#Vini Džons

[dotkomnecenzurisano]

Zajednički prijatelj, Goran Stepančev mi je sredio “intervju” sa trenutno jednim od najpopularnijih ljudi u Srbiji, Dimitrijem Banjcem.Razmišljao sam šta bih to mogao da ga pitam što se već ne zna o Čvarkovu i Babi i ostalima iz “Državnog Posla“a da ne budem dosadan.I rešio da ga ne pitam NIŠTA! Palo mi je na pamet da se ustvari, vrlo malo zna ko je Dimitrije Banjac.Šta voli, šta ne voli, ima li neki hobi? Gde je odrastao i za koga navija ? Sve to i još malo više pročitajte u sledećem razgovoru :

#gallery-0-5 { margin: auto; } #gallery-0-5 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 50%; } #gallery-0-5 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-5 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

D : Dimitrije Banjac, rođen u Novom Sadu, odrastao na Limanu, išao u O.Š. „ Jovan Popović“, pohađao je Gimnaziju, završio Tehnološki Fakultet, radio u NIS-u, sada u RTV-u.To znamo. Šta ne znamo ?

Ima tu još dve-tri stvari što treba dodati. Sladoled kod “Džafera”, recimo, volim. Burek kod „Lukića“ je bio dobar. Al’ to je to.

D : Jednom panker, uvek panker ! Da li je to tačno ?

Jeste. Ja sam ’76. godište. Išao sam u školu „Jovan Popović“ i kod nas su svi bili pankeri. Svi. Dobro, bila su dva metalca, možda. Od naše generacije, i od malo starije generacije – jedan. Ostali – svi pankeri. A i ovi metalci su voleli više Anthrax i slične bendove. To je neki thrash metal, pa i njih računam u pankere. I dobro pamtim kad je sve to presečeno. Još godinu-dve mlađi su bili pankeri i odjednom – prekid. Tačno pamtim dan kad je na školi osvanuo grafit : „Poselo 202“. To računam kao prvi „seljački grafit“ ako ne u Novom Sadu, a ono na Limanu. Kod nas na školi je postojala samo jedna slika, ne grafit, nego slika i to je bio onaj „Smart Aleks“ iz „Paklene Pomorandže“. Glava sa cilindrom, sa ukrštenim bejzbol palicama. To je nacrtala ona generacija iz `74./5.: Jelača, Klika, Borko Stefanović, Cina bubnjar…

I pored toga pisalo je „Dva minuta mržnje“ kao počast najvećem limanskom bendu ikad. E, onda je to prekrečeno i nažvrljano je nešto kao –„Delije-Grobari“ i taj grafit „Poselo 202“. To je bila neka prekretnica. Tu je već buknuo rat. Nacionalizam je krenuo na sve strane. Počeo je da se sluša turbo-folk, čiji začetnici su bili onaj Šašić i … ne znam ni ja ko sve još ? A nije se ni znalo za Cecu i ove ostale. Po meni je tačno taj grafit razdvojio te generacije, pankersku i turbo-folkersku.

D: Imao si bend. Koliko je to bilo ozbiljno ?

Vrlo neozbiljno, krajnje. U tom bendu sam bio više figura, drugi vokal, takoreći. Imali smo dva vokala u bendu. Prvi vokal je bio Šima (Miloš Vojnović – TRI DRUGARA zine, prim.red.) Bas je svirao Buca iz Provokacije, gitaru – Papakarinjo i na bubnjevima je bio Borojev Ivan. Eto, to je bila postava. Bend se zvao „Triton – Gospodar mora“ i imali smo ukupno negde tri svirke. I pre toga sam imao neki pokušaj benda sa Milošem Zupcem, ali tu nema tragova. Svirali smo tu temu iz crtanog filma „Triton-Gospodar mora“ po kojem je bernd dobio ime. Druga pesma je bila obrada benda „Oi Polloi“ – Vrati Tobogan. To su bila ta dva mega-hita. Bar za nas.

D: Znaš li neki instrument da sviraš ?

Ne.

D: Znači, nisi nikad naučio drombulju da sviraš ?

