#besmrtnost

[sanjarx]

Ljubav riječ čije značenje osjetimo ali je ne možemo definisati.

Za mene je ona besmrtnost, da je u vječnosti proživljavamo ono najljepše.

[balkanskapravila1371]

Њемачка компанија нуди бесмртност: На листи чекања већ 650 људи - Glas Srpske

https://www.glassrpske.com/cir/tehnologija/nauka/njemacka-kompanija-nudi-besmrtnost-na-listi-cekanja-vec-650-ljudi/541274

[poeticlicense12345]

NOCTURNO

Ukapljen u vremenu

vjerovati ću nikome.

Ne pitaj me za prošlost

jer ni budućnosti nemam.

Nabacujem na sebe

mutne obrise

od trnja.

Samo ću rijeku

dotaknuti dušom

da me odvede

i da besmrtnost sanjam...

text author: Ivan Adamec

[astrolognevenkablazik]

Asteroid Varuna

Šta Varuna znači u Astrologiji? Varuna, vedski bog voda. Ključne reči za asteroid Varuna, za mene, uključuju prosuđivanje, osuđivanje, inkviziciju, moraliziranje, pravdu, veličinu, veličinu, grandioznost, bombastičnost, pompezu, egoizam, besmrtnost, globalne, nezaboravne, apokaliptične vizije. Varuna obično povezan sa slavom i priznanjem širom sveta i takođe povezan sa dugotrajnom slavom i…

[sasamilivojev]

Saša Milivojev

PORUKA POSLE SMRTI

Saša Milivojev

PORUKA POSLE SMRTI

I ja sam umro, davno, a niko me nije žalio. Neko je slavio, dok sam mlad u krvi do kolena, na krstu u mukama, krvario.

Niko za mnom nije zaplakao, kad su mi ekserima kosti o tisu zakivali, dželati su pevali, a ja se slatko smešio.

U tom kratkom životu, u tom paklenom kotlu, u zarđalim raljama prosio sam ljubav pesmama, uzaludno.

I svima sam oprostio kada sam nestao, na Treće nebo odleteo.

Između planina od crvenog žada, sa anđelima šetam bosonog po trgovima zlatnog grada, kiša meda i mleka sada pada kao nekada.

Ovde nema patnje i jada, bede i jeda, straha i greha, slatko voće cveta pored divnih reka, ovde te ljubav uvek čeka kad dođeš izdaleka.

. © Saša Milivojev, 2022. Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima

[ultravioletna]

Moja zemlja čuda možda nije kao i svačija. Ne sanjam toliko o nekom luksuznom životu, čak mi ni ne pada na pamet, iskren da budem. Ne sanjam o stvarima koje se mogu kupiti i ne mislim da mogu da kupim sreću. Sreća je ono što ne dolazi u paketu sa stvarima koje poručiš, kupiš, dobiješ, kako god. Nisam sanjao, ni kad sam bio mali, toliko o tome da imam neki veoma važan posao, da sam na nekoj poziciji, da sam pametniji ili bolji od nekog drugog. Da sam najbolji u nečemu što radim. Kao što smo rekli, nisam Alisa ali... Kad bih mogao da živim u zemlji koju bih ja sam stvorio, ona bi bila napravljena od sreće. Od lepih osećanja. Od ljudi koje volim. Da nikad ne nestanu, da ja, zajedno sa njima nikad ne nestanem. Da živimo večno. Neki kažu da bi besmrtnost bila dosadna i da bi možda previše ljudi bilo na ovom svetu onda, ali se ni ne slažem toliko sa tim. Neka ih, neka je i tako. Da mogu da živim zauvek sa svojim voljenima oko sebe i da nikada ne pustim njihovu ruku, možda bih to najviše i želeo. Možda je u mojim snovima tako i bilo, dok sam bio manji. Sada delimično i jeste. Mislim da nikada ne možeš zaboraviti dodir majke ili oca,sestre ili brata, pogotovo ako su te voleli svim onim što su imali, što imaju i dalje. A zamislite da živimo zauvek, da nikada ne možemo da utonemo u večni san. Zar to nije divno? Ja bih voleo to. Često o tome i sanjam. Svi znamo šta je sastavni deo života ali bih voleo da nije. Voleo bih da nema oružja, da nema smrti, da nema svih loših i negativnih osećanja, posledica, dešavanja na ovom svetu. Iako mora da se održi neki balans, očigledno su takvi propisi. Božiji. Šta znam, valjda. Ali eto, da se ja pitam, kad već oružja mora biti, što to ne budu slatkiši? Što se ne bismo tukli slatkišima, uzimali pištolje u obliku bombona i ispaljivali metke u obliku kolačića na nekog na koga smo ljuti? Mržnja nije osećanje koje bih ja dozvolio u svom svetu. (at Serbia) https://www.instagram.com/p/CdjiIEDNZ1O/?igshid=NGJjMDIxMWI=

