#св��ток

[telecom-116]

Самые популярные каналы на цифровом телевидении

Цифровое телевидение открыло перед зрителями новые горизонты и возможности для просмотра контента. С множеством доступных каналов и пакетов, выбор популярных телеканалов может быть непростой задачей. Если вы собираетесь подключить интернет и телевидение в этой статье мы рассмотрим самые популярные каналы на цифровом телевидении, которые завоевали признание зрителей благодаря качественному контенту и широкому спектру программ.

Первый канал

Первый канал — один из ведущих и старейших телеканалов России. Он охватывает широкий спектр программ, включая новости, ток-шоу, развлекательные программы, сериалы и художественные фильмы. Популярность Первого канала объясняется его долгой историей, высоким качеством контента и значимым влиянием на общественное мнение. Канал активно транслирует важные события страны и мира, что делает его ключевым источником новостей для многих зрителей.

Россия 1

Канал Россия 1 также занимает важное место в цифровом телевидении. Он предоставляет разнообразные программы, включая новости, развлекательные шоу, реалити-шоу и сериалы. Россия 1 известен своими оригинальными проектами и высококачественными программами. Многим зрителям нравится, что этот канал предлагает как развлекательный, так и образовательный контент, что делает его востребованным среди разных возрастных групп.

НТВ

НТВ — канал, который сочетает в себе новостные и развлекательные программы. Он известен своими острыми репортажами, актуальными ток-шоу и захватывающими детективными сериалами. НТВ также активно занимается производством собственных проектов, что позволяет ему оставаться в центре внимания зрителей. Этот канал ориентирован на более взрослую аудиторию, интересующуюся новостями и социальными вопросами.

ТНТ

ТНТ — это канал, который завоевал популярность благодаря своему развлекательному контенту. Он предлагает зрителям разнообразные шоу, ситкомы, комедийные программы и реалити-шоу. ТНТ активно сотрудничает с популярными телеведущими и продюсерами, что позволяет ему создавать уникальные и оригинальные проекты. Этот канал пользуется популярностью среди молодежной аудитории, которая ищет легкий и увлекательный контент.

СТС

СТС — это развлекательный канал, который специализируется на комедийных сериалах и шоу. Он привлекает зрителей своим юмористическим контентом и лёгкой атмосферой. СТС также транслирует популярные фильмы и программы, что делает его востребованным среди зрителей, которые ищут развлечение и позитивные эмоции. Этот канал хорошо подходит для семейного просмотра и вечернего отдыха.

Канал Disney

Канал Disney на российском рынке телевизионного вещания имеет огромную популярность благодаря своим мультфильмам и детским программам. Он предлагает широкий спектр анимационного контента, включая любимые мультфильмы, приключенческие шоу и образовательные программы. Этот канал ориентирован на семейное просмотрение, что делает его любимым выбором для родителей с детьми.

Discovery Channel

Discovery Channel — это канал для тех, кто интересуется документальными программами и научными открытиями. Он предлагает увлекательные передачи о природе, науке, истории и технологиях. Discovery Channel привлекает зрителей качественными документальными фильмами и исследованиями, которые помогают лучше понять окружающий мир и его явления.

Eurosport

Eurosport — это спортивный канал, который охватывает широкий спектр спортивных событий, включая олимпийские игры, чемпионаты мира и Европы, а также различные профессиональные соревнования. Этот канал популярен среди спортивных фанатов благодаря своей качественной трансляции и актуальному спортивному контенту. Eurosport позволяет зрителям следить за мировыми спортивными событиями в режиме реального времени.

Fox

Fox — это международный канал, который предлагает зрителям популярные сериалы, фильмы и развлекательные программы. Fox известен своими высококачественными оригинальными проектами, включая драматические сериалы, комедии и триллеры. Этот канал привлекает зрителей своим разнообразием контента и интересными сюжетными линиями, что делает его привлекательным для широкой аудитории.

HGTV

HGTV — это канал, посвященный домашнему дизайну, ремонту и строительству. Он предлагает зрителям программы о создании интерьеров, ремонте домов и ремонте квартир. HGTV привлекает зрителей, которые интересуются улучшением своего жилого пространства и поиском вдохновения для домашних проектов. Этот канал полезен как для профессионалов в области дизайна, так и для любителей DIY (сделай сам).

Заключение

Цифровое телевидение предоставляет зрителям широкий выбор телеканалов, каждый из которых предлагает уникальный контент. Популярность каналов, таких как Первый канал, Россия 1, НТВ, ТНТ, СТС, Disney, Discovery Channel, Eurosport, Fox и HGTV, обусловлена качественным контентом, разнообразием программ и способностью удовлетворить потребности разных групп зрителей. Независимо от ваших интересов, цифровое телевидение предлагает каналы, которые могут стать отличным источником информации, развлечений и вдохновения для каждого зрителя.

Источник https://telecom-116.ru

[igorr88511]

#Ретро #Винтаж #Очаровательная #Королевская #империя #Стиль #Большой #св...

#ТОВАРЫ #Лампы #и #Освещение  #GOODS #Lamps #and #Lighting #Ретро #Винтаж #Очаровательная #Королевская #империя #Стиль #Большой #светодиодный #кристалл #Современная #люстра #Lustres #Lights #E14 #для #Гостиничной #церкви #Гостиная.#ИНТЕРНЕТ #МАГАЗИН #ONLINE #STORE  https://vk.link/lampsandlighting    .ЦЕНА   5 766,70 - 28 547,21 руб.8 871,90 - 43 918,79 руб.Цвет абажура:Античная бронза,Black,green,Красный,GRAY,Желтый,Серебристый,Шампань.Доставка из:CHINA,Соединенные Штаты,Великобритания,GERMANY,Испания,Австралия,Экспресс-доставка,Израиль.Бесплатная доставка.#Ссылка #на #покупку #товара #и #на #пожизненный #кэшбек  http://alii.pub/60fdxb    .#ССЫЛКА #НА #ВИДЕО #КАНАЛ   https://www.youtube.com/channel/UCmdukOLbc8mUrZZ_V0i2grg   .#ССЫЛКА #НА #ВИДЕО #ТОВАР  https://youtu.be/FMZRPeQkSQc ХАРАКТЕРИСТИКИ Название бренда: Newrays,Происхождение: Китай,Сертификация: Обязательный сертификат КНР,Сертификация: Европейский сертификат соответствия,Сертификация: ROHS,Входят ли лампочки в комплект: Нет,Тип основания: E14,Можно ли затемнять: Нет,Тип переключения: Нет,Напряжение: 90-260 В,Отделка: Железо,Номер модели: YY-P11126,Тип рассеивателя: С украшением в виде кристаллов,Источник питания: Переменный ток,Характеристики: Environment-friendly,Тип установки: Утапливаемая установка,Тип товара: Канделябры,Материал корпуса: Железо,Гарантия: 5 years,Стиль: Традиционный,Источник света: Лампы накаливания,Направление рассеивания: Вверх и вниз,color: vintage,Style: Bowl,Retro,Vintage,Rustic/Lodge,Traditional/Classic,European,Features: Environment-friendly,Suggested Room Fit: Garage, Hallway, Kitchen, Dining Room, Bedroom, Living Room,hotel,Wattage: 50W-60W,Number of light sources: 6,Минимальная единица измерения: 100000015,Продано В: sell_by_piece,Каждая упаковка: 1,Вес логистики: 13.000,Размер логистики - длина (см): 47,Размер логистики - высота (см): 80,Размер логистики - ширина (см): 47 #GOODS #Lamps #and #Lighting #GOODS #Lamps #and #Lighting #Retro #Vintage #Charming #Royal #Empire #Style #Large #LED #Crystal #Modern #Chandelier #Lustres #Lights #E14 #for #Hotel #Church #Living #room. #INTERNET #SHOP #ONLINE #STORE   https://vk.link/lampsandlighting .PRICE € 5,766.70 - 28,547.21 € 8,871.90 - 43,918.79 Lampshade Color: Antique Bronze, Black, green, Red, GRAY, Yellow, Silver, Champagne Shipping from : CHINA, United States, United Kingdom, GERMANY, Spain, Australia, Express Delivery, Israel Free Shipping. #Link #to #purchase #item #and #to #lifetime #cashback   http://alii.pub/60fdxb   . #LINK #TO #VIDEO #CHANNEL   https://www.youtube.com/channel/UCmdukOLbc8mUrZZ_V0i2grg   . #LINK #TO #VIDEO #PRODUCT   https://youtu.be/FMZRPeQkSQc SPECIFICATIONS Brand Name: Newrays, Origin: China, Certification: CCC, Certification: CE, Certification: ROHS, Is Bulbs Included: No, Base Type: E14, Dimmable: No, Switch Type: No, Voltage : 90-260V, Finish: Iron, Model Number: YY-P11126, Diffuser Type: Crystal Decorated, Power Supply: AC, Features: Environment-friendly, Installation Type: Flush Mount, Item Type: Candelabra, Material housings: Iron, Warranty: 5 years, Style: Traditional, Light source: Incandescent, Diffusion direction: Up and down, color: vintage, Style: Bowl, Retro, Vintage, Rustic / Lodge, Traditional / Classic, European, Features: Environment-friendly, Suggested Room Fit: Garage, Hallway, Kitchen, Dining Room, Bedroom, Living Room, hotel, Wattage: 50W-60W, Number of light sources: 6, Min Unit: 100000015, Sold To: sell_by_piece, Each Pack : 1, Logistics weight: 13.000, Logistics size - Length (cm): 47, Logistics Size - Height (cm): 80, Logistics Size - Width (cm): 47

[my-forged-fantasy]

Един грях по - малко

Не знаех че ще свърша тук… Сериозно, ако бяхте ме попитали какво ще правя на рождения си ден - и то на 25-ия - със сигурност нямаше да ви отговоря: “Ще седя и ще се самосъжалявам цяла вечер, навярно в някоя църква. Да, добре чухте. Да, в църква. В тъмнината почти не се различават граници- свещи блещукат и сливат стълби с подове, стени с куполи и ръце с ръце. До мен се чува поредната въздишка, последвана от ново напрегнато блъскане на юмруци и рамене във вратата. Някак си успявам да се усмихна - поне не страдам сама. Така става като решиш да поправяш несправедливости на своя глава, в крайна сметка. А само час по - рано…

Шумът на влаковете отмря докато хиляди хора се блъскаха и тичаха напред - назад по перона на метростанцията. Всеки бързаше нанякъде, включително и аз. Спрях се за минута на ескалатора и зачаках задъхано техниката да ме улесни. Три години работа като журналист и тичане насам - натам, и все още не можех да се оправя с транспорта! Още дванайсет минути и щях да закъснея за собствения си рожден ден! Пригладих отново късата черна рокля, след което забързах нагоре по стълбите и навън от Софийското метро. Студът ме удари право в лицето, но не ми пречеше особено - след малко щях да съм на топло. След малко щях да съм седнала спокойно с приятелите и колегите си и щях да мога да- какво за Бога… “Ей, спри! Върни ми я,” без да се усетя дори извиках и се втурнах да догоня мъжа преди да е изчезнал в тълпата. Бележка към себе си- носи по - големи чанти. Или поне ги дръж по - здраво. Едва не си счупих ток докато се промушвах покрай бързащите хора и изломотвах по някое извинение - а чантата ми се отдалечаваше с бясна скорост в посока хотел Балкан. А, не - така не се бяхме разбирали!

Той - трябваше да е ‘той’, защото бягаше с огромни крачки, а окъсаното палто се вееше зад широкия му гръб - рязко зави и преди да се усетя го мернах да влиза в храма заедно с група туристи. За миг се спрях, объркана - какво си мислеше той? Защо точно в църква… Почти веднага обаче също се втурнах напред. Разбираше си от работата човекът - по-сигурно скривалище нямаше да намери, дори да го беше планирал.

