#eto kako

[elvedinhasanagic]

I postoje stvari s kojima se ne miriš, Koje jednostavno ne možeš, kako ono kažu? -prežvakati, I postoje datumi koji uvijek zabole, jer su rane, A svaka rana na nešto podsjeća. I kad život zauvijek ti uzme, Ono što nekako očekuješ da uvijek ti pripada. Ali eto, smrt je izgleda jedina kojoj svi pripadamo…

I jedna je istina, na kraju svega, obilazite roditelje dok su živi, jer kada im grobove počnete obilaziti, to je samo hladno kamenje…

// E.H. za sjećanje na dan kada je smrt pretekla veoma dragu osobu

[tijanatasmaric11]

Zaljubila sam se u onog koji me u zivot zaljubljuje.

Jel vam se desilo nekada u zivotu da vam neka osoba totalno promeni zivot, udje u njega neocekivano i napravi totalni preokret i od tada pa nadalje zivot vam ima drugaciju dimenziju i drugaciji pogled, da ste u necijim ocima videli sve. Vas, vasu zajednicku buducnost, ljubav, srecu.

Naveli ste jedno drugo na ludacke planove u vezi vas jer samo ljubav moze bezlimitno navesti na to.

Uhvatila sam mu pogled jer sam lepa, odusevila jer sam pametna, zaljubio se jer sam ga razumela a zavolela sam ga jer me ucinio boljim covekom. Postao si mi nesto najlepse sto imam nocima kada sam bila najusamljenija zena nocima , fizicki nisi pored mene ali srcem si vise tu kao niko do sada.

Postavio si standarde u hemiji, ludosti, smelosti, mladosti,

Postavio si mi standarde u brizi, razgovorima, u svakom pogledu na bilo koga drugog.

Zbog njega sam naucila koji osecaj trazim i kakvo ponasanje zelim. Da nikada ne bi trebala pristati na malo kada znam da zasluzujem sve.

Sa tobom sam pocela voleti i davati i vise od toga koliko volim.

Volis me sto sam drugacija, sto si drugaciji i sto me pazis i sto svaku moju nesigurnost pretvaras u posebnost. Pokazao si da ljubav ne mora da boli nego da bude lepa. Trudis se da budem najvoljenija, volis sve sto ja volim. Dobijem zelju sa budem najbolja verzija sebe zbog tebe.

Onog pravog prepoznas po tome kako pamti detalje,kako brine da te ne rastuzi, ti si primecivao kada bih promenila mindzuse, pitao bi me svakog jutra kako sam spavala a svake veceri bi cekao da zaspim prva. Utesio bi me kada nisam sva svoja, razveselio kada mi do smeha nije bilo.

Cekam te da lezis na meni, pa da ti prolazim prstima kroz kosu, da mi pricas kakav ti je bio dan, pa da uvece idemo u bioskop a zavrsimo u krevetu jer u 4 zida je najlepse. Da se svadjamo i mirimo, trpimo i ljubimo, da tvoji problemi budu i moji, jer dvoje trebaju biti jedno oduvek. Da se imamo, volimo,razumemo i znamo. Eto toliko

Daljina pokaze da je ljubav posebna, upoznas drugacije, naucis vremenom biti strpljiv, razuman, primecujes detalje, pamtis navike…

Daljina je mala cena i da si kilometrima daleko ali znam da ona stanica nikad vecoj ljubavi nece svedociti i duzem zagrljaju ucestvovati.

B.

[salc3]

Prekjučer me babo pitao zašto samujem, i da li je moguće da ne mogu naći djevojku. Otvorim mu inbox, i pokažem situaciju. Čovjek gleda u poruke, pa gleda u mene.

-I? U čemu je problem? Zašto ne poduzimaš ništa?

-A šta da poduzmem babo?

-Pa vidiš da možeš biti s nekim, zašto ne budeš?

-Zato što me nijedna nije zainteresirala na način na koji bi trebala.

-Kako to misliš?