[zoranphoto]

Na Igrama u Tokiju nestao sportaš; pokrenuta potraga, a u hotelskoj sobi pronađeno pismo iz kojeg je sve postalo jasno...

Na Igrama u Tokiju nestao sportaš; pokrenuta potraga, a u hotelskoj sobi pronađeno pismo iz kojeg je sve postalo jasno…

Olimpijske igre pojedinci ne doživljajaju samo kao sportski događaj na kojem se mogu natjecati s najboljima, osvojiti odličje i tako ući u sportsku besmrtnost, nego je to njima i prilika za bijeg te početak novog života     Nije to ništa novo! Sportaši iz siromašnih zemalja ili u kojima su ozbiljno narušena ljudska prava odlazak na Olimpijske igre koriste i za bijeg kako bi negdje druge…

[izvandomasaja]

žao mi je što te nisu upozorili,

dali ti savjet kako da voliš

prije nego što se daš cijela,

a vratiš rasuta.

život je čudan stvar

a ništa ne boli više od loše uzvraćene ljubavi

iako je antić je govorio,

da je ljubav jedini vazduh koji je udisao,

odavno je mrtav,

a ljubav mu nije donijela besmrtnost.

a mi, je i dalje je biramo,

presuđujući našem miru smrtnom kaznom,

sreću svodeći na žrtvu,

uslov do njenog dolaska

a nje ni tad nema,

ni sad je nema.

 ~

u nju biram da vjerujem kao čistu i iskrenu

možda je i zato nepristupačna, daleka čovjeku , 

zbog protivrječenost

naših 

i njenih osobenosti.

[radiogornjigrad]

Jadranka Brnčić: Crtica o besmrtnosti, tjeskobi i biološkom opstanku

Jadranka Brnčić: Crtica o besmrtnosti, tjeskobi i biološkom opstanku

Ta tjeskoba čija se sjena nadvila nad nas ne tiče se tek brige za naše zdravlje i ekonomsku stabilnost. Mnogo je dublja – tjeskobna je to slutnja kakva se tiče opstanka ljudske vrste kao takve. Izumiranje vjerojatno nećemo doživjeti tako skoro, ali smo načeli njegov početak. Hoće li nas spasiti tzv. zelena ekonomija ili pravedna raspodjela dobara pitanje je, a vjerojatno nas ne bi spasilo ni…

[fantasticnivodic]

Saramago: Smrt i njeni hirovi

Saramago: Smrt i njeni hirovi

    Autor: Žoze Saramago

Godina izdanja: 2011

Izdavač: Laguna

Zemlja porekla: Portugalija

      Portugalski nobelovac Žoze Saramago majstor je dekonstrukcije mitova, krutih uverenja i stavova, i metafizičkih nazora, podjednako istrajan u svojoj kritici i suprotstavljanju globalizmu i imperijalizmu. Kao autor koji apsolutno vlada umećem uspostavljanja uzročno-posledičnih veza, uz fantastično…

[pavlebasic]

Koje su naše najveće zablude i predrasude?