Пристъпих неловко сред тълпата, чакаща за вечерната служба в Св Неделя и погледнах притеснено часовника си. Имах точно три минути да локализирам крадеца, да си взема някак чантата и да хвана такси до ресторанта, за да не закъснея съвсем. Още по-неловко стана щом прекрачих прага и се заоглеждах за тъмното палто- човекът сякаш се беше изпарил, а всички останали сякаш бяха решили да се движат в синхрон срещу мен. Преди да се усетя бях избутана към една пейка от задния ред, където почти насила седнах и зачаках удобен момент. Съдейки по мудността на свещеника, щях да чакам докато умра. Докато покрай слуха ми се лееха проповеди за любов и покаяние, очите ми отчаяно търсеха в тълпата. Кого…и аз не знаех. Знаех само, че съм уморена, краката ме боляха от тичането и проклетите токове и че хич не ме беше грижа дали “обичам ближния си”, дали “съм се покаяла” и колко точно се радвам, че току - що е минала Коледа. “Просто си искам чантата,” Потиснах упорита прозявка. “Толкова ли е трудно да…стана от пейката…и да…”

Събуди ме студът - или може би шокът от тъмнината, или твърдата пейка, която въобще не приличаше на спалнята вкъщи. Паникьосах се, естествено - вие какво бихте направили, ако се събудите в средата на тъмна базилика, няма никакъв шум около вас и нямате чанта с лични документи, която да стискате уплашено. Кофти, нали? По инерция станах, уверено натискайки вратата…нищо? Опитах пак, и още веднъж, за по-сигурно. Не - дървото отказваше да помръдне дори на сантиметър. Страхотно! Вечерта ставаше все по - хубава и по - хубава.

* * *

Та, на въпроса какво ще правя на рождения си ден точно в 7, точно сега можеше и да ви отговоря, че сигурно ще се разплача.

Отне ми няколко минути да осъзная точно в колко глупаво положение се намирам: закъснявах за ресторанта с не знам вече колко минути. Църквата току - що бе затворила. И на всичко отгоре се намирах във влажно, празно и студено място. Без ток и без тоалетна. “И цялата тази глупост само заради някакъв си просяк! И с какво съм го заслужила? Като че ли ми се ис��аше да стане нещо такова, за да си опропастя вече-” спрях моментално триадата при звука от стъпки зад себе си. В мрака се различаваше само нечия сянка и силуета на зацапано палто. “Виж к'во, госпожа. Може и да не ти се е искало, ама и на мене не ми изнася да съм тука посред нощ,” гласът бе някак си висок и дрезгав едновременно. “И не знам за къде си се разбързала толкова, ма и аз съм на работа. Така че айде по-кротко, а?” Примигнах няколко пъти, изненадана не само от резките думи, но и от външния му вид. Вместо брадясалия мъж на средна възраст, който си бях представяла, светлината на свещите осветяваше голо слабовато лице и чифт остри сиви очи. Хлапакът, който ме гледаше едновременно дръзко и раздразнено, беше на не повече от 15-16. И най-нагло подмяташе чантата ми в ръце! “Няма да ти я дам, колкото и да ме зяпаш. Мръдни малко,” момчето ме избута преди да успея да възразя и с все сила удари рамо о вратата. После пак. И пак. Усмихнах се с ирония. “Вече пробвах всичко - с викане не стана; както и с бутане, и с дърпане…предлагам ти да се откажеш,” учтиво го просветлих. “Ще се откажа друг път,” отлепи кичур сплъстена черна коса от челото си и се нацупи. “Мамка му, що ли ти трябваше да оставаш на проклетата пейка?” Вдигнах рамене - да прави каквото иска. Но хлапето явно се беше отнесло да мисли на глас. “Трябва да се махна, днеска е мой ред…а ако закъснееш, лошо ти се пише…или ако те изпеят,” сивите очи се стрелнаха към мен - притеснено, може би малко уплашено. “Добре, слушай к'во, госпожа. Нямам време за губене тука, сигурно и ти. Не мога ей така да драсна - току виж си се раздрънкала на ченгетата или друг някой… Май ще трябва да дойдеш по мене.” ’ Моля? Да дойда по него? И къде, ще литне нанякъде ли?’ “Никъде няма да ходя. Нито пък ти, преди да ми върнеш чантата, ясно,” не издържам и се сопвам. “И за твое сведение съм госпожица.” Последва сух, надменен смях. “Хубаво, госпойце. Да ти го кажа така: или идваш с мене и ти давам чантата, или си оставаш да киснеш тука и да умреш от студ. Щото и двамата това ще направим ако не млъкнеш и не се размърдаш.” Заизчислявах трескаво в кой точно кръг на ада ще отида за побой над малолетен в църква. Чантата ми се полюшваше в ръцете на момчето. Телефонът ми, портфейлът, ключовете… “Е, какво? Реши ли се,” поразмислих още миг, забелязвайки ножа в другата ръка. “Казвай, докато съм кротък.” “Добре…хубаво. Къде отиваме?” “Ще видиш. Черквите нямат само един чифт врати. Поне тая има повече.”

Преди да включа какво точно има предвид той, видях как мръсните пръсти ловко опипват плочите под олтара, миг след което там изникна…шахта, малко по-широка от иконостаса. Момчето ми направи припрян знак с ръка и изчезна надолу в тъмнината на шахтата. Всъщност, поправка, не шахта - тунел. “Айде, живо,” чух гласа му, вече в тунела и припряно заслизах след него. Това беше по - зле и от църквата: не знаех на какво мирише, но още пет минути и нямаше да го понеса. На хлапето, обаче, очевидно не му пречеше - докато аз опипвах стените (добре, че е тъмно, да не гледам какво точно има и по тях), той вече бе метри напред и се оглеждаше в мрака като котка. След малко лъч бяла светлина се появи пред него. “Ето,” хвърли ми фенерчето. “Ще вземеш да се пребиеш някъде и ще стане още по-гадно. Тръгвай сега по мене.” Тръгнах без да питам. Страхът ни кара да вършим странни неща понякога…

“Стой,” изкомандва ми той след цяла вечност завои и тъмнина. Спрях се и се огледах объркано. “Къде…какво за Бога е това място?” Около нас беше станало странно топло, сякаш и тунелът се беше осветлил някак си. На няколко метра от нас нещо помръдна и едва не извиках - двата тъмни силуета на завоя се приближаваха право към нас! “Спокойно де, не викай,” хлапето ми се сопна и стисна ръката ми, задържайки ме на място. “Стой до мене и ме остави аз да се оправям. От тука насам е наша територия.” Наша? Как така наша? Гласовете ме прекъснаха преди да осмисля всичко съвсем. “Накъде? Кои сте,” басът прозвуча заплашително в мрака докато мъжът пред нас - също толкова окъсан и далеч не по - чист от моя водач - ни огледа от глава до пети. “Аз съм бе, аз съм, старшина. Закъснях малко, това е.” “Закъснял бил, а? Още малко и щях да те спукам от бой, ако не беше викнал,” Мъжът намръщено скръсти ръце, докато другарят му протегна ръка напред, като че искаше нещо. “Стефане, Стефане. Е заради такива диванета като тебе сме все гладни. Айде, платата и живо.” Устата ми увисна докато видях как хлапето най-безцеремонно бърка в собствения ми портфейл и пъха монета - може би лев - в протегнатата длан на просяка. Но мъжът не помръдна от мястото си. “Чакай. Тая коя е?” “Познавам я. От днеска е с мене,” спокойно се чу отговорът на Стефан. “Айде, старши. Бързаме.” “За никъде не бързате, момченце. Знаеш правилата, без външни хора. Откъдето си я довлякъл, там си я върни и тогава. Тука не обичаме пришълците.” Но вместо да кимне или да продължи, момчето уверено ме дръпна към себе си. “Казах ти бе, човек. Познавам я - на мойта глава ще е, ако шефа вземе, че се вкисне. А на вас ви влизат в работата само ония, дето идват без да си платят. И дето не знаят какви ги вършат тука,” без дори да трепне Стефан избута двамата здравеняци встрани и ме повлече след себе си. “Ще ни вкараш в беля всичките, така да знаеш! Така хубаво ще те наредят, че да го запомниш, ” раздразнено прозвуча гласът зад нас. “Ще ме подредят както намерят за добре, приятел. Това не го решаваш ти,” подвикна му хлапакът преди да ускори крачка. “Айде, не стой така като тресната. И тука си имаме строй, какво се чудиш,” обърна се кисело към мен. “Пазачи, работници, семейства…всички в тунелите. А на всичкото отгоре сега ше трябва те види и шефа.” “Ти…защо се застъпи за мен,” неочаквано попитах. По мои изчисления на хлапето щеше да му е далеч по-лесно просто да ме зареже в някой тунел и да офейка. Нямаше да има и кой да го осъди за това. “И какъв е този шеф?” “Защо,” засмя се Стефан. “Лесно, трябват ми парите ти. А и не съм чак толко гаден, че нарочно да те затрия насред тая тъмница. А за шефа не питай, скоро- скоро ще разбереш кой е.” Той продължи да мърмори докато ме дърпаше някъде напред. “Какво да се прави - май ще се наложи да пообясняваме малко.”

* * *

“И с кой акъл ти щукна да я доведеш тука, това искам да знам аз,” старецът ( а дали беше наистина толкова стар, колкото изглеждаше, нямаше как да преценя. Може би и аз щях да се сбръчкам преждевременно, ако висях на влажно и тъмно по цели дни) ни изгледа косо от мястото си в средата на стаята.

Стая не беше точната дума. Широкия кръг, в който бяхме застанали беше топъл от тръбите, които го опасваха (явно Топлофикация София несъзнателно обслужваше доста повече клиенти от нормалното). Няколко газени лампи осветяваха разпрания диван и няколкото стола, а креслото в средата бе побрало най-страшния и едновременно смешен мъж, който бях виждала.

Устата, на която липсваха може би половината зъби, караше мъжа да изглежда като една от онези странни парцалени кукли, а тъмните очи светеха като мъниста. Плешивината на темето му лъщеше на светлината. И всичко щеше да се вписва идеално в портрета на някоя къртица, ако погледът ти не се спреше на двете къси мършави чуканчета, които завършваха торса вместо крака и се вдигнеше стреснато пак към лицето. Лицето, което излъчваше странно страхопочитание. Нещо в него те караше инстинктивно да знаеш, че веднъж заговори ли ти, няма мърдане. Слушаш и изпълняваш.

“Виж к'во, шефе…историята е бая смешна, ама накратко - наложи се да я взема с мен,” обикновено напереният Стефан сега пристъпваше неуверено от крак на крак и избягваше погледа на ръководителя. “Тука нещата са по-сложни, разбираш ли? Тя…” “Нищо не разбирам и не искам да разбирам,” сопна се дребното човече и размаха ръка. “Идваш тука след цели два дни, от седмица само се мотеш насам натам и нищо не вършиш освен поразии, а сега и това! Пак те питам, хлапе - с какъв акъл я домъкна!” “Ако ви е толкова яд за това, мога преспокойно да се върна обратно, много благодаря,” преди да се усетя устата ми заговори сама. “Ако ще раздаваме правосъдие, си има начини за това и не трябва да го отнася непълнолетен. Най-малко пък заради инцидент!” “Ти нещо май не си ме разбрала, девойче,” беззъбата усмивка се разтегна от ухо до ухо. “Тука правосъдието го раздавам аз. Аз съм царя, аз съм господаря, и край. Не ме интересува нито защо си тука, нито дали искаш, или не. А щом така и така си дошла…ще си платиш. Ако искаш да излезеш, де.” Погледът на шефа падна върху чантата в ръцете на момчето и преди да успея да простестирам малките къси ръце се протегнаха и алчно сграбчиха парите, които Стефан му подаде. ‘Моите пари,’ се обади тънък глас на негодувание о��някъде в мен, но бързо млъкна. “Ако искаш да излезеш…” бих си дала и заплатата, за да се махна час по - скоро, отбелязах наум.

“Ха така е по-добре,” доволно кимна мъжът и пак ни измери с поглед. “Слушай сега и си отваряй ушите, няма да повтарям. Взимаш си изгората и я махаш веднага от тука, колкото бързо можеш. И до края на тая вечер, никакво излизане. Ще стоим тука до сутринта и гък да не съм чул от никого! Кажи на всички, които намериш. И без въпроси, ясно? Сега и без това хич не ми е до тия детинщини с такава беля на главата. И ходи викни Бойко. Трябва ми.”

