#часописи

[gwenllianwales]

Легенда про потяг-привид

Мене давно не було з цікавинками. Отже, час виправлятися. Сьогодні розкажу вам про легенду, яку я використала в оріджиналі "Кавовий автомат" про Львів.

1861 року було запущено в дію залізничний маршрут Львів–Перемишль. Він був першим в Галичині і в Україні загалом. І ось через декілька років після цієї події на львівських коліях стали виникати загадкові і чудернацькі трафунки. Налякане колійове начальство хотіло усіляко приховати їх, але про ці дива вже почали патякати бульварні часописи.

На львівських коліях з’явився якийсь загадковий потяг, що не був вписаний у жодні державні реєстри і розклади руху. Він з нечуваною швидкістю несподівано виникав у найнеочікуваніших місцях і зі сатанинським гуркотом так само несподівано зникав у невідомому напрямку, однак, не спричиняючи жодного зіткнення і жодних аварій.

Цей потяг було неможливо ні наздогнати, ні затримати. Залізничники були у люті й розпачі, тому що пасажири, налякані чутками, все менше і менше користувалися потягами. Містичний потяг з'являвся то на дорозі з Франківська до Львова, то у напрямку до Варшави чи Відня. Аж от одного вечора з’явився і на львівському двірці. Люди чекали на поїзд із Відня, який прибував із західного напрямку точно секунда в секунду.

Але скажений потяг, замість того, аби вщент розтрощити свого товариша миттєвим зіткненням лоб в лоб, з блискавичним шалом пролітає, як імла, наскрізь через усі вагони потяга Відень–Львів і зникає у пітьмі.

Шалений потяг не дуже часто, але ще декілька місяців тероризував залізничників і пасажирів різних потягів, а потім зник так само безслідно, як і з’явився.

Джерело

Читати "Кавовий автомат": ао3 аркуш фум

[thesolyanka]

Жыве Беларусь!

Нагадаємо сябрам, що треба робити зі скаженими псами:

[rasen-rs]

Први забрањени српски сатирични часопис "Јужне пчеле" 1852.

Први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма “опасног по државу” био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад). Злогласни афоризам гласио је: „Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.” Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.

Часопис Јужне пчеле 1851-1852

Данило и Милорад Медаковић су у њиховој штампарији у Новом Саду штампали…

[svetlostcrnogsunca2]

Топ 10 разлога због којих ништа неће бити учињено по (((извесном питању)))

Кошер националистичке партије су само либерали који се боје Шеријата само зато што ће им одузети њихове дегенеративне навике, ЛГБТ и угодне политичарске фотеље. Никада не обраћају пажњу на саму срж проблема! Ово је писано из перспективе Европљанина. Постоји још разлога, ово су само неки од њих.

1. Lügenpresse - Лажљиви медији

Један од највећих проблема који стоје на путу Револуције су (((Медији))). Ово је више него очигледно. Будимо искрени, данас информације путују невероватном брзином. Тако да би је морали уништити у свим формама:

- Новине & Часописи

- Телевизија

- Интернет

Или да бар нађемо начин да их онеспособимо на довољно времена како би нешто постигли. Ако имате начин да онеспособите сателите, кабловску, штампане медије, широм света за кратко време, свака част!

Наредни проблем је уско повезан са првим.

2. Контролисана опозиција

Свакоме коме је дат приступ у (((Медијима))) је контролисан од стране извесне (((групе људи))). Ово ми је често изузетно смешно. Најбољи пример је Доналд Трамп. Сви су били као “Погледај!1! Сви су против Трампа!! Сваки Левичар и Јевреј га мрзи!1!1” и погледајте шта је било! Као што је Лењин рекао “најбољи начин да победимо опозицију је да је водимо сами”. Стварно мислите да би Јеврејство дало глас некоме кога виде као претњу? Не. Моментално их уклањају. Примери као што су Мајло Јанополос, америчка Alt Right и остатак кошер националистичке бригаде, укључујићи сваку партију која је имала неког успеха у протеклим годинама као што су:

- Доналд Трамп (САД)

- Марин Ле Пен (Француска)

- Најџел Фериџ (Велика Британија)

- Герт Вилдерс (Холандија)

Могао бих наставити но вероватно сте схватили поенту. Нико од националиста који раде унутар (((Система))) није /наш човек/!

