#Maksimum Rokenrol

[dotkomnecenzurisano]

Zajednički prijatelj, Goran Stepančev mi je sredio “intervju” sa trenutno jednim od najpopularnijih ljudi u Srbiji, Dimitrijem Banjcem.Razmišljao sam šta bih to mogao da ga pitam što se već ne zna o Čvarkovu i Babi i ostalima iz “Državnog Posla“a da ne budem dosadan.I rešio da ga ne pitam NIŠTA! Palo mi je na pamet da se ustvari, vrlo malo zna ko je Dimitrije Banjac.Šta voli, šta ne voli, ima li neki hobi? Gde je odrastao i za koga navija ? Sve to i još malo više pročitajte u sledećem razgovoru :

#gallery-0-5 { margin: auto; } #gallery-0-5 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 50%; } #gallery-0-5 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-5 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

D : Dimitrije Banjac, rođen u Novom Sadu, odrastao na Limanu, išao u O.Š. „ Jovan Popović“, pohađao je Gimnaziju, završio Tehnološki Fakultet, radio u NIS-u, sada u RTV-u.To znamo. Šta ne znamo ?

Ima tu još dve-tri stvari što treba dodati. Sladoled kod “Džafera”, recimo, volim. Burek kod „Lukića“ je bio dobar. Al’ to je to.

D : Jednom panker, uvek panker ! Da li je to tačno ?

Jeste. Ja sam ’76. godište. Išao sam u školu „Jovan Popović“ i kod nas su svi bili pankeri. Svi. Dobro, bila su dva metalca, možda. Od naše generacije, i od malo starije generacije – jedan. Ostali – svi pankeri. A i ovi metalci su voleli više Anthrax i slične bendove. To je neki thrash metal, pa i njih računam u pankere. I dobro pamtim kad je sve to presečeno. Još godinu-dve mlađi su bili pankeri i odjednom – prekid. Tačno pamtim dan kad je na školi osvanuo grafit : „Poselo 202“. To računam kao prvi „seljački grafit“ ako ne u Novom Sadu, a ono na Limanu. Kod nas na školi je postojala samo jedna slika, ne grafit, nego slika i to je bio onaj „Smart Aleks“ iz „Paklene Pomorandže“. Glava sa cilindrom, sa ukrštenim bejzbol palicama. To je nacrtala ona generacija iz `74./5.: Jelača, Klika, Borko Stefanović, Cina bubnjar…

I pored toga pisalo je „Dva minuta mržnje“ kao počast najvećem limanskom bendu ikad. E, onda je to prekrečeno i nažvrljano je nešto kao –„Delije-Grobari“ i taj grafit „Poselo 202“. To je bila neka prekretnica. Tu je već buknuo rat. Nacionalizam je krenuo na sve strane. Počeo je da se sluša turbo-folk, čiji začetnici su bili onaj Šašić i … ne znam ni ja ko sve još ? A nije se ni znalo za Cecu i ove ostale. Po meni je tačno taj grafit razdvojio te generacije, pankersku i turbo-folkersku.

D: Imao si bend. Koliko je to bilo ozbiljno ?

Vrlo neozbiljno, krajnje. U tom bendu sam bio više figura, drugi vokal, takoreći. Imali smo dva vokala u bendu. Prvi vokal je bio Šima (Miloš Vojnović – TRI DRUGARA zine, prim.red.) Bas je svirao Buca iz Provokacije, gitaru – Papakarinjo i na bubnjevima je bio Borojev Ivan. Eto, to je bila postava. Bend se zvao „Triton – Gospodar mora“ i imali smo ukupno negde tri svirke. I pre toga sam imao neki pokušaj benda sa Milošem Zupcem, ali tu nema tragova. Svirali smo tu temu iz crtanog filma „Triton-Gospodar mora“ po kojem je bernd dobio ime. Druga pesma je bila obrada benda „Oi Polloi“ – Vrati Tobogan. To su bila ta dva mega-hita. Bar za nas.

D: Znaš li neki instrument da sviraš ?

Ne.

D: Znači, nisi nikad naučio drombulju da sviraš ?

Nisam, to mi je baš žao. Pokušavao sam, al nisam umeo da napravim rezonancu. To treba nešto posebno jezikom raditi al nisam umeo, nisam uspeo pravilno da to odradim. Na nekom rođendanu sam celo veče pokušavao, društvu je bilo zanimljivo, ali, eto… Imao sam mala usta, hahaha.