-Pa evo recimo prve tri, odlijepile su, mogu manipulirati s njima kako hoću, mogu ih iskoristiti, mogu ih izvesti van kad je noć i reći da je dan, one će se složiti. A ja to ne želim, što će mi takva žena kraj mene? Vidiš ova zadnja, ona je sva fina, kulturna, razumna na prvu, ali je užasan control freak. Što će mi i to? Ova ovdje, zaljubljena je, dobra, fina djevojka na mjestu, ali ne vodimo nikakav verbalni rat, nije mi izazov, nije mi napeto to, ne vidim smisao da samo klima glavom na svaku moju riječ i slaže se sa svime što ja kažem. Jednostavno, postanu mi nezanimljive jako brzo.

-Sine moj, pa ti biraš kao da si engleski princ, zato i jesi sam.

-A šta bi trebao? Uzeti neku od tih pod ruku, oženiti se, i živjeti konjski život samo zato jer je to red? Jer mi je vrijeme? Jer eto mora se? Koja je svrha toga da dobijemo i to dijete i da ono odrasta gledajući jedan nekvalitetan isprazan odnos između dvoje ljudi? Da li ja trebam djetetu od malih nogu priuštiti takvo šta, pa da se jadan pogubi jednog dana kada sam bude radio svoj odabir?

-Pa sine, s takvim razmišljanjem bojim se da ćeš ostati sam na kraju.

-Zar nije bolje biti sam sa sobom, nego sam sa nekim babo?

[pisac-u-tami]

Poslije svih tih godina sam shvatio koliko si me ti zapravo unistila, prokleta zeno nikada se nisam oporavio poslije tebe. Bio sam sretan bez tebe, pun ljubavi, romanticar sto bi se reklo, znao sam ljubav izmisliti na 1001 nacin, a onda si mi se dogodila ti. Ljubav koju smo imali i sada nisam siguran da li je to bilo stvarno ili je ta ljubav zivjela samo u mojoj glavi. Toliko toga smo prosli sa tobom sam bio ziv, i za sto smo prosli sve to? Samo da opet budemo stranci? Jebote. Kunem ti se poslije tebe nisam volio, cak nisam ni bio zaljubljen da li razumijes koliko je boljelo gledati sve one djevojke koje su dosle poslije tebe, i govorit im da ih volim, obecavao sam im kule i vile a ispunio nisam nista. Tebi nista nisam obecao a ispunio sam sve. Slomila si me covjece, ja to nisam zasluzio. I zaista je to kao neki zacarani krug, ti si slomila mene a ja svaku nakon tebe. Sjecas se kako sam se ozenio, u koje sam okove upao zbog tebe, a nista nije imala, nisam je volio ali eto samo je licila na tebe. Volio bih da mi se ti nikada nisi dogodila, jer onaj sretni, i romanticni ja je bio puno bolji od ovoga sada. Mrzim te covjece, mrzim te zbog svega onoga sto si mi uradila. I ne zelim ti nista lose, samo ne bih volio da mi se opet desis, ne bih prezivjeo.

Ig: Pisac_u_tami_

[kubi95-2]

Izgubio sam osjećaj za pisanje,

za to kako da objasnim

svoje osjećaje.

Ali eto,

ovo je jedan lijep tekst.

[aristotels]

