje bi izazvao kolaps zdravstvenog sistema u obe zemlje.

Drugi model, koji su razvili istraživači sa Oksfordskog univerziteta, pretpostavlja da je virus već inficirao 40 odsto britanske populacije, ali je većina imala blage ili nikakve simptome. I prema ovom modelu, COVID-19 bi izazvao mnogo smrti i takođe bi snažno napregao sistem zdravstva. Ali kako se u ovoj studiji predviđa manje kritičnih slučajeva, Oksford smatra da totalno karantinsko zatvaranje gradova na neodređeno dug period možda nije neophodno. Privlačnost oksfordskog modela je očigledna. Ali ako politički lideri naprave planove u skladu sa oksfordskim modelom, a ispostavi se da žive u svetu koji je opisao model londonskog Imperijalnog koledža, to će značiti da su lošu situaciju učinili još mnogo, mnogo gorom.

Isto tako, moraju se doneti i visokorizične odluke o zaštiti nacionalnih ekonomija od efekata COVID-19. To su odluke koje se donose prema predviđanjima druge vrste modela. Politički ekonomisti koriste „modele rasta“ da opišu šta države rade kako bi osigurale rast u normalnim okolnostima, ali ovi modeli ukazuju i kako će države najverovatnije odgovoriti u slučaju krize kao što je smrtonosna pandemija. Na primer, osnovni model rasta Ujedinjenog Kraljevstva vrti se oko finansija, domaćinstava i, više od bilo čega ostalog, domaće potrošnje. Kad je britansku ekonomiju pogodila kriza izazvana koronavirusom, nakon čega je svima rečeno da ostanu kod kuće, preduzimanje mera za jačanje potrošnje – poput garantovanja 80 odsto plata – predstavljalo je neophodnu reakciju. Za razliku od toga, u Nemačkoj, koja praktično predstavlja džinovsku izvoznu platformu što usisava potražnju sa drugih mesta, neophodna reakcija uključivala je uvođenje kraće radne nedelje i garancije za bilanse kompanija, ali ne i podršku platama.

UBLAŽAVANjE ŠOKA Za Sjedinjene Države je pitanje najboljeg načina za zaštitu ekonomije od efekata pandemije dosta komplikovanije. U kontekstu modela rasta, Sjedinjene Države su ogromni izvoznik primarnih proizvoda – aviona, oružja, nafte, usluga, softvera, elektronske trgovine i finansija – prosto zato što njihova ekonomija čini četvrtinu svetskog BDP-a. Ali ono što najviše pokreće američku ekonomiju i dalje je domaća potrošnja. Premda ona nije toliko vezana za kredite i toliko zavisna od dugova kao što neki analitičari tvrde  (Sjedinjene Države nalaze u sredini grupe zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (Organization for Economic Cooperation and Development – OECD) po odnosu dugova i prihoda domaćinstava), uloga koju dug privatnog sektora ima u američkoj ekonomiji otežava reagovanje na ovakvu krizu. Ova realnost postaje jasno uočljiva kad se američki model rasta uporedi sa modelima drugih zemalja.

Modeli rasta koji zavise od trgovine, poput onih koje možemo naći u severnoj i zapadnoj Evropi, skloni su uspostavljanju država blagostanja (engl. „welfare state“ – socijalna država ili država blagostanja podrazumeva društveno-ekonomski poredak u kome država pruža glavninu usluga socijalne zaštite, odnosno poredak u kome programi socijalne zaštite uzimaju veliki udeo finansijskih i drugih resursa države, prim. prev.) koje imaju funkciju „amortizera šokova“, odnosno pomažu ublažavanje efekata ekonomskih šokova. Generalno, što je ekonomija neke evropske zemlje otvorenija za međunarodnu trgovinu, to intenzivnije se sledi model države blagostanja koja bi delovala kao tampon u slučaju gašenja trgovine. Države u kojim je ovaj model razvijen takođe dopuštaju svojim građanima da imaju visoka dugovanja, jer ih efikasno štite od nezaposlenosti. Tako najzaduženiji ljudi na svetu nisu Amerikanci, nego Danci i Holanđani.

Za razliku od toga, države sa modelima rasta anglo-američkog tipa, a naročito Sjedinjene Države, imaju malo učešće države, niske poreze i glomazan finansijski sektor. Takve države umesto razvijenog sistema blagostanja imaju visoko fleksibilno tržište rada, što znači da u krajnjoj liniji njihov ekonomski rast zavisi od plata. Kako su te plate vremenom imale sve manju kupovnu moć, kreditne kartice, studentske pozajmice i zdravstvena dugovanja postala su standardni deo budžeta američkih domaćinstava. A kada se budžeti tih domaćinstava drastično smanje, njihove dugove neće kompenzovati amortizeri kakve imaju države poput Ujedinjenog Kraljevstva ili Nemačke.

Ovaj nedostatak amortizera za ekonomske šokove je integralni deo američkog modela rasta i on u normalnim okolnostima predstavlja prednost, a ne manu. Kad se u modelima poput američkog dogode šokovi, oni nastoje da spasavaju svoje finansijske sisteme kako bi krediti i dalje neometano funkcionisali, dok puštaju realnu ekonomiju da apsorbuje udarac kroz nezaposlenost i mere štednje. Ovaj model polazi od pretpostavke da će se – u odsustvu amortizera – cene i plate brzo prilagoditi, kapital biti preraspodeljen, a rast će se vratiti bez potrebe za državnom intervencijom. Međutim, ovo nisu normalne okolnosti. A američki kreatori politike brzo shvataju da njihov uobičajeni priručnik ima ograničenu upotrebnu vrednost pred licem pandemije koronavirusa.

KATASTROFA, POJEDNOSTAVLjENA Tokom svetske ekonomske krize, Sjedinjene Države imaju veliku prednost u odnosu na druge zemlje – one štampaju svetsku rezervnu valutu. Drugim državama su potrebni američki dolari jer se njihovi bankarski sistemi zadužuju u dolarima iako ne mogu da ih štampaju. Tokom prethodnih kriza, poput one finansijske iz 2008. godine, oštri padovi na globalnim finansijskim tržištima ispeglani su potezima Federalnih rezervi, poput smanjenja kamatnih stopa i programa kupovine obveznica. Ali ovog puta, potez Federalnih rezervi nije imao svoj uobičajeno umirujući efekat: finansijska tržišta nastavljaju da padaju, a dominacija dolara nije uspela da zaustavi grabež za kešom.

Iako je Kongres konačno usvojio dva biliona dolara vredan stabilizacioni paket, njegova kontinuirana nesposobnost da se odluči koga da spasava – kompanije ili potrošače – reflektuje tenzije unutar čitavog ovog modela rasta. Sjedinjene Države se obično odlučuju za zaštitu kapitala, dok puštaju tržište rada da se prilagodi kroz nezaposlenost. No, ovaj instinkt – da se čuvaju veliki igrači, a da se glavnina udarca preusmeri na radnike – takođe je ključni razlog zašto je američki model rasta faktor uvećanja katastrofe izazvane pandemijom koronavirusa, dok to nije slučaj sa nemačkim, pa čak ni sa britanskim modelom.