Koje su naše najveće zablude i predrasude?

1. Kontinenti izgledaju sasvim drugačije nego što to mislite.

Mapa na koju ste navikli daleko je više fokusirana na Zapad, a veličina kontinenata “rastegnuta” je sve do polova. Afrika i Južna Amerika su zapravo poprilično veći. Ovde je preciznija predstava našeg sveta, prema Gall-Petersovoj projekciji, mapi stvorenoj 1885.

Slika: WikiCommons

H/T: BuzzFeed

2.Ako verujete da ste zaista jedan u…

[balkanskapravila1371]

Guglov inženjer tvrdi da će ljudi dostići BESMRTNOST za 7 godina, a EVO i kako

https://bizlife.rs/guglov-inzenjer-tvrdi-da-ce-ljudi-dostici-besmrtnost-za-7-godina-a-evo-i-kako/

[najmilija-od-svu-djecu]

Zivotom natjerana, sudbinom baksuzirana, a skolovanjem osposobljena da pisem. Neko trci, neko place, neko slusa muziku kad mu je tesko, a ja gulim jagodice o tastaturu. Obicno u svitanje kada je maglovita granica izmedju sveznanja i neznanja. Kroz moje pisanje upoznala sam te sa onom malom dvogodisnjom Aidom sa velikim rumenim obrazima, i beretkom na glavi koja kad god neko pozeli da je uzme pruza ruke cak i ka neznancima. Bjelina papira joj ne da da nestane iz mene sada odrasle i hvala joj! Upoznala sam te i sa onom Aidom koja se napolju bori. Ni protiv cega, vec za. Za dasak svjezeg vazduha, za malo sunceve svjetlosti za poneki osmijeh. Bjelina papira ju je ozivjela i hvala joj. Ovaj bijeli papir bio mi je ljekovit. Bio mi je drug za razgovor kad niko nije imao vremena da slusa, rame za plakanje kad niko nije umio da razumije, i jama u koju sam mogla da pljunem sve strahove i i tajne, znajuci da ce zauvijek tu ostati zakopani. Bio mi je saveznik za male licne pobjede i ucitelj za sjutra. Bjelina ovog papira ucila me je da stvaram ni iz cega, da smisao nalazim ni u cemu, da sklapam sebe kao bijele puzle bez ijedne slike. Da osposobim ovu masineriju unutar mene za postojanje bez upustva za upotrebu. Bila mi je, i jos uvijek je, ogledalo mog lica i nalicja! Jos cesce, skoro pa redovno po ovoj bijeloj hartiji tetoviram licne slabosti kako bi mi zauvijek vristale u lice i bile skretnice na stranputicama.Ako malo bolje procitas sta na ovom mom papiru pise, shvatices da tu ima nesigurnosti, neznanja, nezrelosti, stajanja u mjestu, licnih borbi, tuga, kljucaonica bez kljuceva i raznih mrakova. Nikad te ne lazem, ali mozda ni ne govorim istinu. Znam sigurno da ti pisem moju verziju stvarnosti koja je naucila da bude oslobodjena potrebe za bilo cijim odobravanjem. Medju ovim slovima ja sam nasla sebe. Zivot. Besmrtnost. Ja pisem za sebe, za ljubav, za sjutra. Tebi dugujem zahvalnost jer citajuci, mozda i nesvjesno dijelis sav taj teret sa mnom. Sto razumijes moja ludila, strahove i razmisljanja. I ne vjeruj mi uvijek, jer pametni ljudi obicno uvijek znaju sta misle. A ja izgubljena u lavirintu slova i znakova, saznam sta mislim tek kad procitam ono sto sam napisala!!