D: Šta te je još interesovalo u tinejdž dobu ? Šta si voleo da gledaš ? Čuo sam da si voleo Romera.

Da, postojali su ti video klubovi pa smo non-stop iznajmljivali neke horore. To smo stalno gledali. Neke zombije i strašila. Muzika, film, to sam voleo. Žene me nisu interesovale…tada. :)

D : Jel’ pratiš „The Walking Dead“ ?

Ne pratim. Zbog obaveza sam propustio dosta, mrzi me da gledam ispočetka, a ne želim da krećem od zadnje sezone. Tako da…eto, propustio sam, ali, generalno gledam serije i filmove. Pratim. Baš sam sav u tome. Imam i Netflix i HBO i sve živo. Slabo gde idem, ne izlazim, uglavnom sam kod kuće sa porodicom pa onda dosta gledam. Pazi ovaj podatak ! Prošle godine je izašlo 400 serija, tako da su oni dobrim delom preusmerili produkciju na serije. Dosta sam toga odgledao  – „Young Pope“,“ The Night OF“, ludilo ! “Stranger Things“, Netflixova produkcija, vrhunska serija. “Narcos“,“Daredevil“,“Westworld“ – vrhunske serije. Ne mogu da kažem koja je bolja od koje. “Westworld „ je radio Nolanov brat (od ovog što je radio Betmenovu trilogiju) i stvarno je jako dobro urađena. Način kako glume robote mi je odličan. Stvarno mi se sviđa serija.

D: Hajde da se vratimo malko unazad : Kviz „Ako ne znaš – metak u čelo“ i Oliver Mlekar. Šta mi možeš reći o tome ?

Da, to je interna zezancija, kviz koji smo uređivali pod uticajem „Alana Forda“. Društvo iz kraja je to radilo, lepo smo se zabavljali.

D: Jesi li stvarno uređivao srpsko izdanje „Alan Forda“ ?

Ne bi se to moglo tako reći. Mladen (Urdarević) i ja smo radili obradu prevoda. Znači, redakcija „Color Pressa“ je dobijala original italijanske stripove od „Bunker Pressa“ pa je to prevođeno. A onda smo nas dvojica to obrađivali i ubacivali žargonske reči, upadice, jer je taj prevod koji smo dobijali od našeg prevodioca sa italijanskog jezika bio vrlo suvoparan, pa smo mi malo po ugledu na legendarnog Nenada Briksija, hrvatskog prevodioca “Alana Forda”, više približili našem i samo kitili i ubacivali neke pošalice, tako da negde smo imali toliko inspiracije da su morali da proširuju one oblačiće iznad crteža.Hahaha.

Ne znam, ja sam ponosan na to što smo uradili. Mislim da je bilo negde oko 40 epizoda. Malo smo imali problema i sa tadašnjim lektorom koji nas je malo i zauzdavao. Ja recimo, napišem štakor, a on prepravi u pacov. Moraš priznati da je štakor – efektnije. :)

D: Bio si sportski novinar. Kakva iskustva nosiš iz tog posla ?

Došao sam odmah posle faksa i mislim da sam radio negde, otprilike, šest godina. Šta da kažem, nosim samo najlepše uspomene. Imao sam tu sreću da je sportska redakcija, tada (a i sada je), bila dosta jaka. Imali smo Miodraga Jergića koji je radio odbojku, Krajnovića na rukometu, Otaševića na košarci, pa je tu bio još Peka Antonijević, Vlada Stanišić, reditelj Peca Vuković.Baš jaka ekipa i puno sam naučio od njih. Ispočetka sam bio čovek zadatka. Jedne nedelje – žensko rvanje u blatu, a sledeće nedelje lokalni fudbalski derbi : Hajduk Čurug – Mošorin.:). Pratio sam fudbal, uglavnom, Prvu, Drugu, Vojvođansku Ligu… Meni se to baš svidelo. Radio sam to jedno vreme čak i bez para. Kad je lepo vreme, to je super, a kad je hladno – baš i nije, da ne kažem goru reč. Jednom sam se smrzao u Temerinu, na TSK-u. Izdignuta tribina, vetrina duva, sav sam se ukočio, a oni dogovorili 1:0. Hahaha. Nas 12 na stadionu i svi čekamo taj gol da padne i na kraju je sudija morao da sudi penal. Hahaha.

