#Тужбе

[trojerucica-blr]

МИЛОШ КОВИЋ: ЗАВРШНА РЕЧ У КРИВИЧНОМ ПРОЦЕСУ ПРЕД ПРВИМ ОСНОВНИМ СУДОМ У БЕОГРАДУ

На почетку своје завршне речи желим да нагласим оно што је, по мом мишљењу, најважније. Чињеница да се пред српским судом води овакав процес представљ�� веома лошу вест за нашу земљу. МЕНИ ��Е ГОТОВО ЧЕТИРИ ГОДИНЕ, на основу осам готово идентичних тужби, које је против мене поднело четворо тужилаца, СУДИ ЗБОГ ИЗМИШЉЕНИХ ИСКАЗА, КОЈЕ НИКАДА НИСАМ НАПИСАО ИЛИ ИЗГОВОРИО. Моји захтеви да тужиоци наведу где и када сам изрекао те тобожње увреде, редовно су остајали без одговора. На тај начин, остаје нејасно шта сам то учинио, и због чега ми се суди. Тамо где се заиста наводе моји искази, изречени у оквиру научне и политичке полемике, тврди се да је то учињено са намером да се тужиоци увреде, чиме се угрожава моје уставом загарантовано право на слободу мисли и говора. Суд се уплео у научна и политичка питања која би морала да остану ван његових компетенција. МЕНИ СЕ СУДИ ЗБОГ КРИТИЧКИХ СТАВОВА КОЈЕ САМ, КАО НАУЧНИК И ИСТОРИЧАР, бирајући и мерећи сваку реч, наглашавајући да износим своје мишљење, ДАВАО О ТУМАЧЕЊИМА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ КОЈА ЗАСТУПАЈУ МОЈИ ТУЖИОЦИ. Уз то, застрашивањем и судским прогоном, мене покушавају да спрече да као јавна личност, која се као вишегодишњи колумниста Политике (од 2016. године), најстаријег дневног листа на Балкану, бави и новинарским послом, јавно заступам своје политичке ставове. Моји позиви јавности, министру просвете, ректору, декану, универзитетском омбудсману да помогну да се проблеми на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду превазиђу, да се одбране моја радна права и права мојих колега, имали су за циљ да се отвори јавни дијалог о стању на нашем Универзитету, о темама суштински важним за наше друштво. Они који су те проблеме изазвали и угрозили наша права, представили су моје ставове као увреде и омаложавање, да би ме тужили суду. ДА ЛИ ЋЕ, ДАКЛЕ, СРПСКИ СУД ДА ОДРЕЂУЈЕ ПРОФЕСОРИМА УНИВЕРЗИТЕТА НА КОЈИ НАЧИН ЋЕ ДА РАСПРАВЉАЈУ О НАУЧНИМ И ПОЛИТИЧКИМ ПИТАЊИМА? Хоће ли у нашој земљи судови почети да пишу и тумаче српску историју? ХОЋЕ ЛИ СУДОВИ ДА НАМ ОДРЕЂУЈУ ШТА СМЕМО ДА МИСЛИМО, ГОВОРИМО И ПИШЕМО О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ И ПОЛИТИЦИ?

СУДСКИ ПРОЦЕСИ КОЈИМА САМ ГОДИНАМА ПОДВРГНУТ ПО МОМ МИШЉЕЊУ ПРЕДСТАВЉАЈУ ШКОЛСКИ ПРИМЕР СУДСКОГ И ПОЛИТИЧКОГ ПРОГОНА. Четворо тужилаца, зато што сам износио мишљења и ставове потпуно различите од њихових, на основу четири кривичне и четири парничне тужбе, траже да им исплатим преко 4.000.000 динара. Јасно је да тиме покушавају да ме заплаше и ућуткају. Да је овде реч о смишљеном и договореном прогону потврђује и чињеница да они нису тужили ни један од водећих српских медија у којима су објављиване моје инкриминисане изјаве. Коначно, 26 јавних личности, професора универзитета и чланова САНУ, ставове тужилаца (Николе Самарџића и Дубравке Стојановић) о геноциду над Србима у НДХ, логору смрти у Јасеновцу, о Анти Павелићу, Благоју Јововићу јавно су назвали «обновом и одбраном усташких злочина и идеја» (сајт Стање ствари, 29.7.2020), док их је њих 105 оптужило за «порицање геноцида над српским народом» (Исто, 20.8.2020). 263 професора универзитета и 8.852 грађана судске тужбе тужилаца и њихове истовремене покушаје да ме протерају са Филозофског факултета назвали су «дискриминацијом» и «прогоном» (Спутњик, 4.11.2021). Тужиоци, међутим, нису тужили никога од хиљада својих критичара. Тужили су само мене.

При томе, сви смо професори универзитета, дужни и плаћени за то да расправљамо о научним питањима која се, када је историографија у питању, најчешће не могу раздвојити од политичких ставова. Напредак науке и јавног живота незамислив је без критике и сучељавања мишљења, како у научним часописима, тако и у дневним и недељним листовима које прате најшири кругови читалаца. Хоће ли српски судови почети да подучавају универзитетске професоре о томе на који начин се сучељавају стручна мишљења и износи научна критика? Позив универзитетских професора, још од оснивања првих средњовековних универзитета, подразумева да се ставови о темама од општег, па и политичког значаја не износе само у учионицама, него и у јавности. ХОЋЕ ЛИ СРПСКИ СУДОВИ У 21. ВЕКУ ТО ПОЧЕТИ ДА ЗАБРАЊУЈУ, ИЛИ ДА ПРОПИСУЈУ ПРОФЕСОРИМА УНИВЕРЗИТЕТА НА КОЈИ НАЧИН ЋЕ ДА ЈАВНО ИСТУПАЈУ? Уз то, моји тужиоци и ја у јавности наступамо не само као професори универзитета, него и као еминентно политичке личности. Наши ставови о суштинским, научним и политичким питањима (геноцид над Србима у НДХ, ратови у којима је разбијена Југославија 1990-их година, уништење српског народа у Крајини, на Косову и Метохији, Косовско питање, рат у Украјини, оцена политике земаља НАТО пакта, Русије, Кине према српском народу, итд) директно су супротстављени. То је јасно видљиво и из записника са овог судског процеса. У време када су објављени текстови због којих сам тужен, био сам председник Политичког савета Демократске странке Србије. Данас сам заступник и члан Председништа Покрета за одбрану Косова и Метохије. О политичким и страначким афилијацијама мојих тужилаца може да се обавести свако ко користи интернет. Критички ставови које сам износио дати су, дакле, у оквиру легитимних политичких расправа и несугласица. Посебно желим да нагласим да никада нисам говорио нити писао о личностима, него искључиво и само о делима и идејама тужилаца. У мојим ставовима нема ни трунке увреда, нити омаловажавања. Сваки пут наглашавао сам да је реч о мом мишљењу, као и да не тврдим да је моје виђење прошлости и садашњости српског народа, као и поремећених односа на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, једино истинито и тачно. Текстови четири појединачне кривичне тужбе, као и поднесак приватних тужилаца настао 24.12.2019, после Решења суда којим се спајају сви кривични поступци, јасно показују да је нејасно због којих исказа сам тужен. Аутор сам само једног (Политика, 3.3.2022) од три инкриминисана текста. Поигравањем знаковима навода у туђим ауторским текстовима, мени су приписане реченице и искази новинара (Вечерње новости, 2.3.2019, Печат, 14.3.2019). У цитатима из мог текста (Политика, 3.3.2022) и интервјуа датог јутјуб каналу Хелмкаст (22.3.2019), чупањем из контекста изостављени су сви искази који показују да је први написан у оквиру политичке расправе, док је други настао у оквиру стручног неслагања о томе како ће се на Универзитету, у научним радовима и најширој јавности тумачити српска национална историја. О томе има довољно података у записницима са суђења, па се на томе нећу детаљније задржавати.

Приликом давања исказа на суду, тужиоци су ми приписали још много нових, увредљивих исказа, које никада нисам изговорио нити написао. Када сам их питао где и када су такве изјаве биле дате, они нису били у стању да дају одговоре. И о томе има довољно сведочанстава у записницима са суђења.

У записницима, такође, има много података о томе како су тужиоци, који се у овом судском процесу представљају као жртве, са Филозофског факултета у Београду пр��терали моје колеге, доценте др Мају Николић, др Небојшу Шулетића, професорa др Александра Фотића и како су покушавали да то ураде са мном и са још неколико колега. Показао сам како су, упркос томе што сам испуњавао све научне и педагошке услове, покушали да ме протерају са Факултета приликом мојих избора у звање ванредног професора (2016-2017) и редовног професора (2021-2022. године). У исто време док ме судски гоне, покушавали су, дакле, упорно и систематски, да ме прогнају са Универзитета. Нису могли да их зауставе ни јавни протести студената и грађана, нити упозорења колега да су се, на основу универзитетских прописа, нашли у сукобу интереса због чињенице да су, док су против мене вођени судски процеси на основу њихових тужби, истовремено покушавали да одлучују о мом академском напредовању. О свему су опширно извештавали медији. Тада су, баш као и 2017. године (Пешчаник, 12.6.2017; Политика, 14.6.2017) у јавности износили неистине о мојим научним радовима, па и политичке дефамације (Данас, 16.6.2022). Моје настојање да се одбраним они су, у посебном поднеску суду (1.3.2022), назвали «осионим држањем Окривљеног после учињеног кривичног дела» које «доказује његов безобзиран однос према Приватним тужиоцима као жртвама кривичног дела увреде». У време обрачуна са мном из 2019-2020. године, они су чак и студенте постдипломце, који су мене бирали за ментора, протеривали са Факултета и Универзитета. Један од протераних, млади колега Ненад Анжел, о томе је јавно говорио и то се може проверити путем интернета. У својим исказима на суду тужиоци су, међутим, тврдили да сам ја студенте подстицао против њих. О томе такође има довољно података у записницима са суђења.