gledan slike...pa mislin o okupatorima, i novin i starim, onima ča bacaju bombe i ruše, i mislin na šta bi parija moj grad da počnu pucat, i na šta bi parila lučica, šta bi bilo od brodova, šta bi bilo od borova na marjanu... pa prah i pepeo... da pitaš čovika na ulici reka bi ti da bi mu srce puklo, da bi uzeja pušku i krenija u rat... A isti taj čovik ne vidi da su tu već kandže zabili ovi šta ne ruše - a ne, suprotno, grade, grade i uzimaju od nas i polako se šire... "uništavaju našu kulturu" ma kakvi sirijski imigranti, na krive ljude misliš mali čoviče, na krive se ljutiš, nisu nepalci ni indijci tu da ti uzmu šta imaš, ne zanima njih to, nego zapadni svit šta nosi bile košulje i rukavice i dijamante...koji kupuje zemlju koji diže cijene koji tira dućane i svit iz grada radi turizma...onih koji su napravili takvu situaciju da ljudi bogami i nemaju šta radit osin apartmana...i ja kažen da se moramo rišit tog jebenog turizma, i pitaju ljudi pa šta bi ja da oni rade umisto toga - jel ima kakva tvornica, jel ima kakva škola, jel ima ičega drugog, a da plaća da se more živit, i šta ću in ja reć osin da eto, nema...pa jel ima koja druga opcija osin tog zapada šta nas financira i drži ka ekonomsko roblje, oće nas istok uzet...? ma neće ni oni, jebe se njih za nas... a da se svi opet ujedinimo i budemo naši, to je moja vira, a onda opet kako, pobogu, kako, od čega da mi preživimo...balkanska federacija od čega da gradi i stvara, kad je zapad uzeo sve, pokupovao za siću, uzeo i donija svoje...i još ga slave...čoviku uzmeš nogu, daš mu protezu i on ti zafali...pa o čemu mi pričamo...isusa je proda juda za škude...

[leylaslittleworld]

Mama

jedina uloga u ovom životu u kojoj se nisam mogla zamisliti jeste uloga majke.

Mogla sam se zamisliti kao žena pilot, vatrogasac, kamiondžija i tako te neke uloge koje nisu baš stereotipične za ženu.

Nikada nisam mogla zamisliti da kućom trči neko miniaturan i da me oslovljava s “mama”, valjda o tom nisam nikada ni pomišljala.

Znate da kažu kada nešto ne možeš imati, srce ti gori za tim, pa tako se i meni prvi put probudio taj neki blagi instinkt, a ogromna želja.

Samo eto poželim imati malu djevojčicu koja će bosa trčkarati, s dugim pletenicama i u roze patikicama.

Kojoj ću svaki dan praviti drugačije frizurice i stavljat raznorazne mašnice.

Kojoj ću jednog dana dati da pročita moje spomenare, memoare, kojoj ću pričat o svojoj najvećoj ljubavi, tješiti je kad se prvi put razočara u ljubav i muški rod. Pričat ću joj o svim ludostima koje sam iz ljubavi radila, kako sam upoznala njenog tatu i zašto sam baš njemu od svih njih rekla “Da”. Uloga majke je najteža uloga, toga sam oduvijek bila svjesna. Zahtjeva punu posvećenost, ljubav, strpljenje, dio duše, a ja sam se oduvijek plašila uzimati štivo koje je za moje godine previše.

Ovo je prvi put sam poželjela roditi sebi ljubav, kada je nikada nisam od drugih mogla na pravi način dobiti.

Mama.

[sinderelaa]

I eto tako

Šta ćeš da ti kažem

Na sve što bezumno radiš

Da ti aplaudiram, dam počasnu riječ

Možda natjeram ljude da za tebe nazdrave

Hajde, kaži mi da sam dramatična

Kaži mi da preozbiljno shvatam svijet oko sebe

Da se, pobogu, opustim

Jer život je samo jedan i ako ga ne živim ja, ko će?

Kad dođe vakat, i šamar mi opali jer si bijesan

Jer od tebe to svakako svi očekuju

Sav bijes dunjaluka satkan je u tebi

I u životu nisam vidjela osobu koja se teže s njim nosi

Ali pas koji laje, on ne ujeda

Bar tako kaže narod

A onda kad čuješ riječi koje ne želiš

I kojima se posve ne nadaš

Jer od mene to očekivao nisi

Nemoj ni da pomisliš da te u belajima čekam ja

Da te, kad svi odu, ja tapšem po ramenima

Govorim ti da nema veze, svakako nisu vrijedni

Pa mi ponovo reci kako sam se promijenila

I kako ja, "vela havle", nisam ista

To

I jeste

Poenta

Živ ti meni bio sa svim svojim lošim navikama

Još gorim ljudima i najgorim osobinama

Život je lijep kad lijepo tražiš

A još ljepši kad se lijepo ponašaš

A naročito prema sebi

Selam

[emotivaaac]