D: Koliko sada pratiš fudbal, sport uopšte ?

Pratim. Trudim se da pratim, koliko mi obaveze dozvoljavaju. Baš sam razmišljao, odavno nije bilo ovako dobre godine za fudbal kao što je bila ova 2016. Inače je bila grozna, mnogo ljudi je umrlo, poznatih i manje poznatih, ali je za fudbal bila fenomenalna bar po meni. Evo, recimo, Island mi je ogromno osveženje, pa Lester osvojio tako jaku premijer Ligu, to je fascinantno. To je presedan da u najjačoj svetskoj ligi neka ekipa sa tako malo para osvoji titulu. To je neverovatno ! I baš sam navijao za Lester, tako „divlja ekipa“ da osvoji titulu. Bilo mi je baš drago kad je ono Čelzi zeznuo Totenhema u onoj ludoj utakmici.

D: Ja sam vatreni Čelzijevac, čisto da se zna.

Uuu ! Ove godine su jako dobri. I ja mislim da tu ne postoji bolji igrač od Azara. Čovek razbija kako igra. Dakle, Lester je prvi presedan u fudbalu ove godine, drugi je Island, a treći presedan je ulazak Vimbldona u treći rang engleskog fudbala.

D: E, to je bilo moje sledeće pitanje. Koliko ti znači Vini Džons ?

Uuu, znači mi, baš mi znači ! Jel znaš da i on i njegova žena imaju rak, tako da se nigde ne pojavljuje, ne snima ništa ?

D: Kako ti se dopada Vini kao glumac ?

Odličan je. Baš odličan! Dopada mi se to što radi. I sve što radi Gaj Riči mi je odlično.

A što se tiče Vimbldona i „lude družine“ skoro mi je, kad smo bili u Botošu na snimanju, jedan čovek doneo šal Vimbldona iz 1992. godine. Pravi šal. Tih godina sam se ja dopisivao sa navijačima Vimbldona. Nije bilo interneta, nego pismima smo održavali kontakt. Tu mi je dosta pomagao Zgro (programski urednik SKCNS, prim.red.) koji je bio skroz u toj šemi sa engleskim navijačima. Bili smo skroz zaluđeni za engleski fudbal. Išli smo tih godina u Peštu da gledamo Ferencvaroš – Milvol. A on je išao, pre par godina, kad je Vimbldon pošao od početka, od zadnje lige, da gleda utakmicu nekog „divljeg“ kupa Vimbldon – Eš Junajted. Baš sam mu zavideo. Nismo nikad to njegovo gostovanje pretresli do detalja, ali možeš misliti kako mu je bilo ? Dobro, on ima taj problem što ne pije uopšte, pa ne znam da li su mu tamošnji navijači zamerili ? :)

D: Zgroa i celu tu ekipu pankersku sam upoznao u „Maksimum Rokenrolu“ u Skerlićevoj ulici, u bukvalno tadašnjem „hramu“ rokenrola. Sećaš li se te radnje ?

Naravno, kod Voje Žugića. Tamo sam kupio moju prvu ploču – Misfits/Ramones, split singl.

D: A šta sad slušaš ? Šta je kod tebe trenutno na vrhu top liste ?

Sad slušam „Rebetiko“. To je grčki bluz. To je meni potpuno otkačeno i mnogo mi se sviđa. Potiče iz nekih tridesetih godina prošlog veka, onda se negde izgubio, ali su ga sedamdesetih ponovo otkrili, remasterizovali i ponovo počeli da puštaju, slušaju i konačno, da ga sviraju. To je jedna muzika potpuno luda. Prelepa. Preporučujem je svakome ko ima vremena i volje da malo eksperimentiše, da posluša nešto novo. To je ustvari, muzika Grka koji su pre sto godina isterani iz Turske. To je bilo vreme posle Prvog Svetskog Rata. Dešavalo se jedno veliko pomeranje naroda i njih je otprilike milion došlo u predgrađa Atine i Soluna. Starosedeoci ih nisu baš radosno dočekali i smatrali su ih „poludivljima“ pa su ti dođoši počeli po predgrađima i najgorim rupama da „prže“ tu njihovu muziku. Ta muzika je čak naredbom generala Metaksasa (grčki general i diktator, vladao Grčkom od 1936-1941) bila zabranjena. Svaki buzuki koji se mogao naći je slomljen pa su oni počeli da prave one male buzukije nazvane „baglama“ da bi mogli da ih sakriju pod sakoe i kapute. Pesme su uglavnom o opijumu i alkoholu… ma, potpuno ludilo :)

D: Osim toga, jesi li ispratio možda šta je izlazilo ove godine od muzike ?