Судски и политички прогон коме сам подвргнут доживљавам као цену слободе. Овај судски процес део је много ширих кретања, у којима се одлучује о томе какву ће историју учити наша деца и студенти: имају ли српски историчари и српски народ право на своје виђење и тумачење сопствене прошлости, или ће морати да усвоје колонијалне интерпретације настале у западним центрима моћи, које инсистирају на колективној кривици Срба за све ратове и несреће које су погодиле југоисточну Европу од 1912. године до данашњег дана. По мом мишљењу, циљ ових медијских и квазинаучних оптужби јесте да се сакрије одговорност НАТО држава за ратове у којима су разбијане Југославија и Србија. Да би се то постигло, мора се променити «крвна група» наших кључних установа: Универзитета, САНУ, СПЦ и других. То се постиже управо протеривањем непослушних и довођењем на њихово место оних који су спремни да проповедају оно што им се нареди. Коначни резултат таквих настојања биће гушење сваког дијалога и наметање једноумља, кобног по науку и јавни живот.

Позив историчара не састоји се, међутим, у проповедању било каквих обавезујућих, идеолошких интерпретација прошлости. Његов основни и једини циљ јесте слободна потрага за истином. У томе, он не сме да дозволи да буде заплашен било каквим притисцима. Он мора да буде спреман да у борби за истину плати сваку цену. У томе видим смисао и значење судских процеса који се у овом тренутку воде против мене. НИСАМ НИ ПРВИ НИ ПОСЛЕДЊИ КОМЕ СЕ СУДИ ЗБОГ ЊЕГОВИХ УВЕРЕЊА И ЈАВНО Џ. Радостан сам због прилике која ми је дата да се придружим низу судски прогоњених професора универзитета, философа и писаца, од Сократа до професора Правног факултета Универзитета у Београду Михаила Ђурића, као и судски гоњених Срба, због националне и политичке припадности, од Велеиздајничког процеса у Загребу 1909, до данашњег дана.

Слобода нема цену. У поређењу на њом, сваки напор, сваки судски процес и судска одлука изгледају безначајно. Уосталом, прва ослобађајућа пресуда, у парници коју је против мене водио Радош Љушић, већ је донесена.

Свака одлука коју донесе овај суд имаће дубоке и важне последице. Она ће бити не само изјашњење о смислу српске историје, садашњости и будућности, него и о праву на слободу мисли и говора у нашој науци и јавном животу. Одлука овог суда снажно ће одјекнути. О њој ће се у будућности тек расправљати. Та одлука ће, за студенте и професоре Универзитета у Београду бити или јавни шамар и понижење, или подршка и охрабрење.

ЛИЧНО, НЕМАМ НИКАКВЕ СУМЊЕ У ТО ДА ЋУ У ОВОЈ БОРБИ, КОЈА ЈЕ МНОГО ВЕЋА ОД МЕНЕ И МОЈИХ ТУЖИЛАЦА, ОДНЕТИ ПУНУ ПОБЕДУ. ЈЕР, МИ НИСМО СТВОРЕНИ ДА БИСМО СЛУЖИЛИ ЛАЖИ, РОПСТВУ И БЕЗАКОЊУ, НЕГО ИСТИНИ, СЛОБОДИ И ПРАВДИ.

#tuzilastvo #stopnasilju #hrvatsponosom

***NEMORA COVJEK DA BUDE SRBIN DA BI GA VREDJALA NEPRAVDA I KOSTALA ZIVOTA ONIH KOJI SU ODGOVORNI I PRIMAJU PLACE ZA TO DA SPRECE NASILJE I NEPRAVDU I KAZNE POCINIOCE.EVO I PROFESOR KOVIC JE INDIKATIVAN PRIMJER ZA SELEKTIVNO SUDJENJE I PRISTRASNO I KRAJNU KORUPCIJU NAUSTRB CIJELE NACIJE I OVO GOVORI O TOME DA JE SRBIJA SEPTICKA JAMA VANDALA I PERSONIFIKACIJA NEPRAVEDNOSTI. OVO JESTE PROTIVUSTAVNO ISKONSTRUISANO SUDJENJE U KORIST DIKTATA NALOGODAVCA STRANOG FAKTORA ZARAD UNISTENJA KULTURNE BASTINE I TRADICIJE SRBA I SRBIJE I SRAM VAS BILO!!!UTIRETE TRAG SOPSTVENOM NASLEDJU HISTORIJE CIVILIZACIJE ZARAD SAKE DOLARA I IZVRGAVATE PODSMJEHU BRILJANTNU INTELEKTUALNU SVOJINU OVOG SJAJNOG COVJEKA I VELIKOG BORCA ZA PRAVDU. #tuzilastvo U PRITVOR ZBOG PROTIVUSTAVNOG TERORISTICKOG AKTA VELEIZDAJE ;KORUPCIJE I POLTRONSTVA ZA SAKU DOLARA! #stopnasilju #hrvatsponosom

[vaseljenska]

Како поднети тужбу због банкарске провизије

Како поднети тужбу због банкарске провизије http://www.vaseljenska.com/ekonomija/kako-podneti-tuzbu-zbog-bankarske-provizije/

[balkanskapravila1371]

Тужбе људи блиских режиму...

Тужбе људи блиских режиму…

KRIK zatrpan tužbama ljudi bliskih režimu  https://www.krik.rs/krik-zatrpan-tuzbama-ljudi-bliskih-rezimu/

[aleksandarmihailovicworld]

ПОСЛЕДЉИ ВОЗ ЗА ТУЖБЕ ПЕНЗИОНЕРА - УСТАВНИ СУД МАРИОНЕТА ВЛАСТИ

[rasen-rs]

http://www.rasen.rs/2019/01/milos-kovacevic-kicma-srpske-kulture-je-na-cirilici/

Милош Ковачевић: Кичма српске културе је на ћирилици

Проф. др Милош Ковачевић о ћирилици и латиници, јесу ли Срби само ћириличан народ, о реформи Вука Караџића, стиховима Венцловића и о томе шта (не) значи Велика Србија. Разговарала Милана Бабић

Проф. др Милош Ковачевић; фото: Стање ствари

Језичка политика Јагића и његових сљедбеника и на српској и на хрватској страни је загрљај анаконде. Наизглед, добронамјерно и безазлено инсистирање на језичком заједништву је увлачење у загрљај из којег нема избављења. Захваљујући таквој, у суштини хрватској језичкој политици, Срби су безмало остали и без имена за свој језик и без имена за свој народ, зарад хрватског југословенства, које у својој полазној основи има Штросмајерове идеје о „славјанској федерацији на Балканском полуострву“, иза чега се крије тежња ка проширивању Хрватске и крајње негативан однос према евентуалној обнови Душановог царства.

Тиодор Росић

Проф. др Милош Ковачевић је члан Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шћербатова, уредник је „Радова Филозофског факултета“ (Источно Сарајево) и „Зборника српског језика, књижевности и умјетности“ (Бањалука). Предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. До сада је, уз преко 500 научних и стручних радова и 16 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 25 књига међу којима су: „Кроз синтагме и реченице“, „Суштаствено и мимогредно у лингвистици“, „У одбрану језика српскога“, „Стилске фигуре и књижевни текст“, „Српски језик и српски језици“, „Српски писци о српском језику: хрестоматија“, „Српски језик у вртлогу политике“ (у коауторству са М. Шћепановићем“, „У одбрану српске ћирилице: хрестоматија“.

Посљедња књига професора Ковачевића, „Српски језик између политике и науке“, настала је након предавања на исти тему на Филолошком факултету у Бањалуци, у току тужбе о језику (Федерације је тужила Републику Српску). Доцент др Зорица Никитовић, предсједник Др��штва наставника српског језика и књижевности Републике Српске, предложила је професору Ковачевићу да напише књигу у којој би се тачно могли разликовати научни постулати од политичких манипулација, а која би језиком и стилом била прилагођена широј друштвеној јавности.

Књигу је састављена од 16 радова груписаних у четири тематске цјелине: идентитетска питања српског језика, актуелни проблеми српскога језика, проблеми српскога под именом босанског језика и јучерашња лингвистичка и политичка трвења око српског језика. Књигу је објавило Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске, а штампање књиге је финансијски помогло Министарство науке и технологије Републике Српске.

Друштво наставника Републике Српске брине о проучавању српског језика и књижевности, о подизању, његовању и унапређивању опште и посебне културе наставника српског језика и књижевности, и, ��то је од суштинског значаја, реагује на појаве, догађаје и стања у друштву који су од значаја за васпитање и образовање младих генерација, односно – врши утицај на креирање образовне политике. До сада је Друштво објавило четири броја часописа „Прилози настави српског језика и књижевности“.

Ако бисмо рекли да је само ћирилица српска, односно да је само ћирилица писмо српског језика, и ако бисмо се одрекли латинице, да ли бисмо у ствари спровели хрватску културну политику?