"I svi koji misle da je glupo sto ovo pisem, neka opet gadjaju raketom, jer nikad nece srusiti taj moj mali svijet pod kačketom!!"

aidakasumovic

[astrolognevenkablazik]

Asteroid Varuna

Šta Varuna znači u Astrologiji? Varuna, vedski bog voda. Ključne reči za asteroid Varuna, za mene, uključuju prosuđivanje, osuđivanje, inkviziciju, moraliziranje, pravdu, veličinu, veličinu, grandioznost, bombastičnost, pompezu, egoizam, besmrtnost, globalne, nezaboravne, apokaliptične vizije. Pročitao sam da je Varuna obično povezan sa slavom i priznanjem širom sveta i takođe povezan sa…

[mozgoderina]

Karmen Erera: kako nadživeti besmrtnost?

Karmen Erera ~ 'Belo i zeleno', 1959. Akril na platnu (116.4 x 154.3 x 4.2 cm). { Tejt galerije, London → }

  Slikarka Karmen Erera (Carmen Herrera), preživeli je svedok sada već klasičnih umetničkih pokreta i preokreta (post)moderne. Svedočila je nastajanju i nestajanju pravaca poput op arta, minimalizma, apstraktnog ekspresionizma… i strpljivo radila i čekala… i dočekala da se svet doseti da Erera nije samo svedok, već i saučesnik, i to kakav! Premašivši stotu, konačno može da se pohvali da je preživela i sopstvenu anonimnost.

Brojni umetnici su za života zanemareni. Posebno oni “ispred svog vremena”, koji često tek nakon smrti postaju besmrtni. Ali je zaista retko da neko uspešno istrpi ignorisanje istorije, skoro čitav jedan vek! Strpljivo, smireno, snažno.

“Pa i da me niko nije pronašao, opet ne bih bila nesretna.”[1]

Svet umetnosti slaže se ipak sa jezgrovitom konstatacijom kritičarke Gardijana, Lore Kaming (Laura Cumming), da je Erera “otkriće decenije”[2].

Kao kod simpatičnih, sporih, ali dugovečnih bića, presudni događaji u Ererinom životu mere se decenijama. To je ne sprečava da ponosito tvrdi: “Živim u trenutku”[1]. Njen brak sa nastavnikom engleskog jezika, Džesijem Loventalom (Jesse Loewenthal), trajao je punih šest decenija. U Džesiju pronalazi ne samo ljubavnika, srodnu dušu i bezgraničnu podršku, već i osećaj nadtelesne duhovne spone, u kojoj su reči suvišne.

Karmen i Džesi. Fotografija (detalj): Lisson Gallery.

  Poslednjih pet dekada Erera stvara u istom studijskom apartmanu u potkrovlju zgrade u Njujorku. Nakon ritualne jutarnje kafe s mlekom (café con leche), i posmatranja ulične vreve, odmah posle doručka seda za radni sto, i prianja na crtanje. Punih sedamdeset godina prošlo je otkako je Erera sa sigurnošću otkrila svoj slikarski pravac. Sve to vreme, uglavnom pokušava da “savlada” sasvim jednostavan geometrijski element – pravu (izlomljenu) liniju.

“Ponekad pobedim ja, a ponekad slika.”[1]

“Nikada nisam naišla na pravu liniju koja mi se nije svidela”[2], kaže Erera. Tokom prve polovine života, prelazila je ipak, sa manje ili više uspeha, mnoge mrske fiktivne linije u vidu državnih, duhovnih ili rodnih granica. Erera je rođena 1915. godine, na Kubi, kao sedmo dete dobro stojećih roditelja. Otac je osnivač i urednik novina (El Mundo), a majka reporter i kolumnista. U njihovom domu redovno se okupljaju (disidentski nastrojeni) intelektualci i umetnici. Karmen upisuje studije arhitekture u Havani, koje će prekinuti udajom za Džesija i preseljenjem u Njujork, gde na sopstveno zgražavanje otkriva da je umetnik:

“Kao kada shvatite da ste zaljubljeni u pogrešnu osobu.”[1]

U pokušaju da bolje upozna, razume ili eventualno preboli tu pogrešnu ljubav, Erera upisuje Fakultet likovnih umetnosti u Njujorku, gde susreće brojne druge umetnice u pokušaju. “Bile smo poput mačaka – ratovale smo”[3], nerado priznaje. Spas od mačijih kandži došao je u vidu saveta profesora, koji je ohrabruje da školu napusti, ukoliko želi da postane slikar.