3. Издајице

Специјално место у Паклу је сачувано за оне који знају да је Вечни Јеврејин проблем но и даље раде по његовом. У то спадају:

- Ричард Спенсер (Alt Right) итд

Укратко, свако ко тврди да је против Јеврејства а притом наставља да подржава особе попут Трампа, Путина и друге примере кошер национализма. То укључује и Дејвида Дјука (да и њега). Такође, и оне који критикују “чистоћу покрета” и заговарају “велики шатор” тј небитно је дал си Капиталиста, НС, Монархиста, Нацбол, итд… Све док си против левичара и осталог.

4. “Самсон опција”

Шта је “Самсон” опција? Хајде, рецимо, некако успемо у револуцијама широм Европе и света да створимо савршену државу без Интернационалног Јеврејства. Јеше и даље имају кеца у рукаву, а то је “Самсон опција”. Стотине нуклеарних бомби спремних да буду послате на сваку нацију за коју мисле да им је непријатељ. Ако мислите да је уништење Немачке од стране (((Савезника))) и (((Совјета))) било лоше, замисли само шта би се десило твојој држави. Али нпр рецимо да чак ни они нису луди да планету претворе у гомилу пепела, ту је операција “Талпиот” ( https://archive.is/fruaG ). Како ти звучи контролисање снабдевања Сиднеја водом, или контрола светске електронске инфраструктуре? То је још једна ствар која спречава политичаре да их просто истребе (сем уцена о аферама политичара).

5. ЕУ/НАТО/УН

Вратимо се сад идеји да смо неким чудом успели да ослободимо пар држава од међународног Јеврејства. Шта би се десило онда је удруживање свих чланова Европске Уније, НАТО-а, Уједињених Нација како би се “уништио фашизам”. Исто као са Немачком (читај: сравнили би те са земљом).

6. Русија и Кина

Да би се нека бела држава ослободила, потребно је да се пролије доста крви. У таквом слабом стању постају лака мета за Руске и Кинеске армије. Н�� заборавите да је Русија такође под Јешама ( https://youtu.be/-B9W_iWuxb8 ) упркос причама о реалполитици и “спаситељима Православља”. Исто тако је и Кина. Ритенберг је био један од ретких странаца који нису избачени из Кине по доласку Комуниста на власт, и који се још и пробијао до Маовог унутрашњег круга као саветник, револуционар или шта већ. Такође је ту био и Јакоб Розенфелд из Аустрије, Израел Епштајн из Пољске (главни за међународне односе Кине), Дејвид Крук из Лондона (декан Пекиншког универзитета за стране језике).

7. Европа нема оружје!

У држави којом владају издајице, није за чуђење да само они и имају нормална средства за одбрану. Можда се сећате да откад су нас Савезници и Совјети ослободило од злих Нациста, Европа је разоружана и посед ватреног оружја је регулисан. Наравно, ти можеш имати пушку за лов али и то се итекако регулише.

8. Не боримо се само против Јевреја, црнчуга и Арапа

Познате су вам беле издајице у Влади, војсци, Академији, итд… Али шта са посечним грађанином који је левичар, анархиста, либертаријанац? Просто речено, колико вас који ЛАРПујете о крсташким походима, верском рату, расном рату, истребљењу Јевреја итд би имало храбрости и кренуло са истребљењем великог дела сопственог народа? И ево га најтежи део. Велики део њих су млади у тинејџерском добу који су пробали содомију. Рецимо нпр, да си их дао на терапију, морао би им дати додатну терапију јер си им убио родитеље. Ајд сам процени, коме би они били лојални?

9. Мала стопа плодности код белаца

То и чињеница да су црнчуге и Арапи већина у белим земљама и да се размножавају ко напаст. Значи још 2-3 генерације и ти си Kaput.