Искрено говорећи, ћирилица је српска културна вертикала. Шта то значи? Значи да је кичма српске културе на ћирилици – од Светог Саве до данас. Међутим, Срби ниси никад били једино ћирилични народ, нити су Срби икад били оно што се данас под појам Срба подводи. Добро знате да је Дубровник такође био српски, сви су се писали као Срби, дум Иван Стојановић писао је да је у Дубровнику било само Срба и Италијана, да нема никога другога. И написао је „Историју Дубровника“ и „Историју дубровачке књижевности“. А дубровачка књижевност је готово сва настала на латиници. Шта то заправо значи? Aко искључимо Србе католике, онда бисмо могли говорити да је једино на ћирилици исписана српска култура. Meђутим, будући да су Бока Которска, заједно са Змајевићем и другим српским писцима, будући да су Дубровник, Далмација и Славонија са огромним – огромним! – културним потенцијалом били латинички, онда се ту заправо види да је у центру српске културе била ћирилица, а да је њену периферију, коју су чинили углавном Срби католичке вјероисповијести, чинила латиница. Будући да то двоје подједнако улази у српску културу, и чини српски културни корпус, тада се може рећи да у ту културу улазе и ћирилица и латиница, али оне никад нису подједнако српска писма.

Значи не може да стоји парола – само је ћирилица српска?

Не постоји та могућност јер бисмо тиме из српске културе избацили огроман корпус. И не само то, већ и све оно што је у 20. вијеку категоризовано на латиници у Вашингтонској библиотеци, и у свим другим библиотекама. Ћирилица би се изједначила са оним што се зове такозвани „хрватски“ језик, читав Добрица Ћосић, са својим првим сабраним дјелима, „отишао“ би у хрватску културу. Са те стране, управо 20. вијек је готово сав латинички, Срби су у 20. вијеку готово били прешли на латиницу. Ако узмете 20. вијек којим је више на латиници него на ћирилици српска култура исписана, онда је апсурдно говорити да је ћирилица једино српско писмо.

Али, када се говори уопште о страдању Срба, о изједначавању језика и писма – кад год је био напад на ћирилицу заправо је био и напад на српски народ. Јер се народ изједначавао са ћирилицом, у НДХ-а, у Аустроугарској, у Војв��дини за вријеме прогона. Прогон ћирилице значио је прогон Срба и српскога језика.

Вук је говорио о Србима три вјере (закона), Екмечић говори о томе да је вјера ипак била „вододелница“. И историја је показала да уколико не дође до вјерске идентификације, уколико се Србин не осјећа и православним, долази до губитка идентитета и, посљедично, до сужавања српске теериторијалности, и културног и духовног простора.

Религија је овдје била „вододелница“. Књига Бранимира Стојковића, „Европски културни идентитет“, коју је издао Службени гласник говори о томе да је од 59 европских нација, чак њих 56 настало на основу идентитета језика, у доба романтизма. Само три нације су у то доба издвојене према вјерском критеријуму. Значи, вјера је секундарни елемент.

Које нације су издвојене према вјерском критеријуму?

 Вебер као први случај наводи Хрвате, а Стојковић наводи Јевреје и „југословенске Муслимане“. Наводе се само три нација у то доба. Касније је вјерски елеменат одиграо велику улогу, када је престало да важи – један народ, један језик, једна књижевност. Када је тај модел престао да важи, онда се кренуло у потрагу за другим културним моделима. Међу тим моделима била је и вјера која је на Балкану одиграла велику улогу, и ту је Екмечић потпуно у праву. Главни критеријум био је вјерски, заправо у подјели, јер језик није могао одиграти ујединитељску улогу. Вук је сматрао да Срби морају да се повинују критеријуму који важи и за остале народе, пошто има пет различитих вјера код Нијемаца, а обједињава их само језик, онда су Нијемци један народ. И Његош каже да вјера не може бити никакав критеријум („Лепо, липо, лјепо и лијепо / било, бјело, бело и бијело/ листићи су једнога цвијета“; „лактом вјере глупост чојка мјери“). Вјера се може мијењати, али не и језик.

Бечки договор?

Бечки договор се потпуно тумачи по хрватском моделу (узусу). Прва реченица Бечког договора гласи: „Један народ – ЈЕДАН НАРОД – једну књижевност мора да има.“ Зато што Вуков циљ није био стварање књижевног језика, већ увођење народног језика у књижевност. Књижевност је утилитарно схваћена заправо као горњи критеријум стандардног или књижевног језика. И када имате да „један народ, једну књижевност да има“, за Вука никакве дилеме нема – сви који пишу српским језиком су Срби.

Латиничко Ј?

Слово ı („десетерачко и“) Саве Мркаља (без тачке добило је службу обиљежавања само сугласника ј, и то у свим положајима у рије��и – прим. аут.) било је једино рјешење, али је било, због двотачке изнад, незгодно за писање јер уноси руски знак (графему), које нема ниједно српско слово. Вук очито није нашао боље рјешење од латиничког Ј.

Зар Србима није културолошки и духовно Савино рјешење било ближе, мудрије?

Вук никада није мислио ни о каквој другој заједници него о заједници свих Срба, није мислио само о заједници православних Срба.

Али се и тада велики дио Срба католика није хтио звати Србима?

Не само то. Неки су се и тада звали, а и сада се зову, Турцима.

Како је онда Вук мислио да ће се временом Срби муслимани и Срби католици опет осјећати Србима?

Ни Пруси се нису хтјели звати Нијемцима. А ко сада чини срце Њемачке? Пруси. Вук је заправо преузео критеријуме које је видио у Њемачкој, критеријуме Јакоба Грима и Јернеја Копитара.

И просветитељске елементе?

Да. Осим тога ти критеријуму нису Вукови примарно, чак ни секундарно. Кад прочитате Доситејево „Писмо Харалампију“ видите јасно шта Доситеј сматра једним народом – они који говоре једним језиком. И пореди Србе и Русе, и каже да се ми и Руси не можемо разумјети, па не можемо бити исти народ. Истиче, дакле комуникативни критеријум као главни. Вук је буквално преузео Доситеја, само је његове идеје искомбиновао са романтичарском идеологијом.

Да ли је Вук можда несвјесно преузео нечији убачени, пројектовани модел?

То су наивна размишљања. Пазите, историју пишу побједници. Побједничка Србија била је неписмена Шумадија – од 1000 један је знао писати. 1827. године Браунинг пише за Србе: „Зар тај народ постоји? Пет вијекова их нема нигдје!“ Признање Србије као посебне државе, уласком у европску цивилизацију, настаје потреба за стандардним језиком, потреба за књижевним језиком. Вук као Вук се није морао уопште јавити, али се морао јавити неко. Било је само питање како да се од тотално неписменог народа направи бар полуписмен.

Да ли је морала бити народна основа језика?

Морала је. То је био једини начин. Никада ниједан језик у Европи, осим мађарског, није настао без говорне основице. Зато са мађарским имате толико проблема.

Зар није постојала могућност да се дође до неке рафиниране синтезе црквенословенског и српског?

Имате Умбегаунову студију, студију једног Француза који нема никакве везе са нама, он каже овако: „Да је могао славеносрпски језик проћи као стандардни српски језик ЕУ би прихватила есперанто на исти начин.“ Јер је то вјештачки језик, и један и други. Не може вјештачки језик народ прихватити, нарочито када је народ неписмен. Вјештачки језик се може само накалемити.

На калемљење сам и мислила.

Али ми смо били неписмен народ. Стално се заборавља да у то вријеме нико не зна да пише. И да је једина могућност била преузимање Аделунговог правила: „Пиши као што говориш, читај како је написано.“ Да би потпуно неписмени народ постао писмен, елементарно писмен. Какво би било писање на славеносрпском који није успио за својих 30 година да направи ниједну граматику?!

Када се чита Венцловић уочава се високи и продуховљени стил.

А, не! То је фалсификат. Маја Анђелковић је докторирала на томе. То што је урадио Павић са књигом „Црни биво у срцу“ – то је највећи фалсификат у историји српске културе. То није Венцловић. То су преводи црквених текстова на народни језик, препјеви. Имали смо једном скуп у Нишу, „Историја и књижевност“, и проф. Пантић, који је највећи познавалац старе српске књижевности, говорио је о преводу Змајевића (Слободан Калезић је превео Змајевића, препејевао). И знате шта је рекао? Рекао је: „То ми личи на Венцловића. Да је Змајевић тако пјевао у 15. вијеку – не би било Шекспира.“ Не би нико спомињао Шекспира ни да је онакав Венцловић постојао.

И у том докторату је показано да Павићево тумачење нема чињеничког упоришта. Ту постоји пет-шест Венцловићевих бесједа којима се обраћао народу, а све остало су препјеви. Такав језик није постојао, то је измишљени језик. Да је постојао такав језик, мислите ли да би се Вук оглушио о то и позивао се на Дубровник, а прескочио Венцловића? Па не би био толико луд.

Вук и прогони русизама?

Морате схватити једну чињеницу – национални језици настају по Хедеровом принципу из 1787. године, по принципу одбране од других језика. Другачије речено, морате направити идентитет властитог језика да бисте постали нација. Јер је то основ стварања нације. Срби су као нација настали преко српског језика.

Његош у писму књазу Милошу напада Доситеја због просветитељских елемената па се чуди како је књаз допустио да се штампају „горки и отровни“ текстови. Доситеј је српске ријечи с неба спустио на земљу, богатство и дубину освјештане ријечи отргао од „источника православних“ и направио базу за њухову потоњу строго свјетовну одору.

У Његошевим текстовима о Доситеју он каже да је Доситеј Обрадовић „брука“ за српску културу. Највећа брука за СПЦ, за српски народ. Његош се није могао повиновати Доситеју, исто као ни Вук. Идентичан је то однос, јер мораш имати, ако ствараш нацију, критеријум. Не можеш бити мало свештеник, мало народни човјек.

Ипак се прекинула нит, изгубило се доста тога.

