#←nikad nije bila u kafani

[belog-grada-crna-princeza]

Eskapizam.

Sve što se desi u jednom danu, podsetnik je samo na sve ono što se ne desi. Nisam pesimista, bar ne mislim da jesam. Davno bih se svela na obična slova u kamenu da je tako. Istina, dva puta sam došla sasvim blizu, ali svaki put me je spasilo nešto veće i ne znam je li to Bog i da li ima Boga. Ako je stvaran, padam na kolena pred njim. Sklapam dlanove i molim da mi pokaže pravi put. Svet je previše bučan, a ja se u toj buci oduvek loše snalazim. Guglala sam definiciju eskapizma. Gugl kaže: „od engleske reči escape, koja se prevodi kao: pobeći, bežati. Sam pojam je relativno nov, a podrazumeva bežanje iz svakodnevice, beg od života, beg od stvarnosti (u svet mašte i fantazije), kao i izbegavanje odgovornosti”. Ne bi bio prvi put da mi kažu - bežiš od odgovornosti. Ne znam je li to do kraja pravedno. Ne bežim od odgovornosti, bežim od vaših zahteva, očekivanja, ideja toga ko bi trebalo da budem. Kameleon čije boje volite samo dok su poput vaših. Neću da budem odgovorna za njih, istina. Od svih puteva kojima sam mogla da pođem danas, izabrala sam samo jedan. Onaj poznati, onaj sigurni. Nesigurni. Nisam ja za tu sigurnost. Brkam pojmove, klasika. Jednom sam umesto da odem u ��kolu, otišla u kafanu i napila se sa potpunim strancima u sred dana. Imala sam 17. Svašta radimo kad imamo 17. Sa skoro 25, kao treba da si prerastao to. Ne pijem već više od pola godine. I telo kaže, nemaš više 17. Taj dan sam izabrala - drugo, drugačije. Nisam znala šta će se desiti, nikad ranije nisam bila u toj kafani i nisam poznavala te ljude, a bili su stariji od mene i teško da su baš bili uzorni građani - čim piju rakiju u tri popodne sa nekom nepoznatom klinkom. Ta struja koja mi je prolazila kroz telo, dok sam zamišljala kako neko vadi pištolj, bum - jedan metak i nema me. Ili kako ulazim u nečija kola, u nečiji stan i možda ostajem do jutra. Ili kako će mi neka od ovih priča što ih baš sad pričamo promeniti čitav tok sudbine. E ta struja, za nju i dan danas živim. Nisu je razumeli ni sa 17, a kamoli sada. Nešto nije u redu sa tobom. Nešto zaista nije u redu sa mnom. Želim da ličimo jer mi delujete tako srećno, ali i ne želim, jer u vama nema života. Ja sam crno/belo. Za mene je ili život ili smrt. Šta ti znači život u kom sve možeš da predvidiš? Ponedeljak ili sreda ili četvrtak, ma sasvim je nevažno, sve je to jedan te isti dan. „Šta ima novo kod tebe? Jedno te isto kod mene. I uvijek je bilo, ooo isto ludilo”. Kladim se da možeš da napišeš na papir doslovce ceo sutrašnji dan. Možda i celu godinu, dve, pet. Ako je to odgovornost, neka hvala, ja biram eskapizam. Glava mi je možda u oblacima, ali vi ni ne vidite oblake osim kad gledate vremensku prognozu. Vi nosite kišobrane, ne osećate kapi kiše, čak ni kada vam liju niz obraze. Ništa vas ne obuzima. Smireni, staloženi, mrtvi. Volela bih da vas povučem za ruku i da plešemo po sred pljuska. Neke i jesam. I voleli su me zbog toga. Nisu voleli mene; voleli smo isto. Voleli smo tu struju koja nas drma. Voleli smo: život. Kad magija prestane, hteli su upravo ono čega se oduvek gnušam. Sigurnost. Rutinu. Dosadu. Nisam ja za te staze. Ni sada, sa skoro 25. Nije meni to u krvi. Biram neizvesno. Biram eskapizam. Biram da sam živa.

- Katarina

[poeticlicense12345]

PRIJATNO DRUŽENJE

... Mališa? Kad me pitate, pas je to bio... E, sada... da li je bilo pre, za vreme ili posle bombardovanja, ne mogu da se setim, a nije ni važno; zasigurno posle izbacivanja iz Institucije koju neki, milošte radi ili iz navike zovu pozorište... Mićo, daj još jedan krug pa da nastavim... Tako... gde sam stao? Mališa... Elem, zahoćalo nam se, Aci Betovenu, on je tada radio na groblju, i meni da pogledamo multikonceptualni performans u izvedbi disidentkinje i dramaturškinje na svetskom glasu. Iskreno, ne bismo ni otišli, ali u programu je pisalo da će autor predstave da se polije benzinom i spali '' al natur'' na sred lokalnog pozorišta u znak protesta, a i zbog mira u svetu. Kako mu milo. Aca je na priredbu pošao gonjen profesionalnom deformacijom, mene je svrbuckala znatiželja: nisam nikad video reš pečenog disidenta, pardon, disidentkinju i da bih se hvalio vama, ovde, u kafani, a kasnije dočarao unucima miris spaljenog buntovnika. Naravno, ne manje bitno, da se zna: cena ugođaja samo jedan dinar. Laganim hodom, uz neobavezan razgovor stižemo do Hrama umetnosti, a ispred stoji onaj čika što razvozi... izvinite, razvodi... ma onaj što cepa karte... Mićo, šta čekaš? Hoće li to pivo? E, da... Mališa! Evo, dolazi na red. Sada će on... I tako taj razvodnik, čekaj da zapalim cigaretu, dripčina jedna, razvodili ga na svaka tri meseca, reče:'' U pozorište ne može pas.'' Eto ti ga sad! Odlično znate da je Mališa svuda išao sa mnom. ''A vas, gospodine'', obrati se Aci, ''prljavog i smrdljivog, neću da pustim''. ''Burazeru'', zavapi Aca, ''znam da sam prljav i smrdljiv, radim na groblju. Sahranjivali su babu, ali deda ne da babu u raku, a ja do kolena u blatu. Čekamo, možda ćemo i dedu o istom trošku. Nikako ta komedija da prođe. Burazeru, i pop je kasnio i držao mrtvosan opelo. Šta da ti se pravdam? Burazeru, ne zajebavaj, nego nas puštaj ako za boga miloga znaš!'' Bakuz ni da čuje. I tako, opet na zidić. Đole Munja udara po vinjaku i objašnjava gazdi kafića da ne može da se pomeri i da nema gde drugde, jer od države nije socijalnu dobio; i da ga bole noge, i da mu je iskreno žao što je gostima neprijatno... Mićo, seti se da prospeš pepeljaru. Nemamo gde da gasimo pikavce i stavi piće na sto... I šta sam ono hteo... Pijuckamo vinjak, ništa posebno. Završili smo prvu ploču i da ojačamo konstrukciju armaturom baš smo počeli, kad evo ti Branislave. Ća-ću ći-ća. Uvek je bila rečita i pametno govorila, jednom reči, prava pitanja postavljala. ''Gde si, Čamo, sto godina se nismo videli? Hoćeš da ti prošetam Mališu?'' A Mališa dobar pas, svi ga šetaju, zašto ne i ona. Posle se izgovorila, sve dobre devojke pre ili kasnije se izgovore, da žuri, da ima neka posla... I tako... Gde sam ono stao...

E, jebiga, Branislava! Gde si sad? U Kruševcu? Majka? Udata? Zgrožena? Srećna? Znaš da nema više Mališe. Nema Đorđa. Aca Betoven je otišao. Disident je živ i zdrav. Sve je ostalo na obećanju, kao nekada. Zidić je još tu. I ja se polako spremam za penziju.

text author: Stojadin Pavlović

[ultravioletna]

Neke krajeve sa tobom dozivela sam mnogo pre nego sto je bilo sta i pocelo. Ipak, ponekad je najbolje emociju pustiti da te zaboli. Da te obuzme i pruzi priliku da osetis da je moguce da budes predan nekome čak i ako si apsolutno siguran da se to tebi ne bi desilo. Viđala sam krajeve filmova često,knjige su morale da imaju svoje poslednje stranice i rasplete koji dovode do toga, sve što postoji mora imati i svoj kraj. Verovatno je tako i sa nama bilo. Iako mi nismo imali ni zaplet. Ali ja sam, znaš, uvek bila jedna od onih koje čekaju. Čekam te, nezavisno od toga što se sve završilo. Šta je uopšte i počelo, možda je to bolje pitanje?Za par dana sam u nekoj gužvi, među ljudima koje uopšte ne poznajem, pijem pivo jer ga i oni piju, ti prvi utisci su jedini važni kada upoznaješ ljude. U nekom smo kafiću, možda i kafani, u drugom gradu koji mi je nepoznat a ja zaista poznajem samo tebe. U celom tom bunilu ja bih se setila da bih mogla da prepoznam jedino tebe, makar samo dušom. Telefon bi mi zazvonio i jedan prijatelj bi postavio dugo očekivano pitanje “Čekaš li ga? Verovatno da, ne moram ni da čujem odgovor. Ali samo ću ti reći, čekaš čoveka koji ne želi da te vidi, na mestu za koje ni ne znaš da li će se pojaviti, sa ljudima sa kojima ne možeš da progovoriš više rečenica od onih o vremenskoj prognozi, piješ pivo...Teodora, pivo koje ne podnosiš. Čekaš da se neko skloni da bi igrala bilijar, ti, koja ne znaš ni zašto si tu gde jesi i misliš da ću podržati tu ludost u koju si se svesno ubacila?” “Pogrešio si samo na jednom mestu. Znam zašto sam tu gde jesam. Rekla sam ti da ću pokušavati. Moje nije da ja dobijem priliku da popričam sa njim, moje je samo da dobijem priliku da ga vidim. Da budem sigurna da je to što osećam stvarno. Znaš da nisam neko ko će poslušati savet.” - “Ni ne trudim se da me poslušaš. Samo preispitaj svoje odluke.” “ Preispitane su odavno. Ti dobro poznaješ onu mene koja je sigurna u nešto. U ovo sam sigurna kao što sam sigurna u to koliko je 2+2. Doduše, nisam dobra u matematici ali ako ostavimo to po strani, neminovno je da se ova osećanja neće stišati dok ga ne vidim. Ne budali i prekini poziv. Ja znam da će doći.” Nakon dvadeset i trećeg piva i čavrljanja s ljudima koje si tek videla a već si im ispričala o njemu, doduše nikad nisi rekla njegovo ime, neko će zaista i otvoriti vrata. Neko će zaista ući, biti nasmejan, mirisati baš tako, hodati baš tako kao što si zamislila i taj neko će zaista biti on. Jedna flaša će se slomiti, jedna ruka će drhtati a svi pogledi biće upereni u tebe.  Doduše u mene ali ajde sad, htedoh da napravim situaciju u kojoj nisam glavni lik. Jebiga, ipak nije moguće da ne budem. Da, svi će me pogledati ali sa onim pitanjem koje već svi znamo “To je on, zar ne?” Posle toliko piva neću ni imati priliku da se zacrvenim i da se pravim luda. Neću odgovoriti. Biću previše zauzeta upijanjem onoga za koga sam konačno totalno sigurna da je zaslužio da me obuzme celu. I kao što sada ne bih znala kako da ga opišem sem da kažem da je neko za koga se vredi boriti, tako ni tada neću reći ni reč. Kod takvih idealnih iluzija ljubavi koje se dešavaju pre nego što vidite jedno drugo najveći strah bude “kako ću se ja zapravo osećati kada ga budem videla?” A ti leptirići, bol u stomaku i sve što ide uz to? Pa jebiga, istiniti su.  I to ću shvatiti tek tada kada ga budem videla. “ I šta si uradila povodom toga što si ga videla?” sa druge strane pita taj drug koji uvek misli da zna kako će te zaštititi “Pa ništa, sakrila sam se da me ne vidi, pravila se luda i pomalo gorela od želje. Što pitaš?” “Znači ispala si budala?” “Samo sam ga upijala pogledom.” “Nikad mu se nećeš obratiti?” “Neću.” Dobro poznata tišina i uzdah koji mi govori da je moguće da će me zadaviti kad me bude video uskoro daju mi snagu da budem još gora; “Ma daj, opusti se. Ja sam videla šta sam htela. Osetila sam to što sam želela i srećna sam sada. Znam da ono što osećam nije laž. Nemoj da se ljutiš na mene, znaš da smo oboje na teži način naučili ono najvažnije pravilo u životu. Da, U neke ljude možeš biti zaljubljen i možeš naučiti da ih voliš jedino sa određene distance. Kada bih ga dodirnula, ne bih dugo mogla da osećam ono što bih i sad. Svađe, odlaženja jedno od drugog, uragani i oluje koje bismo ostavljali iza sebe.. nemoj me uvlačiti u to. I nemoj se ljutiti na mene što biram da ga upoznam sa distance. U ovoj komunikaciji, jedina veza koja se može ostvariti među nama je upravo ta. Platonska. I nećeš me nikad razumeti dok jednu takvu ne osetiš. Ako poželiš. A ako poželiš...budi svestan da će te u isto vreme ubijati, nabijati oštrice stakla u stomak i dušu i čekati da skroz iskrvariš i....  oživeti. Dati ti razlog da veruješ u sve to što ti se dešava. Znam, mač sa dve oštrice. Ali neke ljubavi su prosto takve... Nemoguće i prolazne. Vredelo jeste ali nedovoljno da jednog dana ne bi prošlo. A do tada.. Pusti me da uvek ispijam pivo na ovom mestu sa ovim ljudima u ovo vreme jer ću jedino tada biti na mestu na kom želim da budem. Sa njim.. U mislima.” ultravioletna

[ahmedvuk]

I pjevati

Uvijek sam počinjao žmireći. Trenutak, dva, puštao bih da vrijeme smrvi. Osluškivao gomilu, mirisao zrak, ćutio ima li vjetra. I tako mi Onoga koji je stvorio i mene i moju gitaru, znao sam nakon tih trenutak-dva, kakav me dan čeka. Da li ću iz kofera pokupiti crkavicu i s osmjehom otići kući ili ću sa kesom siće obradovati nekog dućanđiju ili tetu sa trafike, i s osmjehom otići kući. Sarajevo mi je govorilo i ja sam mu vjerovao. I ne znam da li je zaista bilo onako kako mi je ono reklo ili sam loših dana jednostavno od te nečujne zapovjedi lošije svirao, uvjerivši sebe da će biti kako mi je Sarajevo reklo, ili kako sam ja sam sebi rekao, ali trenuci u kojima sam samo osjećao fercerali su bez greške.