10. Ово је циклус без престанка већ хиљадама година

Јевреји су из држава избачени преко 360 пута кроз историју. Ту су бројне цивилизације које нису могле ништа против Носатог створа. Стално се понављало једно исто, а то је:

- Јевреји ураде нешто

- Нестане 6 милиона Носатих

- Преобрати се или марш напоље

- Неки се преобрате и наставе по старом

Испери и понови. Колико год било болно, тако је. Пре ће планета бити у пепелу него да се Шекелберг одрекне свог новца.

��та се може урадити?

Ако си дошао довде, а да ниси пукао, честитам. Да не буде да нисам понудио решење, ево шта ти можеш урадити:

- Иди у теретану, ради на свом телу

- Бави се неким занатом (столарија…) или направи фарму

- Вежбај борилачке вештине

- Читај (Историја, Философија…)

- Брини се о вољенима и пријатељима

- Живи живот без дегенерације (опијање, курвање, дрогирање…ал озбиљно, а не да причаш једно а радиш друго као велики број примера који се данас бусају у груди да су НС/Фашисти)

- Формирај Гнездо/Ћелију или Männerbund

- Чекај крах

Када се Цивилизација неизбежно сруши (био то велики економски крах, грађански рат, видећемо још) ви ћете бити ти који ћете изградити све из почетка.

[dreamoflostperson-blog]

Іван Франко у польській пресі

Вже цього травня буде 106 років як пройшло із дня смерті важливої для України людини - Івана Франка. На пам’ять про письменника, поета, публіциста, редактора, критика або просто великої людини, ми в команді з Бутенко Ксенією підготували пост про цікаві факти його діяльності.

Отож, ким був наш каменяр поза межами України?

Міжнародно відомим першим українським журналістом…

Знання Івана Франка неосяжні для більшості з нас: він був освіченим, поліглотом, книжковим хробаком та ученим у своїй справі. Саме він вивів журналістику на європейський рівень проблемної актуальності, передової політичної гостроти, інтелектуально- аналітичної вправності. Франко знав 14 мов, а писав польською, німецькою, викладв у чеські та російські часописи.

Талантом своєї епохи…

Він увібрав у себе потуги раціоналізму, яким дихала друга половина ХІХ ст., моральність демократизму і правдолюбність визначальних художніх стилів доби (реалізму, натуралізму). Його динамічна і багатогранна творча натура не задовольнялася якимось одним нуртом діяльності. Тому він міг себе реалізувати тільки в тому різноманітті, яке він і явив: як художник слова, публіцист, політик, науковець, критик, мислитель

Філологічним шоком як журналіст…

Пишучи на польській, Франко бездоганно передавав свої роздуми та збагачував публіцистику. Жанрове і стильове багатство його публіцистичних статей вимагає спеціального філологічного вивчення. Воно дозволяє говорити про І.Франка як про справжнього майстра слова, винахідливого журналіста, витонченого публіциста-інтелектуала, вправного стиліста. За допомогою письменницького таланту І.Франко виходив на вищі і якісніші рівні інтерпретації̈ значних суспільних і гуманітарних проблем.

Вісником правди...

Сам письменник логічно оцінював свою публіцистичну діяльність у польському таборі. Він, за переказом журналіста з часопису “Хлібороб”, заявляв перед народом: “Мені особисто робили закид ще, і то навіть русини (в “Ділі”), що мої руські кості поросли польським м’ясом. А то тому, що я мусив пристати до редакції польської газети “Kurier Lwowski”. Але я по совісті скажу, що я й там служив і служу тій самій хлопській справі і можу сказати, що не одно я через ту газету вже перевів. Навіть наші селяни можуть посвідчити, що за мене в “Kurier Lwowski” виведені були на світ такі кривди, котрих не хотіли містити руські газети у Львові”.

Новатором та свободолюбителем…

Включившись у польську літературну критику, І.Франко справив значний вплив, принаймні в масштабах Галичини, на розвиток естетичної теорії позитивізму (Позитивізм - ідеалістичний напрям, представники якого все справжнє знання вважають результатом конкретних наук). Він намагався підтримати ті тенденції в літературі, які наповнювали польську культуру глибоким демократизмом, народолюбністю, поетикою факту й аналітизму. Його польськомовні статті “Польський селянин у світлі польської літератури”, “Влада землі в смучасному романі”, “Етнологія та історія літератури” стали класичними для розвитку українського літературознавства.