Ништа се није изгубило. Све револуције су једностране. Од тренутка побједе, а побједу је остварио 1847. године, Вук је могао ријешити проблем апстрактне лексике , „умозрителних ријечи“. Како Вук рјешава тај проблем? Кад је добио битку, врло лако. Он каже да од тог тренутка па надаље није битно шта народ говори, него је битно да ће се у српски језик увести све оно како би народ говорио да му је било потребно. И тако је Велимир Михајловић направио три књиге посрбица. Од 1848. до 1870. године посрбљено је више црквенословенских и других ријечи него што је имао Вуков „Рјечник“ из 1817. године. Шта је заправо урађено? Тада је настала Стојковићева аритметика, физика. Тада је настала српска наука. Све те ријечи су биле потребне. А како се стварало? Од „надежде“ је настала „нада“, од „путешествија“ „пут“.

Губитак партиципа?

Најбољи текст у историји те проблематике је написао Ивић. Он каже: „Највећа замјерка Вуку је направљена од оних који Вука нису читали.“ Вук има више партиципа него што их има поствуковски језик, на примјер, он има „новодошавши“. Вук пише у својој граматици да народни језик нема партиципе, али да је на писцима да партиципе створе. Он тражи надоградњу, а Вуку намећу да он није хтио партиципе. Из тога проистиче да ако је неко био за партиципе, био је Вук; ако је неко покушао дати моделе, то је опет био Вук. Шта то значи? Вук је био свјестан неких недостатака. А ти недостаци су много мањи у односу на корист коју има народни језик да би се Срби описменили. И ви када данас погледате имате један апсурд. Ото Јесперсен који је говорио о савршенству језичких структура сматра да је највећи степен развитка језика у оним језицима који имају релативне структуре. Српски језик то има као ману, јер ми морамо употријебити беспартиципне конструкције, јер морамо рећи жена која је дошла, а не можемо рећи дошавша жена; морамо рећи човјек који спава, а не спавајући човјек и сл. Уз употребу везника да, српски се одликује пречестом употребом релативне замјенице који. Зато наш језик у иностранству зову дакавски и којекавски језик. Ако бисмо прихватили Јесперсенов критеријум, наш језик би по учесталости употребе који би више него савршен језик, најсавршенији. А показује се да је та тако нужна честа употреба прије мана но врлина. Оно што је савршено за један народ за други не мора бити.

Можемо ли то проблематизовати, ту методологију науке. Стално преузимамо западну терминологију и узимамо је као постулат, као полазиште и пристаниште.

Лингвистика не познаје западну и источну терминологију. Критеријуми лингвистике су исти за све језике. Теорије које се стварају имај увриједност само олико су продуктивне. Другачије речено, вриједе онолико колико чињеница покривају.

Зашто се као вриједност узима продуктивност?

Па знате ако једна теорија, на примјер депенденцијална или граматика зависности, не може да објасни наше случајеве предикатског апозитива, на примјер у реченици – Он уморан заспа; а ви помоћу те теорије не можете да ријешите случај предикатског апозитива, а имате га у свакој другој реченици, онда ми долазимо до онога што је Филмор говорио: „Ако једна теорија не објашњава сваку другу реченицу, онда она није теорија. Она је смишљена да замајава, односно да објашњава оно што желиш. А такве теорије онда нису научне теорије“. Латини су створили једну изреку, коју су Европљани превели као: „Изузетак потврђује правило.“ Таква изрека не постоји у латинском језику. Она је накнадна изрека, из варварског латинског. А изворна изрека је била: „Изузетак тражи промјену правила.“ И та је изрека за науку једино важна, али, будући да нема правила које нема изузетак, људи су сами правдали себе па су изреку промијенили у логички апсурд по коме изузетак потврђује правило.

Управо зато, на примјер, на��ем језику највише одговара за опис његовог система и структуре, тзв. структурално-семантичка теорија језика. Српском језику нпр. не одговара колико енглеском генеративна теорија зато што има велики број категорија, па би се број правила који постоји у енглеском у српском најмање удесетостручио. Према томе, вриједност таквих теорија мјери се прије свега по томе колико су продуктивне (свеобухватне).

Да се вратимо ћирилици. Чињенично се (тренутно) ћирилица налази под двоструким ударом, унутрашњим и спољашњим – како направити стратегију за њен опстанак и повратак као примарном српском писму?

Стратегија је једноставна. Треба урадити оно што је једино могуће. Данас не можете урадити ништа без језичке политике, а језичка политика је неријетко политика. Односно, морају се прописати политичка правила службене употребе језика и писма. А политичка правила кажу да у службеној употреби треба да се употребљава ћирилица, а то значи: службени акти, новине које финансира влада (осим ако нису приватне), емисије које се емитују на државној телевизији. Први програм РТС-а је био на латиници, а сада нема латинице. У чему је проблем? Проблем је у томе што је PINK гледанији од РТС-а, а он има латиницу. Приватник има право да то ради, али ако би се PINK-у који има националну фреквенцију наредило…

Може ли се PINK-у наредити?

Па може, ако држава хоће. То је проблем државе.

А држава то, дакле, неће?

Проблем су и странци. У тексту који сам приложио у одбрану ћирилице, о томе је најбоље говорио Слободан Антонић. Венецијанска комисија је српском Уставу највише замјерила зато што је у Уставу прописана ћирилица као службено писмо. И то замјерила, каквог апсурда, због мањина! Па мањине имају свој језик и своја права! Какве везе има употреба српског језика код српског народа као већине, са мањинама? Али има. По чему? Има по томе што се тиме заправо, позивањем на мањине, које такође користе српски језик, дакле позивајући се на мањине, желе заправо укинути већини право које имају све друге већине на кугли земаљској. И Антонић каже да такве треба предложити за Нобелову награду, јер је то по први пут у свијету да се тражи нонсесни критеријум – да се преко језика мањине руши језик већине. Јер ако у датој држави постоји мањински језик, претпоставимо грчки који има свој алфабет, шта онда Грку заправо смета ћирилица или латиница? Ништа. Шта смета на примјер Албанцу ћирилица или латиница? Ништа.

А код нас је питање опстанка.

То је то – код нас је питање опстанка. И онда Влада сматра да ће тиме повриједити центре моћи мимо саме државе, јер смо ми у некој врсти полузависности, у неком полуколонијалном стању. Добро би било радити то што Хрвати раде. Брозовић је говорио да је идеална држава у којој постоји хармонија између политике и науке, гдје политика слуша науку, ако су у питању национални интереси. То су Хрвати радили вијековима.

Хрвати имају подршку Ватикана и могу да гурају своју причу.

Нама не требају те подршке јер су научне истине на нашој страни.

С обзиром на то колико чињеница Срби имају на својој страни, чини се да превише брзо губе позиције за своју страну приче.

Знате зашто? Зато што имамо тројанске коње. Унутар наше науке увијек постоје људи који ће за паре продати шта год хоћете. И дан-данас у Србији постоји више сербокроатиста него србиста. Мило Ломпар је једном написао да га је срамота да пр��пада данашњој интеле��туалној генерацији, која више мисли о себи неголи о националним интересима.

Ако је то сада општи свјетски тренд, па су у готово свим државама свијета доминантније глобалистичке од националних елита, и ако је и код нас тај процес укидања трезвеног националног дјеловања узео маха, како се изборити за повратак критичке свијести?

Врло тешко. Намећу се други модели. Намеће се модел европског идентитета насупрот националном моделу. И ти модели су међусобно супротстављени тако да један модел искључује други, умјесто да један модел укључује други, да буде инклузиван. Али се то искључивање само код нас ради. Ако имате такве моделе који се сматрају искључујућим, онда ћете ви, тежећи ка Европи, сваког тренутка искључивати оно што је ваша посебност. А то неће ни један нормалан народ урадити.

Ту долазимо до тезе да Срби у себе носе самоомаловажавајући елемент – да ли је тај елеменат убачен или је настао спонтано?

Код Срба је увођење материјалистичког погледа на свијет уништило патријархални живот и уништило само друштво. Материјалистички поглед на свијет не одговара уопште православној цивилизацији. И заправо је увијек тај модел, глобалистичкик модел, рађен с одређеним циљем

А ми смо први на удару.

Да.

Ако ми и даље усвајамо ту западну терминологију и дух који та терминологија носи са собом, и ако смо дошли до тога да улазак у ЕУ посматрамо као својеврсни улазак у европску цивилизацију, па смо допустили да од Централног Балкана постанемо Западни, па смо у наставку преиначења термина на прагу да предамо Космет, и ако наш суноврат прати и најављује управо нове ријечи, преименовани термини и бесмислени искази – гдје Ви видите свјетло на крају пута?

Ми се не можемо одрећи глобалистичких процеса. Ви добро знате одакле је потекла Поперова теорија отвореног друштва, која је заправо највећи показатељ мијена у 20. вијеку. Она је уништитељ традиционалне културе и вриједности. Она је појединца ставила на пиједестал. И појединац има право да каже да је Кинез, а да са Кином нема никакве везе, јер се идентитет одређује само по вербалном изражавању. Самим тим заправо имате да се критеријуми читавог друштва раде према критеријума појединца – и то је отворено друштво. А, са друге стране, имате читаву културу везану за традицију, везану за колективитет, за оно што чини сам колектив. Између тог двога ви заправо немате избора, јер вам Европа намеће критеријуме „демократије“. Критеријуми демократије уграђени су у критеријуме отвореног друштва. Ви морате направити попис по њиховим критеријума. Данас видите да по попису не можете да имате резултате. У самом попису није битно шта сте изјавили. Ако сте изјавили на примјер да сте Јеврејин, или ако сте изјавили, као што је онај Петровић у Сарајеву 1991. године, да је Еским, па је попис показао да има један Еским који живи у Сарајеву, а ријеч је о предсједнику Омладине који је то само изјавио – онда ви остајете за вијеке-вијекова заправо на вербалној лажи која се прихвата као истина. Ви на том критеријуму појединца правите идентитет друштва, а сваки појединац је свијет за себе. Зашто је то створено? Да се разбију компактне културе. И створено је да се разбију традиционалне везане културе које штите тај поглед на свијет. Смјена погледа на свијет заправо значи постепено умирање дате културе, јер она никада не може да израсте у нову културу овога типа. Црв који се убаци у њу разара је па она остаје негдје на средини – нити је више оно што је била, нити може да буде оно што јој други намећу – и она се губи.