 Uvijek sam uživao svirajući na proljeće. Tad sam i počeo. Prve akorde sam naučio pred kraj maja, neke godine davno. Ulice su pune ljudi. Pune djevojaka, djece, old-tajmera koji još uvijek pjevuše zajedno sa mnom jer samo još oni i znaju ono što pjevam. A ja uzinad svima, uzinad sebi, plivam uzvodno i pjevam što ne treba. Što ne daje hljeba. Ali u proljeće je i to drugačije. Nekako se u Ferhadiji tih dana zadesi i neke čudne mladeži koja zastane nad zujanjem donjih klizalica, prepozna iz daljine, naćuli uši i kao nezainteresovano priđu i kad nisu htjeli. A onda čuju stihove i vidim ih kako tiho, za se, ponavljaju lirike za mnom. Najčešće su to studenti, od toga većinom studentice. Kokuzi k'o i ja. Od njih se i ne nadam. Dovoljno je kao odgovore osmjehom a ja baš uživam da im se osmjehujem. Radim to kao što sam i oduvijek radio iako se više ne nadam da ću u masi ugledati baš onu koja je čekala na taj osmijeh koliko sam i ja čekao na njezin. I koja će umjesto kovanice u kofer ubaciti ceduljicu sa brojem. Bilo je i toga. Ali ceduljice nisu ubacivale one koje sam namjeravao zvati. Nekoliko sam puta pozvao i izašao jer mi se lice svidjelo. Nikad ništa. Ali to još uvijek radim. Sad više ne sa takvim namjerama. Kad stisnu računi i režije, smijem se jer tad najčešće i udjele koji žeton. Kad mi gazda u kafani nije za vratom, nasmijem se samo zato. I to mi je najdraže. Na ulici je drugačije. Onda se naljutim na sebe što za sitniš prodajem ono što je neprocjenjivo. Draže mi je kad taj osmijeh poklonim.

U proljeće je sve drugačije. I Sarajevo sad tad raspriča. I zamirišu mu ulice na behar i parfeme. I onaj prljavi snijeg se istopi. Još kad pometu ono kamenje iz krajeva svih džada pa ulice nekako zablistaju k'o i ljudi. Ma sve je drugačije. Sve osim jednog. Jedno bude isto svakog proljeća. Uvijek je tu samo ne boli uvijek. Ispune prazninu obaveze, svirke po kafićima, kafanama, klubovima. Zadevera se čovjek životom pa mu nije ni do njega. Nekad predveče se sjeti da jest, da ga ima, da se osjeća nešto u mrtvim ćo��kovima stana. Osjeti da fali. Ustvari ima i viška. Tišine, prigušena svjetla stolne lampe i viška sebe. Onda se sam sebi smučiš i takav zaspiš. Srećom, to ne potraje dugo jer nemaš kad razmišljati i ćeprkati u dubine. Umor te savlada. A jutrom opet isto. I tako preživljavaš. Do proljeća.

U proljeće se živi. U proljeće se prisjeća.

 Koliko mi je moglo biti? Znam da sam bio glup i naivan i da nisam imao pojma šta ću sa životom. Pubertet, bajagi. Nadam se da jeste. Opravdao bih tako svoju glupost i naivnost i pogrešne životne izbore.

Skoro sa istom rajom sam išao i čitavu srednju a i fakultet. Onih nekoliko godina kojih sam studirao. Bolje reći pokušavao studirati. Stoga i ne znam tačno kad, koje godine smo se upoznali. Nekad pred kraj srednje, toliko znam. Sve se to činilo kao neka produžena srednja škola pa je smješano. Zajebancija se sa Pofalića samo premjestila na Marijin dvor. Iz gimnazije na filozofski. I sve je mutno tih nekoliko godina. I lica, i te zajebancije, i šta smo radili, gdje smo bivali, odakle su nas jurili kad bi se kofol „igrali napolju“. Sve osim te jedne stvari koje se jasno sjećam. Koje se sjetim čim ispod snijega ugledam da su probile visibabe.

Nije išla sa nama na fakultet iako je mogla. Bilo je i djevojaka i mladića iz gimnazije koji su se odlučili pratiti kroz vascijelo školovanje pa zajedno upisati anglistiku. Za neko čudo, većinu su nas primili te godine. Valjda nismo bili toliki propaliteti da se nismo pošteno i bez štela mogli uzverati preko crte. Ona je otišla na arhitekturu ali se nije dugo zadržala ni tamo. Njeni su je, sjećam se, natjerali. Kad su vidjeli da će sve popadat jer je upisala da bi njih zadovoljila, ispisali su je i pustili da upiše šta hoće. I upisala je. Čuo sam. Kao što sam i sve to drugo čuo. Ne znam kad ni od koga.

 „Hoćeš da poslušaš?“ – bile su prve riječi s kojima mi se obratila kad me je ugledala na vratima. A upao sam bez pitanja. Bez kucanja. Čak sam je i uplašio. Onda se pribrala, nasmijala i rekla što je rekla.

Sve do tog dana nisam znao ni da postoji. Bila je iz drugog odjeljenja a ni tu nije bila neko ko se isticao. Bila je stidna. Pomalo uplašena. Ali mene se taj dan nije plašila. Pitala je s osmjehom. Klimuo sam glavom i ušao u taj mali, zabačeni sobičak za koji nisam ni znao da je postojao, koliko nisam znao ni za nju, sve dok nisam čuo da ispod vrata bez praga huči nečij tihi glas. Iako je na praznom hodniku niko nije mogao čuti, pjevala je s pola glasa.

Voda iz spužve koju sam otišao isprati, kapala je po nekom starom, prijeratno postavljenom itisonu tog sobička sa tek nekoliko razbacanih klupa i stolica i sa ispucalom tablom na zidu do vrata. Sjedila je ispod prozora i prebirala žice na gitari, prateći vješto svaki zvuk instrumenta stihovima koje nisam znao. Nisam znao ništa osim onoga što se slušalo u raji.

Vidjela je da ne razumijem apsolutno ništa. To joj izmami glasniji osmijeh. „Merlin. Zar nikad nisi čuo ovu? Gdje li si ti živio do sad?“

„Na Grbavici od kako sam se rodio.“ – ponosno ću ja, klošarski. „Zar bih trebao znati? Znam onu Švicarska, znam onu ostalo je još, malo vremena...“

„Kremena.“

„Ha?“

„Kažem, kremena!“

„Kakvog kremena?“

„Ostalo je još... ma ništa. I ova mu je poznata. Hoćeš da čuješ još malo, možda je ipak prepoznaš?“

„Može.“

Slatko se nasmija na to može i odsvira prvi akord pa stade. Pogleda u mene nekim zbunjenim pogledom i sa nekim čudnim strahom. „Zatvori vrata.“

Zaista se plašila da još iko drugi čuje. Ni dan danas mi nije bilo jasno zašto je i mene pustila unutra. Mislim da je osim mene niko, nikad nije čuo kako svira i pjeva. Osim možda onih koji su je podučili.

Zatvorim vrata, sjednem na kraj jedne od klupa, tako da mogu da gledam ravno u nju. Tek tad primijetim da smo otprilike istog uzrasta, primijetim i da je poznajem iz viđenja jer smo ista smjena bili već 3 ili 4 godine. Primijetim i da je ljepuškasta. Imala je baš sitan nos i malčice nesrazmjerno velike usne u odnosu na cijelo lice. Obrazi su joj bili mršavi i ravni a jagodične kosti snažne. Možda malo i previše za tako ravne obraze. Iza tih velikih, skoro bolesno blijedih usnana, cakliše se skladno poredani i biseri. Odatle gdje sam sjedio nisam mogao baš jasno vidjeti koje su joj boje bile oči ali je sunce pomagalo. Veliki prozor na drugom kraju sobe propuštao je svu moguću svjetlost a bila je okrenuta baš prema njemu. Izgledalo je kao da su svjetlo smeđe, skoro žute boje ali možda je to bilo i od sunca. Još jedanput sam od tad pogledao u te oči ali tada su bile tamne i umjest obojene suncem, ukaljane neotplakanim suzama. Duge, debele obrve više bi odgovarale nekom dječaku a trepavica jedva da je i imala. Nije nosila šminku a u završnim razredima srednje, djevojčica, ili da ih se ne uvrijedi deminutivom, djevojke koje ne nose šminku su one u koje se upire prstom, ili se pak u najgorem slučaju, na njih uopšte ne obraća pažnja. Svjetlo smeđu kosu je nosila ošišanu do ramena i ta joj je frizura doista pristajala. Od odjeće je na sebi tada imala neku, za taj period već kasnog proljeća, isuviše toplu, bijelu rolku a ispod pojasa na mjestima izderane farmerice. Jedini djelić pojave koji ju je mogao svrstati u srednjoškolsku populaciju. I ta je rolka bila toliko široka da je još jedna ona mogla statio u nju. Rukavi su joj bili predugi pa ih je zavratila.

Sve u svemu, nije bila neka ljepotica niti zgodnica. Nije bila ni ružna. Daleko od toga. Ali nije bila ni materijal za izlaske, tinejđerske prve ljubavi ili makar šeme. A izgledalo je kao da je to i ne zanima iako kad bi prošla hodnikom u tim farmerkama, imalo se bar za čim okrenuti ako se već u prsima nije imala čime podičiti.

A onda je zapjevala. I postala najljepša u koju sam ikad pogledao. Ovaj put nije štedjela glasa. Ovaj put nije pjevala sebi u njedra, da čuju klupe i stolice i niko iza vrata. Pjevala je. Meni. I nek dunjaluk kaže da nije tako, ja neću povjerovati, pjevala je meni! Kao da me znala. Kao da me čekala. Baš mene. Ne bilo koga ko će tako bahnuti u taj špajz od kabineta i čuti prvi put ono što je do tad čuvala samo za sebe.

Nisam čuo ni riječi koju je otpjevala. Pokušavao sam kasnije proći kroz sve ijedan Merlinov album, svaki singl, svaku pjesmu koju nije ni znao da je otpjevao, nadajući se da ću makar melodiju prepoznati. Nisam. Ali kad se sjećam tog dana, tog kabineta, te pjesme i te djevojke, čujem melodiju, čujem glas, čujem i riječi. Ali ništa ne razumijem. Samo je vidim kako okrenuta suncu, pjeva meni i zatvorenih očiju osjeća svaku riječ.

Kad je završila, nakon onog što se činilo i kao blijesak i kao beskonačnost, mokra spužva koju sam ne obraćajući pažnju ostavi na klupu kraj sebe, ovlažila mi skoro čitavu butinu. Nisam ni osjetio.

Otvorila je oči i kao iznenađena što me opet vidi, kao da sam bio priviđenje koje joj se učinilo i koje neće biti tu kad završi, nasmijala se kao i prvi put.

„I?“ – očekivala je da nešto kažem. I ja sam očekivao. Trebao sam. To je, u mojoj glavi, bio prvi njen nastup. Prvi put da je pjevala i pred kim.

Ali ja nisam znao šta reći. Ako su za ono što sam osjetio ikad postojale prave riječi da se kažu. Šta god rekao bilo bi bljutavo, bilo bi neko dječije divljenje, nešto polovično, krnjavo, lažno.

Gledao sam je uporno u oči koje više nije obasjavalo sunce. Odsjaj gitare igrao se po njenim plećima dok se vrpoljila i još više okretala ka meni, ne skidajući pogleda sa usana. A kad već um nije imao ništa da kaže, tijelo se pobuni, osjetivši kako vlažnost kroz hlače počinje prodirati do kože. Mahinalno se trznem i shvatim. Gdje sam, što radim, da kasnim.