Ima li boljeg mesta za nastavak slikarske romanse, od posleratnog Pariza? Mladi bračni par seli se 1948. u Francusku, na šest godina. Konačno, Erera pronalazi svoje umetničko jato, u Salonu “Nove realnosti” (Réalités Nouvelles). Uz vodeće predstavnike bespredmetne umetnosti, poput Jozefa Albersa i Žana Arpa, i Erera svodi svoju ikonografiju na osnovne, jednostavne oblike. Evropljani su bez predrasuda. Ne nalaze ništa loše ni u tome što je Kubanka, ni u tome što je žena u uglavnom muškom društvu. Nova ostvarenja izlaže u Salonu 1949-1952. Njena platna nalaze se pored slika takvih velikana, kao što je Pit Mondrijan! No, priznanje van umetničkih krugova izostaje.

Karmen Erera ~ 'Iberijski', 1949. Akril na platnu na ploči (prečnik 101.6 cm). { Lisson Gallery → }

  Po povratku u Njujork, omaške se nastavljaju. Iako se na Kubu vraća retko, kada pomaže nekom članu (anti-režimski nastrojene) porodice, u Americi je prati kubanska etiketa. Da zabuna bude veća, Muzej savremene umetnosti (MoMA), redovno šalje emisare na Kubu u potrazi za egzotičnim i perspektivnim mladim stvaraocima. Ereru mimoilaze i tamo i ovde! Bezuspešno pokušava i da ostvari kontakt sa lokalnim avangardnim galerijama. Odbijaju da izlože njene radove uz obrazloženje da muškarci imaju prednost jer izdržavaju porodice. “Osećala sam se kao da me je neko ošamario”[2], priseća se. Ona i Džesi nisu imali dece.

Uslediće neobičan preokret. Erera konstatuje:

“Ignorisanje me je oslobodilo”[4].

Tada počinje sasvim osobena odiseja. Oduvek povučena i delimično stidljiva, odustaje od projekta “pravljenja imena” u svetu umetnosti, upravo da bi sve svoje vreme posvetila – umetnosti. Obilazi skoro sasvim neposećene muzeje. I slika. Uporno, savesno, metodično. Džesi iznajmljuje stanove i u siromašnim kvartovima, kako bi za Karmen obezbedio više prostora za stvaranje.

U Parizu je Erera upoznala i zemljake (iz Amerike), kao Elsvorta Kelija (1923-2015), koji su u Evropi brusili sopstveni stil. Po povratku na rodno tlo većina je lansirala uspešne karijere. Erera danas priznaje da se ne radi samo o polu. “Znali su bolje od mene kako sistem funkcioniše. Shvatili su galerijski sistem, muzejski sistem, kolekcionarski sistem, a ja nisam bila takva vrsta ličnosti.”[2] I pored slabijeg poznavanja sistema u kojem se muškarci bolje snalaze, Erera u Njujorku upoznaje muške kolege, poput kubanskog nadrealističkog slikara Vilfreda Lama (1902-1982), ali i one koji daleko više odgovaraju njenom umetničkom senzibilitetu pročišćene geometrijske apstrakcije, poput Leona Polk Smita (1906-1996) ili Barneta Njumena (1905-1970). Sa Barnetom i njegovom suprugom Anali, Džesi i Karmen su jedno vreme komšije. Od Njumena dobija možda ponajbolji životni / umetnički savet: “Ne dozvoli da te bilo šta zaplaši”[3].