Američki model rasta dobro funkcioniše dokle god je nezaposlenost niska, plate se isplaćuju i troše, a krediti recikliraju kako bi pokrili razlike između prihoda i troškova koje imaju potrošači i kompanije. Ali kada se tržišta zamrznu i kada ne mogu pravilno da utvrđuju cene (npr. niko ne zna koliko zapravo vrede akcije Junajted erlajnsa jer niko ne zna kada će Amerikanci ponovo moći da lete avionom), ovaj model rasta se raspada. Jednom kada se to dogodi, teško je videti gde je dno. Federalne rezerve i Kongres mogu pokušati da održe limit cena spasavanjem kompanija, ali nema kraja široj krizi potrošnje do koje dolazi kad se trećina tržišta rada ugasi, a preostale dve trećine budu zaključane kod kuće u dužem vremenskom periodu. Spasavanje kapitala na ovaj način, uz očekivanje da će se tržište rada prilagoditi rastom nezaposlenosti i smanjenjem plata, prosto je nemoguće ako imamo u vidu obim gašenja privrede.

Američki model rasta je izgrađen na takav način da jednostavno nije moguće da se zaustavi a da istovremeno sebi ne nanese katastrofalnu štetu. Kako je ovaj model dizajniran tako da se prilagođava kroz smanjene plate i smanjenu zaposlenost, umesto kroz uvećanje socijalnih izdataka, politički lideri mogu da dopuste privremeni rast nezaposlenosti u uslovima bankarskih šokova, ali ne i na polutrajne transfere keša – što rade Britanci – i skoro totalni kolaps vrednosti imovine. Britansko rešenje je u američkom kontekstu previše politički toksično da bi predstavljalo išta više od kratkoročnog rekvizita. Tako da, jednom kada je postalo jasno da je – makar po modelu londonskog Imperijalnog koledža – sa epidemiološke tačke gledišta ispravan odgovor da se ekonomija na par meseci stavi u hibernaciju, američki lideri su počeli da traže druga rešenja.

Jedno alternativno rešenje, koje je izneo predsednik Donald Tramp zajedno sa zastupnicima u mnogim američkim državama, jeste da se prosto „restartuje ekonomija“. Direktna cena toga, prema modelu Imperijalnog koledža, bila bi smrt čak 2.2 miliona Amerikanaca – ili, kako je viceguverner Teksasa Den Patrik to sročio u nedavnom intervjuu: „Stari ljudi moraju da umru kako bi spasili ekonomiju“.

NAPUŠTANjE KARANTINA Nažalost, čak i ako se ispostavi da je manje strašni oksfordski model ispravan odgovor sa epidemiološke tačke gledišta, prosto restartovanje ekonomije možda neće biti moguće ukoliko to znači da će 70 odsto Amerikanaca dobiti bolest koja zahteva intenzivnu negu u preko deset odsto slučajeva. Ukoliko se Amerikanci vrate na posao, ove stope zaraze bi praktično ugasile tržišta rada, hteo to predsednik ili ne. Malo je verovatno da će se potrošači gurati po šoping molovima u siutuaciji kada postoji mogućnost da ih kupovina doslovno „obori s nogu“, a kompanije čiji radnici pune hitne sobe po bolnicama neće biti naročito sklone da investiraju u proizvode koje neće moći da isporuče.

Sjedinjene Države, sa svojih 330 miliona stanovnika, 270 miliona komada vatrenog oružja, 80 miliona radnika bez prava na plaćeno bolovanje i 28 miliona zdravstveno neosiguranih, suočavaju se sa izazovima kakvi ne postoje u drugim zemljama. Zamrzavanje ekonomije na šest ili više meseci uništilo bi ono što je ostalo od društvenog tkiva ove zemlje, zajedno sa njenim modelom rasta. Ali restartovanje ekonomije bi moglo da pretvori pandemiju u pravu pravcatu kugu koja bi nanela isto štete koliko i zamrzavanje.

Za koju od ovih neprivlačnih opcija će se Sjedinjene Države najverovatnije opredeliti? I ovde nagoveštaj pruža proučavanje aktuelnog modela rasta u ovoj zemlji. On ukazuje da će Sjedinjene Države privremeno spasavati kompanije, delimično podržavati potrošnju i okončati karantine što je pre moguće. Izgleda da su Tramp i njegovi savetnici savršeno spremni da se kockaju sa sudbinom par miliona američkih života kako bi spasili imovinu, računajući da će zdravstveni sistem u svakom trenutku biti u stanju da zbrine elitu.

Ukoliko se pandemija koronavirusa odigra po modelu Imperijalnog koledža iz Londona, naknadno ekonomsko otvaranje Sjedinjenih Država će prosto nadoknaditi štetu koju bi u tom slučaju izazvao američki odgovor. Ukoliko pandemija krene kursom koji je opisao oksfordski model, ekonomije drugih zemalja pretrpeće manju štetu nego američka ekonomija i brže će se povratiti jer totalna karantinska zatvaranja nanose manju ekonomsku štetu nego dopuštanje nekontrolisanog širenja zaraze. Američke berze mogle bi da nabujaju ukoliko se ispostavi da je oksfordski model ispravan, ali to neće značiti ništa za milione radnika koji bi bili otpušteni, za hiljade malih kompanija koje bi bankrotirale i za milione ljudi koji će biti zaraženi ukoliko Sjedinjene Države prerano obnove poslovanje.

Ukoliko Sjedinjene Države krenu ovom stazom, moglo bi da se desi da konačno stignu do tačke za koju je predsednik Bil Klinton rekao da se nikada neće desiti – da ljudi poveruju da će Amerika biti gubitnik. Na kraju krajeva, ukoliko je najbolja strategija američkih lidera za pandemiju da je „puste da protutnji“, ostatak sveta će brzo prestati da tretira Sjedinjene Države kao uzoran model za rast ili bilo šta drugo.