„Ja... moram...“ – ništa više nisam uspio sročiti. Pobjegao sam.

Kad sam stigao na čas niko nije ni primijetio da me nema duže nego obično. Obrisao sam tablu. Niko nije primijetio ni da mi je skoro čitava desna strana hlača mokra. Možda i jeste ali nisu rekli ništa. Sjeo sam u klupu kraj nekog od svojih jarana. Nisam znao ni koji je čas a kamo li što se učilo. Sjećam se da sam nešto slagao da se ne osjećam dobro. Niko nije ni na to obratio previše pažnje. Bližio se kraj školske godine a većina važnih testova je bilo završeno. Ostalo je još samo da se obave posljednja ispitivanja i da se ispratimo na raspust.

 Viđao sam je još neko vrijeme u dvorištu, na hodnicima, u Vilsonovom. Ona mene nije. Ne bih rekao da je bila niti ljuta niti razočarana pa nije htjela pogledati u mene. Možda samo iznenađena. A i inače nije bila od onih koji zvjeraju. Najčešće je samo gledala preda se.

Razmišljao sam još tih nekoliko dana, kako da joj priđem, što da kažem, kako da objasnim šta se desilo meni, da pitam šta je bilo njoj, nama. Razmišljao sam predugo. Posljednji dan škole bio je petak. Dobro se sjećam. Tad sam je posljednji put vidio kako sama hoda šetalištem i opet, gleda preda se.

 Gitaru su mi kupili sedmicu prije kraja. Čak sam planirao da nekoliko kordova naučim, ili makar da znam kako udarati po žicama u ritmu i uz neke Merlinove stihove, da je pronađem i pokažem joj šta sam naučio za tih nekoliko dana. To mi je i bio izgovor da mi kupe gitaru. To i nešto bolji prosjek nego u prošlom razredu. Nisam uspio naučiti ništa. Nisam htio učitelja već sam. Pronaći lekcije na internetu, zamoliti nekog od jarana ili samo uzeti u ruke i probati. Nije upalilo. Zbog toga sam u konačnici i oklijevao, nadajući se da ću sutradan bolje znati. Sad kad se sjetim, ono što jesam znao pred sami kraj tog maja, možda je čak i bilo dovoljno da se izblamiram, da se nasmije mojoj neukosti a onda da se rukujemo i upoznamo. Ali nisam.

Nije upisala sljedeći razred u našoj gimnaziji. Biće da se sve to desilo pred kraj trećeg. Ima nekog smisla. Ne znam ni gdje se prebacila.

A onda je završila i srednja. Mi maturanti mjesec ranije od ostalih. Malo se plakalo, malo se slavilo, malo se strahovalo za budućnost. Nisam ni stigao sjetiti je se sve dogodine. Tog maja skoro da nisam ni uzimao gitaru u ruke iako sam čitavu prethodnu, nepunu godinu svirao sve više i bolje. Niko od nas iz klapice nije bio aman neki učenik. Odlikaši da, odlični nipošto. Uvukli smo se na budžet nekom ludom srećom.

 Prvi je semestar prošao stresno i trajao predugo. Drugi je već bio lakši. Svirao sam povremeno. Da ne zaboravim. A onda sam se poslije završnih ispita od kojih sam pola položio, pola ostavio septembru, vratio svojoj staroj ljubavi i ponovo počeo prebirati žice. Ispostavilo se da ništa nisam zaboravio.

Pola zime i čitavo proljeće proveo sam više svirajući nego učeći. Nije teško pretpostaviti što je uslijedilo. Srećom, pali smo skoro svi. Upisali koliziju i bili sretni sa sobom. A onda pali opet. I izgubili pravo na budžetsko finansiranje.

„Ma jebeš ga, hajmo ba osnovat bend.“ – krenulo je kao zajebancija na jednoj pijanci.

„A ko će ti Boga ti, svirati u tom bendu? Ko će pjevati?“ – neka od djevojaka se pobunila. Azra, mislim. Njoj je fax i išao. Sa zakašnjenjem od jedne godine ipak je uspjela upisati sljedeću. A kad se rješila nas bagre, ostale je dala u roku.

Tu je nastala rasprava koja je uskoro podjelila grupicu na one koji su čak i razmišljali o bendu i one koji nisu htjeli ni raspravljati. Ja sam bio u prvoj. Čak šta više, iako ne najglasniji i najpoborniji, bio sam uzdanica čitave grupe. Jer u međuvremenu, klasičnu sam uspio zamjeniti akustičnom i to malo skupljom. To mi je bio san od kako sam saznao da zvuk na plastičnim i željeznim žicama apsolutno nije isti. Radio sam honorarno po kafićima. Starci nisu ni znali. Mislili su da sam na predavanjima. Staru sam gitaru prodao teška srca i još debelo doplatio. Zamolio sam lika kojem sam je prodao da je sačuva neko vrijeme i da je ne prodaje dalje. Radio je i reastauracije i prodaju. Dao mi je pola godine. Nije se ni njemu žurilo. U međuvremenu se posao povećao. Počeo sam više i zarađivati. Ostavljao sam sa strane ne samo za staru već i za električnu i pojačalo. Za pola dogovorenog roka kupio sam obje. Nije je ni dotakao. Sva oštećenja koja je imala kad sam mu je prodao, imala je i kad se je otkupio.

Ja sam već bio spreman da dam ono što je bilo od mene. Električnu i pola glasa. Nisam pristao da budem pjevač. Naprosto nisam bio dovoljno dobar za oboje. Za to vrijeme ostali su se prihvatili svojih instrumenata. Vedad je pomalo znao na bubnjevima. Do kraja godine je znao popuno. Borisu je stari bio basista u bendu i nekad ga kao malog pokušavao naučiti. Znao je jedva osnove. Do kraja godine je uspio pohvatati dovoljno da bude drugi basista. Prvog smo nafatali sa strane. Neko je znao nekog, ko je znao nekog drugog ko je znao tog Mateja. Bio je teški alkos ali je pod gasom ili bez njega mogao svirati jednom rukom bolje od sviju nas. Ono za što smo vjerovali da će nas prodat i što se na opšte iznenađenje pokazalo tačnim, bio je pjevački, muško-ženski duo. Esma je od osnovne bila glavna po horovima a i u srednjoj nema gdje nije otputovala sa sekcijom. Vanja je bio sirovi, nebrušeni dijamant. I to slučajno otkriven na jednoj od proba kad je pustio glas i natpjevao Esmu koja je od sviju nas imala najviše sluha i koja je rekla da se naježila.

Ja koji sam konobarisao po nekoliko kafića i znao gazde, uspio sam nam srediti prve svirke. Plata je bila piće za dž. Nama koji smo tek postali i to je bilo bauk. Da nam nisu rekli da se to tako radi i da smo budale ako prihvatimo išta manje jer nas onda neće uopšte doživljavati ozbiljno, pristali bi i da mi njima platimo samo da se pročuje za nas. I tako smo ljeto proveli svirajući. I nabijajući na nos svim onim štreberima što nisu vjerovali u nas i našu slavu. Družili smo se mi još uvijek ali sve manje i manje a i kad jesmo, završavalo se svađama, čak i tučama.

 A onda se i bend raspao. Vedi se omililo bijelo kako je uspio doći do dovoljno keša da može da priušti kesicu svako malo. Pokušavali smo ga odgovoriti, djelovati na njega. Nije uspjelo. Esma mu je pokušala srediti komunu, stara joj je bila nešto važno tamo. Bilo je kasno.

„Tako je to s bubnjarima...“ – tješili su nas ovi iz drugih bendova s kojima bismo nekad nastupali. Tješili su nas i iz publike koju smo tad već i imali. I njima je bilo žao. Pokušavali su nam naći zamjenu ali nije išlo. Još je bilo friško da se samo tako zamjeni dio koji ne fercera. Nismo mu mogli tek tako okrenuti leđa iako nas je tjerao na to i mrzio sebe što nas iznevjerava.

Na kraju je ipak pristao da ga smjeste. Bio nekoliko mjeseci, navodno se očistio. Izašao napolje i prekosutra dan se predozirao.

Sljedeća 3 mjeseca jedva da smo između se i pričali. Niko nije ni pomišljao na sviranje. Udaljili smo se. Trebali smo početi snimati album. Sve je bilo spremno. Čak smo bili našli i zamjenu. Tad smo mislili privremenu dok se Vedo malo ne adaptira na okolinu da bar mi vježbamo a on čim mogne da nam se priključi. Jedino što je bilo teže nego gledati mu oca kako tiho plače nad mezarom kad su svi ostali otišli bilo je gledati mu majku kad smo zajedno došli na žalost. Nije se moglo razaznati mnogo šta od onoga što je kroz jecaje govorila ali nije bilo lijepo ono što smo čuli. Krivila je nas. Otac ju je pokušavao obuzdati ali je i njega počinjala hvatati potreba da nekoga okrivi. Otišli smo prije nego što se to dogodilo. Nismo se, osim pojedinačno, susreli čitav mjesec. Svi snovi o obnovi benda bili su srušeni.

 Tad sam se vratio gitari. Svojoj prvoj. Klizalici. Počeo sam s nekim pjesmama da mu odam počast. Zarekao sam se da ni ja neću uzeti ni dim buksne nikad više. Htio sam se rješiti i cuge i cigara, ne zbog principa već zbog para. Piće sam smanjio. Cigare nisam mogao. Ponovo sam konobario i živio sam sa gitarama. Starci su me molili da pređem kod njih. U kući je sprat bio prazan. Izdavali su ga.

„Bolje tebi da damo, sine nego da plaćaš tamo nekome.“

„Jedino za ne daj Bože, starci. Jedino za ne daj Bože..“

I na tome se završilo. Ne daj Bože, hvala Bogu nije došlo.

Prvo sam se počeo prisjećati Vede. Onda fakluteta i glupih svađa između tabora. Onda i samog početka dok smo još bili grupa. Onda srednje. Onda gitare.

A onda proljeća. I nje.

Svirao sam Merlinove balade. Ubijao sam sebe. Mrcvario se sjećanjima. Kako sam samo mrzio svijet tih nekoliko mjeseci. Pa i godina. Čak i kada se sve sleglo i kad se staro društvo povremeno počelo okupljati. Prvo na datume a onda i onako. Mrzio sam život a nisam znao ni zašto, ni ko mi je šta skrivio, ni da li je iko išta. Valjda sam prvo mrzio sebe jer nisam ni bio ništa pa onda i sve ostalo. Par piva i malo viskija da začini i mogao sam funkcionisati pod osmijehom. Ne bih se ni pijan odao. To sam poštovao kod sebe. Znao sam granicu i nisam je prelazio. Ne toliko zbog sebe koliko zbog njih ostalih. Svi smo bili u pet deka, u istim govnima. Krenem li se jadati i tuliti šta mogu postići osim da i njih podsjetim na njihov jad. Bolje da se smijemo jedni drugima u face i lažemo. Lakše je.

I moglo je tako jedno vrijeme. Dok me obrazi nisu počeli boljeti od lažnog osmijeha. Prestao sam navraćati na pića, na sijela, na svirke. Želio sam nešto više od života. Prešao sam već bio u kasne dvadesete. Prvo se počeo pravdati i prati jer drugačije sebe ne bih mogao učiniti onim koji zaslužuje da se skrasi i kraj nekoga smiri. Djecu nisam mogao ni zamisliti. Plašio sam ih se u najdoslovnijem smislu tih riječi. Ali umjesto da nešto učinim, da zakoračim u susret životu i zagrizem gorčin svojih dotadašnjih grešaka, ja, onako slabašan, kukavičan, zbunjen i sam sebi čudan, isti onaj ja sa mokre klupe u malom kabinetu, ponovo sam pobjegao. Tad je to bila učionica. Sada sam pobjegao žicama.

Potrajalo je dok sam se oslobodio dovoljno da izađem među ljude i počnem prosijačiti. U početku sam to tako nazivao. Onda sam se dogovorio sa sobom da je i to posao kao i svaki drugi. U kafani bi samo ne bi tako direktno udjeljivali.

I svirao sam. Staro, novo, popularno, nepoznato, balade, brze, rock, naš, strani... Ma bio sam ulični đuboks. Nekad i po naruđbi prolaznika koji su mi znali repertoar. Kad bih bio raspoložen. Kad bi došlo proljeće. Svirao sam i po kafanama ali rijetko. Više mi se sviđalo tako. Direktno.

 I danas sam zato izašao napolje, direktno da sviram, pjevam, osmjehujem se prolaznicima, prolaznicama pogotovo, da se nadam osmijehu, namigivanju, ceduljici, svemu tome ili pak ničemu. Samo da vidim da me slušaju, i to bi bilo dovoljno. I slušali su. A taj sam dan baš nekako ćutio, mirisao je na Merlina.

Ezan je sa Ferhadije i sa Begove odezanio, zvona su još udarala posljednje odjeke i sa katedrale ispred i sa pravoslavne iza mene, dok sam čekao i odavao počast i jednima i drugima. Kad je i posljednje zvono odzvonilo, riječi su naprosto došle na usne, prsti se zgrčili bez da sam im ja više i naređivao, sami, naučeni na ono što sam najradije i svirao i pjevao.