Стефан дори не обърна внимание на обърканото ми лице, а просто ме повлече към ‘изхода ’ - протрит килим, закачен с пирони за стената. Но вместо да продължим по обратния път, момчето изведнъж тикна чантата в ръцете ми и ми направи знак да мълча. “Чу го, нито гък. Стоиш тука докато не те извикам и да не си посмяла да включиш телефона - и без това няма обхват,” изсъска бързо. “Старата лисица си мисли, че всичко командва…да видим какво толкова ще среди говори с Бойко. И дали няма да е от полза да подочуя нещо и аз.” Продължавайки да разсъждава на глас, момчето бързо потъна в мрака на тунела.

* * *

Мислите ми бяха толкова оплетени, че миг - два стоях безучастно с чантата в ръце. Тунели, просяци, какво ли още се случваше под София, за което си нямах и ни най - малка представа? Да вървят по дяволите обхвата и Стефан - пръстите ми сами намираха клавишите, докато въвеждах подробно всичко, което ми беше разказано; всичко, което бях видяла само за няколко часа стигаше за репортаж, който ще се помни с години. Само ако можех да доведа и оператори в тази тъмница…и да мина през ‘охраната'… Единствената мисъл, която се въртеше в главата ми, по - ясна от всички други бе: Трябва да кажа на Павел. Трябва да кажа на колегите си!

Едва успях да напъхам телефона обратно в чантата, когато ръката на Стефан на рамото ми ме стресна от унеса. Сивите очи на хлапето ме измериха подозрително. “Казах ти да не се опитваш. Няма смисъл да звъниш, няма как да те намерят…и по-добре,” гласът му прозвуча странно напрегнато, докато ме поведе отново през тунелите. “Виж, госпойце, такова…ти как се казваш?” “Откъде пък сега този въпрос,” учудих се. “Нали не те беше грижа, или се бъркам?” “Не е за това, бе. Просто…май ще се наложи да поостанеш. Сещаш се, да преспиш тука.” Да спя. Тук. Трябваше да се шегува! “Не ме гл��дай се едно съм ти откраднал бонбона, не те пързалям. Не мога да ти кажа защо, мамка му - и аз даже не знам, знам само , че не трябва да излизаме. Изобщо,” мръсната ръка стисна моята неочаквано силно. “И че ако не беха парите в чантата, досега да са ме пребили задето от седмица не исках да прося. Длъжник съм ти, госпойце.” “Емилия. Казвам се Емилия,” отвърнах, стискайки ръката му в отговор.

* * *

“Край, върнахме се откъдето започнахме,” отбелязах, щом плочата под олтара се захлопна под нас. “Браво. За момент си помислих, че няма да ме изведеш никога от там. И че ще си умра изядена от плъхове.” “Плъховете са ти най-малкия проблем, да знаеш,” засмя се Стефан и сбърчи нос. “Омитам се преди да се усетят долу, а ти ходи да си отвориш. Скоро май ще отключат.” Слабоватото лице се изкриви в усмивка и момчето ми отдаде чест за миг. “До скоро, Емилия. И друг път си пази чантата.”

Около минута просто стоях под големия църковен купол, втренчена в екрана. Освен пропуснатите разговори хиляди съобщения наводняваха телефона. ‘Къде си?’ 'Честит рожден ден…!’ И доста от компанията ми за това какво бе станало снощи. Най-близките ми приятели-кой знае какво си бяха помислили, след като ги бях зарязала така. Дори не се бях обадила, за да отменя събирането, да обясня… Колебливо натиснах бутона “прочети”- намръщих се. Какво за бога става? СМСите бяха не въпроси, а отговори. Отговори на нещо…изпратено от моя номер.

Текстът се мъдреше в почти всеки чат. Написан набързо и нескопосано (да не говорим колко неграмотно) в 12 вечерта:

'Не ме чакайте, Нема да дойда. Добре съм.’

Жегна ме странна смесица от сантименталност и яд, докато се замислих за снощния си ’ ближен ’. Дали нелепите ситуации успяват да сближат всички? Дали понякога ги трогват? Или може би е еднократно, само за рождения ми ден? Телефонът изведнъж прекъсна мисълта ми.

“Еми? Какво става, цяла нощ те търся! Добре ли си,” дори Павел звучеше изморено, когато му вдигнах. Това определено не беше обичайно - шефът ми беше от онези хора, които почти никога не се изтощават. И определено не звучат объркано. “Трябва да говорим, снощи…” “Да. Снощи…” замислих се за целия нелеп кошмар. За 'йерархията’, за Стефан…добре ли бях постъпила като реших да му кажа за всичко онова? “Ти къде беше, какво стана,” продължи Павел. Изпитах странно чувство на при��еснение. Нещо определено не беше наред. А с него самия какво се беше случило вечерта? Прииска ми се да не му бях пращала каквото и да е. Стана ми странно тежко, виновно…Защо водя този разговор? Защо исках да споделя всичко с някого, а толкова ме беше страх? “Ами…всъщност нищо особено, аз…просто се бях загубила за малко. Всичко е наред сега, поне така мисля.” “Наред? Сигурна ли си? Искам да ми кажеш къде си точно? Идвам да те взема… Еми?” “Няма значение,” прекъснах го внезапно. Трябва да затварям, ще звънна пак.“ Тежката врата на църквата изскърца зад гърба ми, докато пред мен се откри сутрешната светлина на града.

Улиците бяха пусти, а вятърът развяваше само прах. Паважът бе изкъртен, сградата на хотела - срината наполовина. Гледах като тресната наоколо без да разбера каквото и да било от случващото се. Кога беше станало всичко това? “Какво по дяволите? Защо -” “Атентат, госпожице. Нима не знаете,” полицаят до мен притеснено се огледа, вероятно чудейки се откъде се е взела някаква цивилна в средата на отцепената зона. “Елате с мен, всичко е наред. По-добре да не оставате тук, приберете се.” Но почти не чувах нито звуците около себе си, нито гласа на таксиметровия шофьор, който пита за адреса ми. Чувам единствено Стефан, а около мен отново е мракът от тунелите:

“…не трябва да излизаме. Изобщо.”

Взимам си думите назад. Не ми е жал за нито един лев, от онези, които му дадох. Живот не се купува дори с няколко заплати.

[palankaonline]

75 година Стаљинградске битке Битка која је променила ток II св. рата и срушила "непобедиве" Пре тачно 75 година Немачка је доживела пораз у битки за Стаљинград која је одлучила даљи ток Другог светског рата. Стаљинград је нападнут у склопу операције Блау, која је имала за циљ да раздвоји совјетске снаге и дозволи Немцима приступ нафти на Kавказу. Али, како се развијала битка је брзо имала сопствену логику и много веће улоге од стране Немачке. Стаљинградска битка била је највећа и најкрвавија битка у историји ратовања. Трајала је између августа 1942. и фебруара 1943. године, а резултирала је са преко милион погинулих и још милион тешко повређених. Битка није била одмеравање снага сукобљених страна већ чист сплет околности. Све опсесивнија жеља Адолфа Хитлера да покори град губећи све више трупа на том путу наишла је на отпор СССР који су бранили своју домовину под новом одредбом (заведеном под бројем 227) Јосифа Стаљина „Ни корак назад“. Град је био толико уништен од бомбардовања да се битка свела на уличне борбе, а немачка тактика „пацовског рата“ подразумевала је скривене снајперисте који су пуцали из рушевина чим би неко прешао улицу или гранатирање канализације. Kасније су ову тактику фаворизовали Руси који су желели да учине немачку војску стално напетом. Ово је дефинитивно био улични рат који Немачка није могла да приушти, али СССР свакако јесте. Војници елитне немачке 6. армије нису били навикнути да се смењују са новообученим сељачким регрутима, нити су Панцери направљени да се месецима заглављују у статичним положајима, да буду уништавани из гнезда митраљеза на другом спрату до ког нису ни могли да подигну оружје. Идеја, константног, агресивног ангажмана без обзира на велике војне губитке, одлика је руске историјске војне доктрине, а не немачке. У Стаљинграду Руси су имали значајну предност у мушкој снази, а Хитлер је могао само да плеше онако како су они свирали. Последњи удар задао је маршал Георгиј Жуков који је успешно опколио већ ослабљене немачке снаге и тако добио највећу битку у рату. “У Москви 1941. године Немци су били одбијени од града, а овде су уништени. Раније су могли да кажу да је то био привремени преокрет, али овде је Хитлер наредио да се 6. армија, додуше неуспешно, поново изгради с терена – то није пораз који може да се прикрије“, рекао је Kонстантин Залески, истакнути историчар. Битка за Стаљинград била је питање морала за све становнике овог града, данашњег Волгограда. То им је улило наду да ће се „немачка ратна авантура“ завршити и окончати управо на њиховом прагу, као и да ће понизити непобедивог и осветити му се за сва варварства. У међувремену, Хитлер је толило улагао у пропаганду да је чак и Гебелс био забринут како ће представити пораз у Стаљинграду. Неки историчари тврде да је у децембру 1941. године, када је Хитлер заустављен на ободима Москве, а САД ушле у рат, одлучена судбина Другог светског рата, али истина је да је Стаљинград променио правац рата. Најбољи доказ је да нацисти више никада нису направили никакав даљи напредак у Русији, осим Треће битке за Харков коју једва добили у марту 1943. године на Источном фронту. Победа у Стаљинграду није спасила само милионе Руса од нацистичке окупације већ и милионе оних у другим земљама скраћујући рат за неколико месеци, ако не чак и година. b92 ------------------------------------------------------------------------------- Обележено 75 година највеће ПОБЕДЕ: Русија слави велики празник Стаљинградска битка остаје упамћена као једна од највећих у историји човечанства У Волгограду, некадашјем Стаљинграду, одржана је војна парада поводом 75. година од чувене Стаљинградске битке, коју је испратило око 30.000 људи. Генерал пуковник Александар Дворников је том приликом изјавио да је ослобођење Стаљинграда од фашистичких освајача важан догађај у историји Русије, али и руске војске. - Kод Стаљинграда, Севастопоља, Новоросијска и Kреча одржане су славне победе које су измениле ток Другог светског рата. Наша војска је одбранила територијални суверенитет Совјетског Савеза. Јужни војни округ, који је наследник тих снага које су се бориле на овом делу земље, данас настављају да обезбеђују мир на југу Русије - рекао је. Војна парада је одржана на тргу Палих бораца у Волгограду, на којој је учествовало више од 1.500 војника и официра Јужног војног округа руске војске, као и полазници академија Министарства за унутрашње послове и ванредне ситуације, кадети, припадници Националне гарде. Стаљинградска битка постаће упамћена као једна од највећих битака у историји човечанства. Будући да је трајала дугих 5 месеци и однела преко милион жртава означена је за прекретницу Другог светског рата. Доста је последица битке која је одредила даљи ток рата, а ми ћемо издвојити 5 најважнијих. 1. Губици на обе стране Стаљинградска битка је била једна од највећих и најкрвавијих битака у историји ратовања. Процене варирају, али борбе од августа 1942. до фебруара 1943 године имале су за последицу око 2 милиона рањених и убијених, од чега више од милион мртвих. Хитлерова опсесија да заузме град по сваку цену, као један од главних бастиона одбране Совјетског Савеза и симбола совјетског комунизма, довела је до крвопролића. Са друге Стаљин је издао чувену ''Наредбу 227'' којом је заправо забрањено повлачење и предвиђена борба до последњег човека. Битка је остала специфична због начина борбе између немачких и совјетских војника. Борило се за сваки метар, кућу и стан. Битка је позната и као ''пацовска борба'' пошто је вребала перманентн�� опасност од снајпера, заседа на улицама па чак и борбама у градској канализацији. 2. Први значајнији копнени пораз Немачке Стаљинград је била битка у склопу ширег плана ''Операције плаво''. План је је имао за циљ излазак немачке војске на Kавказ где би добили приступ нафти која је била преко потребна немачким моторизованим снагама. Маршал Георгиј Жуков је то увидео и Стаљинградска битка, у којој совјетске снаге нису смеле да пропусте немачку војску на путу до Kавказа, је означила врхунску стратешку визију. Након 18 месеци сталног повлачења пред немачким нападима Црвена армија је након победе код Стаљинграда и повратила надмоћ над противником. Од тад совјетска армија није стала све до Берлина. 3. Пораз Немачке који је дао наду у победу читавом свету Због напора и жртава који су Немци претрпели код Стаљинграда остали немачки фронтови су били угрожени. Немци су од почетка 1943. године морали стално да допуњује своје снаге на Источном фронту, што је свакако слабило и остале фронтове у Африци, а након тога и у Европи. Стално се повлачећи, немачка војска није могла да задржи инвазију Црвене армије на Источном фронту. 4. Тотални рат Од пораза код Стаљинграда, Немачка улази у период ''Тоталног рата''. Овакав начин ратовања најавио је немачки министар пропаганде Језеф Гебелс у свом говору у Спортпаласту. Говор је уствари био позив да се уједине људи свих професија, млади и стари како би се однела победа у рату који су Немци већ почели да губе. Пораз ће и уследити 2 године након Гебелсовог говора. 5. Прекретница Другог светског рата Међу историчарима постоји неслагање око тога шта означава прекретницу рата. Неки сматрају да је кључан моменат заустављање Немаца код Москве, други да је Улазак САД у рат после напада на Перл Харбор донео превагу на страну савезника. Међутим, као што је веч речено, Немци никад више након Стаљинградске битке нису били у већим офанзивама у којима би могли да окрену ток рата у своју корист. Битка код Стаљинграда није само сачувала милионе Руса од даљих напада Немаца, већ је на одређени начин спасила и милионе широм света тако што је означила почетак краја Другог светског рата. Srbija danas ------------------------------------------------------------------------------------ Тања Трикић Војном парадом и низом ��анифестација у Волгограду сутра се обележава 75 година од Стаљинградске битке у којој је совјетска војска нанела тежак пораз немачким нацистима и тиме најавила коначну победу у Другом светском рату. Прослави ће присуствовати председник Русије Владимир Путин и други руски званичници, као и бројне делегације из ЗНД и Европе. Обележавање почиње Војном парадом на тргу Палих бораца у Волгограду, на којој ће учествовати више од 1.500 војника и официра Јужног војног округа руске војске, као и полазници академија Министарства за унутрашње послове и ванредне ситуације, кадети, припадници Националне гарде. Небом изнад трга током прославе пролетеће око 50 хеликоптера, бомбардера и ловаца из јединица Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Русије, а врхунац аеромитинга приредиће акробатска група Стрижи. Копнену технику представиће више од 70 јединица борбених возила, а главним тргом Волгограда први пут ће проћи оперативно-тактички ракетни комплекс „Искандер“, реактивни системи „Смерч“ и „Торнадо“, ракетни комплекс С-300, тенкови, самоходна артиљерија и оклопна возила, а на челу колоне биће легендарни тенк Т-34. Почасно место припашће ратним ветеранима и учесницима Стаљинградске битке. Међу њима је и Марија Рохлина, која се у изјави за Спутњик присећа тих судбоносних дана. „Под контролом наше војске била је само обала реке Волге, а на само 50 метара од обале се налазила територија под контролом Немаца. Они су заузели скоро цео град. Како смо опстали — нико не зна, ни ми немамо одговор на то питање. Али нисмо размишљали о повлачењу. Честитам свим учесницима битке, честитам празник деци Стаљинграда. А младим генерацијама бих волела да поклоним барем део моје љубави према том граду, барем део тог осећаја који смо имали тог фебруара 1943. године“, прича Рохлина. Заменик директора музеја „Стаљинградска битка“ Сергеј Мордвинов истиче да је та битка била одлучујућа за даљи ток рата против фашистичке Немачке, али и за морал и дух совјетског народа. „Немачка војска је у Стаљинграду била потпуно поражена 2. фебруара 1943. године. Шеста немачка армија, која се сматрала најјачом непријатељском армијом, била је потпуно уништена. Сматра се да је управо Битка за Стаљинград била главна прекретница у Другом светском рату. Након те битке Црвена армија је кренула на Запад, на Берлин, победила је нацистичку Немачку и њене сателите. Управо у Стаљинграду цео совјетски народ је схватио да непријатељ није неуништив. Битка за Стаљинград је доказала да се немачки нацизам може победити“, истиче Мордвинов. Стаљинградска битка је трајала од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године и по величини, трајању и броју учесника била је једна од највећих у Другом светском рату. По броју жртава сматра се једном од најкрвавијих у историји човечанства. Различите процене говоре о више од милион смртно страдалих војника са обе стране, док се број цивилних жртава не зна тачно, али свакако је реч о десетинама хиљада. О цени који су платили цивили говоре подаци које износи историчар Дмитриј Белов. „Стаљинград је био уништен до темеља, остали су само подруми. У центру и северним деловима града није остало зграда у којима се могло живети. Кировски рејон је једини део града који Немци нису окупирали и у њему је страдао најмањи број цивила: 22.000 људи преживело је овај пакао. Немци намерно нису бомбардовали Кировски рејон јер су планирали да у њему презиме након победе у Стаљинграду“, описује Белов. Више о том драматичном поглављу новије историје говоре и оригинални документи које је на свој портал ставио„Архив Русије“„поводом годишњице велике битке. На виртуелној историјско-документарној изложби може се видети више до 450 докумената, фотографија, војних карти, аудио и филмских снимака са којих је скинута ознака тајности. Спутњик