Izvor

[zanimljivaekonomija]

Predstavljena specijalna godišnja edicija FINANSIJE TOP sa rang listama banaka, osiguravajućih kuća, lizing kompanija i penzijskih fondova

Beograd, 20.6. 2019. – Na konferenciji za prijatelje u Medija centru danas je ekonomski mesečnik „Biznis i finansije“ predsaavio svoju godišnju ediciju FINANSIJE TOP, a kao i u ranijim prilikom, uz prisustvo referentnih gostiju, analizirani su aktuelni poslovni pokazatelji domaćeg finansijskog sektora, te je, između ostalog, bilo reči i o glavnim generatorima profitabilnosti banaka koja je prošle godine dostigla rekord nakon svetske ekonomske krize, ali i postavljeno piutanje - zašto takav rezultat ne utiče na veće kreditiranje privrede. Tražio se i odgovor na pitanje koje konkretne izmene u regulativi traže lizing kompanije kako bi bile u mogućnosti da podrže ulaganja u domaću privredu i do milijardu evra godišnje? Jedna od tema bila je i najavljeno usvajanje Zakona o alternativnim investicionim fondovima i koji od tih fondova bi mogli biti najprivlačniji za ulagače U razgovoru, koji je kao i uvek umešno i izuzetno profesionalno, vodila, Zorica Žarković, urednik edicije, učestvovali su Boris Stević, predsednik Upravnog odbora Asocijacije lizing kompanija Srbije (ALCS), Nenad Gujaničić, glavni broker u kompaniji Momentum Securities, Milan Marinković, direktor Društva za upravljanje investicionim fondovima „FIMA Invest“, i Tanja Kuzman, menadžer za korporativne inovacije i saradnju sa startap zajednicom, PwC Srbija. Što se tiče godišnje edicije FINANSIJE TOP 2018/19 osnovni zaključak je da su banke imale rekordnu dobit, dok su krediti privredi u padu. Prema objavljenoj rang listi, banka Intesa je vodeća u Srbiji po tržišnom učešću i ostvarenoj dobiti u 2018. godini, a na drugom mestu po oba pokazatelja je UniCredit banka. Na trećem mestu prema ostvarenoj dobiti u prošloj godini po prvi put se našla Societe Generale banka, koja odlazi sa našeg tržišta. Premda su banke u Srbiji u 2018. godini sa ukupnom dobiti od 70,5 milijardi dinara postigle rekordnu zaradu u periodu nakon svetske ekonomske krize, kreditna aktivnost prema privredi krajem prošle godine je bila manja za skoro 3% u poređenju sa decembrom 2017. godine, pokazuju podaci u ediciji FINANSIJE TOP. Prošla godina je bila znatno uspešnija za ceo finansijski sektor u poređenju sa 2017. godinom, ali su banke sa ukupnom dobiti od 70,5 milijardi dinara – što je rast od skoro 11% u odnosu na godinu ranije – ostavile daleko iza sebe sve druge učesnike na domaćem finansijskom tržištu. Upečatljiv je i rast dobiti osiguravajućih društava koja je veća za više od trećine u poređenju sa godinom ranije, odnosno porasla je sa 6.433 milijardi dinara u 2017. na 9.052 milijardi dinara u 2018. godini. Finansijski lizing je prošle godine postigao tri puta bolji rezultat nego prethodne, ostvarivši dobit od 1.501 milijardi dinara, dok su brokersko-dilerska društva zabeležila dobit od 9.988 milijardi dinara, ali uz smanjenje broja zaposlenih i poslovnih prihoda. Društva za upravljanje doborovoljnim penzijskim i investicionim fondovima su takođe ostvarila dobit (188 miliona dinara i 18 miliona dinara), ali je ona za 40% manja u odnosu na 2017. godinu, dok su faktoring dru- štva iz minusa u 2017. godini, prošle godine prešla u pozitivno poslovanje i ostvarila dobit od 269 miliona dinara.

foto:mc.rs

[balkanin]

EU produžuje sankcije Rusiji zbog aneksije Krima i podrške pobunjenicima

EU produžuje sankcije Rusiji zbog aneksije Krima i podrške pobunjenicima

Očekuje se da čelnici Evropske unije u petak podrže produženje glavnih ekonomskih sankcija bloka protiv Rusije zbog sukoba u Ukrajini do kraja januara 2021. godine, saopćili su diplomatski izvori i zvaničnici.

EU je sankcionirala ruski energetski, finansijski i sektor namjenske industrije nakon što je Moskva anektirala Krim u 2014. i podržava pobunjenike koji se bore protiv vladinih trupa na…

[jollycherryblossomwombat]

Koliko košta sekund reklame na TV-u?

Reklamni blokovi na televizijama mogu da nas "izbace iz cipela", ali su one nužne da bi televizije uopšte funkcionisale. Evo koliko košta reklama na TV-u. Foto: MONDO/Mario Milojević - ilustracija Tržište reklama u Srbiji vredno je oko milijardu evra, navodi se u istraživanju novosadske Ninamedije, koje pokazuje da se svakog dana gledaocima TV programa prikažu 2.362 različite reklame, a u zavisnosti od TV stanice udeo plaćenih reklama i spotova u odnosu na ukupan emitovani program razlikuje se gotovo dvostruko.  Najveći broj spotova emitovali su TV Pink - 93.148, TV Prva - 80.542, O2 TV -71,707, TV N1- 59.502, RTS 1 - 50.160.  Sekund reklame na RTS ispred centralne informativne emisije - "Dnevnik 2" košta 8.000 dinara, ispred kviza "Slagalica" - 7.000 dinara, dok je sekunde ispred filmova i serija koje se emituju posle 23 časa, 1.500 dinara, preneo je portal Kamatica. Na TV Pink sekund reklame u "Nacionalnom dnevniku", kao i serijama koje se emituju u terminu od 20 i 21h košta 18.000 dinara, dok je na sekund u seriji koja se emituje od 19 sati 16.000 dinara, stoji u cenovniku iz 2017.  Istraživanje, takođe, pokazuje da se najviše reklamira prehrambena industrija (na osnovu broja emitovanih spotova, kao i u ukupnom trajanju), potom slede sektori farmacije i trgovine koji su se ipak oglašavali dvostruko manje, dok se finansijski sektor nalazi tek na šestom mestu, a nakon njega slede mediji, medicina, kućna hemija. Prema pisanju portala kamatica, najduže reklamno vreme u odnosu na ukupan program, gotovo 12%, što bi u praksi značilo da od 100 sekundi emitovanog programa, 12 sekundi je namenjeno reklama ima TV Pink. Nešto malo manje od toga imaju TV Prva i TV O2, dok je na programu TV N1 i TV Happy to nešto više od sedam procenata. Najmanji udeo reklamnog bloka ima RTS 1 sa 5,46 procenata, u odnosu na ukupno emitovani sadržaj, pokazalo je istraživanje agencije Ninamedia. Direktor sektora analiza medijskog sadržaja u Ninamediji Gavrilo Tomić kaže da se sekunde za reklame najčešće kupuju preko agencija, na kompenzaciju ili asignacijom (to je poseban oblik izmirivanja obaveza), a dominantno učešće na našem tržištu imaju tri agencije. "Zvančni cenovnici su jedna kategorija, a rabati i tržište sasvim druga. Tako da, procenjenu vrednost samih oglasa nemamo, jer su ukupne cene koštanja znatno manje nego kao kada bi se računale jednostavno metodom cena za sekundu, pa pomnoženo sa brojem sekundi", rekao je Tomić. Let's block ads! (Why?)

[jutarnjiglasnik-blog]

SAD ponovo uveo sankcije Iranu

SAD ponovo uveo sankcije Iranu

SAD ponovo uveo sankcije Iranu

Vašington tvrdi da mu cilj nije promena režima u Iranu već promena njegovog ponašanja.

Sjedinjene Američke Države ponovo su u utorak ujutro uvele sankcije Iranu kako bi pojačale pritisak na Teheran nakon što su se jednostrano povukle iz međunarodnog sporazuma o iranskom nuklearnom programu.