‎- Da ti samo znaš, koliko mi je ovaj današnji dan odvratan.Od jučer me neka jeza hvata.Ti i tvoj neočekivani poziv.Ne znam ni otkud ti moj broj.Svejedno, da te ne lažem, jer, jesam, prodrhtao sam.Ruke mi se skupile, puštam da zvoni još malo, pa još malo, sebi da dođem.Da, kad ti se javim, da ne zvučim kao čovjek, koji ima neku slabost.Prva i jedina si od njih.

Iskren da ti budem, sklapao sam već u glavi neku nadu za nas.Znam.Znaš i ti sama.Bilo je svega i svačega.Ponajviše nekih gluposti, djela iz afekta, koje nas, eto, mic po mic, skroz odvojiše.

Glava kaže, past' će pomirenje.Grom ju ne ubio, nikad nije znala da bude u pravu.Pamet mi je vazda u srcu bila.

"..koliko ti to treba da se javiš, čovječe?"

"..šta ćeš, zablokirao..

Vidim tvoj broj, pa me iznenadilo.

Nego, mogu li da ti kažem sad nešto, čiste glave onako?

Da saslušaš do kraja, da ne spustiš poslije pola priče?"

"Ne brini, slušam.Reci?"

"Gledaj, znam kako je s nama završilo, ali osjećam da nikad nije kraja bilo.Od inata, pa do prevrtanja grada.Dotle smo znali ići.Valjda je, majku mu, nešto sve i značilo.Valjda su, ti neki, naši, nazovimo ih, zajednički - skupljeni osmijesi, značili.Valjda je bilo nečega, da je na ljubav ličilo.

Bila si mi sve, k'o što si i njemu bila.Od osobe, što od malih nogu znadoh, do jaranice, pa do prve, 'nako, ozbiljnije strasti."

" A žena?

To ti nisam stigla biti.

Zbog toga sam i odlučila da te pozovem.

Ja se udajem ove subote.Znači, dvanaestog je vjenčanje.

Pa, mislila sam, nismo dušmani, pobogu.Šta je bilo, bilo je.Morala sam krenuti dalje.

Jesi slobodan tada, hoćeš mi uspjeti doći?

Voljela bih, najiskrenije, da se pojaviš tamo.

Mislim da smo koliko toliko ljudi, pa da možemo zajedno nazdraviti.Zapjevati i zaboraviti tu prošlost."

Poklopio sam ti, znam.Ali, tog trenutka sam samo mislio na:

"..Neću moći, izvini.

Imao sam smrtni slučaj."

Toliko o ljubavi i smrti na jedan dan.Šugavi dvanaesti, u životu mi sreću nije donio.Neće ni sad.

I jučer sam, eto, umr'o.U subotu 'proslavljam'.

Lakše bih preživio da sam od nekog drugog čuo.Ja sam, Lelo, tvoje vjenčanje, skroz drugačije zamišljao.

Bila si neko, s kim sam mogao svakom strahu, strah u kosti utjerati.

#emotivaaac

[elvedinhasanagic]

IZ DNEVNIKA ZAPISA ZA SJEĆANJE: Neke slike nikada ne umiru

Možda nekome dosadi čitanje, ali meni je ponekad lakše kada pišem. Posebno u kasne sate, kada je vani vrijeme teško, kišovito i jesenje.

Albumi ponekad mnogo život vrate i zaustave ga na trenutak. Naiđoh na sliku, babo leži pored mene, a ja u tom trenutku ne znam ni ko je on niti šta predstavlja u mome životu. Dijete sam. I odmah film ide 26 godina unaprijed, kada sam ležao pored babe, a on nije znao mene. Često bi me zagrlio i u oku bih mu vidio suzu, pomislim da mu je teško bilo gledati, osjećati, a u isto vrijeme ne poznavati nekog ko te zove “babo”.

