#cvetkova pijaca | Explore Tumblr posts and blogs

zasvepare · 7 years ago

Photo

“Ne vadi to” —

podvikuje komunalac Cigi sa kačketom koji na pločnik delikatno spušta tegletinu džema — “Nema prodaje!”

Na prilazu Cvetku, crnac u žutom rastafarijanskom kompletu sa natpisom SENEGAL (poznanik s novobeogradskog buvljaka) sedi na pločniku i drži se za glavu.

Pogledom tražim komunalce. Juče su u ovo vreme (9:30) kao karijatide stajali na glavnom ulazu u pijacu, u senci. Sada se peku na suncu naslonjeni na haubu belog službenog automobila, parkiranog tik uz tramvajske šine.

Svi su zagrlivši svežnjeve posedali po klupama i čekaju da komunalci odu. Jedan od njih, ćelavi, taman skida jaknu — ali samo da bi napravio još jedan obilazak i proverio da nije nekom slučajno palo na pamet da svoju robu izvadi ili da se, još gore, pravi da ne vidi tako susretljivo parkirana kola. Evo ih sada, tiskaju se oko kola, dokoni i podmuklo prate kako se vratovi mučno izvijaju ka njima.

Kraj klupe — na kojoj sam 2011. tužan pojeo kiselu pljeskavicu — zastaje žena sa cegerom.

Ja: “Sedite, slobodno!” — Ona: “Nisam htela... Nego... rekoh... možda pravite portret... onako brzinski?” — “Da!” rekoh “ali ne crtam nego pišem”

Gospođa odiže kačket povrh čela: Pozdravljam!

Ćelavi komunalac je sada otvorio vozačeva vrata. Nekoliko njih je to shvatilo kao kraj prohibicije. Šarene zavežljaje prevukli su iza kola, još ih ne razvezujući. Ali komunalac samo razvlači neke papire na volanu. Sedi i čeka da se drugi vrati iz obilaska.

U međuvremenu, pivo važi za najpopularnije sredstvo za skretanje misli kod prodavaca. I policajci bi, ali ne smeju, ni jedno. Ako se odlazak komunalaca oduži, neko će sigurno izvaditi šah.

Vozačeva vrata se zatvaraju, seda na sedište. Ali ni to ne znači da je obilazak gotov. Kolega mu se još ne vraća sa štrafte. Muštra li crnca?

Potom ćelavi ustaje iz kola, traži nešto po džepovima i sedištu, zatim papir naslanja na desno koleno da dovrši izveštaj. Žena s kačketom primećuje kako ga pomno pratim, puši i izvija se da mi mahne. Imam osećaj da će me daviti ako joj budem odgovorio. Pa ipak odgovaram.

Cigančica tera robu u kartonskim kolima, pokrivenu po pravilima. Kolege nema. Mora da zavodi red i oko Maksija. Juče prodavce tamo nisu dirali, ali zato se ponuda i ne menja nedeljama.

Prelazim u pekaru preko puta

s odličnim pogledom na buvljački plato. “Mogu li da napravim pauzu?” pita koleginica koleginicu. “Može, dušo! Evo trčim, letim!” “Moram da se čujem sa svojima a moram i u kupatilo!”

Nisam se okrenuo da vidim zameničin lik, ali mogao sam se zakleti da se krevelji.

Četvrt bureka s mesom i čaša jogurta. Burek je mastan. Komunalci ne mrdaju. Kolega ili se usro ili je ozbiljno zaređao da rasteruje.

Rade li i ovi na učinak kao kontrolori?

Ćelavi naizmenično i kompulzivno varira sve moguće kombinacije: sedenje unutra sa zatvorenim vratima, stajanje sa otvorenim, sedenje sa otvorenim i stajanje pored kola sa zatvorenim vratima...

Ljudi jedu šta su namenili prodaji da im prođe vreme. Ali komunalci imaju čelične, školovane živce. Gde li je onaj što je juče najavio da će u pola deset doći sa brdom knjiga?