75 година Стаљинградске битке

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[vprki]

Съни Сънински: Мислел съм идеалистично, глупаво, старомодно

Познаваме Съни Сънински от години. Свидетели сме били на неговия постоянен стремеж и упоритост да реализира един свой проект мечта - „България на длан”. Много от макетите на забележителни сгради и места от България са показвани на различни места в София и из страната. И затова бяхме много удивени, когато в една почивна сутрин развълнувана радиокореспондентка от Велико Търново съобщи за откриването там на парк, подобен на този на Съни.

Става дума за парк с наименование „Търновград – духът на хилядолетна България”. Инвеститор на проекта е украинска компания, а нейни представители са Александър и Наталия Меншикови. На пръв поглед, какво от това, щом има интерес, защо да не се правят не един, а много паркове? Но оказва се, че зад историята

има много проблеми – и законови, и морални.

Някои хора могат да не харесват такъв тип макети, но самия факт, че такива паркове има на много места по света, правят този проект не само атрактивен, но и необходим. Още повече, че в реализацията на Съни всичко е изпипано до най-малките детайли напълно автентично. Съни Сънински е артистичен псевдоним на Александър Иванов Иванов. Той е режисьор, но от доста време се е отдал на тази своя мечта – да осъществи парк с макети на място купено за проекта около Малък Искър – община Правец, но далеч от града. Вече 12 година работи с екипа си по този проект. Експозицията беше открита през 2005 във Велико Търново, после беше показана и в София на различни места. Търсеха терен за експониране, докато не намериха това красиво място за парк, работата по който продължава.

Мястото, където Съни Сънински и неговият екип изграждат “България на длан”

„Има много вложени пари. Идеята беше не само да влезеш и видиш едни макети, а да има и съпреживяване, комуникация. Да има сцена, да има посетителски център, да има ателие, в което децата да работят, макетна зона, да присъства и ЮНЕСКО /под патронажа, на който е проектът/ – да видим и България като част от света, а не просто да се взираме в пъпа си. Защото ние това вече сме го направили – нашата експозиция”, казва Съни Сънински. Всички техни макети са в мащаб 1: 25, което е международен стандарт. Неотдавна бяха обявили доброволческа кампания за събиране на средства за довършването на проекта с присъствието на Теодосий Спасов като лице на кампанията. Самото място за парка е купено с дарения, помощ от приятели и лични средства на Съни от свои театрални постановки. „Реших да развивам този проект

не като инвеститор, а като обществен проект.

Смятах, че този проект трябва да се случи точно на обществени начала. Той не може да бъде инвестиционен проект на някой си. Това не може да е паркът на хикс, игрек, това трябваше да бъде паркът на повече хора, които да станат съпричастни. Сега разбирам, че съм мислел идеалистично, глупаво, старомодно. Просто не съм разбирал къде съм и с кого си имам работа. И случаят в момента, този пример, ме върна на земята, даде ми да разбера как трябва да се действа тук”, казва с горчивина Съни.

Съни Сънински и Теодосий Спасов в НДК при представянето на доброволческата кампания за дофинансирането на “България на длан”

В момента Съни и екипът му са изпратили ред писма - сигнали и питания по Закона за достъп до обществена информация - до Община Велико Търново, Министерството на културата, включително до прокуратурата, Сметната палата, Комисията за защита на конкуренцията и други общо над 12 институции. „Пратихме ги, защот�� това се изискваше непрекъснато от нас и сега, когато видяхме един грубо нарушен принцип, нямаше как да не изпратим сигнали до всички институции. Нас ни интересува защо се допуснаха тези нарушения и как може така грубо да се погазват всякакви конкурсни и обществени принципи при правенето на подобни проекти. На базата на каква ��кспертиза са направени тези проекти и как този инвеститор е провел конкурса. Ние просто стъпваме на закона и искаме да разберем

защо са допуснати тези нарушения и кой точно ги е допуснал.

Ние обвиняваме директно кмета на Велико Търново /Даниел Панов/, може би по незнание е подведено и Министерството на културата, според нас, защото тук се цитира някакво разрешително писмо. Но МК е изключително важен фактор, защото то е принципал на повечето обекти и те са под негова юрисдикция. Трябва да има разрешително не само за тяхното ползване, но и възмезден договор, който Министерството на културата да е подписало, за да даде правата такива макети да бъдат направени”, казва Съни.

Макет на храма “Св. Александър Невски”, изработен от екипа на Съни

Той и неговият екип искат да разберат спазени ли са изискванията на Наредба № Н-00-0005 от 08. 06. 2010 г. за условията и реда за възпроизвеждане на културни ценности в копия, реплики и предмети с търговско предназначение; спазени ли са изискванията за маркиране със специален знак на създадените от инвеститора реплики; налично ли е разрешение на министъра на културата за създаването им; спазена ли е процедурата по изискване от инвеститора на разрешение от министъра на културата, или инвеститорът действа незаконно по проекта си; сключени ли са договори със собствениците на културните ценности, които са изобразени по проекта на инвеститора и т.н. по посочената наредба. „Изпратили сме писмо до МК и искаме цялата информация и след като получим тези документи ще преценим. Искам да видя тези така наречени инвеститори имат ли разрешителни. Ние сме провеждали такива срещи, искали са ми писма за информиране към съответните наредби. Министерството не може просто да даде съгласие. Министерството трябва да получава пари. Тоест ние тук смятаме, че г-н Банов е бил жестоко подведен и е в сериозен проблем. Защото се получава, че министерството не иска никакво овъзмездяване, от което губи пари. А тези пари ако влязат в министерството могат да бъдат използвани за други проекти. Това бе е и нашето намерение, идеята на нашия проект събраните средства – част от тях да бъдат предоставени на министерството, което да инвестира в различни културни проекти”, казва Съни Сънински.

Народният театър “Иван Вазов” - макет от колекцията на “България на длан”

И продължава: „Слабото място на общината –

първо и най-важно - не е обявен конкурс.

Има наредба на кмета от 12 юли тази година за провеждането на конкурс с точни и ясни параметри. Но на сайта на общината след това липсват каквито и да било данни за датата и определянето на този конкурс, за това кой го е спечелил, кой е кандидатствал и при какви условия. Никаква информация. Ние практически сега от общината изискваме да ни покажат на коя дата и къде е бил обявен конкурсът, да ни покажат тръжните документи – какви са били условията, колко са били участниците и ако е бил само един защо не е бил удължен срокът по закон. Ако са се явили двама кои са те? На базата на каква оценка комисията в общината е решила, че цена от 20 стотинки за квадратен метър е удовлетворяваща и е дала терен от 15 дка срещу 4000 лева. И най-важното - защо е нарушена първата и основна точка от заповедта на кмета за конкурс - всички макети да бъдат в мащаб 1:25. В момента в парка някои макети са в мащаб 1:25, други са в мащаб 1: 33, трети са в мащаб 1: 70. Правили са си каквото могат или каквото искат, или каквото им е дошло на акъла. Тоест има грубо нарушение на самата заповед, от което следва да се анулира конкурсът и всичко да се върне в начална позиция”, категоричен е Сънински.