Nisam, to mi je baš žao. Pokušavao sam, al nisam umeo da napravim rezonancu. To treba nešto posebno jezikom raditi al nisam umeo, nisam uspeo pravilno da to odradim. Na nekom rođendanu sam celo veče pokušavao, društvu je bilo zanimljivo, ali, eto… Imao sam mala usta, hahaha.

D: Šta te je još interesovalo u tinejdž dobu ? Šta si voleo da gledaš ? Čuo sam da si voleo Romera.

Da, postojali su ti video klubovi pa smo non-stop iznajmljivali neke horore. To smo stalno gledali. Neke zombije i strašila. Muzika, film, to sam voleo. Žene me nisu interesovale…tada. :)

D : Jel’ pratiš „The Walking Dead“ ?

Ne pratim. Zbog obaveza sam propustio dosta, mrzi me da gledam ispočetka, a ne želim da krećem od zadnje sezone. Tako da…eto, propustio sam, ali, generalno gledam serije i filmove. Pratim. Baš sam sav u tome. Imam i Netflix i HBO i sve živo. Slabo gde idem, ne izlazim, uglavnom sam kod kuće sa porodicom pa onda dosta gledam. Pazi ovaj podatak ! Prošle godine je izašlo 400 serija, tako da su oni dobrim delom preusmerili produkciju na serije. Dosta sam toga odgledao  – „Young Pope“,“ The Night OF“, ludilo ! “Stranger Things“, Netflixova produkcija, vrhunska serija. “Narcos“,“Daredevil“,“Westworld“ – vrhunske serije. Ne mogu da kažem koja je bolja od koje. “Westworld „ je radio Nolanov brat (od ovog što je radio Betmenovu trilogiju) i stvarno je jako dobro urađena. Način kako glume robote mi je odličan. Stvarno mi se sviđa serija.

D: Hajde da se vratimo malko unazad : Kviz „Ako ne znaš – metak u čelo“ i Oliver Mlekar. Šta mi možeš reći o tome ?

Da, to je interna zezancija, kviz koji smo uređivali pod uticajem „Alana Forda“. Društvo iz kraja je to radilo, lepo smo se zabavljali.

D: Jesi li stvarno uređivao srpsko izdanje „Alan Forda“ ?

Ne bi se to moglo tako reći. Mladen (Urdarević) i ja smo radili obradu prevoda. Znači, redakcija „Color Pressa“ je dobijala original italijanske stripove od „Bunker Pressa“ pa je to prevođeno. A onda smo nas dvojica to obrađivali i ubacivali žargonske reči, upadice, jer je taj prevod koji smo dobijali od našeg prevodioca sa italijanskog jezika bio vrlo suvoparan, pa smo mi malo po ugledu na legendarnog Nenada Briksija, hrvatskog prevodioca “Alana Forda”, više približili našem i samo kitili i ubacivali neke pošalice, tako da negde smo imali toliko inspiracije da su morali da proširuju one oblačiće iznad crteža.Hahaha.

Ne znam, ja sam ponosan na to što smo uradili. Mislim da je bilo negde oko 40 epizoda. Malo smo imali problema i sa tadašnjim lektorom koji nas je malo i zauzdavao. Ja recimo, napišem štakor, a on prepravi u pacov. Moraš priznati da je štakor – efektnije. :)

D: Bio si sportski novinar. Kakva iskustva nosiš iz tog posla ?

Došao sam odmah posle faksa i mislim da sam radio negde, otprilike, šest godina. Šta da kažem, nosim samo najlepše uspomene. Imao sam tu sreću da je sportska redakcija, tada (a i sada je), bila dosta jaka. Imali smo Miodraga Jergića koji je radio odbojku, Krajnovića na rukometu, Otaševića na košarci, pa je tu bio još Peka Antonijević, Vlada Stanišić, reditelj Peca Vuković.Baš jaka ekipa i puno sam naučio od njih. Ispočetka sam bio čovek zadatka. Jedne nedelje – žensko rvanje u blatu, a sledeće nedelje lokalni fudbalski derbi : Hajduk Čurug – Mošorin.:). Pratio sam fudbal, uglavnom, Prvu, Drugu, Vojvođansku Ligu… Meni se to baš svidelo. Radio sam to jedno vreme čak i bez para. Kad je lepo vreme, to je super, a kad je hladno – baš i nije, da ne kažem goru reč. Jednom sam se smrzao u Temerinu, na TSK-u. Izdignuta tribina, vetrina duva, sav sam se ukočio, a oni dogovorili 1:0. Hahaha. Nas 12 na stadionu i svi čekamo taj gol da padne i na kraju je sudija morao da sudi penal. Hahaha.