Često mi naumpadnu i njegove riječi i priča kako je mlad osto bez oca. Vjerovatno je s tim htio dati zavjet da ono što je on prolazio, mi nećemo prolaziti dok god on može da radi. Sada, kasno, shvatam neke njegove nagle odluke, pogrešne korake, koje je kroz taj zavjet radio.

I sad kada je prošlo dva mjeseca od njegovog preseljenja, nekako, vremenom, naviru emocije i žaljenje za mnogim stvarima koje su prošle, mogle se desiti, ali eto nisu. Još uvijek, ponekad, uhvatim se kako tiho otvaram vrata po kući i tiho, koliko god mogu, hodam, da ga ne probudim, jer mu je lakše kada spava, a onda se sjetim da više to ne trebam raditi - navika.

I još uvijek, koliko će vremena proći - ne znam, u meni živi dječak, koji čeka babu iz Hrvatske da dođe, nakon mjesec dana. Pregledavam slike i vidim ga ispred sebe, čujem njegov glas onako čisto, kako mi priča kao nekome baš, baš odraslom, šta sve moramo i onda album dođe do kraja. Vratim se u realnost, gledam njegove stvari, čekaju njega da se pakuje, kao nekad, kada treba na put. Teško je bilo njegovo svako pakovanje, razabiranje robe i onaj teški zvuk rajfešlusa torbe dok se zatvara, a koji označava da je sve spremljeno i ostaje samo još da malo sjedne, nagleda nas se…

Sada njegove stvari razabirem, želeći ostaviti sebi nešto za sjećanje, iako ih je tisuće u glavi. I tu negdje završi se priča, misao i nastaje samo težak uzdisaj.

A albumi služe za sjećanja. Slike u njima često izazivaju različite emocije, prebacuju nas u neki paralelni univerzum gdje postoji sve onako kako bismo željeli da je u našem životu

[haslamica]

odlaziš?

odlazim.

-zašto?

jer ja nisam ta koja je suđena da osjeti tvoju ljubav. Samo sam bila tu da ti pokažem kako je to kada te neko neizmjerno voli, tu sam bila da ti pokažem sreću i ljubav koju, pa eto, možeš i u sebi pronaći, ali sam se nekako nadala da ćeš je pronaći u meni. Nadala sam se da, ako ti pokažem ko sam, da sam ono što tražiš, da ćeš me i pronaći... ali, nije bilo tako. Nisam ja ta koju ti vidiš. Čekala sam, čekala sam da se probudiš i progledaš, da shvatiš da smo možda suđeni jedno za drugo, ali ti još uvijek spavaš i sanjaš o njoj. - nisam mu to rekla. Umjesto toga, lagala sam njega i svoje srce: Pa eto, vrijeme mi je za neku promjenu valjda.

-a to je život bez mene?

to je navikavanje da živim bez nade za tvojom ljubavi.

Ma ne, to je samo...to je samo promjena da budem sama, znaš da volim samoću.

[emirphotoblog]

Tako ponekad, eto, setim se

Pomislim – možda prošlost sveti se?

Uglavnom dođe mi da pobegnem i ostavim sve zauvek...

Ali kad krenem da se pakujem

U kofer slučajno te spakujem

Kud god da krenem, ideš sa mnom, ti me nikad nisi pitala...

Da l' smeš da ideš, da l' mi trebaš?

Ja kad te trebam ti me nemaš

A ja te nemam samo onda, samo onda kada trebaš mi.

Pogled s terase nije privlačan

I dan je više nego običan

Poželim opet da te zovеm, neću, ali čekam, javi se...

I onda žmurim, lеpo vidim sve

Slušam te kako dišeš, smejem se

esvemirna noć i miris tvoje kose na mom jastuku...

Negde visoko iznad neba

Letimo dobar san nam treba

I neću da te spustim, ne treba mi više tlo pod nogama...

Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to...

Hrabar sam i umoran, korak mi je spor...

Kroz maglu kad se spusti mrak, ja poznajem tvoj dah...