Макет на катедралата “Успение Богородично” във Варна също беше показан в НДК

Питат и проведени ли са предварителни археологически проучвания съгласно чл. 161 ал. 1 и при условията на чл. 148 ал. 5 от Закона за културното наследство. „Общината мина с един отговор, че не било нужно да се извършват археологически проучвания на терена, който е предоставен. Била извън археологическата зона. Но това няма никакво значение, ние питаме Районната здравна инспекция има ли становище – къде ще ходят хората до тоалетна, каква вода ще пият, какви заведения ще отворят, има ли ток, вода. Как ЧЕЗ е докарал тока до там. Теренът е трудно достъпен и е до Балдуиновата кула. Този археологически комплекс има охранителна и санитарна зона – паркът е направен точно в тази зона, което е 

практически огромно нарушение.

Ние нямаме нищо против, ако кметът на Велико Търново е решил да прави подобно нещо – просто да го направи по правилата. Така, както ние се опитваме да правим нещата по правилата. Това беше и е фокусът на нашите действия”, твърди Съни.

Питаме го дали те биха участвали в такъв конкурс и той потвърди. „Четири месеца преди да се случи това, ние разговаряме с кмета на Велико Търново и в крайна сметка разбираме, че там се вършат някакви такива неща. Аз се обаждам, провеждаме един разговор, в който искам да разбера какви са намеренията, но все пак решаваме да подадем едно писмо с входящ номер, с което искаме да обявим, че в крайна сметка ако общината е решила да прави нещо, трябва да го направи по законовия ред, да обяви конкурс, на който ние ще се явим. Независимо, че ние набираме средства, имаме терен и така нататък. Е, точно това не се случи. Най-големият цирк от всичко е, че от две години

Даниел Панов е един от членовете на нашия инициативен комитет.

Когато той ставаше кмет през 2015 година с две ръце влезе да работи за осъществяването на този проект. Този човек не дойде да каже - имам едно такова предложение, можем да го направим при вас. Без никакво уведомление на Инициативния комитет, на мен, само чрез някои публикации в различни великотърновски вестници, разбрахме, че той крои нещо друго. И кое е най-лошото – докато ни обяснява, че не ни обръщат внимание, те вече са произвеждали макетите. Защото, за да направиш около 40 макета ти трябва около година и половина – две. Тоест, докато ние сме се борили и сме се опитвали да намерим някой да ни помогне, да ни подаде ръка, те зад гърба, директно кметът, даже не изключвам политическата му партия и обкръжението около него, са гледали и са ни успивали. Само, за да мине време. Защото те са знаели какво се случва. Това е най - огорчителното”, казва Съни.

Доходното здание в Русе - още една знакова сграда подготвена от екипа на “България на длан”

И продължава за контактите си с Даниел Панов: „Ние открихме „България на длан” преди 11 години във Велико Търново и се познаваме оттам. Беше служителят, който отговаряше за туризма. Този човек, който знае Светая Светих на проекта ни, идвал е в ателието, за да види как става всичко това. Да види как ги правим, защо ги правим, къде ги правим, на кой ги даваме, този човек изнесе ��сичко. Това е най-болното. Предаде всички, за това и целият инициативен комитет и

всички, които са били в инициативата са погнусени,

че лицето на държавата, в случая в лицето на кмета, прави това предателство. Тук оставям настрана моралната част, оставям настрана патриотичната идея, това че някакви украинци ни продават храмовете за 10 лева, оставям настрана всички тези авторски права, защото в България те явно не се спазват. Но не можем да прескочим това, че има про��едури, има закони в държавата, че има ясно и точно описани правила как се случва всичко. Ние първо имаме запазена марка – „България на длан” – макети на открито. Сгради на културно - исторически сгради, знакови обекти от България. Трябва много да си забравил кой си и какво си, за да загърбиш енергията на толкова хора. И как е възможно да не проведеш един разговор с хората, с които си работил. Как ще продължи този човек да комуникира с 5000 души, които са ни подкрепили, вярват в нас. Благодарим му за предателството, Юда е блед пример.

Няма каузи в България,

това за мен беше поредният и последен пример в каква държава живеем и как трябва да се работи. До тук смятах, че може да има каузи. Практически няма държава”, емоционално и огорчено възкликва Съни.

Съни с макет на Двореца в София

И разкрива още подробности: „Най-грозното е, че тези инвеститори дойдоха при нас със съвсем други намерения, влязоха, окрадоха ни. Видяха какви обекти сме избрали, четоха ни платформата, гледаха в Интернет. Защото ние сме обществена организация. Те се занимават с макетиране, най-неподходящите за тази дейност, ние ги познаваме от обществени конкурси. Тези хора във всички международни конкурси отпадат. Защото първо нямат експертизата, второ произвеждат макетите от пластмаса, които за две години си заминават. Трето, нямат нито един сертификат. Където сме се срещали с тях, те винаги са отпадали от конкуренцията за производство на макети. Ние между другото изграждаме такива паркове по света, извън този. В момента завършваме парк в Грузия, който е един от най-красивите в света. Една голяма част от макетите се прави от моя екип. Ние сме ги произвели, имаме и експертизата, и сертификатите. В Холандия, Белгия сме работили. И понеже хората, специалистите в България са уникални, аз съм избирал екипа си десетилетия почти, инвестирал съм в технология, защото вярвам в това. В момента това, което се случи е най-лошият вариант за България.

Дойдоха най-ниско квалифицираните, търговци,

абсолютно неизвестни за световната индустрия хора и те са поръчвали една голяма част от макетите в Турция. А най-скандалното е, че „Александър Невски” е правен от турски макетитсти. Но за това нещо отговорност си носят самите инвеститори. Сградата на Народния театър, на Народното събрание, на храма „Св. Александър Невски” се правят в Турция. А толкова е грозно това, че аз лично не искам да участвам в подобно нещо. За това ние искахме да се ��згради всичко в България, това да бъде българският проект и затова всичко ставаше толкова бавно. Защото в България, трябва да бъдем честни, възможностите са малки, хората са малко, на никой не му е това точно до главата. Всеки казва - има по-важни проблеми – паркът не е най-важното нещо. Затова всичко течеше бавно, бавно, бавно…”

Сега Съни и неговият екип чакат отговори на поставените въпроси. Обиден е от лицемерието и мълчанието за този конкурс. Може би това е и резултат на липсата на контрол на местно ниво, което наблюдаваме на много места в България. И като че ли, докато проблемът на Европа е в опитите за самостоятелност на регионите, проблемът на България е във феодалната безнаказаност. Четири години вече Съни се е отказал от режисурата, за да работи за „България на длан”. Но смята, че човек трябва да направи нещо, за да усети, че се е самодоказал. Въпреки, че по думите му, в нито една държава чужденец не прави такъв парк. „Това са местни инициативи. Инвестициите и парите могат да бъдат и отвън, както и от държавата, но това са местни инициативи, подкрепени с инвестиции отвън или с материали и макетисти. Ние сме единственият пример. Съжалявам, трябва да дам и този пример – Царевец е превзет един път с едната портичка, сега втори път се намери човек да я открехне. Явно винаги ще има такъв. Това ми се струва клеймо и за нас, за съжаление. Но ние продължаваме, въпреки”, завършва все пак убедено Съни Сънински. ≈

Текст и снимки: Стефан Джамбазов

[111novosti-blog]

New Post has been published on News Today

New Post has been published on http://111novosti.tk/isaakij-glazami-bludnits-nishhih-i-bomonda-tam-dzhinny-brodyat/

Исаакий глазами блудниц, нищих и бомонда: «Там джинны бродят»

Еще полгода назад про Исаакий и не вспоминал никто. Теперь же на волне споров о передаче его РПЦ журналисты буквально осаждают собор — фоткают одно и то же, берут интервью у реставраторов и музейщиков. Мы решили поступить проще: денек-другой потусовались вокруг, обнаружили дворников и гопников, атеистов и таксистов, официантов и музыкантов, ментов и нищих, верующих и брачащихся — у каждого к Исаакию свой интерес. Поехали!

«Что мне ваш Исаакий, если там туалета нет?»

Кассирша общественного туалета напротив: «Я была в Исаакии, но там туалета нет, поэтому ничего про собор сказать не могу. Всех оттуда к нам отправляют, все-таки не стыдно, у нас тоже здание историческое, в грязь не ударяем, Екатерина II закладывала — теперь памятник садово-паркового искусства. Выхожу с работы, смотрю на собор и вдохновение ловлю».

Продавец кофе: «У Исаакия не гоняют — можно стоять весь день, не то что у Казанского… Морозец бы покрепче, чтоб все мерзли. Цепочка получается: вот выход из собора, тут я стою с кофе, а через дорогу туалет. Все выходят, спрашивают: а есть где туалет? А я им заодно: горяченького не желаете? Стаканчик — 50 рублей!»

Молодой китайский турист: «Необычные лица белых людей на картинках нам очень понравились. Хорошо нарисовали. Кто это — не понимаю. Это икона называется? Нет, Библии я не знаю. Но все величественно внутри, у нас такого нет. Только телефон негде подзарядить».

Ряженая уличная актриса «Екатерина Великая» у собора: «Жизнь заставляет — пришлось и мне выучить китайский, много оттуда туристов круглый год. Часто без переводчика. Ни про Петра Первого, ни про меня они ни шиша не знают. Ну и к лучшему. Им костюмы нравятся, фоткаются с удовольствием, им только фотки в телефоне и нужны».

Максим, студент-архитектор: «Тут треть жизни проходит, постоянно здесь крутимся, у Исаакия на плацу. Вдохновляет: солнышко от купола отсвечивает. И не потеряешься, не Марсово поле. Как кто из другого города приезжает — тащим на колоннаду Исаакия: оттуда весь Питер как на ладони, это не сухие гугл-карты, сразу просыпается желание сходить и в Петропавловку, и к ростральным колоннам… Но в плане красоты мне больше нравится Казанский собор, он вписан в окружающую застройку, уважает городскую среду, а Исаакий доминирует, следовательно, подавляет более скромных, что архитектору режет глаз».

Ректор Санкт-Петербургского института им. Репина Семен Михайловский: «Собор организует пространство. Мозаики на нем делали наши предки из Академии художеств. Мы храним макет Исаакия работы архитектора Монферрана, его рисунки и акварели, сделанные при строительстве».

Галина Ивановна, блокадница: «В войну не до Исаакия было, мертвых по улицам собирали. Хотя друг у меня был — альпинист, купол красил, закрывал. Сама я в блокаду подростком на фабрике пианино «Красный Октябрь» работала, это бывший знаменитый «Беккер». Это меня и спасло от голодной смерти. Мы, 13–15-летние, сидели там на казарменном режиме — значит, и работали, и жили, тут же койки стояли. Чтоб домой туда-сюда не ходить, силы не тратить. Ящики делали для противопехотных мин, снарядов. На фабрике живые клеи были, мездровые. Это для фортепиано, когда резонансный щит к футору клеится. Клей из рыбных костей. Или из сыворотки козьего молока. Его есть можно было. Считай, добавка к пайку. На вкус как тыквенные семечки».

Полицейский: «Летом, в сезон, здесь много карманников. Народ ходит расслабленный, голову задрав, ничего не замечает. Хотя в основном работают у касс на улице: там толпы туристов собираются, трутся друг о друга. Деньги, документы крадут. А что сделаешь? Одна секунда…»

Бабуля с детской коляской на улице: «Живу здесь через два дома, каждый день выгуливаю внучку. Как большой колокол прозвонит в полдень двенадцать раз — значит, пора домой, ребенку обедать. Вот жду. Родной он, Исаакий, родной».