Александар Сергејевич Панарин је говорио да Запад посједује мозаичан тип културе који се због тога брзо креће и лако продире у монолитне културе Истока те их постепено разара – како се одбранити?

Врло тешко. Данас је све базирано на материјалним богатствима, а њене моћи су на Западу. Запад је тај који диктира услове. Видите, увијек кад им нешто треба да разбију, њима нису потребна овлаштења, чак ни УН-а. Они измисле критеријум који ништи потпуно и УН. Узмите само бомбардовање Србије.

Човјек може да се нада да свако високоразвијено друштво, кад дође до ј��дног нивоа, само себе мора уништити. Самодеструкција – то историја показује. Показатељ томе и опомена јесте Римско царство. Нико римско друштво није могао срушити, али се оно само урушило. И ово друштво ће се уништити, јер је оно само, ништећи сваке критеријуме, створило услове за то. Да је то заиста тако, најбоље се види у Америци. Ако данас одете тамо, видјећете проблем између шпанске и англосаксонске популације. Онога тренутка када су Шпанци завладали великом територијом настаје огромни проблем у дијеловима гдје Шпанци не желе да учи енглески. И енглески дијелови гдје не желе да уче шпански.

Значи ли то да треба да сачекамо својих пет минута?

Сада је питање шта је то пет минута. Јер рушење великих система, система који одређују карактер свијета, доноси колатералне штете, а никада не знамо које колатералне штете могу за кога настати. Те штете чак могу бити веће за колатералне земље него за њих. Оне саме пропадају. Када је Римско царство пропало, више су заправо страдали други него сами Римљани, они су се само сузили.

И постали веома агресивни – страшно је било страдање првих хришћана.

Или Турска империја када се распала. Погледајте само шта се десило Јерменима 1916. године. Што се тиче нашег стања – стање зависи више од нас него од других. Како зависи од нас? Не треба попут Андрићевог Симана рано кукуријекати. Односно, треба чекати тренутак баш онако како је Андрић добро прорачунао Србе (одлично их је знао) – када се направе контексти. Заправо праве вриједности долазе до изражаја када постоји могућност њихове реализације. Уколико би се у неконтексима те праве вриједности пласирале, биле би заправо банализоване. И оне тада у ствари престају бити праве вриједности. Најбољи показатељ је сам термин национализам. Термин национализам је позитиван термин – то је љубав према властитом народу. Он је, међутим, данас код нас буквално профанисан термин, постао је синоним термину шовинизам. Данас када Нијемац говори о национализму он каже: „Национализам који није балкански.“ А неће да каже који није њемачки.

И нико не каже Велика Њемачка, него Велика Србија!

Да. А осим тога, да завршимо са Великом Србијом – Србија је онолико велика колико је Срби насељавају. Односно, онолико колико има Срба на одређеним територијама, који желе да живе у Србији, да имају заједничку државу. Циљ ка заједничкој држави може трајати вијековима, али се једног дана увијек дође до њега. Узмите било коју државу на свијету на кугли земаљској, па ево и курдску – и она ће ријешити проблем. Па узмите Палестину. Без обзира колико траје та борба, али видите већ у УН-у се говори о палестинској држави. Шта то значи Велика Србија? То значи прихватање перспективе других. Сви Срби у једној држави не значи заправо Велика Србија – него значи идеално рјешење за Србе који живе у различитим државама.

Милана Бабић

Извор: Стање Ствари

РАСЕН

[blog-jucelino-luz-blr]

ПРЕДВИЂАЊА Јули 2020. Јуцелино Луз

ПРЕДВИЂАЊА Јули 2020. Јуцелино Луз

Јули 2020. Предвиђања Јуцелино Луз

Топлотни талас погоди Азију; имаћемо јак тајфун са разорним ветром и много уништавања;

У (Бразилу) хладни талас и даље штети Бразилцима, са јаком кишом и много уништења, а долази до смањења случајева коронавируса – који су и даље сумњичави због повећања броја у створеним декретима, како би се избегло кишне тужбе у Бразилу, због незадовољства чланови породице,…

[palankaonline]