Preko vode krišom svetli znak, k'o nagrada za strah.

Možeš da zaspiš kad god poželiš

I u snu pričaš sve što pomisliš

Roletne spuštene su spas za nas jer teraju dan s prozora...

Sat kuca, ali vreme stalo je

Koliko god da prođe – malo je

Telefon ćuti ceo dan, niko nam strvarno nije potreban...

Zar stvarno moram da se probudim?

Sanjam jer neću da te izgubim

Budim se slomljen kao vrba posle talasa i vetrova.

Kad padne noć nebo se otvara

Hiljadu zvezda mene posmatra

Kroz suze gledam, ali ne dam da mi vide oči, krijem se...

Nebo je isto kud god pobegneš

Mesec je jedan, ali svuda je

I svetli isto iznad krova, iznad groba, nikad ne bira...

Kad nebo počne da se porađa

Krvari iz tog crnog predgrađa

Dođi na Dunav da me tražiš, negde mora da me izbaci...

Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to...

Hrabar sam i umoran, korak mi je spor...

Kroz maglu kad se spusti mrak, ja poznajem tvoj dah...

Preko vode, krišom svetli znak, k'o nagrada za strah..

.

Nikola Vranjkovic - Nagrada za strah

[mathiasriverus]

Na rođendan se uvijek sjetim priče kako je otprilike tjedan prije moga rođenja, bratićev djed rekao mojoj trudnoj majci neka rodi 7.-og da ima sa kim slaviti rođendan. I tjedan kasnije u zoru 7. sam se rodio, dva tjedna prije termina :) i eto ostvarila mu se želja. Barem je desetak godina imao sa kim slaviti. Možda jednog dana i ja tako nastavim tradiciju.

[cigarete-i-poezija]

Dragi pjesniče,

Ovo pismo pišemo tebi,

Ponovno padaš u mračnu komoru duše svoje,

Depresija navlači zavjese i bdije nad srcem,

Gušim se cigaretama i zatvaram prozore slobode,

Nestajem polako i mnogo se bojim,

Povrijedio sam sebe,

Polako nestajem,

Isparavam i vraćam se u oblake,

Suze poput kiše,

Kvase zelenu površinu,

Nadam se da će rasti cvijeće,

Živim od bola,

Teško razumijem osjećaj sreće,

Bojim se sebe,

Bojim se života,

Nepoznat pojam,

Empatije prema sebi,

Naučen da šutim i pušim,

Izgleda da uživam,

Da sam sebe mučim,

Duša me boli kad pišem,

Ali eto izgleda da ipak,

Lakše kroz stihove dišem.

Dodaj mi olovku i papir,

I pusti me da kroz stihove sviram klavir,

Ne znam pričati o tome kako se osjećam,

Često govorim izvini,

I mrzim sam sebe,

Mnogo plačem,

I kvarim sliku,

Mladića punog života,

A u glavi smatram,

Da je živjeti sramota.

Nisam dobro i često sanjam crnilo i tamu,

Valjda zato volim bacat tintu na papir,

U potrazi za spokojom koji čitav život tražim,

Život mi mira neda,

Proganja me uspomena prijatelja,

Često ga sanjam i budim se u suzama,

Pitam se gdje je nestala ljubav,

Koju sam gajio prema sebi,

Pitam se i čime sam tebe zaslužio,

Da me trpiš,

Kada ne mogu trpit sebe,

Pitam se gdje je moj bog,

I zašto je cigareta moj porok,

Kada li sam izgubio svoj oklop?,

Često sjedim a sve manje pišem,

Jebiga teško mi je,

Pitam se nekad zašto dišem,

Od satova koji kucaju,

Stvorio lažne bogove u glavi,

Postao sam svoj rob,

I polako u ovim stihovima kopam svoj grob.