Nešto vrlo malo, poneki hip-hop ili ako mi neko od prijatelja preporuči nešto, ali nisam nešto preterano pratio scenu. Potpuno sam obuzet ovim „Rebetikom“.

D: Čitaš li šta ? Nađeš li vremena ?

Čitam, stalno čitam. Sad sam baš uzeo „Točak Vremena“ Roberta Džordana. Volim da čitam epsku fantastiku. I stripove čitam non-stop. Preporučio bih grafičku novelu „Brodekov izveštaj“. To je izdala „Fibra“. Strašno mi se svidelo. Preporučujem je svima, jako dobro urađeno. A ima i „Rebetiko“ – grafički album koji je izdala novosadska „Besna Kobila“ ili „Komiko“, nisam siguran ? To isto preporučujem, odlično je. Strip opisuje jedan dan života najpoznatijeg patrijarhosa„Rebetika“ Markosa Vavamkarisa. Opasno dobro !

D : Šta još Dimitrije Banjac voli da radi ? Šta mu prija ?

Ništa posebno. Volim da prošetam, tu po Keju, kad stignem. Nemam puno ni vremena, ali volim tako da prošetam malo, da odmorim glavu.

D: Omiljena klopa ?

Volim da jedem, hahaha. Svašta… čekaj da smislim nešto. Pica i Kola, hahaha. Ovo kao da se u spomenar upisujem. :)

D: Omiljena zemlja ? Jel’ bi voleo da živiš negde osim u Srbiji ?

Grčka, isključivo ! Grčka !

D : I za kraj, da li ti smeta popularnost ? Jel’ počela malo da ti ide na živce ?

Ne, ja sam dosta zatvoren i na prvu loptu me ne prepoznaju ljudi. Dosta sam drugačiji od lika kojeg glumim, tako da me ne prepadaju na ulici. Jednom-dvaput se našla neka pijana budala, ali i to nije bilo ništa strašno. A i uostalom, vole nas ljudi i kad me prepoznaju to bude učtivo i pristojno. Hoće da se slikaju i tako.

D: Nisam hteo ništa da pitam u vezi glume ali moram. Hoće li biti Kišprdilova još ? Planirate li nešto na tu temu ?

Pa, ne znam. Ispao sam malo iz lika. Čvarkov je dosta drugačiji od Kišprdilova po karakteru i trebalo bi mi malo vremena da se vratim. Ali ko zna ? Možda i čuvamo nešto, hahaha.

D: To je to. Mnogo, ali mnogo ti hvala na razgovoru. Svako dobro !

Hvala i vama !

                                                        Dimitrije Banjac sa obožavaocem :)

Ovo je samo prvi deo razgovora sa momcima iz “Državnog Posla” pošto slede “bonus tracks” razgovori sa Nikolom Škorićem, Dejanom Ćirjakovićem i Mladenom Urdarevićem u kojima ćemo otkriti koji su njihovi hobiji i kakvi ukusi za muziku, film, knjige…

…Budite strpljivi i čitajte DOTKOM.

Iza maske Đorđa Čvarkova – Dimitrije Banjac, lično ! (intervju) Zajednički prijatelj, Goran Stepančev mi je sredio "intervju" sa trenutno jednim od najpopularnijih ljudi u Srbiji, …

[dotkomnecenzurisano]

                                                        aka Zgode i nezgode moje kod gazda Voje

 STEVAN GOJKOV : Od Izvršnog veća Vojvodine do male prodavnice ploča na Podbari kratak je put – samo pređete semafor s najkraćim zelenim svetlom u gradu, prođete pored Radija, pa kroz pasaž gde je bio “Most”, da presečete, onda izađete na Zmaj Jovinu, potom desno i vopra pored “Atrijuma” , te, na kraju, druga ulica desno, četvrta kuća sleva.