D: Koliko sada pratiš fudbal, sport uopšte ?

Pratim. Trudim se da pratim, koliko mi obaveze dozvoljavaju. Baš sam razmišljao, odavno nije bilo ovako dobre godine za fudbal kao što je bila ova 2016. Inače je bila grozna, mnogo ljudi je umrlo, poznatih i manje poznatih, ali je za fudbal bila fenomenalna bar po meni. Evo, recimo, Island mi je ogromno osveženje, pa Lester osvojio tako jaku premijer Ligu, to je fascinantno. To je presedan da u najjačoj svetskoj ligi neka ekipa sa tako malo para osvoji titulu. To je neverovatno ! I baš sam navijao za Lester, tako „divlja ekipa“ da osvoji titulu. Bilo mi je baš drago kad je ono Čelzi zeznuo Totenhema u onoj ludoj utakmici.

D: Ja sam vatreni Čelzijevac, čisto da se zna.

Uuu ! Ove godine su jako dobri. I ja mislim da tu ne postoji bolji igrač od Azara. Čovek razbija kako igra. Dakle, Lester je prvi presedan u fudbalu ove godine, drugi je Island, a treći presedan je ulazak Vimbldona u treći rang engleskog fudbala.

D: E, to je bilo moje sledeće pitanje. Koliko ti znači Vini Džons ?

Uuu, znači mi, baš mi znači ! Jel znaš da i on i njegova žena imaju rak, tako da se nigde ne pojavljuje, ne snima ništa ?

D: Kako ti se dopada Vini kao glumac ?

Odličan je. Baš odličan! Dopada mi se to što radi. I sve što radi Gaj Riči mi je odlično.

A što se tiče Vimbldona i „lude družine“ skoro mi je, kad smo bili u Botošu na snimanju, jedan čovek doneo šal Vimbldona iz 1992. godine. Pravi šal. Tih godina sam se ja dopisivao sa navijačima Vimbldona. Nije bilo interneta, nego pismima smo održavali kontakt. Tu mi je dosta pomagao Zgro (programski urednik SKCNS, prim.red.) koji je bio skroz u toj šemi sa engleskim navijačima. Bili smo skroz zaluđeni za engleski fudbal. Išli smo tih godina u Peštu da gledamo Ferencvaroš – Milvol. A on je išao, pre par godina, kad je Vimbldon pošao od početka, od zadnje lige, da gleda utakmicu nekog „divljeg“ kupa Vimbldon – Eš Junajted. Baš sam mu zavideo. Nismo nikad to njegovo gostovanje pretresli do detalja, ali možeš misliti kako mu je bilo ? Dobro, on ima taj problem što ne pije uopšte, pa ne znam da li su mu tamošnji navijači zamerili ? :)

D: Zgroa i celu tu ekipu pankersku sam upoznao u „Maksimum Rokenrolu“ u Skerlićevoj ulici, u bukvalno tadašnjem „hramu“ rokenrola. Sećaš li se te radnje ?

Naravno, kod Voje Žugića. Tamo sam kupio moju prvu ploču – Misfits/Ramones, split singl.

D: A šta sad slušaš ? Šta je kod tebe trenutno na vrhu top liste ?

Sad slušam „Rebetiko“. To je grčki bluz. To je meni potpuno otkačeno i mnogo mi se sviđa. Potiče iz nekih tridesetih godina prošlog veka, onda se negde izgubio, ali su ga sedamdesetih ponovo otkrili, remasterizovali i ponovo počeli da puštaju, slušaju i konačno, da ga sviraju. To je jedna muzika potpuno luda. Prelepa. Preporučujem je svakome ko ima vremena i volje da malo eksperimentiše, da posluša nešto novo. To je ustvari, muzika Grka koji su pre sto godina isterani iz Turske. To je bilo vreme posle Prvog Svetskog Rata. Dešavalo se jedno veliko pomeranje naroda i njih je otprilike milion došlo u predgrađa Atine i Soluna. Starosedeoci ih nisu baš radosno dočekali i smatrali su ih „poludivljima“ pa su ti dođoši počeli po predgrađima i najgorim rupama da „prže“ tu njihovu muziku. Ta muzika je čak naredbom generala Metaksasa (grčki general i diktator, vladao Grčkom od 1936-1941) bila zabranjena. Svaki buzuki koji se mogao naći je slomljen pa su oni počeli da prave one male buzukije nazvane „baglama“ da bi mogli da ih sakriju pod sakoe i kapute. Pesme su uglavnom o opijumu i alkoholu… ma, potpuno ludilo :)