Jebiga u životu kažu,

Misli dobro i dobro će doći,

A svaki put kada o dobrom mislim,

Suze lice kvase,

I nestaje mi prostora na ovom papiru,

Nemam više smisla za poeziju,

Ali na ovom papiru ispoljavam dušu,

I lijem suze,

Duša me boli,

Ali volim,

Svaki ovaj napisani stih,

Svaku bolnu uspomenu,

I svaku ljubavnu pjesmu napisanu,

Živim da volim,

Teško je i mnogo boli,

Ali dišem,

I pišem,

Pa eto ispadne sve uredu,

Imam tebe pored sebe,

Tješiš me i govoriš da će sve biti okej,

Možda i život ipak nije toliko mračan,

Samo pazi se,

Ljubi,

Voli,

Svaku zraku sunca,

I slušaj svaku pjesmu ptica,

I dobro upamti,

Neko te voli i o tebi misli,

Svanulo je divno jutro nema veze što je vrijeme tmurno,

Nemoj da se ubiješ danas...

Puno ljubavi šaljem svima.

[salc3]

Ako ju jednom unistis, ne racunaj da ce ostati ista. Ne racunaj da ce biti vesela, "ziva", da ce se smijati. Ne racunaj da ce imati volju za zivotom. Ne racunaj da ce biti ona ista cura koju si upoznao. Jer vjeruj mi brate. Od tog trenutka kad ce je napustis, napusta i ona sebe. Napusta volju za zivotom, nadom i ljubavi. Gubi sve.. Sve nestaje kao da nikad nije ni bilo tu.

Ona se mjenja.

Postaje druga osoba.

Zatvara se u sebe.

Zaboravlja znacaj zivota.

Zaboravlja sta je imala prije njega.

Zaboravlja sta je bila prije njega.

Zaboravlja sve, i zakljucava se u sebe.

Ne dopusta vise ikome da joj se priblizi.

Sviju odbacuje. Sviju gura daleko od sebe. Neda im da sruse zid, koji je sagradila.

Ne probava da ikome dopusti da joj priraste srcu. Zapravo ne moze. Jednostavno ne moze. Ne zeli da ponovo prolazi kroz sve, zato sviju gura daleko od sebe. Takva je ona.

Pa zar ti je nije zao, brate?

Upitas li se ikada "Pa sto sam ovo ucinio? Nije mi nista skrivila. Samo me je voljela. Zar mi to nije bilo dovoljno? Sta sam drugo trebao, osim njene ljubavi?,,.

Ili ti tvoj "ponos" neda?

Jeli ti ego previse velik da joj odes,zagrlis je i kazes joj kako je volis?. Kako ti znaci sve? Jeli ti ego to ne dopusta?

Brate, vjeruj mi. Nije samo da ces njoj olaksati, vec ces i sebi.

Pusti ponos. Zagrli je i reci joj da je volis. Nista neces izgubiti.

Jer vjeruj mi. Ljubav je bitnija od laznih prijatelja i tvog ega.

Gdje ce biti ti "prijatelji" kada ostaris? Kada ti netko bude trebao? Kada padnes na dno, i ne mozes da ustanes? Tko ce ti tada biti tu?

Nitko, brate.

A nju nisi znao cuvati. Unistio si je i dopustio joj da ode. Mislio si da ces ju na taj nacin zaboraviti. Da ce tvoja ljubav prema njoj nestati. Ali jbga...

Sad je postala ljubav, zudnja, zelja, nedostajanje, postao si ovisan o njoj.

Ali nema je.

Sada umires polahko bez nje.

Bila ti je kao droga koju ubrizgas u vene.

Jedina te je mogla smiriti.

Ni jedna te nije mogla usreciti kao ona..

Ni jedna nije mogla zauzeti njeno mjesto.

Ali jbg, brate.

Unistio si je i pustio da ode.

Eto ti sada.

Sada oboje tugujete. Umirete. Patite.

A sta si sa tim postigao?...

NISTA!