Ili, kao u mom slučaju, kad iz rečene pokrajinske institucije (gde sam, vredno je zabeležiti, sledeći put ušao tek pre par meseci,  kad sam išao kod Slavka Vijetnamca po ZBL knjigu) pređete preko noći da radite u STR MAKSIMUM ROKENROL (kako mislim da je bilo zvanično, registrovano ime prodavnice, mada je u logotipima korišćeno i MAXIMUM ROCK’N’ROLL, MAXIMUM RNR, a u svakodnevnom govoru najčešće “Maksimum”, “radnja”, skraćeno “MRR”). E, a to ve se beše slučilo prvog decembra 1991. godine. Potrajalo do kraja novembra 1997. Divna, prosperitetna i berićetna vremena na ovim prostorima, kako je savremena istorija zabeležila.

 (Mira, Aca KBO! i Goja, posle koncerta KBO! na rukometnom igralištu u Dunavskom parku koji je Voja organizovao)

Ne bih baš turao ruku u vatru, ali mislim da je radnja otvorena 1. septembra te devesprve- devesprve,  a ja sam, viđu vraga, taj hepening propustio, verovatno zbog “Smederevske jeseni” i trodnevnog bančenja kod brat Đure fanzina��a. Ipak, sećam se da mi je više njih pričalo da je tom prilikom Gazda Voja priredio zvanicama jedno od svojih legendarnih pijanstava, kad u naletu alkoholne euforije počne da lomi ploče i diskove, ali nekako je sve prošlo okej, a i njegovi ispadi slične vrste kasnije su svima nama koji smo tamo obitavali postali, u najmanju ruku i u nedostatku boljeg izraza, simpatični.

  Elem, osim što mi je obezbeđivao kakvu-takvu finansijsku sigurnost u ono doba (mada, k’o da je i sad mnogo bolje) , “Maksimum” je tokom svih tih šest godina bio i moj nepresušni, dragoceni izvor muzike sa bukvalno svih strana i u svim formatima (setite se poljskih i bugarskih kaseta)  – što je u vreme raspada Jugoslavije, sankcija i kidanja veza sa ostatkom regiona i sveta bilo od krucijalnog značaja –  i, zapravo, dream job za svakog ljubitelja muzike poput moje malenkosti.  O poznanstvima i, ušte važnije,  prijateljstvima koja sam tamo stekao, ne bih ni da počinjem, a i danas, kad bacim pogled na Fejsbuk listu prijatelja, shvatim da je skoro polovina njih (od nekih 500 koliko ih imam) navraćala u radnju ili imala kontakt sa mnom i/ili Voksterom preko “MRR Shopa” (još jedna često korišćena skraćenica).

    (Fotka koju nam je poslao Goja, da ne bude zabune, pošto je potpisana)

Banula bi tamo pokatkad i neka celebrity faca – Dragoljub Đuričić, recimo (bez bubnjara, srećom) – lokalni krimosi da bace oko  (“nema tu ��leba za vas, mlada gospodo”) ali naše su glavne mušterije prevashodno bili članovi gotovo svih lokalnih,  malih  anderground bendova (plus Kina iz Apsolutno romantično, koji je kod nas godinama kupovao samo Satrijanija), momci iz Eve Braun takođe, divni ljudi iz Subotice (Sherbet Underground i ekipa okupljena oko Dr Fuzza), momci i devojke iz drugih gradova Srbije, Crne Gore (eh, SR Jugoslavijo, SR Jugoslavijo…), braća fanzinaši odasvud, i (u to vreme) retki stranci na proputovanju kroz Novi Sad (jednog takvog zalutalog Amera i njegovu stidljivu drugaricu smestio sam jedne večeri kod kuće na spavanje. Zauzvrat su, za poveću pušlu dinara s mnogo nula, što je njima bila “teška sića”, nas nekoliko domaćih pošteno najeli i napojili, a i granja je tad bilo u izobilju i budzašto).

Nekim od  muzičkih talenata koji su navraćali u radnju Voja je izdao i kasetu ili čak ploču, na svojim etiketama Scorched, Scorned i Start Today Records, dovijajući se oko štampanja vinila i omota, maloprodaje, te distribucije i naplate – pitaj milog Selasiju kako.

#gallery-0-9 { margin: auto; } #gallery-0-9 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-9 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-9 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Sećam se i da su Goblini, nakon što su snimili prvi demo, s našim Novosađaninom Kićom na bubnjevima, došli u moju smenu u MRR pravo iz Peđinog studija na Podbari, željni da što pre čuju snimak na “normalnim” stereo uređajima i zvučnicima.  Preslušavanja demosa lokalnih skupina se podrazumevalo, s obzirom na već pomenuti profil mušterija.