Crnac je još tu. Igra strpljenja. Zauzeo sam klupu bliže centru. Žena s kačketom, vukući kofer na točkiće, opet prolazi i odiže kačket. Kola su prazna. Vozač telefonira iza mojih leđa nakon što je prodavce izogovarao u servisu mobilnih telefona...

Popiću domaću kafu od 50 dinara. Budžet za reportažu 200 kinti. Ostalo ide na plen, ako dočekam...

“Koji protokol, brate?” govori policajac u telefon, “znaš li ko je gazda na terenu?”

Nije valjda da traži pojačanje?... Grickajući plastičnu kašičicu?... Evo, obojica su sad tu, nasmejani, jedan drugom predaje ključ kola u ruke... Ćelavi nastavlja da se ganja s pojačanjem. Suvozač samo otvara suvozačeva vrata. Opa! i zadnja vrata desno!

Ćelavi se smestio pored mene. Gricka kašičicu i vodi razgovore o moru. Istovremeno razgleda novopridošle torbare, kao da ih razjeda. Suvozač iz kola vraća se s blokčićem nasmejan. Toliko nasmejanosti! Mora da je kenjao! Evo, prolazi i pored mene. Njegovo je pravo da u svakog sumnja.

Dok sedim na klupi, odolevam kafi i učim se pijačnom zen-budizmu, ćelavi hop u kafanu! hop iz kafane! O, i on ima svoje tehnike ubijanja vremena! Školovan!

Ajde! Ajde! — čuje se iza mojih leđa... Komunalac se namršti i naoštri kao da se neko usudio njega da tera...

Uglavnom, moja procena je da će vozač izgubiti jer sebi ne da predaha... Samo što je izgrickao kineski proizvod, hvata se za telefon... Samo što je izogovarao, pali cigaru... Nastoji da mu ruke i usta uvek budu zauzeti... Stidi se što se dosađuje.

A to je kobno.

Prodavci ne gaje takve strahove. Od njih se valja učiti strpljenju. Čak i od najmlađih. Gde je crnac? Crnac čuči na suncu i više se ne drži za glavu. Naučio je! Kao gledaoci koji su poranili na stadion da zauzmu mesta, prodavci se smireno usredsređuju na jednu tačku. Zajedničko im je što je ta tačka uglavnom oko policijskih kola. Neki je gledaju upadljivije, neki neprimetnije. Bilo da su na suncu. Bilo da su na hladu.

Što i ja ne donesoh neku veću torbu? Fantaziram da bi se komunalci okomili upravo na mene zbog čiste (obostrane) dokonosti.

Dok vetar raznosi prašinu, kese i plastične čaše od piva, pomišljam: Šta li bi mi sada žena rekla? Da sam zgubidan ili klošar? Šta bih bio više? Umesto posla, tražim nevolju.

Ćelavi prodavac u kafani još rešava ukrštenicu u Kuriru. Kraj njega ne vidim torbekanju, ali je sigurno ima.

Kad bi onaj s blokčićem naslutio šta pišem i pozvao me u vozilo, sigurno bih veselo pošao za njim. Trudim se da zamislim kako bi me pitali: “Otkud ti pravo da pišeš o tome?” ili “Gde ti je novinarska legitimacija?” Pretresli bi me usput tražeći travu.

Možda bi našli člansku kartu Udruženja prevodilaca i s pravom umrli od smeha! Možda bi me muštrali samo da dobiju na vremenu? A onda bi došli do mog poreznika — samo ono najškakljivije! — koji bi me pozvao i očinski prekorio: “Zašto mi, Bojane, i taj izvor prihoda nisi prijavio? Moraćemo, nema druge, to da oporezujemo!” A kad bih mu rekao: “Ne preprodajem knjige!” osmehnuo bi se snishodljivo kao panduri na člansku kartu.

U kafani sam.