D: Osim toga, jesi li ispratio možda šta je izlazilo ove godine od muzike ?

Nešto vrlo malo, poneki hip-hop ili ako mi neko od prijatelja preporuči nešto, ali nisam nešto preterano pratio scenu. Potpuno sam obuzet ovim „Rebetikom“.

D: Čitaš li šta ? Nađeš li vremena ?

Čitam, stalno čitam. Sad sam baš uzeo „Točak Vremena“ Roberta Džordana. Volim da čitam epsku fantastiku. I stripove čitam non-stop. Preporučio bih grafičku novelu „Brodekov izveštaj“. To je izdala „Fibra“. Strašno mi se svidelo. Preporučujem je svima, jako dobro urađeno. A ima i „Rebetiko“ – grafički album koji je izdala novosadska „Besna Kobila“ ili „Komiko“, nisam siguran ? To isto preporučujem, odlično je. Strip opisuje jedan dan života najpoznatijeg patrijarhosa„Rebetika“ Markosa Vavamkarisa. Opasno dobro !

D : Šta još Dimitrije Banjac voli da radi ? Šta mu prija ?

Ništa posebno. Volim da prošetam, tu po Keju, kad stignem. Nemam puno ni vremena, ali volim tako da prošetam malo, da odmorim glavu.

D: Omiljena klopa ?

Volim da jedem, hahaha. Svašta… čekaj da smislim nešto. Pica i Kola, hahaha. Ovo kao da se u spomenar upisujem. :)

D: Omiljena zemlja ? Jel’ bi voleo da živiš negde osim u Srbiji ?

Grčka, isključivo ! Grčka !

D : I za kraj, da li ti smeta popularnost ? Jel’ počela malo da ti ide na živce ?

Ne, ja sam dosta zatvoren i na prvu loptu me ne prepoznaju ljudi. Dosta sam drugačiji od lika kojeg glumim, tako da me ne prepadaju na ulici. Jednom-dvaput se našla neka pijana budala, ali i to nije bilo ništa strašno. A i uostalom, vole nas ljudi i kad me prepoznaju to bude učtivo i pristojno. Hoće da se slikaju i tako.

D: Nisam hteo ništa da pitam u vezi glume ali moram. Hoće li biti Kišprdilova još ? Planirate li nešto na tu temu ?

Pa, ne znam. Ispao sam malo iz lika. Čvarkov je dosta drugačiji od Kišprdilova po karakteru i trebalo bi mi malo vremena da se vratim. Ali ko zna ? Možda i čuvamo nešto, hahaha.

D: To je to. Mnogo, ali mnogo ti hvala na razgovoru. Svako dobro !

Hvala i vama !

                                                        Dimitrije Banjac sa obožavaocem :)

Ovo je samo prvi deo razgovora sa momcima iz “Državnog Posla” pošto slede “bonus tracks” razgovori sa Nikolom Škorićem, Dejanom Ćirjakovićem i Mladenom Urdarevićem u kojima ćemo otkriti koji su njihovi hobiji i kakvi ukusi za muziku, film, knjige…

…Budite strpljivi i čitajte DOTKOM.