Душко Велковски: СИЛОВАЊЕ ПРАВА – ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛО ПРАВО И ПРАВДА? https://ift.tt/2BpBctZ, Душко Велковски: СИЛОВАЊЕ ПРАВА – ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛО ПРАВО И ПРАВДА? ПРИВРЕМЕНО ИЗМЕШТАЊЕ ПОСТАЛО ТРАЈНО? Дечије право као и родитељска права СА или БЕЗ икаквих права? Силовање права – све овде написано дешавало се у Првом основном суду у Београду…. Храму Правде… Сада знам зашто су Јустицији везане очи… Да ли су Центри за социјални рад постали четврта грана власти јача од Законодавне, Извршне и нарочито Судске власти? Ко коме суди и пресуђује у име народа? Након маратонског суђења родитеља са Центром за социјални рад за повраћај свог детета а које им је одузето од стране овог Органа још 03. октобра 2017. године у раним јутарњим сатима, без судске одлуке и икаквог писаног акта а који је тек накнадно донет у виду некаквог „Привременог закључка о хитном измештању детета“ од стране Центра за социјални рад (који, да се подсетимо, још увек није Суд па ни тзв. „Страшни Суд“), агонија ове породице се и даље наставља. Устројство иоле цивилизоване државе и друштва почива на три гране власти али очито да паралелно постоји и четврта (владина или невладина) која је снажнија, јача и моћнија од ова тзв „три стуба“ и чије ингеренције сада већ увелико превазилазе овлашћења и надлежности прописане највишим правним актом тј Уставом и исти потапају и чине ништавим. И то све на праву непознате начине јер чему онда служи право и чему служе Судови? Чему онда тзв. „подела на Законску, Извршну и Судску власт“ ако она у стварности и не постоји? Живот са родитељима Члан 60 (1) Дете има право да живи са родитељима и право да се родитељи о њему старају пре свих других. (2) Право детета да живи са родитељима може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета. (3) Суд може донети одлуку о одвајању детета од родитеља ако постоје разлози да се родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици. Поступајући судија Првог основног суда у Београду донео је након интервенције Вишег Суда да родитељи имају права на суђење у разумном року (погледати позитивне прописе и рокове који су Законима одређени и где не постоји дискреционо право судија да развлаче овакве врсте процеса еонима) и који је (Виши Суд) одредио 30 дана као крајњи рок за доношење Решења од стране поступајућег судије, првостепени судија је коначно и донео на једвите јаде Решење у корист родитеља које је постало и правоснажно. Тужилац је био Центар за социјални рад, Социјални нерад или Социјални неред а који је захтевао ПОТПУНО ЛИШЕЊЕ РОДИТЕ��СКОГ ПРАВА ОД ОБА БИОЛОШКА РОДИТЕЉА. Сталн��, угледни и реномирани судски вештак је у својој врло опширној и до крајњих граница темељној опсервацији, на читавих 15 страна (8 страница за оца и 7 страница за мајку) непобитно утврдио да су оба родитеља у потпуности способна за вршење родитељског права. Поставља се логично питање чему онда медицинско судско вештачење ако га Суд или Орган (Центар за социјални рад) не уважава или грубо игнорише? Друго круцијално питање јесте ЗАШТО је дете још увек одвојено од својих родитеља? Зашто Суд није одредио привремену меру враћања детета њеним БИОЛОШКИМ родитељима и ЗАШТО им онемогућава виђање детета више од 9 месеци? По ком то Законском основу? По којој међународној конвенцији? По ком међународном и домаћем праву када је Норвешка држава управо и баш због тога ОСУЂЕНА од стране Суда за људска права у Стразбуру? Погледати случај: CASE OF JANSEN v. NORWAY – European Court of Human Rights (ECHR). НОРВЕШКА ЈЕ КРШИЛА ЉУДСКА ПРАВА У СЛУЧАЈЕВИМА ЗАШТИТЕ ДЕЦЕ! – Закључио је Европски Суд за Људска Права у Стразбуру По предмету где је требала бити донета Привремена мера за враћање девојчице њеним биолошким родитељима а како је судија и изјавила родитељима (*по сведочењу самих родитеља) да ће је донети у наредних неколико дана, настао је неразумни и несхватљив прекид јер се Привремена мера очекивала „у наредних неколико дана“. Од тада су прошли месеци… Судије су заћутале а њихово ћутање пара уши и чује се до неба. Уместо Привремене мере коју су родитељи с нестрпљењем ишчекивали, подигнута је нова Тужба против оба родитеља, опет и поново за потпуно лишење родитељског права и опет и наново од оба биолошка родитеља. И то све и поред налаза сталног судског вештака, и то све и након тек окончаног судског поступка за утврђивање родитељског права по Тужби истог тог Центра за социјални рад. Одлука суда постала је правоснажна а Центар за социјални рад поднео је НОВУ ТУЖБУ ПО ИСТОЈ ПРАВНОЈ СТВАРИ! Res Iudicata (Пресуђена ствар) По истом питању на основу исте чињеничне грађе, између истих странака, када се донесе судска одлука која је постала правоснажна и извршна НЕ МОЖЕ СЕ ПОНОВО ПОКРЕНУТИ СУДСКИ ПОСТУПАК. Тумачење права – ПРАВНА ХЕРМЕНЕУТИКА Орган – Центар за социјални рад, видевши у ком правцу ствари иду повукао је своју Тужбу готово у задњем тренутку тако да је целу већ решену ствар поставио у правну апорију илити безизлазну тешкоћу. По Члану 202 став 3 ЗПП-а, у случају повлачења Тужбе може се опет подићи нова Тужба и то је Тужилац тј Центар за социјални рад и урадио. Повукао је Тужбу да би подигао нову. То може да ради бесконачно много пута… до пунолетсва детета. Такав је Закон о парничном поступку који важи у земљи Србији… ПРАВО И ПРАВДА – Право је уметност доброте и правичности Не треба ли ПРАВО да служи животу!? Оно не постоји себе ради… Према Целзу, кога Улпијан хвали (ut eleganter dicat Celsus – Kao što elegantno kaže Celz): “Право је уметност доброте и правичности!” (ius est ars boni et aequi – lat.). Целз додаје да познавати законе не значи држати се њихових речи, већ смисла и намене! (Scire leges non hoc est verba earum tenere, sed vim ac potestatem. – lat). Лепо и тачно речено! Међутим… Као да се чекало управо на нову Тужбу да би се избегло доношење Привремене мере и обуставио поступак који је у надлежности потпуно другог судије. Предмети нису спојени али могу бити као што је то било претходног пута. Десило се да је поступајући судија обуставио не само Привремени меру већ цео поступак. Намеће се питање: Зашто!? Одговор можда можемо наћи у новом предмету по новој Тужби Центра за социјални рад против родитеља. Већ на првом рочишту дошло је до, благо речено, скандала. Адвокат, бранилац, овлашћени правни заступник родитеља, био је прекидан док је износио одбрану, извртане су његове речи, записник на суђењу је састављан на начин да није одражавао оно што је адвокат родитеља и изјављивао. Његове речи нису налазиле пут до записника… И наравно да он није једини адвокат коме се то десило када су у питању Тужбе Центара за социјални рад за потпуно лишење родитељског права. Готово идентичан случај задесио је и једног од најчувенијих адвоката који је због тога тражио да се суђења снимају аудио и видео и да се записници потписују тек након упоређивања идентичности садржаја. Оно што је фрапантно јесте да се чак и тада покушавала изменити садржина записника! На све то је и сам бранилац ове несрећне породице реаговао у више наврата. Добио је одсечан и врло необичан одговор, потпуно неразумљив: – „Нећете Ви мене учити како се прави Записник!“. А тај и такав записник он је требао да потпише… Записник који не одражава право стање ствари, у коме су изостављене виталне и кључне тачке одбране, где одбрана практично није ни унета… Њему није дат никакав простор за одбрану док је супротној страни дато све што се могло дати. Дакле, записник са суђења би можда требало да прави Центар за социјални рад и да само понуди уне��рећеним родитељима и њиховим правним заступницима на потписивање. Кадија те тужи, кадија ти суди добија свој пун смисао. Постоји ли право на одбрану од Центара за социјални рад? Такав и тако срочен записник адвокат је наравно одбио да потпише. А који би га савесни бранилац и потписао као таквог? У чему је онда поента суђења? Постоји ли или не ПРАВО НА ОДБРАНУ? Или је све то само још једна фарса у непрегледном низу… Довести до очаја странке у поступку постаје нова дисциплина у Правној науци Србије чини се… Безброј је таквих случајева и зато је Србија прва у Европи по Тужбама Суду за људска права у Стразбуру. Овај Суд је и буквално затрпан поднесцима грађана Србије. Наравно, ово није једини случај. Али и о тим другим случајевима ће бити више речи како би се осветлило тзв. MATRIX суђење, потпуно шаблонизирано од стране чини се неформалних центара моћи на чијим канцеларијским столовима стоје налепнице УСАИД и других организација које су нити владине нити невладине или и једно и друго, најчешће комерцијалног типа ваљда зато што је на снази тзв “потрошачко друштво” где је све роба. Такве “рекламе” и прескупи “поклони” свакако се не би смели појављивати ни на чијем столу, ни у каквој установи, нарочито не државним. Њихова улога само слепима још није јасна и наравно да врло и веома не само да утиче на правично и праведно суђење већ шаље јасну поруку свима ко је газда у кући у поступцима који превазилазе Кафкијански. Након бурног рочишта, које је чини се са правом било бурно, правни заступник родитеља тражио је изузеће поступајућег судије у овом ново-старом предмету са малом вероватноћом да ће се то и десити. Од Храма Правде до гробнице права Све се ово дешавало у Првом основном суду у Београду …. Храму Прав��е … Након тражења изузећа, рочиште је завршено како и бива. Резигнирани родитељи изашли су напоље, у чуду посматрајући велелепну зграду која би требала да доноси правду људима. Посматрали су зграду и упослене у њој који требају доносити правду свима онима и свуда тамо где је правда повређена. Тешко је када правда крвари… а још теже је ако је уопште и нема… Посматрали су зграду која је сада Суд… а доскора је била зграда БК Телевизије у власништву Браће Карић чувених интелектуалаца, академика и почасних чланова академија наука и уметности… а нешто пре тога била је то зграда Аероинжењеринга… и чини се да је једино тада када су у њој седели реномирани инжењери, светски признати експерти, имала свој смисао и своју сврху. Има ли је сада? Чист Hollywood ако није и дубље Како је ко дошао до чега видећемо у наставку (прескачемо Теленор и Браћу Карић јер за њих у овом тексту нема места) – овде се пише о свима онима којима се отима, узима, одузима па сада чак, чини се, и право на фер и поштено суђење у разумном року. Све то након што им је одузето дете и то без одлуке суда. Суд није донео одлуку да се дете одузме од родитеља али суд треба да донесе одлуку да се дете врати? Суд треба да донесе одлуку да родитељи виде своје дете!? Фали само логика… и понеко дете… Отац који је 12 пута дао крв да спасе туђе животе лош је човек? Нико није рађао децу да би им други узимали без могућности да их виде читавих 9 месеци… да биолошки родитељи не знају у каквом је стању њихово дете… здравствено… емоционално… треба ли јој нешто… недостаје ли јој нешто… да ли је уопште жива… Наравно да недостаје све. Недостаје оно што највише вреди а нема еквивалент у новцу нити свом благу света. Родитељска љубав и топлина може ли се ичим заменити? Неко је у својој утроби носио 9 месеци дете и донео на овај свет а деца се по правилу рађају из љубави. И нису на продају. Или бар не би требала бити… Читавих 9 месеци родитељи не могу да је виде… нити да је чују… 9 месеци… вечност цела. Баш онолико колико је потребно да се створи нови живот… Код људске врсте девет месеци се ствара живот… док исти може да нестане трептајем ока и у делићу секунде… Какав је однос између права и морала!? Примењујући ПРАВО судија мора да води рачуна о МОРАЛНИМ НАЧЕЛИМА, О ПРАВИЧНОСТИ! Те две врсте правила понашања међусобно се прожимају, али су правила морала ипак строжа и суптилнија! “Није све часно што је законом допуштено.” (Non omne quod licet honestum est – Paul, D. 50.17. 144) ПРАВО налаже да родитељи имају право да буду са својом децом Не улазећи овом приликом дубље у правну природу ствари ипак се морамо осврнути на Пресуду Европског Суда за Људска Права у Стразбуру који је основан од стране Савета Европе (Council of Europe) која је недвосмислена и потпуно децидна (можете је погледати и преузети у целости на 32 стране – CASE OF JANSEN v. NORWAY – European Court of Human Rights (ECHR) – Council of Europe. И управо због оваквог кршења основних људских права и слобода зајамчених Европском декларацијом о људским и грађанским правима Норвешка је осуђена од стране Европског суда за људска права у Стразбуру а што можете погледати ОВДЕ. Нисмо видели ни чули наше дете више од 240 дана! Свако има право на заштиту приватности и породичног живота Члан 8 Европске конвенције о људским правима. Овај члан Европске Конвенције о Људским Правима наводи да свако има право на заштиту приватности и породичног живота. ЧЛАН 8. Европске Конвенције о Људским Правима Право на поштовање приватног и породичног живота Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке. Јавна власт се не меша у вршење овог права, осим ако је такво мешање предвиђено законом и ако је то неопходна мера у демократском друштву у интересу националне сигурности, јавне сигурности, економске добробити земље, спречавања нереда или спречавања злочина, заштите здравља и морала или заштите права и слобода других. Родитељима НИЈЕ ОДУЗЕТО РОДИТЕЉСКО ПРАВО! Напротив стални Судски вештак на читавих 15 страна донео је Закључак којима се потврђује да су ОБА РОДИТЕЉА У ПОТПУНОСТИ СПОСОБНА ЗА ВРШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА! Како и зашто онда не могу ни да чују нити да виде своје дете!? Не заборавимо да је ПРАВО НАСТАЛО ОД ПРАВДЕ КАО ОД СВОЈЕ МАЈКЕ * Родитељи нису ни видели ни чули своје дете од 03. марта 2018 године … данас је 15.12.2018. … они сваки дан броје дане а сваки секунд вечност им је цела… садашњи тренутак је вечност. КО ТО ИМА ПРАВА ДА РАЗДВАЈА ПОРОДИЦЕ ПО ЦЕНУ НЕСАГЛЕДИВЕ ШТЕТЕ ДЕТЕТА И НЕИЗМЕРНЕ ПАТЊЕ РОДИТЕЉА!? Да ли је то у интересу детета? Да ли је то у складу са Европском Повељом о људским правима коју је и домицилна земља потписала? Земља чуда где се све ово дешава… Да ли је то у складу са здравим разумом… Сада знамо зашто су Јустицији везане очи… Уместо епилога Чини се да је овде потребан рестарт… самих себе. Ако останемо овакви какви јесмо сасвим је извесно да нећемо далеко догурати. Показали смо како се иде уназад и то светлосном брзином. Показали смо како једно друштво може да иде у погрешном правцу. Хајде сада да покажемо да смо људи. Не кошта ништа а вреди. Будимо људи.