Meta prvog paketa sankcija je iranski finansijski sektor, uključujući…

[crnagorakraljevina]

Komite Ilija i Vaso Bećir

Ilija i Vaso Bećir su sinovi istaknutog Crnogorca svoga vremena, oficira Nika Đurova Bećira (1839-1892) sa Njeguša, podkomandira Njeguško-Ćeklićkog bataljona u Prvoj brigadi Crnogorske Vojske i nosioca više značajnih odlikovanja Knjaževine Crne Gore.

U tome vremenu, Niko Đurov Bećir bio je imućan domaćin, posjedovao je prilično veliko imanje u Lovćenu i Njegušima. Ruski istoričar Pavle A. Rovinski, koji je dugo boravio u Crnoj Gori u svojim zapisima, prilikom posjete Lovćenu, opisuje i susret sa Nikom Đ. Bećirom.

Brojna porodica: Niko Đ. Bećir je sa svojom suprugom Krstinjom stvorio brojnu porodicu. Od potomstva ostavio je, iza sebe, četri sina i tri kćeri. Od sinova nasljednici su bili: najstariji sin Jovan-Jovo (1870-1942), školovani oficir, koji je visoku vojnu školu (vojnu akademiju) završio u Italiji, te koji je kasnije postao brigadni general i komandant Crnogorske Vojske; Đuro (1874-1966), finansijski činovnik, (protivnik odluka Podgoričke skupštine iz novembra 1918. godine i srpske okupacije i nasilne aneksije Crne Gore, te učesnik Božićnog Ustanka Januara 1919. godine, zbog čega je uhapšen i zatvoren nekoliko mjeseci u Centralnom kaznenom zavodu “Jusovača” u Podgorici  tokom 1919.g.);  Ilija (1886-1925),  Komandir (Major) Crnogorske Vojske, Komandir Njeguško-Ćeklićkog bataljona i jedan od vodećih organizatora i prvaka Božićnog Ustanka (1919.) i najmljađi sin Vaso (1889-1971), narednik u Crnogorskoj Vojsci, takođe istaknuti Crnogorski zelenaš, patriota i učesnik Božićnog Ustanka (1919) i istaknuti gerilac i Komita Crnogorski za oslobođenje Crne Gore.

Ilija i Vaso Bećiri, na osnovu rasploživih istorijih izvora i njihovog kritičkog sagledavanja, spadaju u plejadu istaknutih ličnosti, koji su dominantno svoj život posvetili odanosti domovini i otadžbini Crnoj Gori i koji su martirski vodili borbu za njen opstanak, pogažena prava i uskrsnuće njene suverenosti i nezavisnosti.  Ilija Nikov Bećir rođen je 1886, u selu Raićevići, Njeguši (Katunska Nahija, Cetinjska oblast).

Ilija Nikov Bećir je završio podoficirsku školu u Cetinju (drugi u klasi). Prilično mlad postao je Komandir Njeguško-Ćeklićkog bataljona u Crnogorskoj Vojsci. Učesnik je Balkanskih ratova (1912-1913) i prvog svjetskog rata (1914-1916), do vojnog sloma i raspuštanja Crnogorske Vojske 1916. godine. U vojničkoj, oficirskoj karijeri hijerarhijski je napredovao od potporučnika, preko poručnika, kapetana do Komandira (Majora) Crnogorske Kraljevske Vojske. U vrijeme izbijanja Božićnog Ustanka  protiv agresije srbije na Crnu Goru i njene okupacije i nasilne aneksije (1918), Ilija Bećir je imao čin Poručnika, da bi u sastavu Crnogorske Kraljevske Vojske u Italiji (1919-1921) avanzovao u čin Kapetana i najzad u rang Komandira (Majora).

Odvažni oficir: Važio je za disciplinovanog, odvažnog i hrabrog oficira i vojnika. Bio je nosilac više službenih, vojnih Crnogorskih državnih odlikovanja. U borbama se isticao hrabrošću i razboritošću, a najteže mu je padala, od početka 1919. godine, “bitka sa nebraćom”, kako mu piše u jednom pismu iz Gaete (Italija) njegov kum i saborac, Kapetan, odnosno, Komandir Crnogorske Kraljevske Vojske iz Crmnice Risto Hajduković.Poručnik Ilija Bećir bio je među glavnim organizatorima Božićnog Ustanka Crnogorskog Naroda 1919. godine (po novom, gregorijanskom kalendaru). To potvrđuju brojni, autentični i originalni, relevantni, pouzdani, vjerodostojni istorijski izvori.Oficiri Crnogorske Kraljevske Vojske s Njeguša, kapetani Marko Popović i Blažo Marićević i poručnik Ilija Bećir, krajem Novembra i tokom Decembra 1918. godine, vršili su političku akciju i preduzimali organizacione aktivnosti u pripremi vojnog djelovanja, odnosno, podizanja ustanka u Crnoj Gori, sa ciljem obaranja, anulacije, bespravnih, antiustavnih, nezakonitih i nelegitimnih odluka Podgoričke skupštine od 13/26. novembra 1918. godine, kojima je Crna Gora pripojena srbiji. Oni su vojno-politički djelovali u cilju obnove nezavisne i suverene Kraljevine Crne Gore, odnosno, u pravcu njenog izdvajanja iz sastava KSHS i proglašenja samostalnom državom, te formiranju ustaničkog odbora i planiranju njegovih konkretnih aktivnosti.U tom smislu karakteristično je pismo, trojice Crnogorskih Kraljevskih Oficira s Njeguša, upućeno 1. Decembra 1918. godine kapetanu Đuru Ristovom Draškoviću i Dušanu Stankovom Vukoviću, čiji je jedan od autora i potpisnika i Poručnik Ilija Bećir.