Matori (iz kafane) ipak ima torbu.

Prolazi kolega s blokčićem i zagleda me kao mukica. Ubeđen sam da se ogleda i da je nezadovoljan odrazom. Ispred izloga prolazi crnac. S radija ide: “I’ve got no roots” Matori i ja se takmičimo u brzom pisanju, ja po svesci on po ukrštenici. Njemu stiže druga kafa od pedeset dinara. Ima vremena! Kolege su sele u kola i zalupile vrata. Crnac je kupio masni burek. Na skandinavki je lik Nikole Đurička. Još samo da se uključe u saobraćaj.

Cigančić vadi cipelu iz žbunja pogledajući ka kolima i pruža je ženi koja oko vrata nosi pertle. Kafanski dojavljivač razglašava Eno ih u kolima.

Pijaca je živnula. Baka na pločniku uz šine smešta glavu na džak, pokriva se ružičastom maramom i pretvara da spava. Povijeni starac sa štapom u plavom prsluku oslanja se o crnožute stubove uz šine. Prodavci koji sede među njima sklanjaju se da prođe.

Baka sa maramom se probudila. Živo me zanima kako će plavi prsluk sa štapom proći pored nagomilanih kutija punih robe. Ali uspeva. I on se izgleda bolje nosi sa stvarima nego sa ljudima.

Sad ih je u policijskom vozilu četvorica. Dobili su pojačanje. To je u stvari samo bila druga smena. Druga dvojica će sigurno zauzeti busiju kraj ulaza.

Kola napokon odlaze ali ništa se ne menja. Pozornik Grbić ulazi u kafanu. U svakom trenutku znam kuda se kreću komunalci po upornim pogledima ljudi, ne samo prodavaca.

Priznajem da ih i ja pratim istim pogledom kad mi se nađu u vidnom polju. Neodoljivi su.

Druga smena komunalaca je došla sveža, sa svežim paklom cigara. Rulju još čilo obilaze i zagledaju pomno u svaki detalj smorenih lica. Uskoro će ih demoralisati oni koji su došli u pet ujutru, spremni da osam sati, ako treba, samo stoje.

“Dobili su naređenje da nas odavde raščiste”,

primećuje deda pošto je rešio ukrštenicu, “Dođu u osam. Ostanu do pola jedan. Menjaju se po ceo dan.”

“Ja sam ovde godinama”, kaže u poverenju, “ali kad su došli ovi Cigani s buvljaka... pijaca je postala smetlište.

“Jednom je ovuda prošao Siniša Mali..."

“Video svinjac, otišao u komunalnu i napravio pičvajz. Zato su dobili direktivu da nas sve rasture.”

Sa gazdom nisam morao da postavljam potpitanja. Pogodio je da slušam.

“Nudili su nam devedesetih da se smestimo u neki prostor kod Ruda, da to bude buvljak za celu sirotinju, ali niko nije hteo da prihvati — jer je zavučeno.”

“Nekada kad se roba nabavljala u Nemačkoj na auto-pijaci, ovde je bio i raspored normalan. Dođeš u devet, deset, kad i ostali narod na pijacu.”

“Danas? Cigani dođu u pet, kad nema žive duše, zauzmu sva mesta. A uveče, sve što ne prodaju ostave ovde da smrdi.”

“Ali opet, kad oteraš ovih 200 Cigana, šta dobiješ? Dvesta lopova!”

U međuvremenu mu je stigla treća kafa i dve mušterije. Jedna je razgledala mobilni kakav sam nekad imao, nokiju s tasterima. Na njoj sam najviše voleo slepo da kucam kada prelazim pešački, koji sam sada, ne susrevši se s prodavcem s kojim sam se dogovorio, prelazio praznih ruku.

Ali ko kaže da u praznim rukama nema ničega? Rešio sam: sutra sam ovde u šest.

#cvetkova pijaca #komunalna policija #siniša mali

2 notes · View notes