Ako me ikada sretneš... Nisam je primijetio kad je prilazila iako uvijek pogledima lutam okolo.

U ovom ukletom gradu... Majka sa djecom stajala je u blizini i mališane držala ispred sebe. Slušali su sve troje

... ne stavljaj ruke na lice... Stala je kraj njih. Pridružilo se još nekoliko starih koji su me znali i uvijek iz poštovanja zastajali da me počuju.

... nemaš što od mene kriti... Nosila je crni šešir. Od oboda joj nisam vidio oči.

... glavu gore, nama je ljubav lozinka... Podignula je glavu. Pogledala me. Do tad nisam znao da je to bila ljubav. Tad nisam mogao vjerovati da sam ikad mogao pomišljati da bi moglo biti išta drugo.

... ni to što nismo zajedno, pusti suzu, daj mi znak... Gledao sam u ženu, vidio djevojčicu. U bijeloj bluzi, poderanim hlačama, smeđim očima i kosom do ramena.

Da još nije prestalo... I znao sam riječi.

Da nikad neće prestati... I čuo melodiju.

Mogu proći stoljeća... I gledao kako gleda preda se dok odlazi.

Mogu ti i umrijeti... Sama

A ti me nisi prestala... Pjevala je na sav glas.

I nikad nećeš prestati... I plakala

Ljeta, zime, proljeća... I čekala na odgovor. Sad sam znao riječi.

Za tebe ću živjeti...

I pjevati.

[weekndbabygirl]

Pismo ocu: Ti si, ćale, kriv….

Marijana Stolić

Ti si, ćale, kriv što od malena umem udicu da vežem i iz prsta je izvadim bez suze, kao da čelična žica ne para kožu i krv se ne sliva niz laktove.

Ti si , ćale, kriv što mi je pesak u baletanke ušao po terenima tvojim i što s tesarima umem da se nadmudrujem kao majstor pravi.

Ti si, ćale, kriv što su me još kao bebu u svakoj kafani beogradskoj po imenu znali muzikanti i što i danas, onako „damski“, škembiće u saftu poručujem pre nego salatu.

Ti si, ćale, kriv što nam je kuća zvonila pesmom a terzijan  cepao žice na  gitari.

Ti si, ćale, kriv što špricer ne pijem jer se vino sodom kvari.

Ti si, ćale, kriv što poznajem bolje grčku mitologiju nego savremenu političku scenu.

Ti si, ćale, kriv što je Čajkovskog najlepši balet, Gogenove najlepše Polinežanke, „Aleksandrijski kvartet“ knjiga veka, Sotomajor najbolji atletičar ikad, što je Klint Istvud nikakav glumac al’ sjajan reditelj, što dan danas nijednu Šabanovu pesmu ne znam i što mi to na ponos služi.

Kriv si, ćale, što si gladan fakultet završio, 35 godina gradio tunele i mostove, a od penzije ni u banju sad ne možeš. Ni na rate.

Ti si, ćale, kriv i zato što znam šta je humor pa mi je danas malo šta stvarno smešno.

Jesi, kriv si, ćale, što si mi rekao kad mi je bilo pet da se od snova ne odustaje kad zagusti. Da se od snova ne odustaje nikad pa i kad po najdubljoj vodi plivam, jer si plivao kroz virove sa mnom.

Da, da, kriv si, ćale, što ti nikad duha zafalilo nije, čak i onda kad su nam se životi k’o domine rušili.

Kriv si, ćale, što sve četiri strane sveta znam, što ih se ne bojim ni na mapi ni na drumu. Što gde da pođem već sam s tobom tamo bila, il’ za ruku il’ kroz priče vođena.

Ti si, ćale, kriv što si radio uvek a sa nama bio stalno, pa sam eto mislila da svi muževi i očevi to tako rade.

Ćale, kriv si što svi psi lutalice i sitna deca iz naše ulice za tobom trče da se maze i igraju.

I kriv si, ćale, što ti sestričine već matore devojke u krilu sede i šapuću svom ujki tajne neke a deci po tebi imena daju.

Kriv si, ćale, što mi nikad nisi rekao „sama si ga birala“.

Ćale, kriv si, što si mi sve greške oprostio, sve grbave reči iz nekog jada otrgnute, što si voleo i što me voliš baš onakvu kakvom si me stvorio , i dobru i lošu, razmaženu, ljubimicu, jedinicu a vešticu.

A posebno si kriv, ćale, zato što si je voleo onako kako si je voleo, i kad je cvetala i kad je venula, i kad je disala i sad kad je već decenijama nema, pa me ubedio da se drugačije u ovom životu ni ne može voleti i da sve je drugo farsa i burleska.

Ti si, ćale, kriv što si i Betmen i Supermen u detinjstvu mog jedinca, što si njegov heroj i kad uz stepenice ne možeš jer kolena više ne slušaju, pa ti on kese nosi i pod ruku te drži.

Ćale, kriv si što je na pismenom zadatku napisao juče učiteljici „Mene samo moj deda uvek razume“.

Ti si, ćale, kriv jer ne možemo zamisliti sutra bez tebe a znamo da nas ono čeka.

Kriv si, ćale, što si najveći junak naših života, naša stena nepomična, naše sidro i naša luka, naš dom.

Kriv si, ćale, jer sam uspela da ustanem i budem danas ovo što jesam i ovde gde stojim samo zbog tebe.

Da znaš, za ovu dušu što je imam, ti si ćale kriv.

Kriv si, ćale…

[mentalnahigijena]

Sjećanje na Vita Nikolića, crnogorskog pjesnika koji je dobio otkaz jer se protivio napadu na Dubrovnik Vito Nikolić bio je sjajni crnogorski pjesnik koji je unatoč siromaštvu i teškom životnom putu ostao vjeran svojim principima. U Decembru 1991. napisao je pjesmu Noć sa Dubrovnikom Evo 31 godina je prošla od početka napada na Dubrovnik i u tom intervalu sjećali smo se mnogih znanih i manje znanih junaka kako s hrvatske, tako i s crnogorske (protesti na Cetinju, Rambo Amadeus, admiral Vladimir Barović i drugi) i srpske strane (beogradski rockeri Rimtutituki, Srđan Aleksić i drugi). Međutim, rijetko, bolje rečeno nikad se ne spominje ime Vitomira Vita Nikolića, velikog crnogorskog pjesnika. Nikolić je rođen 1934. godine u Mostaru gdje mu je otac bio u vojnoj službi. Početkom Drugog svjetskog rata porodica bježi u Nikšić. Mali Vito bio je živi svjedok pogube ljucke naravi. Ranjen je prilikom nesretne eksplozije bombe od koje je preminuo njegov brat, a 1943. godine Talijani su ubili njegovog oca. Majka mu je u isto vrijeme umrla od tuberkuloze. U bombardiranju Nikšića u proljeće 1944. jedva je izvukao živu glavu. Nakon završetka rata živio je u domovima za ratnu siročad, te je i sam bolovao od tuberkuloze i plućnih bolesti. Kasnije je kazao da je bio pripadnik generacije koja je morala prihvatiti svu okrutnost života u godinama kada se rijetko što shvaća. Naravno da će se kroz njegov kasniji rad provlačiti melankolija, sjeta, tuga… Prve zbirke pjesama 'Drumovanja' i 'Sunce, hladno mi je' Vito je štampao o svom trošku. Inače, radio je kao novinar za podgoričku Pobjedu gdje je objavljivao rado čitane reportaže „Crnom Gorom putem i buspućem“. Bio je boem, iako krhkog zdravlja, puno je vremena provodio u kafani. Nemirnog duha znao se sukobljavati s jugoslavenskim vlastima, pa mu ni zatvorska ćelija nije bila strana prostorija. Da je cijeli život bio siromašan, ne treba posebno ni spominjati, ali spominjem, jer je važno za našu priču. Tokom bogate spisateljske karijere znao je u gostionicama organizirati književne večeri gdje se publika opijala bezvremenskim stihovima njega i gostiju. Opus mu je bio širok, među ostalim, pisao je i pjesme za djecu. Zvali su ga Crnogorski Jesenjin. Raspad Jugoslavije i početak sukoba ga je slomio. Ako je netko znao što je rat, onda je to svakako Vito. Iako slabih primanja i na rubu gladi, nije želio učestvati u ratno-huškačkoj propagandi njegovog matičnog lista Pobjeda, pa je u Septembru 1991. dobio otkaz. Najteže mu je palo razaranje Dubrovnika o čemu je napisao pjesmu Noć sa Dubrovnikom. Povukao se u tišinu svoga doma i zanijemio. Umro je u snu u Septembru 1994. godine, a sahranjen je u Nikšiću za kojeg je uvijek govorio da mu je dom. NOĆ SA DUBROVNIKOM Svi smo u opsadi ovih crnih dana, Sve nas podjednako tuku, moj Gosparu, i s kopna, i s mora – sa svih strana Samo grmi: barut! barut! barut! Ne poznajem nikog sred dima i tmuše, ali ipak ćutim ovu mržnju staru koju nikogović sipa, obezdušen, na sve što smo bili, moj dični Gosparu. Njegovo je ovo vrijeme, i meci, a naša je patnja u suzi skrivenoj, što je svojoj mrtvoj dugujemo djeci kad budemo, nekad, smjeli da plačemo. Zašto li se sjetih tragičnog Solina, onog velegrada krasnih sarkofaga što ga, nakon dvije hiljade godina, zatrpaše zemljom pa ode bestraga. Nije onda bilo ni rata, ni flote, ni pijane rulje njihove i naše; mogao se Solin spasiti strahote, mogao je, ali – ipak nije spašen! A šta tebe čeka, Gospodine Grade, u ovoj noći bratske krvomutnje, dok krvnici mirno svoj posao rade?… Ne daj, Bože, da se steknu moje slutnje… (*pisano u Decembru 1991.) LIKA IZ DJETINJSTVA Gospode, kako pamtim tu sliku, kako je sve to živo u sjećanju — odsjekli su glavu nesrećniku, a nekakva je muva pala na nju. I dok je nepovratno iz zjenica odlazio čitav jedan svijet, ta je muva mirno išla preko lica kao da se ništa dogodilo nije. A tamo je negdje mirisala trava, šumorio jasen, cvrkutala ptica — sve je bilo isto, osim ova glava sa ravnodušnom muvom na sred lica. Ćutao sam i dok su ostali odlazili siti tog prizora ratnog, neko je viknuo ŠTA ČEKAŠ, MALI! NIŠTA rekao sam sasvim mator. I OPET JESEN I opet jesen. Opet tutnje beskrajne kiše po Nikšiću, i opet stare crne slutnje, i opet — sam si, Nikoliću. I opet neka pisma duga, očajna pisma — bez adrese, a nigdje drage, nigdje druga, samo ta jesen. Opet jesen. A šta ako prosviram taj metak kroz ovo čelo neveselo, a onda počne sve ispočetka: život, stradanja, pa opet — čelo? A šta ako nema zaborava, ako je to samo vječna igra kruga? A šta ako tamo ispod trava, boli ova ista ljudska tuga? INTIME Noćas tako želim da me neko voli, pregršt nečije nježnosti mi treba; Noćas ću sve da zaboravim i prebolim i da se vratim u naručje neba. Ja sam bio kafanski i više ničiji, i bio pust i prezren - neželjen ko grobar. Noćas bih htio sebi - dječaku da ličim i da mi opet kažu kako sam dobar. ZABORAVITI SVE Sve zaboraviti i kafanu i pjesme i nesne i sve, pa opet voljeti neku Anu iz prve klupe petog C. Pa opet sanjati negdje uz kišu gladan i žedan, go i bos, velike ljude koji pišu i žarko željeti da budeš to. Pa opet čitati Robinzona i vjerovati u sve te priče, pa opet biti divni siromah koji sem srca nema ničeg. Autor: Maro Marušić  Datum objave: 01.10.2022. Dubrovački dnevnik * A još veća žalost, što se Pobjeda nije sjetila svog Velikana i nakraju Kad će novinari odgovarati za ratno huškačke tekstove 90-tih?

[virtuelni-svijet-blog]

Onoga dana kada se udala.

“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.

Čoveku u čije je ruke pobegla jer se večito plašila samoće i života bez mene. Često bi imala običaj da kaže kako ne zna šta bi u životu da joj nije mene. Da to ne bi u potpunosti bila ona. Prava. Širila je zenice kad god bih joj govorio kako ću je jednog dana odvesti u Barselonu i da će večno biti moja. Potvrdno bi klimala glavom i jasno mi stavljala do znanja da mi veruje. Kao kad detetu obećate da će na kraju školske godine dobiti igračku koju poželi, ukoliko uspeh bude zadovoljavajuć.

I ono vam veruje.

I gadno bude ako ga izneverite. Jako gadno. Dete nikad ne zaboravlja osobu koja je obećala, a nije ispunila.

Baš kao što ona sigurno pamti sve što sam joj obećavao, a nikad nisam uspeo da ostvarim.

Sad kad ni sam sebi nisam jasan, shvatam koliko sam njoj bio težak i komplikovan, kada bih joj govorio koliko je volim, ali istovremeno odlazio drugim devojkama, jer sam u potpunosti bio siguran da je ona tu i da nikad neće otići.