Iza maske Đorđa Čvarkova – Dimitrije Banjac, lično ! (intervju) Zajednički prijatelj, Goran Stepančev mi je sredio "intervju" sa trenutno jednim od najpopularnijih ljudi u Srbiji, …

[jollycherryblossomwombat]

Fudbaler zamalo prebio voditelja! (VIDEO)

Legenda fudbalskih klubova Lids i Čelsi i zvezda filmova Gaja Ričija Vini Džons, zamalo je prebio britanskog komičara i voditelja Kita Lemona, koji snima emisiju "Coming in America". Razlog je sledeći: Kit Lemon je došao do Vinijeve kuće u Los Anđelesu, uredno pozvonio na interfon i nakon što se ovaj javio upitao: "Mogu li do tvog WC-a, kaki mi se". Pogledajte video OVDE. Vini se ubrzo pojavio u bašti noseći bejzbolku u ruci, nakon čega Lemon kreće da beži i objašnjava ko je. Međutim, iako ga je u šali opsovao, Džons je to shvatio ozbiljno i pojurio voditelja i ekipu do kombija. Izvor: YouTube/BreakingNews Ovo je trejler Lemonove emisije: Izvor: YouTube/ITV2 Let's block ads! (Why?)

[dotkomnecenzurisano]

VINI DŽONS je jedna od najkultnijih i najkontroverznijih figura u svetu fudbala . Rođen u Votfordu, 1965. godine. Fudbalsku karijeru je počeo u Vealdstonu, klubu tadašnjeg petog ranga u Engleskoj. 1986. godine je čak odigrao sezonu u švedskom IFK Holmsundu kojem je pomogao da trijumfuje u trećoj švedskoj ligi. U jesen iste godine potpisuje svoj prvi profesionalni ugovor za AFC Vimbldon, a ostalo je legenda. Oduvek je važio za grubijana. Bio je to na terenu, dok je kao fudbaler osamdesetih i devedesetih više udarao protivničke igrače, nego loptu. Nastavio je krajem devedesetih kada je kopačke okačio o klin i postao akcioni heroj u holivudskim filmovima. Huligani, kriminalci, ubice i likovi koji ne pričaju mnogo, ali dobro i jako udaraju – bile su uloge kao stvorene za njega.

Vini Džons je karijeru završio sa 12 crvenih kartona u Premijer ligi za 14 godina igranja. Da je igrao u današnje vreme verovatno bi broj kartona bio bar utrostručen, jer se danas sudije mnogo lakše hvataju za džep. Lider „lude družine“ iz Vimbldona je uvek imao spreman odgovor za ono što je nekima bilo možda pregrubo na terenu. „Postoje stvari na terenu koje ni sudija ni gledaoci nemogu da primete. Jedna od najboljih je pružanje lakta i nišanjenje protivnika ispod oka… Isto tako dobar trik je kada pratite igrača, on pošalje pas, svi gledaju u loptu, a vi samo nastavite da ga jurite, nanišanite ahilovu tetivu i udarite. To je uvek lepo. A najviše mi se sviđa kada povredite protivnika, priđete da ga podignete, stavite mu ruke ispod miške i povučete koliko možete njegove dlake. Sudija nema šanse da to primeti. Isto tako, kada vam se neko navali na leđa, uvrtanje njegovih testisa, kada vidite da je isplazio jezik od bola, samo ga pitate „Izvini možeš li malo glasnije, ne čujem“. Kod prekida, kada je zima, samo uzmete i počnete da gazite po nogama rivale, dok sudija ne da znak da se izvede lopta“ – sa osmehom na licu priča mister Džons.

Najveća žrtva njegovih grubosti na terenu bio je Gari Stivens, kojeg je jednim startom poslao u invalidsku penziju. Udarao je, štipao protivničke igrače, gazio ih kada su bili na zemlji , ali nikada nije simulirao. Jednom je saigrača koji je simulirao uhvatio za kosu i rekao mu: “Sine, mi to ovde ne radimo. Kad neko namerno padne, a da niko nije ni pipnuo, to nije ništa drugo nego prevara! Ovde svi krive sudije, ali treneri i kapiteni ekipa treba da menjaju te stvari“.

9 Apr 1988: Vinnie Jones of Wimbledon celebrates during the FA Cup Semi-final against Luton Town at White Hart Lane in London. Wimbledon won the match 2-1. Mandatory Credit: Russell Cheyne /Allsport

Engleski mediji su ga jednom prilikom nazvali članom „Akademije zastrašivanja“, ali to Viniju nije smetalo. Kada je Vimbldon 1987. u finalu FA Kupa pobedio Liverpul, Džons je odlučio da obiđe krug oko terena sa limenkom piva u ruci. Kada je napustio „ludu družinu“ bio je kratko u Lidsu da bi kasnije odlučio da ode u Šefild junajted. Tamo je Džons postavio možda i nezvanični rekord u brzini dobijanja crvenog kartona. Za samo četiri (negde piše pet) sekunde od početka meča, Džons je odlučio da nauči pameti Pitera Rida iz Mančester Sitija, pa je sudija odlučio da ga upiše u Ginisovu knjigu rekorda kao fudbalera sa najbrže zarađenim žutim kartonom u istoriji fudbala.