Другом різних видань…

І. Франко співпрацює та веде інтенсивне листування з польськомовними виданнями «Przegląd Społeczny», «Przejaciel ludu» i «Kurier Lwowski», співвидавцем яких був відомий польський діяч Б. Вислоух. Окреме місце займає Франкова співпраця із львівським польським «Історичним товариством», яка тривала упродовж 1887-1897 рр. У головному органі товариства – „Кwartalniku historycznym» – він опублікував 15 ґрунтовних рецензій і наукових студій, в яких переважно порушував питання складної взаємодії в минулому і сучасному польської й української культур. Як відомо, актуальним для обох літератур часів позитивізму було єврейське питання, якому І.Франко приділяє значну увагу в своєму листуванні з представниками тогочасної польської еліти.

Громадським польським діячем…

Майже протягом усього творчого життя І.Франкові доводилося так чи інакше трактувати польське питання, відгукуватися на різноманітні проблеми польсько-українського співжиття, інтерпретувати польську культуру. З усього цього І.Франко робив такі висновки: щоб припинити міжнаціональні чвари в співжитті із литвинами, білорусами й українцями, поляки повинні відмовитися від ідеології зневаги до цих народів, від спроб цілковито асимілювати їх, як про це скрито і відкрито заявляли більшість із тогочасних польських політиків, повинні усвідомити конструктивну роль ідеї створення польської держави у її етнографічних рамках, з налагодженням рівноправних і союзницьких стосунків з названими народами для якісного геополітичного протистояння імперським інтересам Росії. Він сформулював навіть нове геостратегічне гасло: «Польща для поляків, але Русь для русинів». Свої політичні думки Франко неодноразово публікував у часописах.

Бджілкою-трудівницею…

За час свого життя Франко встиг писати в щонайменше 4 польських виданнях. Загальна кількість, в яких брав участь видавець, налічує більше 25 різножанрових часописів.

Патріотом…

І. Франкові першому серед українських критиків і науковців вдалося так широко представити українську літературу польському читачеві. Він включився зі своїми теоретичними напрацюваннями в потужний і ефективний позитивістський напрям польської літератури та критики, надавши заразом українській літературі актуального демократичного висвітлення. Письменник використав польські видання й для розвитку позитивної української критики, звернутої до українських культурних і літературних проблем. Це дало йому змогу бути критичнішим і в оцінках української літератури, яка на його переконання набирала вищого ідейного та естетичного темпоритму й мала всі підстави збагатити в майбутньому європейську літературну скарбницю.

Символом скрізь роки…

Виданий до 160-річчя від дня народження письменника, перший том видання польськомовної спадщини Івана Франка «Іван Франко. Ескізи про літературу» («Iwan Franko. Szkice о literaturze»). Серед його польськомовної спадщини бібліографи нарахували над 1100 статей на різноманітні теми - від політичної хронічки Галичини до наукових розвідок та політичної публіцистики. Але  продовж радянського періоду польськомовні статті Франка не друкували. І лише зараз, через 160 років від дня народження та через 100 років після смерті Івана Франка, частина його польськомовних ст��тей вийшли в одній збірці під назвою «Іван Франко. Ескізи про літературу».

Отож, ким був Іван Франко? Він був символом свободи слова, ерудиції та публіцистики. Велична людина, що змінила публіцистичний світ, але не тільки український, а й польський.