To pismo glasi: „Kao što smo vam u izvještaju od prošlog dana javili, da ste stvar preduhitrili bez dubljeg i solidnijeg sporazuma, tako i jest. Mi smo odmah po primljenom vašem izvještaju i postignutom sporazumu i solidarisanju s vama, uputili naročitog poslanika, sa prepisom vašeg i nikšićskog izvještaja, kod mjerodavnih krugova i vatrenih naših pristalica u Cetinju, t.j. kom. Lompara (Petra-prim.N.A) i drugova, dakle tamošnjeg odbora, i hitno smo obaviješteni da se stvar neodložno obustavi, dokle Vojvoda Đuro Petrović i Brigadir Vučinić (Milutin-prim. N.A.) provedu organizaciju u svojim mjestima, prema ustanovljenom planu na Cetinju, i dobijemo vezu sa njima, a tako isto Rijeka i Crmnička nahija nijesu bile obaviještene o našem planu i odluci, bez kojih nijesmo u stanju ozbiljno preduzeti akciju. Danas su prošli ovuda svojim kućama brigadir Jovo Bećir i serdar Janko Vukotić, te su i oni na svaki način za to da se stvar odloži do sporazuma i promišljenog koraka. Naša organizacija ovdje određena je bila, te smo je sada obustavili, što i vama činimo znati, da preduzmete mjere i narodu objasnite da se za sada zadrži svaki na svom mjestu, dok se stvar uredi i dođe u vezu sa Kučima, Piperima i ostalim preko brigadira Vučinića. Vi ste shvatili za ozbiljno i komordžijsku vijest o događaju u Podgorici, što nije trebalo, jer u stvari nije bilo ništa istina. Ovo zadržite za vas u tajnosti, na svaki način naš sastanak predhodno je potrebit, kao što smo zaludu bili ugovorili, što će te po listodavcu nas obavijestiti.  S Pozdravom Kap. Crnogorske Kraljevske Vojske  Marko Popović,   Kap.  Crnogorske Kraljevske Vojske  Blažo Marićević, por. Ilija Bećir.  Njeguši 1. decembra 1918. godine.“(Vidi o tome: „Narodna riječ”, Cetinje, godina III, broj 22, od 23. Marta 1921. str. 1 i 2. i NovakAdžić, “Politička suđenja u Crnoj Gori”, Cetinje, 2012, str. 134. Dio tog pisma objavio je dr Dimitrije Dimo Vujović, „Ujedinjenje Crne Gore i Srbije, Titograd, 1962, str. 340-341).Iz Katunske Nahije, bili su, pored Kapetana Crnogorske Kraljevske Vojske  Krsta Z. Popovića, te Rista V. Popovića - Jabučanina, bivšeg Crnogorskog Ministra; Jova M. Popovića - Jabučanina, Crnogorskog diplomate Ustaničke vođe bili su i Komandiri Crnogorske Kraljevske Vojske  Petar Lompar, Milo Martinović, Petar Gvozdenović, Joko Martinović, Kapetani Crnogorske Kraljevske Vojske  Đuro Drašković, Marko Zekov Popović, Đuro Kapa i Blagota Martinović, te Poručnici   Crnogorske Kraljevske Vojske Dušan Vuković, Ilija Bećir, Niko Kašćelan, Andrija Dragutinović, Krsto Vujović, Janko Pešikan, Jovan Nikolić i drugi istaknuti Oficiri  Crnogorske Kraljevske Vojske !!

Bećiri u Božićnom ustanku: Poručnik Crnogorske Kraljevske Vojske Ilija Bećir bio je član Odbora za podizanje Božićnog Ustanka i u tom smislu bila je intezivna njegova organizaciona aktivnost tokom Decembra 1918. godine. Na osnovu sačuvane prepiske ustaničkih prvaka u pogledu priprema za podizanje Crnogorskog Ustanka sa geslom „Za Pravo, Čast i Slobodu Crne Gore“, saznajemo, između ostalog, i to da je Crnogorski rodoljub, zelenaš, Niko Vučković iz sela Prekornica (Ljubotinj, Riječka nahija, cetinjska oblast) u prvoj polovini Decembra 1918. godine pisao Crnogorskom Kraljevskom Komandiru i jednom od ustaničkih prvaka komandiru Đuru Šoću iz ljubotinjskog sela Dubova (ocu Crnogorskog ministra dr Pera Šoća), u kojemu navodi da je Barjaktar Crnogorske Kraljevske Vojske Pero Vučković, iz Prekornice, bio na Cetinju i „prisustvovao sjednici koju je održao Naš odbor“.

Dalje, u tome pismu Nika Vučkovića komandiru Đuru Šoću kaže se da je Cetinjski ustanički odbor donio zaključak da Đuro Šoć, Marko Radunović, Mićun Nikolić, Ilija Bećir, Krsto Z. Popović, Petar Lompar, Đikan Vukmanović održe „Rešiteljnu sjednicu u srijedu veče na Bokovo kod Boška Borozana, poručnika, đe će se zaključak donijeti“ u pogledu plana i modaliteta realizacije oružanih akcija koje treba preduzeti. Na istoj sjednici, održanoj na Cetinju, o kojoj piše N. Vučković, barjaktar Pero Vučković je pitao da li će na sjednici, zakazanoj na Bokovu, doći ministar Jovan S. Plamenac, no, rekli su da neće „ali će u sporazumu sa njim biti“.

Podizanje ustanka: Na sastanku jednog broja članova Cetinjskog odbora za organizovanje ustanka, održanog na Bokovu, 13/26/ XII 1918., odlučeno je da se pozovu srpske trupe da do 20. XII 1918/ 2. januara 1919. napuste Crnu Goru, a ako to ne učine da će ih Crnogorci silom protjerati. Tada je dogovoreno i da ustanici osvanu oko Cetinja i opsadiraju ga 21. XII 1918/ 3. I 1919. godine. Utvrđen je raspored ustaničnih trupa i to: Katunjani su bili određeni da posjednu i drže sektor od Đinova Brda, do Donjeg Kraja, Lješnjani i dio Riječana (Ceklinjani, Dobrljani, Kosijeri, Bokovljani i Đinovići) da zauzmu prostor od Donjeg Kraja, do Kabla, a Ljubotinjani i Crmničani od Kabla, do Đinova Brda. Riječani i Crmničani imali su zadatak da Cetinje opkole i da zauzmu pozicije oko njega sa mitraljezima i topovima, pošto prethodno oslobode Virpazar i Rijeku Crnojevića.

Preuzeto Analitika

[saznajemozavas]

Tramp: Amerika izlazi iz nuklearnog sporazuma sa Iranom

Američki predsednik Donald Tramp optužio je Iran da obogaćuje uranijum i pravi nuklearno oružje zanemarujući postojeći nuklearni sporazum. S tim u vezi, Amerika izlazi iz nuklearnog sporazuma sa Iranom. „Sporazum je omogućio Iranu da nastavi obogaćivanje uranijuma i na kraju da postigne nuklearni proboj“, rekao je Tramp govoreći u Beloj kući. „Sada imamo ubedljive potvrde da su obećanja Irana (da neće praviti nuklearno oružje) bila laž“, dodao je predsedik. Tramp je izjavio da nuklearni sporazum sa Iranom o nuklearno „nikad neće doneti mir“ i zato: „Objavljujem da će Amerika izaći iz nuklearnog sporazuma“. On je dodao da čak i ako Iran poštuje tačke iz nuklearnog programa, država može u kratkom roku da napravi nuklearno oružje. Ako Iran nastavi da pravi nuklearno oružje, suočiće se sa problemima koje dosad nikad nije imao, obećao je američki predsednik. Tramp je izjavio da će SAD uvesti „najveći nivo sankcija“ Iranu. Sankcije će dotaći energetiku, naftni, hemijski i finansijski sektor. Svaka država koja bude pomagala Iranu u njegovom nuklearnom programu, biće na udaru američkih sankcija. Iran će morati da zaključi novi nuklearni sporazum, SAD su spremne da pregovaraju. izvor(sputnik.rs) Read the full article

[jedimolivolicom]

Linda Van Gelder, direktorica Svjetske banke za zapadni Balkan u razgovoru za Klix.ba govori o poziciji BiH na finansijskom tržištu, ulozi Centralne banke BiH, inflaciji i deflaciji te preporukama Svjetske banke za jačanje ekonomije i životnog standarda uz stabilan finansijski sektor.