[aristotels]

----

Baš san išla udrit đir marjanom

I tako na putu sa mobitelom

Uslikam par slika da pošaljem djevojci

Slovenki

Iz ljubljane, gradska cura

Iz te slovenije

A kad sam jednom išla na neki grupni izlet

U sloveniju

Išli smo ja, jedna cura iz splita, lik iz trogira

I jedna iz imotskog

I kad bi nas slovenci pitali odakle smo

Mi smo svi rekli iz splita

Čak i oti iz trogira

Jedino je ta iz imotskog govorila iz imotskog

Ko da oni znaju di je imotski

Jebe se njih za imotski

I nas su slovenci vozili preko granice

I mi smo tu prvi put vidjeli travu

Polja trave, zelene trave, mala brdašca

Vijugavu cestu, sa strane tu travu

I mi smo svi gledali kroz prozor

I govorili vidite, trava, prava zelena trava

I slovenci su nam se smijali, od dragosti

Pitali kako nikad nismo vidili travu

Pa jebeš me, di ja da vidim travu

Osim one u kesici, one šta ide u rizlu

Jebate trava, zelena trava

Kako smo je gledali

Ko da je oćemo pojest

Ko irci kad su ih oni šupci inglezi izgladnjivali

Mi ih molili da otvore vrata, te slovence

Da se odemo kotrljat po toj travi

Zelenoj travi

Da se vratim na poantu

Prolazim pored tih dalmatinskih borova

I uslikam par fotografija, da joj pošaljem

I gledam, kako da pošaljem

Ta žgoljava, žilava stabla

Nefotogenična

Uvik zelena, tamno zelena, sa iglicama

Češerima, šiškama

Šta padaju

I ako jednog dana izbije požar

Odosmo i ja i marjan i split u pičku materinu

I šta će ona misliti, kakva su to stabla

Šta stoje, preživljavaju

Kakva stabla takav narod

I slikajem ta stabla, polako, do prve vode

Plaža sa kamenčićima, kamenjem

Na koje čovik more i sist

Kakva će druga plaža i bit u dalmaciji

Naravno plaža sa kamenjem

A tako mi i volimo, kad odemo na pješčanu plažu

Psujemo i govorimo

"Jebem ti pijesak

Uđe ti u šlape u šugaman

U auto, po sicu, po podu

Nemoš ga se nikako rišit"

Bene još kako tako i mogu proć

Kad sam bila mala znali smo ponekad do Duća

Eto tamo ima pijesak

"Jeben ti pijesak" ukratko

Mantra svakog dalmatinca

I sjednem tako na plažu

I ta stabla oko nas, i more, jadransko more

Nemoš ga falit

Upalili nedavno gentlemen od guya ritchija

Loša serija, stali nakon treće epizode

Al u prvoj sceni ide granica turske i sirije

Sa mediteranom u kadru

Nemoš ga falit

Ma nemoš da se na glavu okreneš

Sa cestom i borovima, ma ko u nas

Ja mislila to negdi u nas snimano

Eto cesta ko magistralom do ploča

Ma točno takva cesta

I točno takvo more

More koje stoji, more ko ne ide nigdi

Mirno, ponekad burno

Pogotovo kad okrene na jugo

Kad i mi isto popizdimo i okrenemo

Kakvo more takav narod

Šta će ona mislit o tim stablima

Pa oni takva stabla nemaju u sloveniji

Nemaju u ljubljani

A nemaju ni more

Ma nemaju, imaju veće plaće doduše

Al eto more nemaju

Ma imaju onih dvadeset metara

Al ne u ljubljani, a ovo je ipak o njoj

Slike, kakve da pošaljem

Prorijeđena stabla, ostalo od potkornjaka

Svi smo se bavili tim potkornjacima

Žilava stabla

(Kakva stabla takav narod)

Ništa ne raste osim kadulje ružmarina

Lavande

Naravno i brnistre

Po kojoj je grad i dobio ime

Ma poslat ću joj ta stabla

Neka vide kakva su

Neka vidi i kakva sam ja

Doduše ni žgoljava ni žilava

Ima mene i previše, ja i stabla

Obujmom oko struka isti

Al sa voljom da preživim i da rastem

Tamo di ništa ne raste

Eto

Kakva stabla

Takav narod