[palankaonline]

Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа http://ift.tt/2lZLzjC, Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа Посебно мjесто међу научним, културним и националним личностима у Србији у 19. вијеку, заузима Нићифор Дучић. Нићифор Дучић је био српски историчар, добровољачки командант, калуђер, архимандрит Српске православне цркве и велики добротвор Српске краљевске академије, те предсједник Српског ученог друштва. Учествовао је у рату против Турака од 1876. до 1878. године. Био је и посланик у Народној скупштини у периоду 1877-1880, те управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје оснива Српску читаоницу. Нићифор Дучић (у средини) са војводама (с лијева на десно): сердар Шкрњо (Филип) Кусовац, војвода Ђуро Матановић, војвода Мињан Вуковић, војвода Крцо Петровић, војвода Марко Мартиновић, војвода Илија Пламенац. Нићифор Дучић је рођен 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња. Прво образовање је стекао у манастиру Дужи, код свог стрица архимандрита Јестатија Дучића. Закалуђерио се са седамнаест година 1849. Сарајевски митрополит Георгије Николајевић га препоручује у Београд гдје похађа Семинарију и предавања Ђуре Даничића из словенске филологије у Великој школи. Након Београда се враћа у манастир Дужи гдје 1857. са Серафимом Перовићем отвара манастирску школу, а 1858. духовну школу за свештенике у манастиру Житомислић, гдје је био управитељ. Године 1861. у договору са Луком Вукаловићем командује једним од српских устаничких одреда у Источној Херцеговини. Архимандрит Нићифор Дучић као командант српских добровољаца 1876-1878. Годину дана касније када је Књажевина Црна Гора објавила рат Турској, учествује у борбама против Турака заједно са војводом Петром С. Вукотићем по Старој Херцеговини. Овај српски устанак је угушен на Петровдан 1862. године, а Нићифор Дучић се уз дозволу књаза Николе Петровића премјешта ��а Цетиње гдје је проглашен за архимандрита 1863. године. У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу 1864. године. Са кнезом Михајлом Обреновићем се 1866. састаје у Београду, након чега два кнеза потписују уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. Након атентата на кнеза Михајла 1868, Нићифор Дучић на позив Илије Гарашанина долази у Београд. За разлику од других монаха, архимандрит Нићифор Дучић није желио да борави у манастиру него себи гради кућу на углу улица Француске и Браће Југовића. Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско. – Архимандрит Нићифор Дучић, 20. октобар 1892. Београд У Београду је почео да пише историјска дјела гдје је описивао сопствена искуства и догађаје из прве руке. Штампао је збирке народних приповједака, загонетки, поскочица и умотворина из Источне Херцеговине. Степеник / из Кормчиіе са славено-рускога іезика превео и из србуљах саставио Нићифор Дучић Архимандрит. – На Цетињу : у Кнежевскоі Печатњи, 1866. У раздобљу између 1868. и 1876. је био председник Одбора за школе у српским областима изван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј, те председник Комисије за зидање цркава у византијском стилу у Србији. Године 1876. одлази у Српско-турски рат, а кнез Милан Обреновић га поставља за команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије. У свом штабу је имао једног војводу, два официра ађутанта, једног официра инструктора и око 3.000 војника. Од 25. јуна до 7. јула 1876. учествује у борбама око Нове Вароши, а 12. јула заузимају турску кулу и шанац на Васиљевићима. На дан 24. јуна 1876. Турци убијају коња под њим, а Дучић у борбама отима турског коња у чијим бисагама проналази одсјечену српску главу. У борбама са Турцима је био рањен, па се повукао у Ивањицу на лијечење. Кнез Милан Обреновић га је унаприједио у чин пуковника за учешће у рату 1876, али је Нићифор Дучић одбио чин. Годину дана касније у српско-турском рату 1877-1878. је био командант добровољаца и устаника Јаворске армије, а у операцији ослобађања Старог Влаха на правцу Увац – Нова Варош је командовао са три добровољачка батаљона. У овој акцији су ослобођена четири округа: нишки, пиротски, врањски и топлички. Био је посланик Народне скупштине у сазиву 1877-1880. године. Почетком 1886. губи државну службу јер је у Скупштини, послије Сливничке битке, гласао за предлог опозиције, али се убрзо поново враћа у службу, а потом одлази у пензију ради лошег здравља. Био је управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје борави годину дана и слуша предавања о историји, географији, филозофији и књижевности. У Паризу оснива Српску читаоницу а 28. јула постаје члан Société d’histoire diplomatique. Након Париза обилази јужну Француску, Шпанију и посјећује Лондон. По повратку у Београд је био професор историје Српске православне цркве тадашњем краљу Александру Обреновићу. Кратко је управљао Жичком епархијом када је у манастиру Жича миропомазан краљ Србије Александар Обреновић. Годинама је био потпредседник Великог духовног суда. Архијерејски сабор му је 1886. године дозволио да носи епископску митру при богослужењу. За редовног члана Српске краљевске академије је изабран 15. новембра 1891. године. Оснивач је двије задужбине при Српској краљевској академији, данашњој Српској академији наука и уметности, а то су Фонд архимандрита Нићифора Дучића и Фонд за одржавање гробнице архимандрита Нићифора Дучића. “Нијесам никоме ништа дужан; а ко мени дугује, опраштам.“ Овим речима Нићифор Дучић, калуђер, војсковођа, архимандрит, академик, добротвор српске просвете започиње свој тестамент који је написао у Београду 1899. године. Био је у више наврата председник Српског ученог друштва и иницијатор спајања Српског ученог друштва са Српском краљевском академијом 15. новембра 1892. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду уз војне, црквене и почасти Српске краљевске академије. Своју имовину је тестаментом завјештао: новац 21.418,50 динара у злату Српској краљевској академији, књиге Богословији у Београду, ордење и приватне предмете Српском Народном Музеју у Београду, иконе цркви Св. Саве на Савинцу, затим 500 динара у злату манастиру Дужи, те по 100 динара у злату српском пјевачком друштву Гусле у Мостару, пјевачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском пјевачком друштву Слога у Сарајеву, манастиру Житомислић, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици итд. “Нова искра“ из 1899. о Нићифору Дучићу Никшићке новине „Оногошт“, број 25, од 1899. г. имају похвални чланак о Дучићу, поводом његове педесетогодишњице од монашења. И часописи Нова искра и Босанска вила су писали о њему.

Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа Посебно мjесто међу научним, културним и националним личностима у Србији у 19. вијеку, заузима Нићифор Дучић. Нићифор Дучић је био српски историчар, добровољачки командант, калуђер, архимандрит Српске православне цркве и велики добротвор Српске краљевске академије, те предсједник Српског [...]

, http://ift.tt/1rMQyM6

[vagonta]

Добра новина

"Склянка Часу*Zeitglas" березень 2020, № 93 У березневому номері 93 міжнародний літературно-мистецький журнал «Склянка Часу*Zeitglas» публікує оповідання Богдана МАНЮКА «ДЕРЕВО НАВПРОТИ», Леоніда ЯКУБОВА «ЧЕТЫРЕ СЕКУН��Ы», Ігря ТОПОРОВСЬКОГО «НА БЕРЕЗІ МОРЯ», Марини МАРКС «СУТО ЖІНОЧА ІСТОРІЯ», новели Таміли Іванченко, Юлії Івушкіної, Антоніни ОСТРОЛУЦЬКОЇ та інших. Розділ Альтернативна проза представлений нарисом Романа ШИЛУЦЬКОГО «МОЙ СЧАСТЛИВЫЙ ГОД» (продовження), оповіданнями: Тетяни ПЛИХНЕВИ... Читати далі »

[vaseljenska]

Психопатско друштво затире мужевност

Психопатско друштво затире мужевност http://www.vaseljenska.com/vesti/psihopatsko-drustvo-zatire-muzevnost/

[openforest]

  Періодичні видання про полювання на Галичині кінця ХІХ – початку ХХ ст. Якщо мисливським господарством займаються переважно громадські організації, то вони обов’язково повинні опікуватись й періодикою для мисливців. Через друковану продукцію товариство має виконувати свої статутні обов’язки, головним серед яких – спілкування з суспільством та з органами державної влади задля відстоювання інтересів мисливців, закликати […]

Source

[thesolyanka]

Голодування Олега Сенцова - від 88 дня до кінця 

[thesolyanka]

#FreeSentsov

Alfonso Cuaron -  Oscar 2019 for Best Director

[thesolyanka]

89 days of hunger strike

[thesolyanka]

141 days of hunger strike

[thesolyanka]

114 days of hunger strike

[thesolyanka]

143 days of hunger strike

[thesolyanka]

109 days of hunger strike