Da ne prestaje da čeka.

Smišljao sam različite izgovore poput onih:

“Mlad sam da se vežem”;

“Ne želim vezu sada”;

“Želim da iskoristim mladost maksimalno, ali tebe ću oženiti kad budem hteo da se smirim. Ti si ljubav mog života.”.

I jeste.

Ona zaista jeste ljubav mog života.

Samo što je trebalo da postane tuđa da bih to shvatio.

Dok je bila tu, nisam je primećivao.

Pružala je bezuslovnu ljubav kojoj nisam pridavao veliki značaj.

Pisala o meni.

Pričala drugima.

Branila i pravdala kad sam zaslužio da me pljune.

Često bi umela da mi kaže kako veruje u mene i da ne sumnja da ću joj se vratiti dok ne bude kasno.

“Kasno?”, pomišljao sam u sebi, smejući se.

Verovao sam da za nas nikada neće biti kasno.

Moja devojčica će uvek biti tu…

Ne sluteći da će moju devojčicu ubrzo nasmejati neko nov.

Neko bolji nego što sam ja bio.

Često se u mom društvu vodila priča o njoj i njenom novom izabraniku. Dok sam se ja pravio da me ne boli nimalo, niti da me zanima tema o kojoj pričaju, ubrzo sam počeo da shvatam da je pronašla utehu. Možda me nije zaboravila, ali nezamislivo je bilo da moja devojčica ima nekoga. Taj neko sam uvek bio ja.

Jedno veče me alkohol naterao da je pozovem. Ni sam ne znam zašto. Nikada pre to nisam radio. Čini mi se da mi je čitava večnost prošla pred očima dok sam čekao da se javi. A onda je podigla slušalicu…

“Halo” - rekla je tihim glasom.

“Koji me vrag natera da je pozovem?”, pomislio sam u sebi.

“Zar ja, koji sam uvek znao kako sa njom da razgovaram, ovaj put ostajem nedorečen?” pitao sam sam sebe.

U sred razmišljanja šta bi bilo najbolje da joj kažem prekinuo me je njen glas.

“Halo, ima li koga?” - upitala je. Sad već glasnije.

“Da… Ovaj… Ja sam…” - izgovarao sam tako nespretno, kao da nikad sa ženskim svetom razgovarao nisam. Imao sam osećaj da sam se na sam zvuk njenog glasa otreznio.

“Šta želiš?” - upitala me je, otresito.

Zar je moguće da smo zamenili uloge? Sad je ona ta koja priča sa takvom lakoćom u glasu.

“Želim da znam kako si…” - rekao sam joj tužno.

“Ne vidim razlog zašto bi morao to da znaš. Dok sam pokušavala da ti pokažem kako se osećam, uporno si me ignorisao. Ne znam zašto bi sada morao da znaš.”, govorila je tako brzo, u jednom dahu, kao da se plašila da otkrijem da ni njoj sa one strane slušalice nije sasvim svejedno. Ili sam se samo tešio činjenicom da je to u pitanju.

“Hajde ne glupiraj se!”, pokušao sam da smirim tu napetost, koliko god je bilo moguće, “to je samo jedno pitanje. Poštujem ako ne želiš odgovoriti.”

“Ne želim”, rekla je. Ponovo brzo i drčno.

“U redu. Poštovaću tvoju odluku”, rekoh joj.

“Bilo bi lepo. Ispoštuj me bar na kraju. Ionako me nikada nisi poštovao kako sam želela. Ovog puta bi bio red.”.

Bolje da me je polila kantom hladne vode i lupila dva šamara, nego što je rekla tako nešto.

“U redu… Vidim da si prestala da me želiš. Mislio sam da bi trebala da znaš da sam te voleo, čak i kad nije izgledalo tako. Nijedna žena u mom životu nije ostavila takav trag kao što si ti. Znam da je kasno i verujem da si ponosna jer se sve što si pričala da će se desiti, zapravo i dešava. Naše uloge su se zamenile. I da, stidim se svog lika u ogledalu. Sećam se kako si pričala da ću se postideti jednog dana. I jesam. Možemo prekinuti kontakt ukoliko želiš. Žao mi je što sam te povredio. Nisi ti to zaslužila, nikada. Znaš… Verovao sam da…”

“Kasno je.”, prekinula me je, “želim da prekinemo kontakt…”.

Mučninu u stomaku nisam mogao opisati ni tada, a ne mogu ni sada, nakon svih ovih godina.

“U redu. Poštujem tvoju odluku.”, rekoh joj slomljen.

Zatim par ternutaka tišine i onaj zvuk prekinute veze.

Otišla je.

Izgubio sam je.

Ovog puta istinski.

…

Tih dana se udala.

Čuo sam da se slavilo danima.

Pričali su ljudi kako lepšu mladu u životu videli nisu.

A ja sam sve shvatio kad je otišla.

Oterao sam od sebe onu koja me volela najviše.

Onu koja me trpela.

Pravdala. Čak i kad nisam to zaslužio.

Nisam mario za njena osećanja. Znao sam da nema snage da ne odgovori na moju poruku ili poziv.

Ja nisam znao da je volim onako kako je ona volela mene.

Zaista sam verovao da će večno biti tu i da će čekati na mene, pa mi iz tog razloga verovatno nije ni bila preterano interesantna.

Verovala je u sve moje izgovore i opravdanja, dok sam ljubio druge.

Ali tačno je da sam u svom životu samo nju voleo.

Tu ne poričem.

Samo nisam umeo da je volim onako kako je trebalo.

Mislio sam da će biti tu i čekati me dok iskusim sve čari koje je mladost nosila sa sobom.

Ne sluteći da mi ta mladost nikad neće pružiti ono što je ona mogla i umela.

Evo, ni sedamnaest godina kasnije nisam pronašao onu koja može da joj parira po bilo čemu.

Ostao sam neoženjen čekajući da me pozove, u nadi da će se predomisliti i poželeti da se vrati.

Ostalo mi da se sa očima punih suza sećam nje, dok u kafani sviraju našu pesmu. Pesmu na koju me je uvek zvala i pevala mi kao devojčica.

Ostalo mi da se sećam…

Kako je postojala jedna žena.

Pisala o meni.

Mladost mi dala.

Volela me bezuslovno…

A ja to nisam shvatao.

Ili sam shvatio. Ali prekasno.

I zato…

“Ne shvatajte stvari prekasno i ne mislite da će neko zauvek čekati na vas, dok vi uživate i provodite se.”, je rečenica koju svakodnevno ponavljam od onog dana kad je ona svojim sudbonosnim “da” pripala njemu.

‘Tu noć kad si se udavala, niko ne zna zašto si plakala…’

Autor: К.И.

DIE.

[andrijanakrsmanovic]

Preko ograde

- Jel tražiš i dalje posao? U Bluz i Pivu traže konobara i menadžera, pa sam te se setila.

- Ma... Možda ću da idem preko.

- Kuda preko?

- U Irak.

- Šta ćeš tamo?!

- Idem na obuku za vojsku. Godinu dana traje obuka, posle možeš radiš kao obezbeđenje.

- Bravo, majstore! Vojska, policija, lekari, psiholozi, donekle i nastava, to je prava stvar. Imaju smisao.

- Pa da. U vojsci stalno nosiš glavu u torbi.

- Tim pre. Vredi to... Mada, ne moraš baš u Irak. Imaš i kod nas u Sremskoj kamenici obuke za vojsku i policiju.

- Znam. Ali ide po okruzima, zavisno od potreba. Nema svake godine za Beograd.

- Jesi rekao svojima? Nemoj im govoriti dok ne odlučiš skroz. Hoće čuka da rikne. Keva nervni slom na keca.

- Ma gde... Nisam im rekao još.

- Ni nemoj. Sačekaj. Skupi lovu prvo, radi malo preko leta ovde, pa onda idi.

U grlu mi je knedla. Smejem se, haj-fajvujem đaka za izbor profesije, skroz sam uz njega, a u meni majčinski nagon vrišti bez glasa. Previše je mlad za takvo što. Previše je sve. U očima mu je dete, još uvek. Smeje se i ima nadu. Ne treba tako. Ne treba naša deca da idu tuđoj mečki na rupu jer im se isplati više nego da sede u iluziji sigurnosti ovde. Njihove majke i očevi se opiru tome. Ne žele da puste svoje ptiće iz gnezda. Ispod je ambis, u i njemu razjapljene čeljusti nemani koja ne mari puno za godine i državljanstvo. Iza svakog našeg ko ode ostaje rupa, prazno mesto u mreži porodice, prijatelja, i poznanika. Taj neki tihi bol, radost i nedostajanje, i nada ća će im tamo biti bolje. I taj trenutak kada petkom uveče u kafani za stolom zaustiš da pitaš da li će doći večeras, a onda se setiš, da sad sedi za nekim drugim stolom, hiljadama kilometara daleko. Ma, i ja bih otišla, upravo tamo, u taj Irak, ma i u veću vatru, i goroj mečki na rupu, samo kad bi primali cure mojih godina u svoje redove. Jer realno, nemam šta da izgubim, osim života. A u Srbiji ga, pod ovakvim uslovima, nešto puno baš ni nema.

 Inače držim pripremu za IELTS u školi. Ide naša mladost preko na studije. I prihvataju je tamo. Vredni su, imaju snage, i cilj. Borci su. Odlaze, sve više i više. Moje godište je već pola preko. Ide se i meni. Nemam više nade u budućnost u Srbiji. Bila sam nekad od ljudi koji su verovali bez rezerve i u obrazovni sistem, i u tržište rada u Srbiji. Odrasla sam, na sreću. Radila sam za dovoljan broj poslodavaca, u različitim branšama, da shvatim da je danas razlika samo u nazivu firme, sektoru, i enterijeru. Uslovi su svuda isti, manje ili više. I nikako nisu okej kao osoba. Jebiga. Ne znam. Valjda mora tako, u ovoj sprskoj verziji kopitalizma. Ne kapitalizma već baš kopitalizma. Jer ovo je sistem koji nije stvoren za ljude, već za konje, i to ne rasne, već one gladne, izmučene, što im se rebra provide i zvone dok vuku taljige prepune odbačenih, izanđalih stvari koje su dobre samo za reciklažu. Ako ne recikliramo sisteme funkcionisanja državnog aparata, obrazovanje, zdravstvo, tržište rada, sve što škripi u državi srpskoj u doglednom roku, uskoro će nam i ta jedna šljiva biti pregolema.

 Rekli su mi, mnogi, da je preko teško. I da nije cveće. Da je, na primer, u Kini kulturni šok keva u početku. Hrana je drugačija, pravila higijene su drugačija, odnosi su u skroz drugoj dimenziji. Da je diciplina opaka, da poslodavci nisu baš uvek sjajni, ali da možeš da se uklopiš jer ima ljudi sa svih strana sveta. Navikneš se vremenom. Na sve. I bude okej. Svi prežive, ali se vrate. Mada znam neke koji su ostali. Bojan, na primer. On je ovde radio u medijima. Otišao je preko. Ima dečko IQ blizu Ajnštajnovog garant. Ima i zdrav razum, i smisla za pisanje. I petlju da se baci u novo. Iako ima i ženu i dete, i roditelje, koji su ostali u Srbiji. Gaga mi je rekla, isto, da je tamo skroz drugi svet. Da u Kini ne mo'š kupiti normalne gaće, jer su k'o od plastike. Da je sve od hrane slatko, a vazduh smrducka na plastiku. Ili barem, na manjak sapuna i parfema. I to smrducka malo više. Da osetiš kako Evropa miriše čim sletiš. A Nemanja mi je rekao da je na severu Evrope malo drugačija priča, ali da su za posao uslovi slični kao u Srbiji. Možeš da naletiš na lošeg poslodavca, ili na dobrog, ali to već zavisi od koeficijenta sreće a ne inteligencije. Ne znam. Gledala sam svašta po netu, za nastavu engleskog u zemljama trećeg sveta. Pišu ljudi iskustva, i nisu sva sjajna. Nekog je poslodavac zeznuo k'o tuđeg, i za naknadu za avionsku kartu, i za smeštaj, i za platu. Posebno je kritično za vize. Neće svako da ti omogući radnu vizu jer im se onda ne isplatiš. Deluje to sve rizično, ali vredno rizika. Uostalom, u Srbiju se uvek mogu vratiti, ako mi se ne svidi tamo. Kapiram i da su ljudi svuda ljudi, hladni ili ne, ne tangira me previše. Ionako me guše srpska prisnost, nepoštovanje tuđeg vremena i granica, i krivinašenje na svakom koraku. Leglo bi mi to inostranstvo k'o budali šamar.