[pavlebasic]

Si: Samo socijalizam može spasiti Kinu

Si: Samo socijalizam može spasiti Kinu

Predsednik Kine Si Đinping rekao je juče, nekoliko dana posle reizbora u parlamentu, da “samo socijalizam može spasiti Kinu”.

Si, koji se smatra najmoćnijim kineskim liderom u poslednjih četvrt veka, u govoru na zatvaranju godišnje sednice parlamenta utvrdio je vodeću ulogu Komunističke partije Kine.

“Istorija je dokazala i nastaviće da dokazuje da samo socijalizam može spasiti Kinu. Samo…

[prijedor24]

Njemačkoj će do 2030. nedostajati pet miliona radnika

Njemačkoj bi do kraja slijedećeg desetljeća moglo nedostajati 4,9 miliona radnika, a ovaj nedostatak njemačku ekonomiju bi mogao koštati 525 milijardi eura, proizlazi iz studije savjetničke kompanije Korn/Ferry, kako prenose njemački mediji u ponedjeljak. “Najveću štetu od nedostatka radne snage mogle bi pretrpjeti kompanije u uslužnom sektoru, uključujući i finansijski sektor. kojima bi do 2030.…

[znamobaportal]

http://www.znamo.ba/procitajte-govor-valentina-inzka-u-briselu-o-stanju-u-bih/

Pročitajte govor Valentina Inzka u Briselu o stanju u BiH

Visoki predstavnik Valentin Inzko obratio se danas pred Komitetom za vanjske poslove Evropskog parlamenta

Kako je ranije saopćeno, on će od danas do srijede boraviti u Briselu gdje će zvaničnike EU informisati o političkoj situaciji u BiH.

On je u svom današnjem obraćanju govorio o aktuelnom političkom momentu u Bosni i Hercegovini, a u nastavku vam donosimo njegov kompletan govor.

”Zahvaljujem na ukazanoj prilici da sa vama podijelim svoje stavove u pogledu osiguranja stabilnosti i napretka u Bosni i Hercegovini, gdje je više nego ikada ranije u interesu Evrope da ispunimo svoju dugotrajnu misiju. Ovo su teška vremena za EU i za Bosnu i Hercegovinu. Izazovi sa kojima se suočavamo su fundamentalni i postoji sve jača svijest o neophodnosti odlučnog i strateškog angažmana.

Ako želimo biti uspješni, moramo odoliti iskušenju da oblikujemo svoju procjenu situacije tako da ona odgovara postojećem nivou političke volje. Trebamo biti pošteni u vezi sa veličinom izazova i suočiti se s njima direktno. Jer, iako su se okolnosti u Bosni i Hercegovini dramatično izmijenile od 90-ih godina, prijetnje stabilnosti i dalje postoje.

U osnovi ovih prijetnji nalazimo politiku podjela koju vode stranačke kleptokracije, koje koriste javni sektor za održavanje moći i privilegija. Mada uviđamo da je finansijski motiv izvor problema, također vidimo da je ono što je izraslo iz njega nešto što je daleko opasnije po stabilnost: polagano, često nečujno, pucanje države po etničkim šavovima. A znamo do čega dolazi kada u bilo kojoj zemlji prevagnu podjele, segregacija i polarizacija. Naravno, govorim o radikalizmu i šovinizmu.

***

Naglašavajući ove trendove, ne želim minimizirati značaj nedavnih pomaka koje je Bosna i Hercegovina načinila na putu ka EU. Vlasti na entitetskom i državnom nivou, uključujući Vijeće ministara čiji je član i gospodin Crnadak, uložili su hvale vrijedne napore u pravcu ispunjenja uslova koji prostiču iz reformske agende sa EU, te za deblokiranje sredstava MMF-a.

Osim toga, BiH je sada dobila i upitnik EU. Ja sam čvrst zagovornik teze da Bosna i Hercegovina što prije treba da osigura kandidatski status da bi se intenzivirao proces reformi koje bi BiH načinile funkcionalnom zemljom. Ipak, svjedoci smo da su i ovaj i drugi reformski procesi mnogo puta nailazili na prepreke koje proističu iz duboko ukorijenjene tendencije da se u svako pitanje unosi nacionalizam.

Ova činjenica prouzrokovala je duboku zabrinutost brojnih visokih zvaničnika u Evropi, uključujući i dvojicu mojih prethodnika, Carla Bildta i ministra vanjskih poslova Lajčaka, kao i predsjednika Evropske komisije Jean-Claudea Junckera. Svjedoci smo i da su SAD uvele sankcije protiv političara koji je bio najžešći osporavatelj Mirovnog sporazuma u protekloj deceniji.

***

Moji vlastiti stavovi su formirani mojim iskustvom iz zadnjih osam godina, koliko sam na funkciji visokog predstavnika, od kojih sam tri godine vršio i dužnost specijalnog predstavnika EU. Oni se zasnivaju na onome šta se događalo dugoročno, a ne samo na osnovu posljednjih nekoliko mjeseci.

Za početak, secesionistička retorika i pozivi na nove podjele u zemlji skoro da su postali norma. A teme podjela i dalje preovladavaju nad temama okrenutim ka budućnosti, kao što je integracija u EU. Vladavina prava krši se na svim stranama kada ona ne odgovara političarima, sudske presude se ignoriraju ili čak odbacuju, a na pojedinačne slučajave se vrši direktan pritisak.

Prava građana se sistematski uskraćuju. U Mostaru, građani nisu u mogućnosti da izaberu lokalne predstavnike već više od osam godina. Više od sedam godina nakon presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sejdić-Finci nekim građanima se i dalje uskraćuje osnovno pravo kandidiranja za javne dužnosti po osnovu nacionalne pripadnosti.

Nedavna kontroverza o mogućoj reviziji tužbe Bosne i Hercegovine protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde otkrila je kako brzo Predsjedništvo i druge institucije mogu postati taoci podjela.

Istovremeno, političke snage su proaktivne kada je riječ o politici okrenutoj prošlosti. U školama je trend da se malobrojnijim grupama uskraćuju prava na jezik i identitet, i da jača etnička segregacija. U Jajcu imamo hrvatske i bošnjačke srednjoškolce koji protestuju protiv združenog napora odraslih da podijele njihovu školu. Oni su svjesni razarajućih posljedica koje to ima za budućnost njihove zemlje.

Građani Bosne i Hercegovine takođe su zabrinuti, veliki broj njih čak napušta zemlju, a stranih ulaganja je sve manje. Sve je to u ogromnom kontrastu sa situacijom u kojoj se Bosna i Hercegovina nalazila 2006. godine. Tada je zemlja bila puna samopouzdanja i optimizma nakon velikih strukturalnih reformi u oblastima kao što je odbrana, obavještajne službe i indirektno oporezivanje.