Юрий, экскурсовод собора: «Я начинал в Казанском, но там руководство просило чуть ли не после каждого пятого слова вставлять «аминь», «Бог», «Господи помилуй»… Многие дети от этого обалдевали и уходили с экскурсии. Сейчас вожу ребят по Исаакию, где подобных условий пока не навязывают. Кстати, у Исаакия много прозвищ по жизни — «чернильница», например. Кто что видит. А Теофиль Готье в своих записках о России 1859 года восторгался, что «Исаакий, одетый в белую снежную шапку, приобретает очень русский характер». Только, по его мнению, собор «слишком низко поставлен — повыше бы гранитный цоколь».

Михаил Гантварг, скрипач: «В детстве нас приводили к Исаакию — смотрите, все колонны в выщербинах, сколах после артобстрелов. Чтобы помнили. Теперь почти всё заделали. У меня из квартиры виден лишь шпиль на куполе, сейчас он в лесах. И после всех гастролей, европейских столиц просыпаюсь, подхожу к окну, вижу шпиль — значит, дома я, дома, все четко и ясно».

«Мент подойдет: «У жены день рождения». Ну, понятно, отстегиваешь на подарок»

Нищая у касс: «Мало подают, ой, мало. Холодно, ой, холодно. До шести стою. Если не прогонят. Менты не берут денег, даем — не берут. Гонят. А вы кто такие?» (Наклоняется к черному мешочку за спиной, достает мобильник и кому-то в спешке набирает.)

Верующий мужчина с ребенком, крестится на чугунную дверь собора: «Если даже храм разрушен, или в нем музей (как здесь), то ангел все равно стоит. Пришел сюда без скверны в голове — освятился. У многих нет денег на билеты. А как будет храм — каждый зайдет бесплатно. Лишь бы скверну оставляли за порогом».

Таксист: «Ой, эти колонны мне уже снятся! Каждая трещинка! Могу экскурсии вести. 40 лет таксую, из них 25 — у Исаакия. Мент подойдет: «У жены день рождения». Ну, понятно, отстегиваешь на подарок. А что? За хлебное место платить надо. Девяностые опять вернулись. Кто тогда присел, сейчас вышел, места отжал и опять в дамках. Братки держат поляну, попы когда придут, себе поляну отожмут, как при других храмах. Питерские законы. А так стой себе и стой, с наших по центру 500 рэ, с иностранцев дороже».

Хипстерша в храме: «Селфи делать удобно — картинки все на приличной высоте, с другой стороны, все довольно однообразно, много в соцсеть не выложишь, скучно. Ну, колонны малахитовые…»

Мамочка с дитем внутри собора: «Сейчас могу спокойно заехать сюда с коляской, погреться. А вот не уверена, что с детской коляской пустят, когда здесь РПЦ воцарится. Скажут: почему не в платке, не в длинной юбке? Кстати, музей постарался, чтоб на колоннаду поднимали инвалидов на колясках. Опять же — церковь будет ради них стараться? А мы в Греции были, в монастыре, там нам мона�� объяснил, что вся эта обрядовость — ерунда, эти юбки, платки… вера нужна. Нет ее — чем голову ни покрой, не поможет».

Медсестра соседней больницы: «В терапевтическое отделение иногда попадают такие, кто, поднимаясь в соборе по винтовой лестнице, умудрился упасть и сразу две ноги сломать. У кого-то давление лихо подскакивало от перепадов высоты, тоже к нам вели. А один дедок (лежал у нас с сердцем) ногами почти не мог шевелить, но после обеда всегда просился пройтись до собора, чтобы помолиться. Как туда — еле передвигается, а назад чуть ли не вприпрыжку. Может, сила мысли?»

Продавщица алкоголя в соседнем от собора переулке: «Чтобы торговать хмельным зельем рядом с собором, пришлось повоевать с мафией. Большой откат хотят, знают, что место хлебное. Все идут: от студентов до новоиспеченных мужей, которые приезжают сюда после загса. Если в сквере у собора кто-то распивает, ручаюсь, наш клиент. Все знают, что у нас бодяги не бывает».

Художник, глав��ый «Митёк» страны Дмитрий Шагин: «Мои бабушка и дедушка — блокадники — работали в этом музее. Считаем его Ноевым ковчегом: во время войны сокровища из ближайших хранилищ сюда свезли и спасли. Немецкие снаряды Исаакий пережил, вот бы еще справился с наглостью нынешних оккупантов».

Официантка в кафе: «Все тащу и тащу свою подругу на колоннаду Исаакия, но у нее природная боязнь высоты, белая делается, я на 21-м этаже сама живу — так она ни разу у меня дома не была. Думала Исаакием полечить… но нет, она боится его, идет даже рядом и боится: поперек горла, говорит, мне ваш Исаакий».

Жених с кортежем: «Да мы в сам собор не заходим, просто такая традиция — объезжать на свадьбу все знаковые места и фоткаться, пока не надоест. У Исаакия удобно — можно отойти в парк, невесту на руки, и весь собор за спиной в кадр влезет».

Там чудеса, там джинны бродят

Реставратор (узбек): «Работаю ток ночью тут. Тьма здесь капитальный. Как почитаю (видимо, Коран. — Авт.), кажется, джинны нет-нет тута бродят».

Гопник в кроссовках и с пивом: «У друга квартира напротив, коммуналка не расселенная, там пятеро одного битами избили, столько кровищи, такие фотки получились, что там Исаакий! А вообще кто в Исаакии не бывал, тот города не видал. Туда хорошо девушек водить на свидание — красиво и на ресторан тратиться не надо. Сразу очаровываются. А как со свечечками все начнут ходить, молитвы бормотать, малина не та будет, весь кайф обломят».

Павел Кравчун, органный эксперт: «Я хоть и коренной петербуржец, но этот объект мне никогда не нравился. Не тянет. Мимо брожу, без желания войти. Архитектура его — ни то, ни се, она вторична. Да и вида на город с колоннады особо нету. Внутри собор мрачный, хоть и малахитовые колонны, все очень дорого, но не по душе, не то».

Режиссер Игорь Масленников: «Вон он — из окна виден! Я человек не воцерковленный, но для меня совершенно очевидно, что там должен быть храм, а не музей. И не разделяю волну того бедлама и безобразия, которую устроили противники его передачи РПЦ. Монферран его строил почти полвека, сотни тысяч рабочих трудились, это чудо инженерной мысли того времени, а какие каменоломни под Выборгом, где делались феноменальные монолитные колонны! Ну неужели все это для того, чтоб превратить его в музей? Ерунда!»

Сотрудница лютеранской церкви св. Петра и Павла: «Страшно на Исаакий смотреть, как подумаю, сколько людей полегло из-за него. Для каждой колонны (собор окружает 112 колонн. — Авт.) вручную обрабатывали гранит. После двух лет такой работы человек становился инвалидом или сразу умирал. Люди жили в нищете, зато собор в золоте».

Охранник у спа напротив Исаакия: «Я сам с юга России, смотрел, помню, фильм с Данилой Козловским «Одиночка», еще подумал: а неплохо бы попасть в Исаакиевский собор. И вот как жизнь повернулась — стою теперь днями напролет рядом. Если честно, уже и не замечаю. Да и внутри не был».

Проститутка: «Клиент один у меня живет с окнами на собор. Когда в первый раз у него оказалась, прямо ахнула, какой крутой вид из окна. Долго бы глядела, да он спешил. Это после Великого поста было: он больно верующий, в посты ни-ни, а после можно. Все бы ничего, да шторы он не закрывает во время этого… Мне не по себе становится от одного вида собора, а еще святые с икон глядят. Зато ему хоть бы что, говорит, что все ему прощается, так как в святом месте живет».

Писатель Евгений Водолазкин: «Бываю в Исаакии на службе. Меня восхищает сам собор: его духовная красота и мощь, удивительные интерьеры, невычурное богатство. Помню его еще с маятником Фуко, поверьте, это было печальное зрелище. Многие радовались, когда начались службы в приделе Александра Невского. Храм стал оправдывать свое предназначение, ведь он создавался не для маятника, а для общения человека с Богом».

Депутат на митинге «За передачу РПЦ»: «Все детство родители сюда таскали по выходным. Мамаша была втихушку верующей, а папа — архитектор, изучал строение. Вот тогда этот богатый стиль мне впелся в душу. Все воображал, что вырасту и дом на такой манер обстрою. Только к сорока мечта сбылась. Коттеджик внешне у меня скромный, чтоб соседи не завидовали, зато внутри по-царски: золото, мрамор, лепнина, иконы, полотна, чем не Исаакий?»

Обувной мастер в будке: «Сколько анекдотов про Исаакий было до войны, мишень для фольклора. Американцев возят по городу, показывают один дворец, второй, третий. Они любопытные, пристают с расспросами: «А этот дворец за какое время построили? А этот? А этот?» Экскурсоводу надоело все это, едут мимо Исаакия. Те опять: «А эту громаду за сколько возвели?» Гид отвечает: «Не знаю, вчера еще не было». Или: «Какая у нас мощная резиновая промышленность! Тут дворник чистил купол Исаакиевского собора, сорвался, так одни галоши и остались».

Трудница (служка) храма при соборе: «Здесь началась моя духовная жизнь. Как подумаю, что стараюсь сразу для тысяч человек, благодать по сердцу разливается…»

***

Вот такая у каждого, вспоминая фильм «Покаяние», получилась дорога к храму. Дерутся за Исаакий, дерутся, а он стоит себе и стоит — будто бы сам стыдится своего великолепия. Стоит и думает — уж не додерутся ли его враждующие почитатели до того, что рано или поздно разделит он судьбу Пальмиры? Но как сказал один библиотекарь: «Что бы там ни было — музей или храм, — сносить не будем». Наша вылазка показала, что в отличие от многих помпезно-парадных сооружений Исаакий жив, актуален, играя роль (порой и странную) в жизни очень многих людей. И пока это так, дорога к храму не затеряется.

Источник

[slyunka]

Поход в Читай город. Юля трпюанжира и новая дорама

Ночью дед лунатил и потом бабушка рассказал, что он к нец подошел и типа пульт давал лол. Проснулааь в 8 фиг от чего. Уснула и в 9 проснлась, думаю поледу подожду когда ьудит придут в пол 10, но чет пошло не так я встала чуть пораньше и мегя не щаметили, а потом баьушка сказала что вообще щабыда лол. Встретились со Светой она уболтала пешком пойти ну лан. Ради такого. Вспомнила про флжзу хех аернулась на ролину моя любимка. Пришли мы в ТРЦ и еще ге щашлт, но уде было вилно пюстилажи с книгами и меня накрыло я Свету за руку схватила и офигал Оо меня понесло :D в насале ениги разложены типа примера и потом мне на глаща попался сьила с всякими ништяками для рисования и все, я ��отеряна для общества. Ток не нашла уничтож этот бллкнот эх… Но там столтко расскрасок анти стресс и кошко терапия лол. Света постояла и пошла ща книгами которые зотела, а я езе зависла. Потом сьилаж с музыкой, но нафиг он стадлся хотя если бы там чет про кейпоп было Оо надо будет проверить вот я лох. Поом щависла в зарубежной фантастики. Все м��ня оставить там жить и все. Я разрывалась над книгами дол. И тут наткнулась на граические романы и да здравствует мвнга мало вато конечно больше комиксов, но я все равно офигал это же манга. Куча манги по чара хрвнителям с странным названием + надо найти любимый том и свой момент читануть лол прям настольгия аниме моего детсва лол. Тут Света вернулась с книгами она про волков взяла толстую книженцию и 50 дней до моего самоубийства. И на последней 18+ паспорт все дела и отец во время позвонил попросила прикхать. Потом оставила Свету с 3 томами манги и бегущем в лабирите, думала взять академию вампиров, но не нашла 1 часть и дивергент чет подвел. Думала даже взять бегущего все 3 части в одном за 700 но передумала лол , потом дошли до романтики и я увидела виноваты звезды и думала может их взять ибо офигенный роман читала и слушала аудио книгу. Пришел отец я быро вышла чуть не заьцлдилась ох уж этот критинизм пространственный и спровадила его и пошла назад снова чуть не заплутав. Итого- 2 тома манги, а не 3 лол почти яой кек, 1 часть бегущего, блокнот для рисования и с японией связан, блокнот по рисованию монстриков, и все 1700 нет ахах а тот что хотела не нашла. И наш коварныф план, Света платит за мою 1 том манги, а я 50 дней хех. Но тут чет с кассой и блиина ну пошли посмотреть концелярию глаза просто разбежались и столько блокнотов офигеть Оо там была тетрадь смерти, а за ней прятался иот самый уничтож меня и мин типа верчия бири с собой. снова касса не работает и бобла не хватила я решила что подожду и оплачу все Света оставила деньги и мы оставили книги и пошли я проводить ее хотела карту проверитт и забыла что маме отдала.. Неловко. Веррулась и хотела взять книгу по скетчингу и почитать пока жду, но тут сне говорят касса работает и я такая книгу на место быро и к кассе. Говорю, что плачю за все и мне а для этой книги паспорт нужен и я такая да у сеня есть. Все вшли на 2900 почти 3 офигеть лол позвонила Свете св встретились потом я на остановку, а она в технар. Автобус полу пустой я сидпла сама и счастливый билет хехе ток печни чет шли сами как хотели Оо всю дорогу боролась лол, а потом понялв что задела случайный режис лолдома снЛа цены и сдирала клей писец его много и болтала с Лерой очень долго. Потос Лиза впчером звонила и узнавала про сереал и я так и сказвл что классный и мне нравки.