 Mada, neću baš svačijoj mečki na rupu da nosim svoje gaće. Posebno ne ove pamučne, turske. Uostalom, ne bi Kinezi dolazili u Srbiju da je u Kini tako sjajno. Ali negde na neki Bali, u Kuvajt, ili u Kazahstan bih baš mogla da se zabodem, bar na godinu dana. Malo da mi gaće vide sveta, a tekući račun prosperiteta. Zaigra mi u grudima pri pomisli na odlazak. Avantura. Novo, sve skroz novo. I sve drugačije. Neizvesnosti taman koliko valja. Po mojoj meri. Moram samo da unapred kupim dovoljne zalihe donjeg veša. Za svaki slučaj. Ne znaš nikad šta nosi dan, a šta noć. Ili gde đavo spava. Možda baš u tim njihovim gaćama sumnjivog kvaliteta. Ali izuzev čarolija tuđinske tekstilne industrije, sve ostalo jedva čekam. Možda ću tako manje misliti o svojim đacima koji nasmejanih očiju i s verom u srcu odlaze iz ruku svojih majki pravo u ždrelo rata. I o majkama koje ostaju da žive u grču za svoje blago iz minuta u minut. Koje se postepeno navikavaju na daljinu, sve ređe pozive, i zagrljaje svojih odraslih ptića o praznicima. O očevima koji, stegnutog srca i pogleda koji beži u stranu, tapšu svoje sinove i kćeri po ramenu na aerodromu, svesni da godine njihovog napornog rada, zalaganja i borbe nisu deci obezbedila sigurnu budućnost u Srbiji. Da nije sigurno više ni dokle Srbija seže, i dokle se proteže lanac nasilja i kriminala koji postaje sve primamljiviji mladima koji žele da nađu svoje mesto pod suncem. Pričao mi je jedan ortak da je nosio oružje u rancu za kintu jedno vreme, dok nije uspeo da se snađe za posao. Kaže, jebiga, prpa je, možeš da padneš u svakom trenutku. Vidiš saobraćajca na ulici, čuka hoće da vrisne. Ali uzmeš solidnu lovu za kratko vreme. Navikneš se, donekle. I ako si iole zdrav u glavi, gledaš da se pokupiš iz tog sveta u doglednom roku. Mada ni legalni svet nije ništa bolji, samo je naizgled manje rizičan. Jer takav je Balkan. Ovde sigurnost ne niče lako. Loš nam je treset, a ni pelcer mira i sloge nam nije mnogo bolji, pa nikako da nam setva urodi plodom kako valja.  Valjda zbog toga što ga zalivamo organski, po srpski, suzama i krvlju umesto vodom. Vekovima je tako. Još od Kosova, kome god ono na kraju pripalo. 

Nešto je trulo u državi srpskoj, odavno. I ta trulež bazdi, ne na kinesku plastiku, već na nemoć, bol, i umiranje nade da će na ovom prostoru ikada biti bolje. Ili da će makar biti dovoljno dobro da odavde mladi ne beže glavom bez obzira, pravo međ' minska polja i granate.

 Ko poslednji izađe, nek’ poseče šljivu. Svakako joj je plod poslednjih dvadesetak godina vazda slab, zelen i opor, toliko da prosto ujeda za srce. A iver joj je toliko kvalitetan da sve dalje od klade pada, pravo u krilo onima koji ga (ne) umeju ceniti.

[balkantimes]

SREBRENICA, 25 GODINA: EMIR SULJAGIĆ – SAMOUK

Pišem ovu ispovijest jer želim da iza mene ostane sačuvan moj život onako kako sam ga ja doživio, viđen mojim očima, njegovo jedino pravo, moje lice. Napisao sam je zato što nikad nije bila izrečena pred bilo kakvim sudom, nikad nije postala dio nekog zapisnika i u toj mjeri nikada nije morala niti da se desi. A desila se; i ja sam vapio za pravdom za sva zla koja su mi nanesena

Odlomak iz knjige Emira Suljagića “Samouk”, novela, “Buybook”, Sarajevo/Zagreb, 2014.

Srebrenica je bila daleko, daleko iza mene, daleko od mene, ali mi je od prvog dana, od trenutka kada sam kročio u dugo očekivanu slobodu, nedostajala. Nije mi nedostajao rat – a možda malo i jeste – nije mi nedostajala smrt – a možda malo i jeste. Nedostajala mi je neposrednost, jasnoća motiva, prevlast poriva, i polako, ali sigurno srce je prestalo kucati onako jako, bilo više nije tuklo onako snažno, život je postao borba protiv sebe; u mom prošlom životu sve je bilo dopušteno, ali mom razočarenju nije bilo kraja kada sam shvatio da je tako i u ovom, iako je mlijeko za dijete bilo moguće kupiti u prodavnici, a za kruh zaraditi. Više nije bilo linije koja je dijelila dobre od loših, moje od njihovih, najgori su bili među nama i zapravo, nakon mjesec dana slobode, bilo mi je jasno da sam izgubio sve najbolje ljude koje sam ikad poznavao. Oni koji su preživjeli su također umirali, ginuli i nestajali u miru i, iako sam žalio za njima, nešto je u meni govorilo da je tako bolje i počeo sam se pripremati za dan kada će doći red na mene. Ali nije stigao, još nije stigao.

XV

Zvao se Omer. Iz nekog razloga, dok sam se tog dana vozio između B. i V. i dok je pored nas promicao kastrirani krajolik, uspijevao sam misliti samo na njega, njegovu visoku, uvijek brižljivo dotjeranu pojavu, koju je kvario samo radio koji je držao pored uha. Nisam nikad progovorio ni riječ s njim, iako sam ga sretao skoro svaki dan, na putu u ili na povratku iz škole. Tačnije bi bilo da kažem da on nikad nije progovorio sa mnom, a koliko znam, ni sa bilo kim drugim, jer je naprosto nekad davno odustao od ljudi. Ubijen je negdje na početku rata i ne znam da li je ikad shvatio šta se i koliko promijenilo. Pokopan je u selu, nedaleko od mjesta gdje će moj otac biti ukopan nekih šest mjeseci kasnije, u decembru 1992. godine. Vozio sam se upravo tamo.

Najjasnije od svega se sjećam čekanja. Čekali smo na ulazu u selo, jer su u polju prekoputa moje kuće komunalni radnici, koji su u takvim prilikama obavljali fizički dio posla, kopali tražeći komšinicu ubijenu prvih dana rata. Otišao sam do djeda, ali on nije htio poći na ekshumaciju. Vratio sam se na glavni put; oba auta su bila parkirana pored, u sjenci nekog drveta, a četvorica mojih prijatelja vodili nepovezane razgovore pokušavajući da razbiju nelagodu čekanja. Odvezli smo se u Srebrenicu, stali nakratko u Potočarima i ušli u mezarje. Dok smo ulazili, začuo se piskavi zvuk nečijeg telefona. Jedan od mojih prijatelja zavukao je ruku u džep i pročitao poruku: “Dobro došli u Telekom Srbije!”

Bili smo gladni i kao kakva horda ušli u aščinicu koju je otvorio jedan od prvih povratnika u grad i doslovno pojeli sve što se moglo pojesti. Jutro se nekako izvuklo i vratili smo se u V. vjerujući da bi prva ekshumacija trebala biti završena do tada. Očevu ekshumaciju pamtim po dosadi, strašnoj i neizdrživoj dosadi. Biti u društvu pametnih ljudi u ovakvim situacijama nije dobro: pametan čovjek brzo shvati da je najbolje šutjeti pa između vas ostane samo beskrajna i jeziva tišina. U takvoj smo tišini krenuli, nakon što je prva ekshumacija završena neuspješno. Putem u stari dio sela počeo sam sumnjati u ono što sam znao o mjestu gdje je otac pokopan i ukočio se od straha da ga, ipak, neću naći.

Omanja kolona automobila zaustavila se na kolskom putu koji je prolazio pored imanja, podižući veliki oblak prašine. Prvi sam izašao iz auta, prvi ušao u ono što je nekad bila velika avlija, sada potpuno zarasla u korov, i krenuo prema jabuci; nisam znao kuda idem, niti sam znao zašto, išao sam prema jednom mjestu, u vrhu avlije, prema jabuci, nošen nekom tuđom, jačom voljom. Ne želim biti pogrešno shvaćen, nije to bilo nikakvo mistično iskustvo, štaviše, emocije su bile tipično ovozemaljske: visoka trava i žbunje su me grebali po golim nogama, korak-dva dalje ožario sam se, na sljedećem koraku zaradio ogrebotinu, ali nikad prije ili kasnije nisam osjetio takvu svrsishodnost svakog koraka, svakog zamaha rukom, svakog udisaja plućima. Nisam se kolebao ili tražio po travi, išao sam naprijed i gledao u samo jedno mjesto, došao i upro prstom tamo gdje sam oduvijek vjerovao da se nalazi, ali prvi put videći truhle daske koje su virile iz zemlje i rekao: “Ovdje!”

Radnici su počeli kopati. Kidali su žile u koje su obrasle daske i cijeli grob. Nisam stajao na jednom mjestu, pomjerao sam se unaokolo, prateći kopanje, nestrpljivo sam htio da se uvjerim da je tu. Prvo su naišli na neku debelu tkaninu neodređene boje, za koju se ispostavilo da je deka; kopali su oko nje, iza nje i ispod nje. Otvorili su je tako da se prvo pojavila crna vojnička čizma, iz nje je virila slomljena kost. Odmotavali su deku sve dok se nije ukazao vuneni šal, nekada žut, a danas boje zemlje, koji je tetka Fata, naša gazdarica, snijela sa sprata i dala mu ono jutro kada će poći. Ispod šala se ukazala lobanja. Nisam osjetio ništa. Gledao sam svog oca, to što je ostalo od njega, i nisam osjećao ništa. Sve je njegovo iščezlo u meni, sve što je ostalo našlo se iza neke koprene i nisam mogao da ga vidim živog. Preda mnom je bila gomila koščica koje su mogle pripadati bilo kome, ali su ove bile njegove, tačnije u nekom trenutku tokom tog rituala – a iskopavanje je najviše ritual – postale su moje, moja odgovornost, moje pravo, nešto što me obavezivalo na život još makar izvjesno vrijeme.

Okrenuo sam leđa grobu i gledao oko sebe: prvi put sam tu dolinu vidio novim očima; prvi put sam je vidio ovakvu, očerupanu, razorenu, opustjelu i nisam vidio život koji je bio, život koji je mogao biti. Stajao sam i dalje leđima okrenut grobu i u daljini, u pozadini lijepog dana i plavog neba vidio surovo i tamno brdo s kojeg je smrt došla u moju familiju.

Sve je bilo gotovo za pola sata. Vozili smo se natrag. Otac je bio u autu iza mene, u prikolici, u bijeloj platnenoj vreći na kojoj je crvenim flomasterom bilo napisano BR – VOLJ 02/1 i posljednji put je napuštao svoj zavičaj. Putem me počelo stizati ono što mi se desilo tog dana: rasute koščice, tako jadne i nezaštićene, lijeva podlaktica, šrapnelom polomljena napola i obuzela me nepodnošljiva želja da zagrlim te kosti, da ih grlim dugo, milujem ih, da zauvijek budem s njima.

Po nekom neizrečenom dogovoru, kolona se zaustavila. Izašli smo iz auta i zauzeli doslovno cijelu ljetnu baštu jedne krajputaške kafane. Smijali smo se, pili pivo i čekali neko otužno meso. Nije bilo sumnje u to zašto sjedimo baš u toj kafani, iako je kafana na benzinskoj pumpi prekoputa raskršća izgledala veće, bolje i privlačnije: ova je kafana bila muslimanska i bila je jedina cijelim putem do prijestolnice. Jedan od mojih kolega je primijetio da Bosna i Hercegovina završava na trotoaru između bašte i kafane; oko nas je bila Republika Srpska. Prekoputa je bila ogromna bijela crkva izgrađena u dvorištu muslimanske kuće, čija je jedina nasljednica bila starica uništena gubitkom muža u julu 1995. godine. Kilometar iza nas ubijeno je hiljadu i po ljudi jedno ljeto poslijepodne devet godina ranije; benzinska pumpa prekoputa bila je u vlasništvu srpskog ratnog ministra pravde. Moj otac je posljednji put napuštao svoj zavičaj.

***

Nisam znao da li trebam biti tužan ili sretan, euforičan ili histeričan, da li sam nešto završio ili započeo, je li ovo kraj… niti na jedno pitanje nisam imao odgovor, niti sam znao šta bi bilo koji odgovor zapravo promijenilo. Narednih sedmica sam tražio tišinu u hladu i memli strani prijestolničkih predgrađa, bježao od ljudi koji su redom osjećali potrebu da mi kažu nešto utješno. Nisam osjećao da mi utjeha treba. Na kraju sam bio potpuno izgubljen. Za druge i za sebe. Kao Omer.