Душко Велковски: СИЛОВАЊЕ ПРАВА – ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛО ПРАВО И ПРАВДА? ПРИВРЕМЕНО ИЗМЕШТАЊЕ ПОСТАЛО ТРАЈНО? Дечије право као и родитељска права СА или БЕЗ икаквих права? Да ли су Центри за социјални рад постали четврта грана власти јача од Законодавне, Извршне и наро…

, https://ift.tt/1rMQyM6

[coindex]

Гибралтар Блоцкцхаин

Гибралтар Блоцкцхаин Exchange организује лиценцирану лука за ИЦО GBX ће обезбедити лиценцу отворен дом за листинг и трговине блокчейн бизнесами. Стена Гибралтар Гибралтар Блоцкцхаин Exchange планира да лансира до краја године сервис који вам омогућава да лиценцирани листинг и трговину дигиталним токенами да би га први у свету традиционални центар за почетних понуда новца (ИЦО). ИЦО све плаши и сви се питају како да се носе са њима Ник Цован оснивач GBX. Ми кажемо: ако ваш посао ради на блокчейн или желите да ваш посао је радио на блокчейн онда дођите код нас и добити лиценцу. То не дозволе за хартије од вредности као и ИЦО на GBX традиционалне регулатори неће сматрати хартијама од вредности. Ми не регулируем ИЦО; пружамо регулятивную сигурност рекао је Цован. Жан Чу чија је хонг конг фирма Kenetic Капитала је саветник GBX (преко ћерка компанија Kenetic Consulting) рекао је: Ово је прва у свету сигурна лука за ICOs и токенизированных хартија од вредности. Берза планира да заврши ИЦО суму од 30 милиона долара до средине децембра да финансира свој безбедносни кључ под називом RKT (Роцк token). Спонзори издаваоци и инвеститори ће имати могућност да врше трансакције на GBX користећи RKT као чланство учешћа или средства за приступ. RKT не даје права својине или других атрибута по врсти хартија од вредности за носиоце. Веза са Азијом Ник Цован оснивач GBX GBX има блиску везу са земљама Азије. У августу берза је продао 25% акција на хонг конг Cyberhub Fintech Бенджамину Соху један од оснивача Broctogon FinTech Група у хонг Конгу и оснивачу Stellar Партнери породичне канцеларије. Поред сарадњу са Сохом GBX има и других партнера у хонг Конгу: Kenetic Капитала док је хонг конг консултант Рачуноводство саветује GBX о питањима управљања. Други саветници укључују правну фирму KWM и SmithЦровн специјалиста токенам. Цован каже да је Гибралтар је отворио традиционалну берзу Гибралтар Stock Exchange (GSX) само у 2015. години. Га довели за саветовање по овом пројекту. Затим сам купио компанију рекао је он. Он има богато искуство у трговини: он је био шеф акција у ИНГ Barings од 1996. до 2004. године у Лондону а затим је створио сопствени трговачки фонд у Гибралтару у 2008.години. Стварање лиценцирану средине за ИЦО Он каже да GSX заснива свој рад на томе са чим може да се носи Госфинуслуги Гибралтара и данас су ограничени на затворене и отворене фондова светским эмитентами и пан-европским инвеститорима. Brexit променити ова једначина као и Гибралтар ће пратити велике Британије и ван Европске Уније. Гибралтар увек је капија за Европу али сада ћемо капија на тржишту капитала у великој Британији рекао је Цован. Док GSX више не може да сервисира инвеститора са паспортами ЕУ у традиционалним производима његов огранак GBX тежи да постане глобални центар за спонзоре емитената и инвеститора у условима растуће економије токена. Регулатор Гибралтара преузео иницијативу још у мају када је најавио да је изложит правила по којима ће контролисати блокчейн предузећа и ИЦО. Ова правила ће ступити на снагу у јануару 2018.године. GBX у складу са регулатора је развио правила за одређивање када ИЦО су одговарајући и исправним када они штите средства клијената што представља адекватан капитал и технологије за подршку токена као и број и врсте квалификованих директора. Ће такође рачуноводствене и пореске стандарде као и кодекс понашања. Један од подстицаја за ових стандарда контроле су оптужбе подигнуте против Tezos Швајцарске компаније чији је ИЦО је окупио више од $230 милиона али који је касније претрпео од продаје накнаде по самоуправљања и других тврдњи својих виших менаџера а која може бити предмет тужбе од стране својих инвеститора. Tezos то је упозорење о томе да је ИЦО потребно је да правилно АМЛ (опозиција прања новца) KYC (знате ваш клијент) и управљачке стандарде као што су ограничење за финансирање и извештаје о томе како ће се користити привлеченный капитал рекао је рачуновођа велике четворке затражио да остане анониман због споразума о скривању. Иако је признао да је Гибралтар може имати репутацију шор центра он је рекао да GBX покушава да спроведе најбоље искуство. Да у ИЦО преваре дешавају због непорядочных људе али они такође чине преваре у традиционалном свету хартија од вредности рекао је он DigFin. Марке одобрење Джехан Чу оснивач Kenetic Капитала Када издавалац ИЦО долази у GBX он мора да именује унапред поверења спонзора који заузврат ће одржати компанију кроз оно што ја зовем тренинг центар ИЦО рекао је Цован. То мора бити ригорозан процес припреме Беле Књиге испуњава стандарде ревизије откривања и другим стандардима. Компанијама које задовољавају ове стандарде загарантована листинг на GBX. Инвеститори такође морају проћи тест и прође традиционалну поступак за борбу против прању новца и друге критеријуме. Издаваоци добити печат у погледу откривања информација и транспарентности инвеститори имају приступ квалитетним ИЦО и спонзори могу да се повуче компаније на тржишту ИЦО у лиценцираним режиму рекао је Цован. Чу је рекао да је интерес међу потенцијалних издавалаца прилично висок али GBX ће се мерити успех у погледу квалитета а не обим: ми Смо вероватно ћемо одбије да у 99% случајева. Банке и брокери су чланови традиционалног GSX али Цован сумња да ће спонзорима на GBX. Уместо тога то ће бити компанија које схватају криптовалюты као што су Kenetic Капитала. Децентрализација? Цован препознаје иронија укључивање централизоване институције у свет стварања провере и спровођење децентрал средстава. Ми смо приватни блокчейн рекао је он. Дођите у наш тематски парк.GBX ће бити дозвољено стране који види све податке о куповини понуђач и издаваоцу. Консултант велике четворке каже да ће се видети како ће се спроводити операције на нивоу ИЦО. Продаја знак то је оно што има вредност а не берза рекао је он. Међутим након креирања правила за ИЦО настају нови проблеми у вези са секундарно тржиште: да ли ће они концентрисани око централне берзе или они ће ићи на пиринговую мрежа? Ја немам појма шта ће бити рекао је он. Цован види онај дан када GBX може да се децентрализује аспекте онога што она ради. Децентрализација то је будућност али нема правила и стандарди за то нису инсталирани рекао је он. Он се нада да биткоин-размена ће настоји да повежете своју мрежу на GBX и можда дозволити дупле огласи под условом да је брзина трансакција на платформи ће бити довољно висок. Видим да у 2019. години ми ћемо децентрализованными или ћемо имати хибридни модел рекао је Цован. Али за почетак потребно је имати стандарде и добру праксу.

http://ift.tt/2yntSQU

[geto-srbija]