[palankaonline]

75 година Стаљинградске битке http://ift.tt/2s5CCsl, 75 година Стаљинградске битке Битка која је променила ток II св. рата и срушила "непобедиве" Пре тачно 75 година Немачка је доживела пораз у битки за Стаљинград која је одлучила даљи ток Другог светског рата. Стаљинград је нападнут у склопу операције Блау, која је имала за циљ да раздвоји совјетске снаге и дозволи Немцима приступ нафти на Kавказу. Али, како се развијала битка је брзо имала сопствену логику и много веће улоге од стране Немачке. Стаљинградска битка била је највећа и најкрвавија битка у историји ратовања. Трајала је између августа 1942. и фебруара 1943. године, а резултирала је са преко милион погинулих и још милион тешко повређених. Битка није била одмеравање снага сукобљених страна већ чист сплет околности. Све опсесивнија жеља Адолфа Хитлера да покори град губећи све више трупа на том путу наишла је на отпор СССР који су бранили своју домовину под новом одредбом (заведеном под бројем 227) Јосифа Стаљина „Ни корак назад“. Град је био толико уништен од бомбардовања да се битка свела на уличне борбе, а немачка тактика „пацовског рата“ подразумевала је скривене снајперисте који су пуцали из рушевина чим би неко прешао улицу или гранатирање канализације. Kасније су ову тактику фаворизовали Руси који су желели да учине немачку војску стално напетом. Ово је дефинитивно био улични рат који Немачка није могла да приушти, али СССР свакако јесте. Војници елитне немачке 6. армије нису били навикнути да се смењују са новообученим сељачким регрутима, нити су Панцери направљени да се месецима заглављују у статичним положајима, да буду уништавани из гнезда митраљеза на другом спрату до ког нису ни могли да подигну оружје. Идеја, константног, агресивног ангажмана без обзира на велике војне губитке, одлика је руске историјске војне доктрине, а не немачке. У Стаљинграду Руси су имали значајну предност у мушкој снази, а Хитлер је могао само да плеше онако како су они свирали. Последњи удар задао је маршал Георгиј Жуков који је успешно опколио већ ослабљене немачке снаге и тако добио највећу битку у рату. “У Москви 1941. године Немци су били одбијени од града, а овде су уништени. Раније су могли да кажу да је то био привремени преокрет, али овде је Хитлер наредио да се 6. армија, додуше неуспешно, поново изгради с терена – то није пораз који може да се прикрије“, рекао је Kонстантин Залески, истакнути историчар. Битка за Стаљинград била је питање морала за све становнике овог града, данашњег Волгограда. То им је улило наду да ће се „немачка ратна авантура“ завршити и окончати управо на њиховом прагу, као и да ће понизити непобедивог и осветити му се за сва варварства. У међувремену, Хитлер је толило улагао у пропаганду да је чак и Гебелс био забринут како ће представити пораз у Стаљинграду. Неки историчари тврде да је у децембру 1941. године, када је Хитлер заустављен на ободима Москве, а САД ушле у рат, одлучена судбина Другог светског рата, али истина је да је Стаљинград променио правац рата. Најбољи доказ је да нацисти више никада нису направили никакав даљи напредак у Русији, осим Треће битке за Харков коју једва добили у марту 1943. године на Источном фронту. Победа у Стаљинграду није спасила само милионе Руса од нацистичке окупације већ и милионе оних у другим земљама скраћујући рат за неколико месеци, ако не чак и година. b92 ------------------------------------------------------------------------------- Обележено 75 година највеће ПОБЕДЕ: Русија слави велики празник Стаљинградска битка остаје упамћена као једна од највећих у историји човечанства У Волгограду, некадашјем Стаљинграду, одржана је војна парада поводом 75. година од чувене Стаљинградске битке, коју је испратило око 30.000 људи. Генерал пуковник Александар Дворников је том приликом изјавио да је ослобођење Стаљинграда од фашистичких освајача важан догађај у историји Русије, али и руске војске. - Kод Стаљинграда, Севастопоља, Новоросијска и Kреча одржане су славне победе које су измениле ток Другог светског рата. Наша војска је одбранила територијални суверенитет Совјетског Савеза. Јужни војни округ, који је наследник тих снага које су се бориле на овом делу земље, данас настављају да обезбеђују мир на југу Русије - рекао је. Војна парада ��е одржана на тргу Палих бораца у Волгограду, на којој је учествовало више од 1.500 војника и официра Јужног војног округа руске војске, као и полазници академија Министарства за унутрашње послове и ванредне ситуације, кадети, припадници Националне гарде. Стаљинградска битка постаће упамћена као једна од највећих битака у историји човечанства. Будући да је трајала дугих 5 месеци и однела преко милион жртава означена је за прекретницу Другог светског рата. Доста је последица битке која је одредила даљи ток рата, а ми ћемо издвојити 5 најважнијих. 1. Губици на обе стране Стаљинградска битка је била једна од највећих и најкрвавијих битака у историји ратовања. Процене варирају, али борбе од августа 1942. до фебруара 1943 године имале су за последицу око 2 милиона рањених и убијених, од чега више од милион мртвих. Хитлерова опсесија да заузме град по сваку цену, као један од главних бастиона одбране Совјетског Савеза и симбола совјетског комунизма, довела је до крвопролића. Са друге Стаљин је издао чувену ''Наредбу 227'' којом је заправо забрањено повлачење и предвиђена борба до последњег човека. Битка је остала специфична због начина борбе између немачких и совјетских војника. Борило се за сваки метар, кућу и стан. Битка је позната и као ''пацовска борба'' пошто је вребала перманентна опасност од снајпера, заседа на улицама па чак и борбама у градској канализацији. 2. Први значајнији копнени пораз Немачке Стаљинград је била битка у склопу ширег плана ''Операције плаво''. План је је имао за циљ излазак немачке војске на Kавказ где би добили приступ нафти која је била преко потребна немачким моторизованим снагама. Маршал Георгиј Жуков је то увидео и Стаљинградска битка, у којој совјетске снаге нису смеле да пропусте немачку војску на путу до Kавказа, је означила врхунску стратешку визију. Након 18 месеци сталног повлачења пред немачким нападима Црвена армија је након победе код Стаљинграда и повратила надмоћ над противником. Од тад совјетска армија није стала све до Берлина. 3. Пораз Немачке који је дао наду у победу читавом свету Због напора и жртава који су Немци претрпели код Стаљинграда остали немачки фронтови су били угрожени. Немци су од почетка 1943. године морали стално да допуњује своје снаге на Источном фронту, што је свакако слабило и остале фронтове у Африци, а након тога и у Европи. Стално се повлачећи, немачка војска није могла да задржи инвазију Црвене армије на Источном фронту. 4. Тотални рат Од пораза код Стаљинграда, Немачка улази у период ''Тоталног рата''. Овакав начин ратовања најавио је немачки министар пропаганде Језеф Гебелс у свом говору у Спортпаласту. Говор је уствари био позив да се уједине људи свих професија, млади и стари како би се однела победа у рату који су Немци већ почели да губе. Пораз ће и уследити 2 године након Гебелсовог говора. 5. Прекретница Другог светског рата Међу историчарима постоји неслагање око тога шта означава прекретницу рата. Неки сматрају да је кључан моменат заустављање Немаца код Москве, други да је Улазак САД у рат после напада на Перл Харбор донео превагу на страну савезника. Међутим, као што је веч речено, Немци никад више након Стаљинградске битке нису били у већим офанзивама у којима би могли да окрену ток рата у своју корист. Битка код Стаљинграда није само сачувала милионе Руса од даљих напада Немаца, већ је на одређени начин спасила и милионе широм света тако што је означила почетак краја Другог светског рата. Srbija danas ------------------------------------------------------------------------------------ Тања Трикић Војном парадом и низом манифестација у Волгограду сутра се обележава 75 година од Стаљинградске битке у којој је совјетска војска нанела тежак пораз немачким нацистима и тиме најавила коначну победу у Другом светском рату. Прослави ће присуствовати председник Русије Владимир Путин и други руски званичници, као и бројне делегације из ЗНД и Европе. Обележавање почиње Војном парадом на тргу Палих бораца у Волгограду, на којој ће учествовати више од 1.500 војника и официра Јужног војног округа руске војске, као и полазници академија Министарства за унутрашње послове и ванредне ситуације, кадети, припадници Националне гарде. Небом изнад трга током прославе пролетеће око 50 хеликоптера, бомбардера и ловаца из јединица Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Русије, а врхунац аеромитинга приредиће акробатска група Стрижи. Копнену технику представиће више од 70 јединица борбених возила, а главним тргом Волгограда први пут ће проћи оперативно-тактички ракетни комплекс „Искандер“, реактивни системи „Смерч“ и „Торнадо“, ракетни комплекс С-300, тенкови, самоходна артиљерија и оклопна возила, а на челу колоне биће легендарни тенк Т-34. Почасно место припашће ратним ветеранима и учесницима Стаљинградске битке. Међу њима је и Марија Рохлина, која се у изјави за Спутњик присећа тих судбоносних дана. „Под контролом наше војске била је само обала реке Волге, а на само 50 метара од обале се налазила територија под контролом Немаца. Они су заузели скоро цео град. Како смо опстали — нико не зна, ни ми немамо одговор на то питање. Али нисмо размишљали о повлачењу. Честитам свим учесницима битке, честитам празник деци Стаљинграда. А младим генерацијама бих волела да поклоним барем део моје љубави према том граду, барем део тог осећаја који смо имали тог фебруара 1943. године“, прича Рохлина. Заменик директора музеја „Стаљинградска битка“ Сергеј Мордвинов истиче да је та битка била одлучујућа за даљи ток рата против фашистичке Немачке, али и за морал и дух совјетског народа. „Немачка војска је у Стаљинграду била потпуно поражена 2. фебруара 1943. године. Шеста немачка армија, која се сматрала најјачом непријатељском армијом, била је потпуно уништена. Сматра се да је управо Битка за Стаљинград била главна прекретница у Другом светском рату. Након те битке Црвена армија је кренула на Запад, на Берлин, победила је нацистичку Немачку и њене сателите. Управо у Стаљинграду цео совјетски народ је схватио да непријатељ није неуништив. Битка за Стаљинград је доказала да се немачки нацизам може победити“, истиче Мордвинов. Стаљинградска битка је трајала од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године и по величини, трајању и броју учесника била је једна од највећих у Другом светском рату. По броју жртава сматра се једном од најкрвавијих у историји човечанства. Различите процене говоре о више од милион смртно страдалих војника са обе стране, док се број цивилних жртава не зна тачно, али свакако је реч о десетинама хиљада. О цени који су платили цивили говоре подаци које износи историчар Дмитриј Белов. „Стаљинград је био уништен до темеља, остали су само подруми. У центру и северним деловима града није остало зграда у којима се могло живети. Кировски рејон је једини део града који Немци нису окупирали и у њему је страдао најмањи број цивила: 22.000 људи преживело је овај пакао. Немци намерно нису бомбардовали Кировски рејон јер су планирали да у њему презиме након победе у Стаљинграду“, описује Белов. Више о том драматичном поглављу новије историје говоре и оригинални документи које је на свој портал ставио„Архив Русије“„поводом годишњице велике битке. На виртуелној историјско-документарној изложби може се видети више до 450 докумената, фотографија, војних карти, аудио и филмских снимака са којих је скинута ознака тајности. Спутњик