Erera obilato koristi slobodu od pripadnosti zvaničnim umetničkim krugovima, modama, uticajima. A upravo tada je najpronicljivija. Oseća snažno puls epohe. Zaranja odvažno sve dublje u duh svog doba, sa kojim kroz rad vodi bogat i plodan dijalog. Pomaže joj stečeno obrazovanje sa studija arhitekture, iz kojeg crpi disciplinu i pedantnost.

“U haosu u kojem živimo, volim da uspostavljam red.”[5]

Red se uvodi preko solidno promišljene i dobro utemeljene strukture, a linija je “početak svake strukture”[1]. Na urednom radnom stolu ostaju još samo metalni industrijski lenjir, tabele boja, papir i makaze. Uklanja i emotivne barijere: “Nemam srce za slikanje. Imam mozak za slikanje.”[1] Radi u serijama, na velikim formatima, često u formi diptiha ili triptiha. Tokom sedamdesetih, bilo je neophodno odbaciti i boje, kako bi se doprlo do (slikarske) istine.

“Sa crno-belom slikom nema laži”[5]

, ubeđena je Erera. Nastaju zaista arhitektonski jaka dela, ispunjena crnim i belim prugama, koje poput oklopa ili kostura, kriju i čuvaju začetak buduće inspiracije.

Karmen Erera ~ 'Bez naziva', 1952. Sintetička boja na platnu (63.5 x 152.4 cm). { Muzej savremene umetnosti, Njujork → }

  Za to vreme u spoljašnjem svetu, u njenoj neposrednoj blizini, niču, trijumfuju i nestaju slikarske škole. Dvadeset godina mlađi Frenk Stela (1936), postaje slavan upravo po minimalističkim slikama sa crno-belim trakama. Barnet Njumen, sa monumentalnim plohama čiste boje, već je priznati prvoborac apstraktnog ekspresionizma. Erera i dalje stvara u samoći, ali bez početne skromnosti. Ispostavlja se da nije neophodno izlagati, davati intervjue ili objavljivati manifeste, da bi se aktivno sudelovalo u iskričavom repertoaru ideja. Sada znamo da je Erera u pojedinim ostvarenjima najavljivala određene pravce, ponekad i celu dekadu ranije! “Mogli smo da razmišljamo i bez priče”[1], kazala je za sebe i Džesija. Isto se može reći i za Ererin odnos sa dostignućima epohe u slikarstvu.

Uprkos naklonosti bespredmetnoj umetnosti ili minimalizmu ili geometrijskoj apstrakciji, Erera sa odbacivanjem nepotrebnog stvaralačkog tereta, odbacuje i nametnute etikete. Već se odavno ne oseća kao autentična Kubanka, a ne želi ni da je vide kao ženu zalutalu u tradicionalno muški zanat. Sa dostizanjem opšteprepoznatljivih motiva, Erera je konačno dovoljno slobodna da bude ono što istinski jeste.

“Ja sam samo umetnik, to je sve.”[6]

Tako nastaju skoro sasvim bela platna – energično prosečena oštrim uglovima ili trouglovima, poput čuvene serije “Bela i zelena” (Blanco y Verde). Briljantno raspoređeni smaragdno zeleni kraci ostvaruju istovremeno krhku i snažnu kompozicionu ravnotežu. Erera već tokom šezdesetih ostvaruje svoj besmrtni opus. Pojedina dela baš iz serije “Bela i zelena”, danas čine okosnicu njene stalne postavke u Muzeju Vitni (Whitney Museum of American Art). Tu njene slike konačno zauzimaju zasluženo mesto pored ostvarenja i Elsvorta Kelija i Frenka Stele, ali i ranije priznatih umetnica, poput Agnes Martin (1912-2004). To je isti onaj muzej koji je nekoć posećivala, bez publike. Danas je prepun.