(jedna od legendarskih “poljskih” kaseta)

Godinama kasnije, kada sam čitao i potom gledao “High Fidelity”, video sam romantizovanu verziju onoga što smo mi proživljavali u Novom Sadu, ali cenim da smo se, ako ništa drugo, barem duplo bolje zajebavali i bili fanatičniji u ljubavi prema muzici, upravo zbog situacije u kojoj smo se, ne svojom voljom, našli. A da su se moja i sudbina STR “Maksimum Rokenrol” povezale u neka lepša vremena ili na nekom drugom mestu, verujem da bih i dan-danas sedeo za pultom nekog record shopa, dumajući o tome s kojom pločom ću započeti sledeći radni dan.

Stevan Gojkov, lokalno spadalo

   DAŠKO MILINOVIĆ : Ne pamtim ni koji je bio dan ni koja godina, ali dobro pamtim sam trenutak kada sam prvi put kročio u Maximum. Bilo je neko toplo doba, popodne. Ljuba i ja smo došli da potražimo radnju čije oglase smo nalazili po muzičkoj štampi tih meseci. Pre toga smo samo znali za „Posejdon“ koji je bio u Pašićevoj, iza ćoška. Tamo su bili bootleg bedževi, majice, poljske piratske kaste punka i metala i prodavačica koja nikad nije pojma imala šta prodaje. 

50 koraka dalje nalazila se manja, ali bezbroj puta važnija i bolja radnja i milion puta sam pomislio koliko sam srećan što sam tamo nabasao. Prezirem tekstove o Boljoj prošlosti i sladunjavu, nekritičku nostalgiju, ali ovo je tema koja me itekako dira. I bez ovog poziva da nešto napišem, često sam, sam i sa prijateljima, pričao o značaju MRR-a za moj život. To je bilo ono mesto gde sam stekao prijatelje, saborce i koje mi je umnogome odredilo pravac kretanja kroz život. Meni je pank u temelju i srcu svega što radim. Od svih poslova kojima sam zarađivao za život pa do samog trošenja tog života. A taj i takav, moj pank sam u dobroj meri formirao u MRRu. Tamo sam doživotno upao „u scenu“, zajednicu u kojoj i od koje živim. Nikada neću zaboraviti koliko mi je značilo da moje radove pohvali neko od MRR ekipe, u prvoj meri Goja kojeg sam od prvog susreta smatrao za onog koji kritički i sistematski sagledava stvari. Bio sam dugo „onaj najlmlađi što se pravi pametan“ i osećao sam pankerski ponos zbog toga. Nikada nisam imao problem da iskažem stav i branim ga, ali sam u MRR sredini do kraja i sasvim prihvatio There is no authority but yourself etos. Mi koji tako analitično pristupamo stvarima, tamo smo dobili uvid u svet izdavača, distribucija, klanova, scena, bendova, ideologija i stilova i bili smo u dodiru sa svetom, u potpuno izolovanoj zemlji. 

Random memories – Prvo što sam ikad ugledao u radnji bio je CD DOA – Loggerheads – Prva ploča u polici bila je Misfits – Evilive – Plakat na plafonu tačno kad uđeš – UK SUBS – Prvo što sam snimo na kasetu i jedino što sam platio (posle bilo sve džabe, a Goja dodavao singlove i „odlomke“ sa albuma, uredno iskucavao sve pisaćom mašinom na omot) – Sham 69 – Live in London – Na Spin radiju osvojio CD „Dookie“ od Green Daya i u MRR ga menjao za Alternative Tentacles kompilaciju koja mi je otvorila dalji put u pakao… – Najsrećniji momenat je kada sam pobegao sa poslednja tri časa u maju, u popodnevnoj smeni a u MRR me dočekao tada novi Mighty Mighty Bosstones –  „Let’s face it“ i litra ipo špricera

– Najveći uspeh: Kolektivno odlepljivanje starijih panksa u radnji na Ljubine i moje fanzine i priručnik „Kako postati panker(ka) u 10 lekcija“.