НАЛИЧЈЕ И ОВЕ СИНДИКАЛНЕ СНАГЕ: ЦИФРЕ И УНОСАН БИЗНИС ПОЈЕДИНАЦА ИЗ ГОМИЛЕ КВАЗИ СИНДИКАЛАЦА ПОЛИЦИЈЕ!??   Огорчени чланови синдиката у полицији упутили су писмо Магазину Таблоид, очекујући да буде објављено, да се јавности стави на увид како министри полиције и директори полиције користе синдикалне лидере за издају интереса запослених, а њих награђују бољим радним местима, толерисањем њихових ''несташлука'', расипање синдикалних пара. Подсећамо да је главни уредник Магазина Таблоид био портпарол првог синидиката у полицији, због чијег деловања је синдикални трибун Милосав Васић три пута добио отказ, враћен је на посао и пребачен у ПС Обреновац. Због текста који је објављен у електронском издању у броју 392, добили смо тужбе шесторице синдикалних активиста. Ево им и нове шансе.   ……..   Одавно, још са сменом Васића и преотимањем Независног сидндиката полиције, постало је свима јасно да су синдикати прешли у руке послодавца и да служе послодавцу као продужена рука у угњетавању радника, а појединим полицајцима са дебелим криминалним досијеима, криминалцима, нерадницима и хоштаплерима лепа и једина шанса да се заштите од криминала и нерада, а да притом и дебело ушићаре са себе. Са сменом Васића у НСП редом су се смењивали у руководству стотине такозваних синдикалаца. Тада настају и такозвани синдикати који су формирани само зарад личних интереса, јер ��сим Полицијског синдиката Србије , као једине озбиљне синдикалне организације, отпадом од НСП формирани су разни квази синдикати који служе само за испуњење личних интереса и финансијску добит појединаца. Тако су први формирани Синдикат полиције Драгана Аризановића , Синдикат српске полиције-ССП у Ужицу, Независни полицијски синдикат Србије-НПСС у Новом Пазару, Синдикат уједињене полиције у Врању, потом Јединствени синдикални покрет који је формирао Ђукић Дејан у Краљеву, затим Синдикат полиције и полицијских старешина који формира Блажо Марковић и тако редом, до броја 26, колико тренутно синдиката делује у МУП-у. О томе ко је продао синдикат и интересе запослених за радно место, писаћемо у неколико наредних бројева. Свима њима је једно заједничко, а то је лични интерес уског круга људи који формирају тај синдикат, или лични интерес полицајаца са криминалним досијеима, који се касније прикључе некој синдикалној организацији како би се заштитили да не би били ухапшени, а који обично раде искључиво по налогу послодавца уз испуњење услова које послодавац постави пред њих, а то је обично као прво глава оних који се истински боре за права радника. Такав случај преотимања синдиката и продаје главе јаких синдикалаца видели смо прво са Милосавом Васићем а потом са Глишом Видовићем и задњи пример је Момчило Видојевић. Са издајом од стране њихових сарадника, иначе личних шићарџија, синдикати у полицији су изгубили сврху свог рада и деловања. Осим личних интереса појединаца. Када су кренули да се баве синдикалним радом, многи полицајци су стидљиво улазили у синдикат све до тренутка када су видели да је синдикат у полицији згодна, а можда и једина прилика да се на никада лакши и безбеднији начин не дође до толико жељеног радног места, функције у полицији и позамашне суме новца, како од чланарине, тако и процента од такозване синдикалне чланарине или процента од пакетића које синдикати дају деци чланова синдиката. Када приђу финансијама, тада им радно место постаје и „ситно" зарад новца који се врти у синдикатима а који сами себи изгласавају кроз разне надокнаде, дневнице и слично. А о бесплатном возикању службених кола, плаћање ручкова и вечера, банчењу по сплавовима, испијању скупоцених пића, пушењу томпуса, понекад и нека „повучена" црта белог, уживање са швалеркама у етно ресторанима, бањама или спа центрима....то је већ друга прича. Ако погледамо званичне интернет презентације четири бројчано најјача синдиката у полицији, па све то пренесемо на папир и израчунамо, долазимо до једне позамашне суме новца, за коју ни није чудо да се ��ојединци грабе да дођу до синдикалне касе. Самим тим се може и „оправдати" њихово велико трошење новца на скупу гардеробу, рачукове по сплавовима, синдикалне дневнице и слично. И док полицајци од своје основне плате од које једва преживљавају плаћају чланарину углавном 1%, неретко и у два, три или више синдиката, ти исти њихови представници кроз такозвану борбу за њихова права, пуне џепове позамашном сумом новца. Како нам је пренео поуздан извор из једног од четири јака синдиката у полицији, у свакој синдикалној организацији бар око 20% чланова су запослени у жандармерији, где је плата дупло већа од полицајца који обавља редовне активности. Кренимо редом. У полицији гравитирају четири јака синдиката и то Независни синдикат полиције-НСП, Полицијски синдикат Србије-ПСС, Синдикат српске полиције-ССП  и Независни полицијски синдикат Србије-НПСС. Свима осим ПСС је заједничко да су „продали" своје лидере. Како представљају јавности број својих чланова долазимо до импозантне цифре новца која се врти кроз ове синдикалне организације, а која се слива у џепове појединаца који воде ове синдикате као што су Лукић, Барбулов, Златановић, Ранитовић, Лазаревић, Радовановић, Јеленковић. Многи од такозваних вођа синдиката, или оних који су у самом врху руководства синдиката, поред тога што су се доказали као тешки нерадници у служби, док их плаћају грађани, могу да се „похвале" и својим криминалним досијеима, да се против њих воде кривични поступци који се обустављају доласком у синдикат по налогу својих ментора-послодавца или да су чак и лежали у затвору. НСП представља да има 22.000 чланова. Ако је око 3.000 жандара са просечном чланарином од 8 еура а 19.000 осталих запослених са просечно 5 еура, долазимо до месечне чланарине од око 119.000 еура, што би на годишњем нивоу било око 1.428.000 евра, односно нешто мање од милион ипо евра. Е сад, а где је силна синдикална продаја и проценти који се крећу од 6% па све до 20%. ПСС представља да има 17.000 чланова што је око 1.100.000 евра, ССП око 600.000 евра док НПСС са својих, како кажу више од 7.000 чланова, убира не мање од нешто мање од пола милиона еура односно око 455.000 еура. Када видимо само цифре које се врте није ни чудо што се чланарина неконтролисано троши по сплавовима или на дневнице које се наплаћују и у дане викенда или дане када се ама баш ништа не ради у интересу чланова. И док полицајци једва крај са крајем састављају, а на терен у изузетно лошим условима одлазе за дневницу од 150 динара, а да притом сами морају да плаћају храну, синдикалци од тих њихових пара наплаћују дневнице од најмање 1.500 динара и више, а да притом плаћају храну у скупим ресторанима од пара тих истих полицајаца. Ево вам један од примера како то функционише у НПСС. Кроз трошковник и изводе из банке до којих смо дошли, види се да се највише новца троши на дан када је плата полицији а то је 10 и 25 у месецу. Поред већ споменутих дневница, очигледно је да се новац „пере, кроз разне рачуне, јер је немогуће да се плаћа гориво и то на истим пумпама када сви знамо да синдикалци користе возила која су власништво МУП-а, и да за та иста возила МУП плаћа гориво. Такође, видимо да се у исти дан на једној те истој бензинској станици по више пута плаћа гориво. А колико вајни синдикалци уживају можете видети и огромне рачуне који се плаћају ресторанима, сплавовима, етно ресторанима или хотелима. Такође рачуни за услуге мобилне телефоније у ВИП и МТС мрежи износе енормних 30.000 динара месечно, док се наводна рефундација трошкова и исплата „солидарне помоћи" врши само члановима руководства синдиката. Нигде нема ни једна уплата помћи осталим запосленима или члановима њихових породица. Чему онда служи синдикат?! Све то плаћају полицајци од уста своје деце. Кроз једну просту рачуницу, само уплатом чланарине у ова 4 синдиката, долазимо до годишње цифре обрта новца од око 3.600.000 евра. Знајући да је стамбена политика запослених изузетно лоша, где многи полицајци са породицама плаћају кирије, или су у кредитима због решавања стамбеног питања, просечном ценом квадрата стана у Београду, само од те исте чланарине може да се купи око 4.000 квадрата стамбеног простора или око 80 станова просечне величине 50 квадрата. Бављење синдикалним активностима у полицији је много уносан бизнис. А и добра заштита од криминалних активности за ближу, даљу родбину, себе лично, кумове, рођаке... А и добар мамац за дружење са пропалим политичарима, дамама сумњивог морала, трошкарење по сплавовима и на музику, а остане и за добар, али скупоцен виски и наравно за по неку црту белог...без тога се не може, наљутио би се кум Чеда. У заносу белине падне и по неки љубавни загрљај, да се уклопимо у педерску братију, да нам се не наљуте газде. Читајте Таблоид, сазнајте истину о квази синдикалцима у полицији, о томе ко је кога удомио, ко је добио радно место, ко је кога продао, купио...како је доктор Неша (министар полиције Стефановић) из Београда, са својом братијом „ставио" синдикате у функцију своје рекламе, лажи и превара, а не у интересу запослених.   (Огорчени чланови синдиката у полицији) ©Гето Србија материјал: Лист против мафије

[posmatraclegenda]

Наслов: Re: ДВЕРИ: Ана Брнабић отпушта 12 000 радника у Србији и одриче се Русије, Линк: http://ift.tt/2tIyAFO, Садржај:

И када ће такозвана патриотска опозиција нешто конкретно да уради. Па могла би баремн да прикупи потписе барем за један патриотски референдум. А тема има сијасет: придружење Еу, сарадња са НАТО, ... Много приче, пуно водице за уста и појела маца. Све салонски политичари неспособни да ишта конкретно ураде и да засучу рукаве. Осим прича мора и да се ради а простора има подоста. Рецимо: Свакодневно кршење Устава и закона од стране председника Србије тиме што се меша у рад Владе Републике Србије �� такође његово противуставно понашање око Косова требало би да буде крунисано дневним кривичним пријавама надлежним органима. А у последње две недеље нема дана да није неколико пута кршио Устав и законе. И шта се дешава? Велико НИШТА. Испада да је председник, пардон Њ.Е. Император Србије, стварно света крава када се он само помиње у говоранцијама такозване патриотске опозиције а ништа се конкретно (тужбе, кривичне пријаве) против њега не предузима. Све фолирант до фолиранта.

[srbijadanas]

Држава отежала колективне тужбе потрошача

Држава отежала колективне тужбе потрошача

[vaseljenska]

Радници Гоше спремају тужбе

Радници Гоше спремају тужбе http://www.vaseljenska.com/drustvo/radnici-gose-spremaju-tuzbe/

[vaseljenska]

Протест пензионера: Тужбе и пред Стразбуром

Протест пензионера: Тужбе и пред Стразбуром http://www.vaseljenska.com/drustvo/protest-penzionera-tuzbe-i-pred-strazburom/

[vaseljenska]

Крај агоније: Банке враћају паре задуженима у „швајцарцима“

Крај агоније: Банке враћају паре задуженима у „швајцарцима“ http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/kraj-agonije-banke-vracaju-pare-zaduzenima-u-svajcarcima/

[vaseljenska]

Војници у мировној мисији УН силују широм света

Војници у мировној мисији УН силују широм света http://www.vaseljenska.com/vesti/vojnici-u-mirovnoj-misiji-un-siluju-sirom-sveta/

[vaseljenska]

Држава да врати отете паре или масовне тужбе

Држава да врати отете паре или масовне тужбе http://www.vaseljenska.com/drustvo/drzava-da-vrati-otete-pare-ili-masovne-tuzbe/