Karmen Erera ~ 'Bela i zelena', 1966-67. Akril na platnu (101.6 × 177.8 cm). { Muzej Vitni, Njujork → }

  Džesi je preminuo 2000. godine, u devedeset osmoj godini, ne dočekavši eksplozivni uspeh svoje supruge. Lako se moglo dogoditi da neka od (besmrtnih) ostvarenja budu uništena. Erera je slike skidala sa rama i uvijena platna skladištila u plakare (čak i oko takvih, delimično oštećenih radova, kolekcionari se danas otimaju). Onda je kreativnost premašila kapacitete svih privremenih magacina, i Erera odlučuje da platna prosledi dugogodišnjem prijatelju. Kada se Toni Bičera (Tony Bechara) 2004. pojavio sa poverenim delima u privatnoj njujorškoj galeriji, sudbina izvodi svoj poslednji trik. Jedna od tri umetnice, iz zakazane izložbe, upravo je odustala. Erera uskače. Konačno prodaje svoj prvi rad, u osamdeset i devetoj godini života. Epilog priče prikazan je i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku i u Tejt galerijama u Londonu.

Poput preživelog brodolomnika sa plovidbe kroz vreme, Erera je konačno primećena na umetničkom horizontu. Preko noći postaje kamen temeljac zdanja savremenog slikarstva. Prevrtljiva vremena sa pomanjkanjem velikih priča, idu joj u prilog. U nedostatku sigurnih orijentira, poseže se u prošlost. Ererino delo još jednom, na originalan i svež način, opravdava izabrani pravac razvoja umetnosti. Zauzvrat, već ispisana istorija prihvata Ereru. A opet, njena dela po rudimentarnoj snazi i pročišćenosti izraza, deluju hrabrije i vitalnije od većine savremene umetničke produkcije, inspirisane upravo geometrijskom apstrakcijom.

Karmen Erera ~ 'Žuta i crna', 2010. Akril na platnu (91.4 x 182.9 cm). { Lisson Gallery → }

  Kada je pitaju za savet današnjim mladim umetnicima, Erera blago odgovara:

“Strpljenja, dragi moji, strpljenja (Paciencia, querida, paciencia)”[4].

Nakon prevaljene stote, naviknutoj na stvaralačku samoću, i vremešnoj Ereri potrebno je prilično strpljenja u komunikaciji sa galeristima, kolekcionarima, radoznalim novinarima. “Sada plaćam to što me plaćaju.”[1] Iako već odavno ne napušta svoje potkrovlje, vezana za kolica, artritična ali neumorna Erera i dalje stvara, privodeći kraju na najbolji način, svoje ljudsko i umetničko zaveštanje.

“Još uvek tražim”

, skromno primećuje, a odmah potom razdragano dodaje, pokazujući na slike:

“Sve je urađeno sa zadovoljstvom”[6].

    [1] Is it a dream? → | Helena de Bertodano | Dec 20, 2010. | The Daily Telegraph

[2] Carmen Herrera: ‘Men controlled everything, not just art’ → | Simon Hattenstone | Dec 31, 2016. | The Guardian

[3] Carmen Herrera at 100 → | Andrew Russeth | June 05, 2015. | ARTnews

[4] At 101, Carmen Herrera Looks Back at Astonishing Career → | Henri Neuendorf | June 8, 2016. | ARTnews

[5] Art Without Lies → | Claire Messud | December 29, 2016. | NYR Daily

[6] Overlooked But Undeterred → | Karen Michel | July 2, 2016. | NPR

  Pripovedio i grafički opremio: Jovan Jona Pavlović. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi. ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE!: ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Volfgang Lajb: Bez početka i bez kraja →  ✓ Günther Uecker : Hammering Passion → 

[forrestdumb]

Ovakav kakav je, napravljen, svijet je nepodnošljiv. Zato mi treba mjesec ili sreća ili besmrtnost, možda nešto posve ludo, samo da nije od ovog svijeta.

A. K.