75 година Стаљинградске битке

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Наслов: 75 година Стаљинградске битке, Веза: https://plus.google.com/+Баштинаратника/posts/PYYfXAAgrsg , Садржај: 75 година Стаљинградске битке Битка која је променила ток II св. рата и срушила "непобедиве" Пре тачно 75 година Немачка је доживела пораз у битки за Стаљинград која је одлучила даљи ток Другог светског рата. Стаљинград је нападнут у склопу операције Блау, која је имала за циљ да раздвоји совјетске снаге и дозволи Немцима приступ нафти на Kавказу. Али, како се развијала битка је брзо имала сопствену логику и много веће улоге од стране Немачке. Стаљинградска битка била је највећа и најкрвавија битка у историји ратовања. Трајала је између августа 1942. и фебруара 1943. године, а резултирала је са преко милион погинулих и још милион тешко повређених. Битка није била одмеравање снага сукобљених страна већ чист сплет околности. Све опсесивнија жеља Адолфа Хитлера да покори град губећи све више трупа на том путу наишла је на отпор СССР који су бранили своју домовину под новом одредбом (заведеном под бројем 227) Јосифа Стаљина „Ни корак назад“. Град је био толико уништен од бомбардовања да се битка свела на уличне борбе, а немачка тактика „пацовског рата“ подразумевала је скривене снајперисте који су пуцали из рушевина чим би неко прешао улицу или гранатирање канализације. Kасније су ову тактику фаворизовали Руси који су желели да учине немачку војску стално напетом. Ово је дефинитивно био улични рат који Немачка није могла да приушти, али СССР свакако јесте. Војници елитне немачке 6. армије нису били навикнути да се смењују са новообученим сељачким регрутима, нити су Панцери направљени да се месецима заглављују у статичним положајима, да буду уништавани из гнезда митраљеза на другом спрату до ког нису ни могли да подигну оружје. Идеја, константног, агресивног ангажмана без обзира на велике војне губитке, одлика је руске историјске војне доктрине, а не немачке. У Стаљинграду Руси су имали значајну предност у мушкој снази, а Хитлер је могао само да плеше онако како су они свирали. Последњи удар задао је маршал Георгиј Жуков који је успешно опколио већ ослабљене немачке снаге и тако добио највећу битку у рату. “У Москви 1941. године Немци су били одбијени од града, а овде су уништени. Раније су могли да кажу да је то био привремени преокрет, али овде је Хитлер наредио да се 6. армија, додуше неуспешно, поново изгради с терена – то није пораз који може да се прикрије“, рекао је Kонстантин Залески, истакнути историчар. Битка за Стаљинград била је питање морала за све становнике овог града, данашњег Волгограда. То им је улило наду да ће се „немачка ратна авантура“ завршити и окончати управо на њиховом прагу, као и да ће понизити непобедивог и осветити му се за сва варварства. У међувремену, Хитлер је толило улагао у пропаганду да је чак и Гебелс био забринут како ће представити пораз у Стаљинграду. Неки историчари тврде да је у децембру 1941. године, када је Хитлер заустављен на ободима Москве, а САД ушле у рат, одлучена судбина Другог светског рата, али истина је да је Стаљинград променио правац рата. Најбољи доказ је да нацисти више никада нису направили никакав даљи напредак у Русији, осим Треће битке за Харков коју једва добили у марту 1943. године на Источном фронту. Победа у Стаљинграду није спасила само милионе Руса од нацистичке окупације већ и милионе оних у другим земљама скраћујући рат за неколико месеци, ако не чак и година. b92 ------------------------------------------------------------------------------- Обележено 75 година највеће ПОБЕДЕ: Русија слави велики празник Стаљинградска битка остаје упамћена као једна од највећих у историји човечанства У Волгограду, некадашјем Стаљинграду, одржана је војна парада поводом 75. година од чувене Стаљинградске битке, коју је испратило око 30.000 људи. Генерал пуковник Александар Дворников је том приликом изјавио да је ослобођење Стаљинграда од фашистичких освајача важан догађај у историји Русије, али и руске војске. - Kод Стаљинграда, Севастопоља, Новоросијска и Kреча одржане су славне победе које су измениле ток Другог светског рата. Наша војска је одбранила територијални суверенитет Совјетског Савеза. Јужни војни округ, који је наследник тих снага које су се бориле на овом делу земље, данас настављају да обезбеђују мир на југу Русије - рекао је. Војна парада је одржана на тргу Палих бораца у Волгограду, на којој је учествовало више од 1.500 војника и официра Јужног војног округа руске војске, као и полазници академија Министарства за унутрашње послове и ванредне ситуације, кадети, припадници Националне гарде. Стаљинградска битка постаће упамћена као једна од највећих битака у историји човечанства. Будући да је трајала дугих 5 месеци и однела преко милион жртава означена је за прекретницу Другог светског рата. Доста је последица битке која је одредила даљи ток рата, а ми ћемо издвојити 5 најважнијих. 1. Губици на обе стране Стаљинградска битка је била једна од највећих и најкрвавијих битака у историји ратовања. Процене варирају, али борбе од августа 1942. до фебруара 1943 године имале су за последицу око 2 милиона рањених и убијених, од чега више од милион мртвих. Хитлерова опсесија да заузме град по сваку цену, као један од главних бастиона одбране Совјетског Савеза и симбола совјетског комунизма, довела је до крвопролића. Са друге Стаљин је издао чувену ''Наредбу 227'' којом је заправо забрањено повлачење и предвиђена борба до последњег човека. Битка је остала специфична због начина борбе између немачких и совјетских војника. Борило се за сваки метар, кућу и стан. Битка је позната и као ''пацовска борба'' пошто је вребала перманентна опасност од снајпера, заседа на улицама па чак и борбама у градској канализацији. 2. Први значајнији копнени пораз Немачке Стаљинград је била битка у склопу ширег плана ''Операције плаво''. План је је имао за циљ излазак немачке војске на Kавказ где би добили приступ нафти која је била преко потребна немачким моторизованим снагама. Маршал Георгиј Жуков је то увидео и Стаљинградска битка, у којој совјетске снаге нису смеле да пропусте немачку војску на путу до Kавказа, је означила врхунску стратешку визију. Након 18 месеци сталног повлачења пред немачким нападима Црвена армија је након победе код Стаљинграда и повратила надмоћ над противником. Од тад совјетска армија није стала све до Берлина. 3. Пораз Немачке који је дао наду у победу читавом свету Због напора и жртава који су Немци претрпели код Стаљинграда остали немачки фронтови су били угрожени. Немци су од почетка 1943. године морали стално да допуњује своје снаге на Источном фронту, што је свакако слабило и остале фронтове у Африци, а након тога и у Европи. Стално се повлачећи, немачка војска није могла да задржи инвазију Црвене армије на Источном фронту. 4. Тотални рат Од пораза код Стаљинграда, Немачка улази у период ''Тоталног рата''. Овакав начин ратовања најавио је немачки министар пропаганде Језеф Гебелс у свом говору у Спортпаласту. Говор је уствари био позив да се уједине људи свих професија, млади и стари како би се однела победа у рату који су Немци већ почели да губе. Пораз ће и уследити 2 године након Гебелсовог говора. 5. Прекретница Другог светског рата Међу историчарима постоји неслагање око тога шта означава прекретницу рата. Неки сматрају да је кључан моменат заустављање Немаца код Москве, други да је Улазак САД у рат после напада на Перл Харбор донео превагу на страну савезника. Међутим, као што је веч речено, Немци никад више након Стаљинградске битке нису били у већим офанзивама у којима би могли да окрену ток рата у своју корист. Битка код Стаљинграда није само сачувала милионе Руса од даљих напада Немаца, већ је на одређени начин спасила и милионе широм света тако што је означила почетак краја Другог светског рата. Srbija danas ------------------------------------------------------------------------------------ Тања Трикић Војном парадом и низом манифестација у Волгограду сутра се обележава 75 година од Стаљинградске битке у којој је совјетска војска нанела тежак пораз немачким нацистима и тиме најавила коначну победу у Другом светском рату. Прослави ће присуствовати п��едседник Русије Владимир Путин и други руски званичници, као и бројне делегације из ЗНД и Европе. Обележавање почиње Војном парадом на тргу Палих бораца у Волгограду, на којој ће учествовати више од 1.500 војника и официра Јужног војног округа руске војске, као и полазници академија Министарства за унутрашње послове и ванредне ситуације, кадети, припадници Националне гарде. Небом изнад трга током прославе пролетеће око 50 хеликоптера, бомбардера и ловаца из јединица Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Русије, а врхунац аеромитинга приредиће акробатска група Стрижи. Копнену технику представиће више од 70 јединица борбених возила, а главним тргом Волгограда први пут ће проћи оперативно-тактички ракетни комплекс „Искандер“, реактивни системи „Смерч“ и „Торнадо“, ракетни комплекс С-300, тенкови, самоходна артиљерија и оклопна возила, а на челу колоне биће легендарни тенк Т-34. Почасно место припашће ратним ветеранима и учесницима Стаљинградске битке. Међу њима је и Марија Рохлина, која се у изјави за Спутњик присећа тих судбоносних дана. „Под контролом наше војске била је само обала реке Волге, а на само 50 метара од обале се налазила територија под контролом Немаца. Они су заузели скоро цео град. Како смо опстали — нико не зна, ни ми немамо одговор на то питање. Али нисмо размишљали о повлачењу. Честитам свим учесницима битке, честитам празник деци Стаљинграда. А младим генерацијама бих волела да поклоним барем део моје љубави према том граду, барем део тог осећаја који смо имали тог фебруара 1943. године“, прича Рохлина. Заменик директора музеја „Стаљинградска битка“ Сергеј Мордвинов истиче да је та битка била одлучујућа за даљи ток рата против фашистичке Немачке, али и за морал и дух совјетског народа. „Немачка војска је у Стаљинграду била потпуно поражена 2. фебруара 1943. године. Шеста немачка армија, која се сматрала најјачом непријатељском армијом, била је потпуно уништена. Сматра се да је управо Битка за Стаљинград била главна прекретница у Другом светском рату. Након те битке Црвена армија је кренула на Запад, на Берлин, победила је нацистичку Немачку и њене сателите. Управо у Стаљинграду цео совјетски народ је схватио да непријатељ није неуништив. Битка за Стаљинград је доказала да се немачки нацизам може победити“, истиче Мордвинов. Стаљинградска битка је трајала од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године и по величини, трајању и броју учесника била је једна од највећих у Другом светском рату. По броју жртава сматра се једном од најкрвавијих у историји човечанства. Различите процене говоре о више од милион смртно страдалих војника са обе стране, док се број цивилних жртава не зна тачно, али свакако је реч о десетинама хиљада. О цени који су платили цивили говоре подаци које износи историчар Дмитриј Белов. „Стаљинград је био уништен до темеља, остали су само подруми. У центру и северним деловима града није остало зграда у којима се могло живети. Кировски рејон је једини део града који Немци нису окупирали и у њему је страдао најмањи број цивила: 22.000 људи преживело је овај пакао. Немци намерно нису бомбардовали Кировски рејон јер су планирали да у њему презиме након победе у Стаљинграду“, описује Белов. Више о том драматичном поглављу новије историје говоре и оригинални документи које је на свој портал ставио„Архив Русије“„поводом годишњице велике битке. На виртуелној историјско-документарној изложби може се видети више до 450 докумената, фотографија, војних карти, аудио и филмских снимака са којих је скинута ознака тајности. Спутњик

75 година Стаљинградске битке

, Извор: http://ift.tt/1yDzQDR