Nešto kasnije, Džons se obreo u Čelsiju, koji je tih godina takođe važio za skup svojeglavih i ne baš “baždarenih” momaka, što je Viniju potpuno odgovaralo, a tamo ga je čekao i njegov pajtaš iz Vimbldona, Denis Vajs. Kratak period među „plavcima“ obeležio je njegov gol, kada je u stilu starih centarforova raspalio po lopti sa 20 metara i zakucao je u mrežu njemu neomiljenog Liverpula. Jedini koga je cenio od fudbalera u vreme dok je igrao  je bio Stiv Makman, baš igrač Liverpula (igrao još za Everton, Mančester Siti i Aston Vilu). Bilo je tu još opakih momaka, ali , kako Vini kaže, samo je on bio na tom nivou. Zato je pošto-poto morao da dokaže da je luđi od njega. Vinijeve reči : ”Kada se nađete u situaciji da igrate sa jačim od sebe, kao i u životu, kada znate da će vas razbiti, prvo što treba da uradite je da odete i udarite najjačeg od njih. Upravo to sam i uradio. Pokušao je da mi se osveti kasnije u revanš utakmici. Zaradio sam osam šavova na nozi, ali nisam mu pokazao da me boli već sam odmah ustao. To je nešto sa čime će on doživotno živeti” .

Ipak, grubijan Vini je pokazao da ima meko srce kada je Polu Gaskojnu koji je završio u mentalnoj bolnici, poslao pismo u kojem je poručio da ne treba da se stidi svoje bolesti i da nikome nema potrebu bilo šta da objašnjava jer je sve to deo života.  „Sećam se kada si mi poslao ružu u svlačionicu Vimbldona. Zasmejavali smo ljude zajedno i pružali im razlog da idu kući srećni. Malo sam te jače stisnuo onog dana, ali i danas se pitam kolika su stvarno Gazina jaja. Gazo, prijatelju, veruj mi da nikada nisam zaradio ni cent na toj slici za sebe, sve sam dao u humanitarne svrhe. Danas se nadam da će tvoje veliko srce izdržati jer si uvek bio i ostao najveći. Voleo bih da sam ti sada blizu kao što sam bio pre 20 godina.“ – napisao je Vini svom prijatelju u februaru 2008. godine.

Činjenice koje dokazuju kakav je fudbaler i čovek Vini Džons :

12 direktnih crvenih kartona u karijeri

Najbrži žuti karton (posle samo 5 sekundi provedenih na terenu)

Snimio kasetu na kojoj objašnjava kako neprimetno povrediti protivničke fudbalere

Izdao knjigu “ Kako povrediti protivničkog igrača a da sudija to ne primeti”

Osam puta je igrao za reprezentaciju Velsa, a jednom je bio kapiten.

Do sada je snimio 29 filmova.

Živi sa suprugom Tanjom i dvoje dece u Los Anđelesu. To mu je jedini brak koji traje već 23 godine.

Podržava Konzervativnu partiju i poručuje “ Ponosan sam što sam Britanac, veoma sam konzervativan i uvek sam za monarhiju”.

Bio je optužen 1998. Godine za oružani napad na komšiju, ali nije bio osuđen.

Pet godina kasnije je u avionu udario pesnicom u lice saputnika u lice jer je “bio previse radoznao”. Osuđen je sa 1100 funti globe, 80 sati društveno-korisnog rada I oduzeta mu je dozvola za nošenje oružja.

2013. godine dijagnosticiran mu je rak kože, gotovo u isto vreme kad i njegovoj supruzi Tanji. Još uvek se leči od te bolesti i svima poručuje : “ Ništa mi nisu mogli ni veći mangupi “ !

    Vini Džons – grubijan meka srca VINI DŽONS je jedna od najkultnijih i najkontroverznijih figura u svetu fudbala . Rođen u Votfordu, 1965.