– Poison Idea albumi koje nikad nisam tražio, ali sam ih dobio na B strani svake kasete ako bi (pre)snimatelj bio Zlatko. – Godine u kojima je MRR radio imale su samo leto. Da bi Goja mogao da nosi raskopčane košulje „suncobranke“ i majice bendova ispod…

    MILOŠ VOJNOVIĆ – SCHIMMU : Ima već skoro cele dve decenije kako je Vojislav Voja Žugić prinuđen sticajem životnih okolnosti da digne ruke  od svog (kako će vreme pokazati) životnog dela i zapravo prve sigurne kuće za sve ljubitelje kvalitetne muzike u Novom Sadu a i mnogo, mnogo šire. Kao što smo za sve što koristi naizmeničnu struju zahvalni Nikoli Tesli tako je i baš sve iole važno za kvalitetnu muziku u u gradu od leta 1991.g. u posrednoj ili neposredoj konekciji sa Maximum Rock ‘N’ Rollom. Da, da baš sve, ne preterujem, sviđalo se to nekome ili ne. Sa setom moram da konstatujem da entuzijazam , energiju i beskrajnu upornost koju je gurao Voja kroz Maximum Rock ‘N’ Roll nije imao niko ni pre ni posle njega u gradu, iako ih je puno bilo i ostalo u igri za srebrnu medalju.

  Sad bih trebalo sa nešto probranih reči da iznesem i lični utisak šta je to za mene predstavljao Maximum Rock ‘N’ Roll ? Dugo nisam bio pred tako teškim zadatkom , za mene je to kao da treba Dugu opisati jednom bojom. Zato mi se sviđa što više nas svedoka saučesnika u životu Maximum Rock ‘N’ Rolla iznosi svoje utiske posebno, te ću kao i uvek moći da se prošvercujem sa najneurednijim ličnim sećanjima i eto doprinesem u realizaciji portreta Maximum Rock ‘N’ Rolla, makar kao Rumunija pobedi Antante u Prvom svetskom ratu.

Da krenem od opšteg ka posebnom, za svakoga je period od petnaeste do dvadesetprve godine u životu jedan od najboljih i tu nema nikakve dileme. Lavovski deo svakodnevice u tom životu je bio vezan za Maximum Rock ‘N’ Roll. Ko hipersenzitivna ličnost posebno se vezujem za ljude, prostor i stvari i tim redom sam se neraskidivo vezao za sve ono što je bilo deo Maximum Rock ‘N’ Rolla. Kao i uvek , najteže je bilo sa ljudima ali to samo u početku jer realno sam bio klinac i duduk za hiljadu i jednu stvar i muziku , naravo a sa druge strane nazovi , prodajnog pulta sam krem gradskog panka. Srećom vrlo brzo smo se namirisali i zgotivili i uopšte Voja i Goja su baš imali i drugarski i ultra pedagoški pristup za naloženu balavurdiju. Prostor , prvi put kad sam ušao iz hodnika kroz staklena u crno ofarbana vrata desno unutra, da, to je to, iznad perfektnog samo tako može i sme da izgleda tako nešto , svaki detalj na svome mestu od crnih drvenih kutija za ploče ušrafljenih u zidove do plakata na plafonu haotično polepljenih nalepnica bendova i izdavačkih kuća. Stvari, za većinu njih bi pravi termin bio relikvije jer kako drugačije nazvati običan crnobeli plakat A3 formata u koji piljiš danima kao tele u šarena vrata i sa garesima pričaš kako bi voleo da ga imaš kući. Naravno, na prodaju je bilo i stvari koje ni u ludilu ne bi pazario, ali od nečega je moralo i da se živi, jer od toga što te kuju u zvezde se ne plaćaju računi.

  S ove distance Maximum Rock ‘N’ Roll je bio : internet pre interneta , zborno mesto , sklonište od ratova devedesetih , sveta reka Gang u kojoj se kupaju svi , oaza inteligentnih i  duhovitih ljudi , duh vremena, dah života , beskrajna galaksija , tribina za uvek otvorene diskusije o kvalitetu bendova, albuma, fanzina , piva, filmova , mesto sećanja, glavni junak mnogih tračeva i anegdota. Najjednostavnije rečeno, Maximum Rock ‘N’ Roll je baš onaj ključni momenat od kog grad u tom periodu može s pravom da se naziva gradom. Bez njega bi bio samo učmala naseobina, palanka ili kasaba, kako je već kome milo.