XVI

Čekao sam u hladnom predvorju nekoliko minuta prije nego što se iza bijelih vrata pojavila visoka crna djevojka prijatne vanjštine. U nekim drugim uvjetima bih razgovarao s njom, uputio joj smiješak, zadržao pogled na njoj duže nego što bi to bilo pristojno. Ali, sada sam poslušno pošao za njom iza bijelih vrata, u poveću kancelariju, gdje je sjedilo još nekoliko muškaraca i žena, također u bijelim mantilima. Ponudila mi je da sjednem i nakon što je otvorila, zatvorila pa ponovo otvorila neku ladicu, došla je do mene s malom napravom koju sam vidio prvi put u životu. Zamolila me je da ispružim prst i objasnila mi kako ta sitna sprava funkcionira: ja ću osjetiti samo mali ubod, dovoljan da iz prsta iscuri kapljica krvi. Kapljicu, odnosno uzorak će ona poslati u laboratoriju, s podacima o meni, odnosno mom ocu. Tamo negdje, u toj misterioznoj laboratoriji, neko će drugi u identičnom bijelom mantilu odsjeći komadić jedne od kosti mog oca; kada se uzorci poklope, obavijestit će me da je obavljena identifikacija i tada ću moći preuzeti posmrtne ostatke svog oca. I potom mi na prst stavila mali, smiješni flaster.

Čim sam izašao iz ureda, skinuo sam flaster s prsta. Nisam htio uzeti taksi, niti mi je bilo do autobuske gužve. Sve vrijeme sam gledao u jagodicu svog kažiprsta; rupica je bila tako sitna da se nije ni vidjela i znao sam da će zarasti brzo, do kraja dana vjerovatno, i bilo mi je krivo zbog toga.

“Zar je to sve što je ostalo između mene i mog oca, ta sitna crvena kap, nepodnošljivo sitna?”, pitao sam se naglas, ali se moj glas nije čuo u buci automobilskih motora.

***

– Identificirali su ti starog, samo trebaš otići da uzmeš papire.

– Kada?

– Sutra ako možeš.

Zaobilazio sam bolnice u najširem mogućem luku i, kada sam naredno jutro zakoračio u hodnik tuzlanske bolnice, znao sam i zašto. Uputio sam se na drugi sprat, Patologija, pa desno: u velikoj prostoriji sa samo jednim vratima sjedilo je još dvadesetak ljudi, uglavnom žena i jedan ili dva muškarca. Svi su čekali isto što i ja. I niko nije pričao. Odlučio sam da ostanem u hodniku, da ne ulazim unutra.

Iz kancelarije je u hodnik izašao doktor nešto malo stariji od mene.

– Ti si stigao iz Sarajeva?

– Da.

– Hajd’ onda ti prvi.

Niko se nije bunio. Ušao sam unutra i sjeo za sto. Doktor je počeo čitati iz dokumenata pred sobom, navoditi fizičke karakteristike mog oca.

– Visok 182 centimetra?

– Da.

– Nije imao prednja dva zuba?

– Ne, izgubio ih je u ratu.

– Znate da nismo našli desnu šaku?

– Znam, bio sam na ekshumaciji, to je vjerovatno od granate, kad je eksplodirala, znate…

Doktor mi je dao nekakve papire na potpisivanje i još jedan dokument u kojem je pisalo da je Sulejman S. moj otac, istina samo 99,99999 posto. Sakupio sam papire, zahvalio se doktoru, ujeo se za jezik i izašao iz zgrade.

***

I pored toga što mi je smetao ceremonijalni karakter masovnih sahrana u Potočarima, znao sam da je to jedino mjesto gdje bi otac želio biti pokopan. Ali, ni to nije bilo tako lako: tamo je bilo mjesta samo za one pogubljene u julu 1995. godine. Nisam mogao vjerovati: morao sam uputiti pismenu molbu nekakvom odboru koji će odlučiti o tome da li moj otac može biti pokopan tamo. Odgovor koji sam dobio jedva deset dana prije sahrane bio je potvrdan: presudilo je to što je moj amidža ubijen nakon pada enklave; ako i kad bude pronađen, i on će također biti pokopan tamo. I samo zahvaljujući tome što sam nakon oca izgubio i amidžu, dobio sam pravo da kosti svog oca pokopam u društvu jedine skupine ljudi koju je ikad poznavao, volio i s kojima je podijelio najgore i najteže trenutke svog života.

XVII

Nadao sam se da ću dugo čekanu priliku da ostanem nasamo s ocem dobiti tog dana. Želio sam žarko da dođem dovoljno rano i razgovaram makar s kostima. Ali kad sam stigao, zatekao sam hiljade ljudi koji su milili cestom pored groblja ili tražili svoje među nekoliko stotina uredno poredanih tabuta unutar ograde.

Cijelim putem mi je bila muka, povraćalo mi se, dijelom od gladi, dijelom od toga šta sam očekivao da vidim. Ljudi su nastavili militi duž ceste, srpski policajci u crnim kombinezonima poredani duž puta poprijeko su gledali mladiće koji su visoko nosili zastave Republike i glasno uzvikivali “Allahu ekber!”. I sam sam ih gledao u nevjerici – ali ne zato što je to bio hrabar čin, štaviše, bio je to vrhunaravni kukavičluk – dok su gazili po tuđoj nesreći tako daleko izvan njihove sposobnosti poimanja.

Pošao sam prema ogradi u blizini ulaza u kapiju, naslonio se i nekoliko minuta posmatrao zelenilo tabuta na mokroj zemlji. Bili su tako nezaštićeni. Negdje duboko u meni je prsnulo i iz nikad zarasle rane ponovo je počela da lipti krv iz svih mecima pokidanih tjelesa ili sam barem želio da je tako. Ušao sam i kroz neki cvijetnjak prošao do tabuta i nastavio hodati pored njih, sve dok nisam naišao na očev. Cijelu prethodnu noć je padala kiša i zemlja je sa svakim korakom cvilila ispod nogu. Čistio sam rukama zeleni pokrov, očistio pločicu s imenom od zakorjelog blata i, dok su se suze, neprekidno – tako da više nije bilo smisla pružati otpor – slijevale niz lice, ponavljao: “E, moj stari…”

Nisam ništa više umio reći, nisam mogao, sve je od onog što sam mu makar i mrtvom htio kazati bilo odveć intimno, a gomila oko mene je nastavila rasti. Bilo je među njima ponajviše ljudi kao i ja, nesretnih i željnih mira; ali, bilo je tu i znatiželjnika, koji su tu bili iz primitivno voajerskih pobuda, jer ništa ljudsku pažnju ne zaokuplja tako kao smrt uživo. Između tabuta je hodao jedino neki fotograf, s pomodnom crnom maramom na glavi i u kratkim hlačama, neuznemireno i povremeno se zaustavljajući tek da okine aparat. Nisam više mogao. Otišao sam.

Odlomak iz knjige Emira Suljagića “Samouk”, novela, “Buybook”, Sarajevo/Zagreb

Izvor

[znamobaportal]

http://www.znamo.ba/sjecanja-na-1-mostarsku-brigadu-komandanta-hujku-ne-blijede/

Sjećanja na 1. mostarsku brigadu i komandanta Hujku ne blijede

Mostar danas obilježava 25. godišnjicu formiranja 1. mostarske brigade i prisjeća se heroja odbrane grada, koji su u slobodu Mostara i Hercegovine ugradili svoje živote.

Jedan od njih je i legendarni komandant brigade Midhat Hujdur Hujka, jedan od najzaslužnijih ljudi za organizovanje otpora u Mostaru i Hercegovini.

Midhat Hujdur Hujka život je izgubio u 40. godini. Kad se 19. decembra 1991. godine rezervni policajac Midhat Hujdur Hujka javio u Stanicu policije Luka I u Mostaru, trebalo je da zaduži pušku. Ali, on je tražio i dobio puškomitraljez. Od tog puškomitraljeza nije se odvajao.

Ponio ga je i 30. juna 1993. godine, kada je vođena bitka života za Mostar, u kojoj je Hujka poginuo. U bitku za odbranu BiH krenuo je kao kondukter mostarskog „Autoprevoza“..

Za nepune dvije godine ratovanja Hujka je izrastao u legendarnog junaka i postao jednim od simbola mostarskog i bosanskog otpora. I prije zvanične agresije na BiH, Hujka se mjesecima borio po Hercegovini sa srbijanskim i crnogorskim dobrovoljcima, te Karadžićevim SAO-policajcima. Jednom su ga i uhapsili na Buni, ali ga je spasio prijatelj Safet Memić. Iz tog „predratnog“ Hujkinog ratovanja, valja spomenuti događaj kada je 250 Karadžićevih policajaca krenulo na Mostar.

U Dračevicama su ih zaustavili mostarski policajci na čelu sa Hujkom. Hujka je napustio policiju 6. aprila 1992.godine i u svojoj mahali-Luka i počeo da okuplja dobrovoljce. Tada se, zapravo, uključio u TO, odnosno A RBiH. Zajedno s njim bila su i njegova dva brata Jasmin i Mirsad.

Hujka je volio da ističe to okupljanje po mahalama i organizovanje mostarskog otpora na taj način. Borci, kojima je on komandovao od prvih dana bili su udarna snaga odbrane Mostara. U Prvoj mostarskoj brigadi, čiji je komandant bio Arif Pašalić, Hujka je komandovao bataljonom koji je imao 1200 boraca. Kada je Pašalić postavljen za komandanta IV korpusa, Hujka je preuzeo komandu nad brigadom, koja će kasnije postati 41. slavna brigada.

U aprilu 1993. godine Hujka je za Radio Mostar ispričao svoja sjećanja na rat između Iraka i Kuvajta i uporedio ga s našim ratom.

– Kada su Iračani napali Kuvajt, bio sam tamo na službenom putu i zgražavao se nad zlodjelima Sadama Huseina. Dječaci od petnaest godina bili su u stroju s puškama u rukama. Nisam mogao ni pomisliti da će se nešto slično i nama dogoditi. Danas kažem da je ono Božija milost u odnosu na ovo šta se nama događa.

Moj prvi susret sa četnicima bio je na Bišini u ljeto 1991. Putovao sam u Gacko. Zaustavili su nas ljudi sa crnim čarapama na glavama i puškama u rukama. Jedan od njih proderao se: “Otvorite mu kofer!” Prepoznao sam glas svog nekadašnjeg kolege Voje Radojčića. Od tog trenutka sve mi je bilo jasno. Više nikad nisam otišao na posao, već sam se prijavio u sastav rezervne milicije i obukao uniformu. Dolazak srpskih rezervista u grad za nas je bio znak da se moramo organizirati. Na to su nas upozoravali i Hrvati. Prve puške na Luku donosimo Nino Sefić, Ćaba Čelebić, rahmetli Azer Husković, koji je poginuo na Luci i ja. Mnogi su nas tada ismijavali. Oružje smo dobili od SDA i nekih ljudi iz HVO-a. Još ranije bio sam kupio papovku. Srpske rezerviste mrzili smo iz dna duše i jedva smo čekali povod da se sukobimo s njima. Okupljali su se u kafani “Pretprazničko veče” gdje su pili, pjevali četničke pjesme i izazivali. Tu su maltretirali naše sugrađane. Negdje u martu 1992. godine, dok sam bio na straži na Lučkom mostu, dotrčao mi je jedan okrvavljen dječak plačući… Tada smo prvi put reagovali…

Samo dan prije eksplozije cisterne kod Sjevernog logora nas četverica: Elvedin Ajanić, Semir Balta, Cevra iz Mahale i ja, pušteni smo iz tog logora gdje smo bili kao zarobljenici. Zarobili su nas srpski rezervisti u hotelu na Buni gdje smo otišli da zajedno s mještanima Bune i Hrvatima pružimo otpor četnicima. Kako se stotinjak četnika od Gubavice približavalo Buni, tako se sve razbježalo. U hotelu ih je čekalo samo nas nekoliko. Planirao sam da ih upustimo unutra, zatim zarobimo i razoružamo. Međutim, Ajanić je izgubio strpljenje i ispalio je metak. Nismo htjeli ludo izgubiti glavu i predali smo se. Maltretirali su nas i na Buni i u Sjevernom logoru. Poslije određenih intervencija pušteni smo. Vidjelo se na televiziji kako smo bili maltretirani.

Iz prve faze rata, kada su vođene borbe samo protiv četnika, Hujka je učestvovao u svim mostarskim bitkama. A najveća je bila ona 11. juna 1992. godine kada su mostarski borci „očistili“ Neretvu i istjerali četnike iz istočnog dijela grada. Pa, onda, tjerali do Podveležja. Hujka je u toj bici vodio svoje borce prema Južnom logoru koji je i oslobođen dva dana kasnije. Bilo je to vrijeme kada su se u Mostar slijevale rijeke izbjeglih Bošnjaka iz Istočne Hercegovine. Hujka se trudio da niko od njih ne ostane bez hrane i smještaja.

A onda su izbili sukobi sa HVO-om. Devetog maja 1993. godine, kada je dosta komandanata i boraca IV korpusa palo u zarobljeništvo HVO-a, Midhat Hujdur Hujka i najveći dio njegove jedinice bio je na istočnoj strani. To je bio i dan kada je otpočela žestoka borba sa ekstremistima HVO-a. Bile su to borbe koje su trajale danonoćno. Sabijeni u istočnom dijelu Mostara i uskom prostoru oko njega, odsječeni sa svih strana četnicima i ekstremistima HVO-a, mostarski ratnici su neviđenom hrabrošću vodili sudbonosne bitke, posebno u Šantićevoj i na Bulevaru.