U to vrijeme međunarodna zajednica je bila spremna da insistira na ambicioznim promjenama, a bh. političari su bili uvjereni da se politička hrabrost i pozitivno vođstvo isplate.

Moj zaključak danas je da neki političari vjeruju da je međunarodna zajednica sve slabija i da će, ako se samo malo strpe, dočekati da dignemo ruke i da će oni konačno postati nedodirljivi.

***

U tom kontekstu, međunarodna zajednica, prije svega Evropska unija, mora zadržati kurs u Bosni i Hercegovini i, štaviše, mora pojačati svoje napore. Evropa ima interes da se ponovo strateški angažira kako bi se stvari u Bosni i Hercegovini promijenile, iz nekoliko razloga:

Prvo, BiH je bez sumnje u samom središtu mirnog i prosperitetnog Zapadnog Balkana i na taj način od ključne važnosti za dugoročnu stabilnost same Evrope. To je nešto što nedavno izabrani predsjednik Srbije Vučić dobro razumije. EU treba dobro iskoristiti pozitivni trend generiran odlučnim potezima Srbije u pravcu pridruživanja EU i njenim osnovnim vrijednostima, integraciji i saradnji.

Drugo, Bosna i Hercegovina je, kao i sama Evropa, multikonfesionalna i multietnička zajednica. Očuvanje toga, putem unapređivanja integracije, pomirenja i tolerancije, znači očuvanje i našeg vlastitog načina života. Treće, imajući u vidu greške koje smo mi kao EU pravili u prošlosti, a koje su doprinijele tragičnim dešavanjima u bivšoj Jugoslaviji, imamo moralnu obavezu da dovedemo svoju misiju do kraja i da dokažemo šta možemo postići kada smo vjerni svojim vrijednostima.

I konačno, uspjeh u Bosni i Hercegovini poslaće jasan signal drugima da je ova zemlja donijela pravu odluku kada je riječ o njenim strateškim prioritetima, zauzimajući mjesto koje joj pripada u porodici zemalja Evropske unije.

***

Dok obilježavamo 60. godišnjicu Rimskog ugovora, sjetimo se gdje je Evropa bila nakon Drugog svjetskog rata i podsjetimo se šta je ustvari svrha EU: mir, stabilnost i prosperitet kroz integraciju. Naša evroatlantska vizija – vizija koju zaista dijele i građani Bosne i Hercegovine – ima konkurenciju. Moramo prestati da pretpostavljamo da će, samo zato što smo u pravu, sve na kraju doći na svoje mjesto.

Da bismo opet uspjeli, trebamo obnoviti napor koji se suprotstavlja ozbiljnim izazovima i koji kao prioritet postavlja istinsku reintegraciju i reforme koje su dovoljno duboke da Bosnu i Hercegovinu transformiraju u modernu, funkcionalnu i prosperitetnu državu. Ja sam optimista iz jednog jednostavnog razloga: u Bosni i Hercegovini smo postigli nezamislive uspjehe ranije, kada smo bili opredijeljeni i ambiciozni. Ako opet budemo istinski opredijeljeni i istinski ambiciozni, još jednom možemo postići izvanredne rezultate.”

[balkantimes]

Šta će biti sa Saudijskom Arabijom kad nestane nafte?

Saudijski prijestolonasljednik Mohammed bin Salman (MBS) se više ne može pozivati na mladost ili neiskustvo, to vrijeme je prošlo, navodi glavni urednik portala Middle East Eye (MEE) David Hearts u autorskom tekstu.

Saudijski prijestolonasljednik Mohammed bin Salman (MBS) se više ne može pozivati na mladost ili neiskustvo, to vrijeme je prošlo, navodi glavni urednik portala Middle East Eye (MEE) David Hearts u autorskom tekstu.

„Ono što vidite, to dobijate. Pogrešne odluke, greške i ratovi koji se povezuju sa njim kao prijestolonasljednikom će biti nastavljeni samo što će on biti kralj. Kompletni repertoar njegova državništva se vidio tokom olujnog telefonskog razgovora koji je vodio sa ruskim predsjednikom Vladimirom Putinom pred sastanak OPEC-a koji je završen opasnim ratom cijena između Saudijske Arabije i Rusije“, nastavlja autor.

Putin i Erdogan

On ističe kako sad MBS sam može vidjeti koliku je grešku napravio tim pozivom jer su „cijene kolabrirale, skladišta će se rapidno isprazniti“, a naftne kompanije su pred realnim mogućnostima da zatvore izvorišta.

„Naftni i plinski sektor donose do 50 posto GDP-a kraljevstva i 70 posto zarade od izvoza. To je sada nestalo“, ističe Hearst i dodaje:

„Kako vam rekao bilo ko ko je razgovarao sa Putinom, možete pregovarati koliko god želite sa ruskim predsjednikom. Čak možete biti na suprotnim stranama dva regionalna rata (Sirija, Libija) i opet imati radne odnose, kao što to ima turski predsjednik Recep Tayyip Erdogan. No, ono što ne smijete uraditi je satjerati Putina u kut. To je upravo ono što je saudijski prijestolonasljednik uradio kada je dao Putinu ultimatume i urlao na njega. Putin je zagalamio također, jer zna kako je rusko stanje isplata u boljem stanju za igru pokera od saudijskog.“

Hearst nastavlja dalje kako je MBS sada shvatio kako ima „slabe karte“, ali i kako treba biti pošten i reći kako je prije razgovora tražio savjet od nekoga ko je „jednako arogantan i brzoplet kao i on sam“.

„Zet i savjetnik američkog predsjednika Donalda Trumpa Jared Kushner je saslušao princa i nije imao zamjerki. To objašnjava zašto je Trumpova prva reakcija bila ta da je pozdravio pad cijena. Trump je mislio na svaki cent koji je odbijen od cijene nafte, na milijarde dolara potrošačke sile koja će biti oslobođena kući. Tako je bilo dok mu se nije skrenula pažnja na to šta pad cijena nafte čini njegovoj vlastitoj naftnoj industriji“.

Finansijski pad

Sa brent naftom ispod 20 dolara, MBS će upravo shvatiti šta će se desiti kada svijetu ne bude trebala njegova nafta, piše urednik MEE-a i kaže kako je u prošlosti standardni odgovor bio snishodljiv pogled – no više nije tako jer su sada realni izgledi da Saudijska Arabija postane zadužena država.

„Finansijski pad Saudijske Arabije se dešava već neko vrijeme. Kada je njegov otac Salman postao kralj 23. januara 2015. godine, strane rezerve su iznosile 732 milijarde dolara. U decembru prošle godine su pale na 499 milijardi što je za četiri godine gubitak od 233 milijarde dolara, prema podacima Monetarnog odbora Saudijske Arabije (SAMA). I GDP po glavi stanovnika je pao sa 25.243 dolara 2012. na 23.338 u 2018. godini, navode iz Svjetske banke... Iz IMF-a su prognozirali neto zaduženje od 19 posto GDP-a ove, a 27 posto naredne godine, dok bi korona virus i naftna kriza zaduženja mogli povećati na 50 posto do 2022. godine“.