Prva moja porcija duševne hrane  u  Maximum Rock ‘N’ Rollu je bila: D.O.A “Let’s Wreck The Party” LP , kasete “Beogradska hronika” 2 i 3 i prvi broj beogradskog fanzina “Sad To Be” sve upakovano u brendiranu čuvenu žutu MRR kesu. Kad mi je Goja još i kesu dao osećao sam se  bar kao da mi je još jedno izdanje poklonio. Umalo nisam reagovao kao Keva iz filma “Majstori , majstori” u stilu – nemojte ljudi, mnogo je. Poslednja tura u kafani je bila podosta nakon fajronta, maja 2002.g. zove me jedno veče Žugić da siđem ispred ulaza i poklanja mi ko zna odakle izbunarene diskove The Bollweevils “Our Disease Is Spreading“  Dr. Strange promo copy , V/A „Stronger Than Ever“ Burning Heart records promo copy , DYS „Fire & Ice Wolfpack“ i kasete J Church „The Drama Of Alienation“ , Red Aunts „#1 Chicken“ i Snuff „Flibbiddydibbiddydob“.

 IGOR TODOROVIĆ ZGRO : Bilo je to tokom leta 1991. dok se još uvek nije jako zagovnalo u zemlji i dok smo još uvek slali novce u koverti i naručivali ploče i majice (Gemma, X Mist, Frontline, We Bite…) Svu ušteđevinu trošio sam samo na ploče, kasnije i na diskove. Sećam se da sam za otvaranje Maximuma saznao bukvalno par dana pred taj veličanstveni čin. Voleo bih da neko zna tačan datum kada je prodavnica otvorena i da se upiše u kalendar kao crveno slovo! Ne zajebavam se, to je jedan od najbitnijih datuma u istoriji novosadske punk/HC scene definitivno. Prvo sam bio šokiran činjenicom kako je moguće da sam tako kasno čuo da će se otvoriti jedna takva prodavnica u gradu, ali sam posle skontao da bih verovatno odlepio da sam znao, recimo, mesec dana ranije obzirom da sam od momenta dobijanja informacije pa dok se radnja zvanično nije otvorila bukvalno kampovao u Skerlićevoj. Veče pred samo otvaranje dok su se ploče slagale u rafove, Ljuba i ja smo računali koliko nam novaca treba za sutradan. Na dan otvaranja nas dvojica smo kupili bar deset ploča. Bilo je tu svega, od Husker Du, Nomeansno, All, Descendents,… Kasnije su redovno stizali i naslovi sa Taanga, Epitapha, Fat Wrecka…

Slična euforija vladala je i kada je dve godine nakon otvaranja prodavnice gazda Voja izdavao prvi album Athiest Rapa na kaseti. Kasnije, kada se ozbiljna ekipa uključila u rad fanzina Tri drugara, Maximum RnR je bukvalno bio baza u kojoj smo se okupljali, gomilali materijal i odatle delovali… Radnja je šljakala punom parom pet-šest godina (mada je zbog rata, raspada zemlje i sankcija do ploča bilo sve teže doći pa se prešlo na bugarske kasete), kada ju je preuzeo Teča, tadašnji menadžer Atheista samo što po meni to više nije bilo to… U zemlji ništa nije funkcionisalo pa je tako i jedna takva prodavnica bukvalno pojela sama sebe.

   To bi nekako bilo to, neki ljudi koji su bili bitni za funkcionisanje ove jedinstvene radnje u Novom Sadu, a verovatno i mnogo, mnogo šire, nisu bili dostupni za izjavu ili nisu hteli da razgovaraju na tu temu, a neke sam jednostavno prevideo i izvinjavam im se. Moglo se još što-šta napisati, ali, smatram da bi otišao u krajnost, počeo da dosađujem i onima kojima je ovaj, takoreći, omaž MAKSIMUM ROKENROLu simpatičan i sve bi bilo kontra-produktivno. To vreme i TA radnja se neće vratiti, ali će sigurno biti jedna od destinacija koju ću rado posetiti čim izume vremeplov (a lično mislim da je taj trenutak blizu).

Zoran Popnovakov aka POŠTAR POPICA

      Godine koje su pojeli pankeri (MAXIMUM ROKENROL part 3)                                                         aka Zgode i nezgode moje kod gazda Voje  STEVAN GOJKOV : Od Izvršnog veća Vojvodine do male prodavnice ploča na Podbari…