Uporedo, Hujka i njegovi saborci su nabavljali oružje i tajnim kanalima ga dopremali u Mostar. Nakon majske agresije HVO-a na Mostar i totalnog okruženja i blokade jedinica Armije BiH i stanovništva ovog dijela grada, komandant IV korpusa Arif Pašlić naređuje Miralemu Jugi, Šerifu Špagi i Draganu Malkoču da pripreme plan deblokade Mostara, odnosno oslobađanja Sjevernog logora i bjelopoljske kotline.

– Mostarske mostove su rušile jedinice JNA i HVO-a. Bila je to režija u kojoj smo mi trebali biti u Neretvi ili izmješteni negdje drugo. Mostar i sve niže od Bradine bilo je otpisano. Hujka i par sličnih su ti koji su povukli narod i napravili armiju u Mostaru koja je bila okosnica odbrane cjelovite Bosne i Hercegovine – prisjetio se tih ratnih dana Mustafa Isović.

Priprema plana deblokade Mostara i priprema jedinica vršeni su u strogoj tajnosti. Posebna grupa izviđača svakodnevno je provjeravala obavještajne podatke. Bitka je planirana tako da je postojala rezervna varijanta-šta ako ne uspije? U toj bici života Hujka je komandovao jedinicama koje su imale zadatak da oslobode gradsko jezgro-kasarnu Sjeverni logor i poligon kasarne prema Sutini. Dragan Malkoč i Šerif Špago su se nalazili u sklopu komandne grupe koja je vodila akciju oslobađanja Vrapčića i bjelopoljske kotline.

Pašalić je izdao naredbu da bitka počne 30. juna 1993.godine u tri ujutro. Hujka je naredio da tri ispaljena „bosanska lonca“ budu signal za početak napada na Sjeverni logor. Za komandno mjesto Hujka je odabrao jednu zgradu, odmah na prvoj liniji-uz ogradu Sjevernog logora. Bilo je tačno tri sata ujutro, 30. juna 1993. godine.

Na Sjeverni logor ispaljena su tri „bosanska lonca“. Eksplodirao je samo jedan. Hujka je izdao naredbu da se krene u juriš. Brzo su jedinice kojim je komandovao Hujka oslobodile najveći dio Sjevernog logora. Ali, Komanda jedinice HVO u logoru još se držala, iako se nalazila u okruženju. Mrtvih i ranjenih bilo je na obje strane. Da bi i zgrada Komande HVO bila oslobođena, valjalo je angažovati i pojačanje. Hujka je tražio da hitno u logor stignu novi borci.

A, zatim, zajedno sa Esadom Humom, preskače ogradu i ulazi u logor kako bi na licu mjesta komandovao zauzimanjem komande HVO u logoru. Oko njih su odjekivale granate. Zalijegali su, pa se dizali i trčali preko čistine. Preskočili si jednu ogradu i nastavili da trče. Ali, Hujku je tada zauvijek zaustavila jedna granata, a Humo je teško ranjen. Njegovi borci ubrzo su oslobodili Sjeverni logor, a oslobođeno je i Bijelo Polje.

Hujka nije doživio onu ljepotu pobjede koju samo mogu doživjeti ratnici. Njegova smrt u zoru 30. juna 1993 godine pomutila je Mostarcima ljepotu pobjede u toj, za njih, bici života. Dva dana kasnije, Mithatu Hujduru Hujki je klanjana dženaza u mostarskom pozorištu, a ukopan je na Šehitlucima, gdje je također ukopan veliki broj njegovih saboraca.

Kao da je predosjetio pogibiju, Hujka je nekoliko dana prije toga rekao mostarskom muftiji Seidu Smajkiću da bi volio biti ukopan na Šehitlucima.

Dva dana pred pogibiju posjetio je suprugu Ramizu koja je bila s njihovim trima kćerkama u Blagaju. Bio je to posljednji put da je izljubio svoje kćerke. Noć prije pogibije njegova supruga Ramiza sanjala je ružan san.

– Sutradan na vratima u sumrak se pojavljuje Mitin saborac Fola; djeca skakuću. Pitam Folu: „Jesi li mi vidio Mitu?“ A on me zagrli – prisjeća se supruga Ramiza trenutka kada je saznala za Hujkinu pogibiju.

Da borba nije bila uzaludna i da su Hujka i njegovi saborci iz 1. mostarske brigade, kasnije 41. slavne i 441. viteške, bili na pravoj strani historije, pokazalo se 9. maja 1995. godine kada je komandant brigade Semir Drljević Lovac u Parizu na obilježavanju Dana pobjede nad fašizmom nosio zastavu s ljiljanima pod kojom su se borili Hujka i drugi heroji.

[ultravioletna]

“Sedi, sedi da ti nesto ispricam.” pijano je govorio, dok mi je prstom pokazivao na stollicu pokraj sanka. Seo sam. “Momak, dve ljute! I budi spreman da ih donosis na svaka 2 minuta.”, nasmejao se, a onda me je pogledao onim “Izgubio sam nesto vredno” ocima i ja sam znao koliko ima sati. Bice ovo duga noc. “Ti sada mozda mislis da smo seli ovde da pricamo o tome kako Partizan vecito pobedjuje Zvezdu, kako mi je opet pao tiket ili kako sam prodao onaj automobil pre 2 meseca. E pa da! O jednom od ta 3 cemo pricati. Bas o ovom automobilu.”, pogledao sam ga zbunjeno dok mi se ljutina slivala niz grlo. Nije ni imalo svrhe da prekidam izlaganje. “Da,da, prodao sam ga ja. Mozda sam tebi i drugarima rekao zasto sam ga prodao, a i da nisam, boli me briga! Evo sad cu reci. Znas li ti, covece, sta znaci kad jedan covek zbog zene proda auto? Eeeej, zbog zene. Prvo sam mislio da sam odlepio. Gledao sam ja u te cifre i smejao se sam sebi. E bas tako! Bas kao sto mi se ti smejes sad. Ajde, rekoh sam sebi, ulozicu ja to u neki biznis. Nisu to bile tako smesne pare. Posle 2 sata sam otisao tamo dole na kej,znas,gde sam je video prvi put i sve bacio u reku! Sve! Da se drogiram pomislio bih da je to normalno. Da nisam lud i da sam samo narkoman.A onda me je kao grom udarilo. Sta ce meni ta vreca metala ako nema nje u zivotu? A da, izvini, ti ni ne znas ko je ona. Njeno ime ti nije bitno, veruj mi. Taj ko je njeno ime cuo, od istog se oporavio nije! Fatalna zena..fatalna.” zastaje na trenutak i narucuje tekilu. “Tekila. Njeno omiljeno.Da ona zna da ti ja sada ovde o njoj razglabam, nikad mi ne bi dozvolila da o njoj govorim kao o fatalnoj zeni. Ona bi ti rekla da je prosecna. Odrasla je uz pesme 2paca, voli da gubi zbog ljubavi i tako te,znas,zenske fore. Ali ja sam bre zbog nje umalo i kucu prodao! Kad je otisla bio sam spreman da joj spavam na pragu ne bi li mi oprostila.” Pa, pitao sam ga, zasto si je pustio da ode ako si je voleo? “Ma ona je luda. Necu ti reci da je nedodirljiva i neuhvatljiva, golim rukama sam je scepao, na ledjima sam je nosio, u narucju mi je spavala. Ali da je bila kao vetar - bila je. Bila je ona lepa ali dusa joj je bila vodjena razumom. Znas ti, kad je neko prema tebi mentol, neces ga valjda zalivati svakodnevno i pustati ga da raste kao takav, nego ces ga pustiti da uvene, zar ne? Ja sam,brate,mislio da ce ona mene takvog da zaleva skodnevno. Pusti budalu, mislio sam. Ona je samo zaljubljena u mene. Jeste,doduse bila, ne mogu te lagati. Mislio sam da je naivna. Onako mala, kad se privije uz mene a celo telo ti zadrhti. Pa lupis sebi samarcinu i kazes “Mars, kretencino! Ne palamudi, nisi ti zaljubljen.” I tako ti isklizne iz ruku. Pomislis da si takvoj zeni kaktus, i da te ne polije ponekad, neces uvenuti. A ona ce te voleti.A ja sam joj covece bio ruza. Uvenuo sam, sta da ti kazem. Nema me vise. Ne znam ni koreni gde su mi. I sam vidis sta mi je uradila.”  Naracuje desetu tekilu i pravi se da ne zna da mu u odrazu case vidim suzne oci. Cutao sam. Da me je zena ovako razludela, golim bih je rukama ubio.  “Ma prosecna ti je ona. Obicna devojka. Bavi se baletom, znas, to joj je najlepse. Voli umetnost i stalno me je vucarala po nekim galerijama a ja im nisam video poentu. Kad mi je pustala Tupaka ja sam se smejao. I kad me je grlila, ja sam se smejao. Kako bi pa takva devojka mogla da postane deo mene? Previse je brate, obicna, je l nije? Ali..razum joj je uvek bio brzi od srca. Nju nisam mogao da prevarim. Povredili su je, videlo se to. Dosla je meni misleci da je nasla svoje pristaniste, mirnu luku. A haos sam joj priredio. Zasto? Samo zato sto me je volela. Krhka brineta sa dve male zelje. Da postane pisac i da se ostvari kao balerina. Ni u jednoj je zelji nisam ispratio. I kad je pucala po savovima i po svojim kostima svirala melodije koje sam ja diktirao - mislio sam da je bila moja.  A onda je jednog dana samo otisla. Slepac kakav jesam, rekao sam joj, “Ma idi! Ako vec nisi srecna, odlazi! Meni je i tako svejedno.” I otisla je, eto, vidis. Pa sam prodao auto. Pa sam pobacao pare. Prijatelje vise i nemam,a i sta ce mi bre oni? Video sam je onako kako je i ona videla sebe, kao obicnu devojku. A sad ti kazem da je fatalna. A ja nezreo. Sutra prodajem kucu. Sta ce mi kuca kada nemam jedinu zenu koja je za sve ostale trebala da bude obicna a samo za mene Pandorina kutija. A samo je meni, dok je bila tu..bila obicna.”  Pogledao je u dno flase od tekile, obrisao suzne oci i samo rekao “Hvala.”, “Decko, pisi sve na moje ime. Ovaj covek ti i tako od sutra zivi u kafani. I vidi, prijatelju.. Teodora se ona zove. Prepoznao bi je negde da je vidis, veruj mi. I tako, ako je vidis..kazi joj da joj jedan covek ispred kuce spava. I da zali.. sto je jednu njenu neobicnost menjao za sve trivialnosti ovog sveta. Poljubi je. I tako bi zelela da je poljubi neko.. ko je nece videti kao igracku. I da je volim. I to joj kazi. A ako ti lupi jedan samar, jebiga..takva ti je ona.  Olujna.” rece, i polozi glavu na sto. Teodora.. i besmrtnog coveka si ubila.” ultravioletna

[ultravioletna]

Kad je tako malo daljine među nama, zašto ne učinimo da je nema ni toliko? Tih sedamdeset kilometara i karta u jednom pravcu tebi koštaju toliko da bi dozvolio da se sve zaboravi kao da su nas koristili za eksperimente u kojima su odstranjivali svaku osobu prema kojoj smo nešto osetili? Tebi ništa nije koštalo. Nikada nisi pitao za cenu. Kada si voleo ni vreme nije bilo novac. Čudo da je meni toliko vremena trebalo da shvatim da ne znam da li sam voljena. Ili bar nisam na pravi način. Skoro su me pitali “Da li bi mogla da provedeš ceo život sa poslednjom osobom koju si poljubila?” Moj odgovor je bio “Morala bih prvo da ga upoznam.” U tome je bio štos.Mnogo puta sam poljubila nekog ko nije bio ti a želela sam da bude, jer tebe nisam poljubila nikad. Valjda zato žudim za zabranjenim voćem. Neko je imao gospodina Pogrešnog a neko je imao mene. Nekome sam ja bila pogrešna i mene nije bilo briga za to. Ljubila sam, ostavljala poruke u boci, lažne brojeve na salvetama i nepopijeno vino u kafani. Znaš i sam, nisam volela pivo nikada. Još uvek čuvam u mislima ogrebana leđa i ujeden obraz svakog od njih koji je pokušao da mi se približi onoliko koliko si mogao samo ti. Je l prekasno da kažem da sam poeziju mogla da pišem samo sa tobom u mislima? I da se izvinim za svaki put kad sam te prevarila a nikad zapravo nisam ni bila sa tobom?  Fatalnom su me nazvali samo oni za koje sam zaboravila da smo ikada bili zajedno. Da smo imali nešto. Jer sam nešto imala samo sa tobom. A od tebe sam htela da čujem, ne da sam fatalna nego da sam voljena. A sve i da jesam, ni u ludilu to ne bi izgovorio. Moram da prestanem da pišem o tebi. Nema to neke poente više znaš li? Posvetila sam ti nešto krupno a ni ne znaš još da ti je posvećeno. Kad budeš saznao, nemoj se vraćati.  Sve do tog trena, vrata su ti otvorena.  A od trenutka kada budem zatvorila svako poglavlje koje nosi tvoje ime - potonuće svaka podmornica u kojoj se krila moja ljubav prema tebi koja vredi u milionima dolara. Tada gubi svaku cenu. ultravioletna