Hearst ukazuje kako mnogi projekti izvlače novac iz saudijskih zaliha, pa podsjeća na rat u Jemenu, puč u Egiptu, intervencije širom arapskog svijeta, ogromne narudžbe američkog oružja, „projkte iz taštine kao što je futuristički grad Neom, da ne spominjemo tri vlastite jahte, slike i palače“.

Autor piše kako je saudijska ekonomija imala problema prije korona virusa kada je stopa rasta iznosila samo 0,3 posto, dok je pad izgradnje od 2017. godine iznosio 25 posto. Ako se na to doda blokada zbog virusa, otkazivanje umre i hadža (što privlači do 10 miliona hodočasnika godišnje), onda se iz računice briše dodatnih osam milijardi dolara.

„Nije samo problem to gdje je saudijski prijestolonasljednik trošio novac, već i to što je propalo mnogo toga gdje je dao novac.“

Patuljak u odnosu na susjede

Glavni urednik MEE-a ukazuje kako je jedan od pokazatelja loših investicija pad relativne vrijednosti državnih fondova, pa se „veliki brat Saudijska Arabija sada nalazi kao patuljak u odnosu na manje zaljevske susjede“.

„Glavni državni fond, Javni investicijski fond (PIC), sada je 11. na svijetu, iza Investicionog tijela Abu Dabija, Investicionog fonda Kuvajta i Investicionog fonda Katara. Kada se ti fondovi sakupe pod državnu zastavu, onda je prvi UAE, ispred Kuvajta, Katara i tek onda Saudijske Arabije“, piše on dalje.

„Čak i prije pandemije korona virusa, IMF je smatrao kako planovi da se poveća PIF na hiljadu milijardi dolara nisu dovoljni da dovedu prihode koji su potrebni kako bi se Saudijska Arabija odvojila od nafte. Tada su iz IMF-a napisali: 'Ako Saudijska Arabija želi povećati svoj PIF sa 300 milijardi na navedeni iznos, finansijski povrat sam ne bi predstavljao adekvatan izvor prihoda u post-naftnom svijetu. Proizvodnja nafte od 10 miliona barela dnevno, sa cijenom od 65 dolara po barelu, predstavlja godišnji naftni prihod od 11.000 dolara po Saudijcu'.“

Druga mjera pada je ono što se desilo sa samim investicijama. Masayoshi Son, izvršni direktor banke Softbank iz Japana, naveo je kako je dobio 45 milijardi dolara nakon samo 45 minuta sa MBS za njegov fond Vision težak 100 milijardi. „Jedna milijada po minuti“, kazao je Son, a Softbank je prošle sedmice objavio kako će Vision fond imati gubitak od 16,5 milijardi dolara.

„PIC je za udio u kompaniji Uber Technologies davao skoro 49 dolara po dionici 2017. godine. Od tada su kolabrirale Uberove dionice. Prodao je skoro kompletan udio od dvije milijarde dolara u Tesli pred krad 2019., da bi potom Teslina vrijednost na berzi skočila neslućeno. Kada sve ovo uzmete u obzir, PIF-ova kupovina Newcastlea izgleda kao dobar potez“, ističe Hearst.

Upitna strategija

Nastavlja kako se pad cijena nafte desio manje od dvije sedmice nakon što je PIF potrošio još milijardu dolara za dionice četiri evropske naftne kompanije i kruzer kompaniju Carnival – što sve dovodi u pitanje strategiju PIF-a da se odvoji od nafte. „Ne razumijem zašto ovo PIF radi kada njihovoj državi treba svaki peni“, kazao je jedan bliskoistočni bankar za Financial Times, navode iz MEE.

„Ovo me jako podsjeća na QIA (Investicijski fond Katara) na njegovim počecima. Postoji strategija, ali se ne vode njome. Žele dobru vidljivost ali i dobru zaradu. Oni žele divezificirati ekonomiju, ali i biti oportunisti“, dodaje ovaj bankar.

Saudijska Arabija ne može sebi dozvoliti da koristi finansijski stimulans kao ublaženje utjecaja pandemije kao što susjedi u Zaljevu rade. Kraljevstvo troši jedan posto GDP-a na podršku ekonomiji tokom blokade, dok Katar troši 5,5, Bahrein 3,9, a UAE 1,8 posto.

„Postoje mnogi dokazi da nestaje novca. Kralj je objavio dekret kako će država platiti 60 posto plata tokom blokade zbog korona virusa. No, uposlenici najvećeg saudijskog telekoma STC dobijaju samo 10 posto dvojih plata, rečeno mi je, jer Vlada ne plaća STC-u novac za ljude na odsustvu“, piše autor.

„Saudijsko Ministarstvo zdravstva izuzima hotele i pretvara ih u bolnice. Umjesto kompenzacije vlasnicima hotela za privremeni gubitak imovine ili da im plate pravu cijenu, oni ih tjeraju da plaćaju režije uz troškove dezinfekcije soba. Ili, uzmite u obzir egipatske doktore koji rade u saudijskom privatnom zdravstvu koji moraju prihvatiti rezove plata. Oni koji odu na godišnji odmor, nemaju pravo na platu. Oni koji rade od doma kroz smjene kako bi se smanjila opasnost od infekcije ili to rade od dana za godišnji ili rade besplatno.“

Potres za regiju

Tako su realne šanse, kako je pisao Bloomberg, da Saudijska Arabija bude zadužena država i samo je sada pitanje kada će se to desiti, nastavlja urednik MEE-a.

„Tako je IMF izračunao kako će, sa cijenama nafte od 50 do 55 dolara po barelu, saudijske međunarodne rezerve pasti na petomjesečno pokrivanje uvoza 2024. godine. Sa naftom na nuli, nekada nezamisliva kriza isplate i napuštanje dolarske veze je veoma vjerovatna.“

Oba stuba MBS-ova plana da modernizira i uvede reforme u svoju državu sada padaju, ističe Hearst, te dodaje kako prinčev plan „privlačenja stranih investicija prodajom pet posto Aramca na stranim brezama je nestao i sada PIF, glavno tijelo za diverzifikaciju ekonomije od nafte, je također u haosu“.

„Mnogi bi se u regiji radovali propasti MBS-a. On je jednostavno mnogo nanio štete mnogima, naročito u Egiptu. U vremenu nakon nafte, MBS će izgubiti svoju moć oligarha koji može trošiti milijarde funti u minuti bez da trepne.“

„No, pad saudijske ekonomije, koja je decenijama bila pogon za ekonomiju cijele regije, brzo će se odsjetiti u Egiptu, Sudanu, Jordanu, Libanu, Siriji, Tunisu – državama koje su poslale milione radnika i profesionalaca u kraljevstvo i čije ekonomije rastu u ovisnosti o njihovim zaradama. To je slika koju niko ne bi trebao dočekati sa veseljem.“

(Agencije)