#Ђорђе Ивковић

[vaseljenska]

Влаком против Србства

Влаком против Србства http://www.vaseljenska.com/misljenja/vlakom-protiv-srbstva/

[palankaonline]

О ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ Етјен де ла Боеси (1530-1563) је 1548. године, са својих 18 година, написао дело "Расправа о добровољном ропству"," у славу слободе а против тираније", са вечито актуелним питањем зашто се потлачена већина не побуни. Хтео бих, овом приликом, да схватим како то да толико људи, толико села и градова, толико нација подноси каткад једног јединог тиранина који има само ону моћ коју му они дају; који има снаге да им науди једино ако су они вољни да то подносе; који може да им учини неко зло само ако они пристану да га трпе а не да му противрече. То је јамачно велика а ипак тако обична ствар, па се ваља пре жалостити него изненађивати тиме што милиони људи бедно служе, погнутих глава под бестидним јармом, не зато што их на то приморава нека јача сила, већ зато што су изгледа опчињени и очарани самим именом Једног… Али, о добри Боже! Шта ли то може бити? Kако ћемо то именовати? Kаква ли је то несрећа? Kакав је то порок, односно какав је несрећни порок то што је бескрајно мноштво људи не само послушно, већ и слуганско; не само што њиме владају већ га тиранишу… оно пати због пљачке, лоповлука и свирепости, и то не од неке војске, ни од варварске хорде (од које би свако крвљу бранио свој живот) већ од једног јединог човека; не од неког Херакла или Самсона, већ од једног човечуљка. Хоћемо ли то назвати кукавичлуком? Хоћемо ли људе који служе назвати кукавицама и слабићима? Сваки порок, наравно, има своје границе преко којих не може прећи; двоје, а можда и десеторо могу да се боје једног, али када се хиљаду, милион људи и хиљаде градова не бране од једног, то онда више није кукавичлук јер кукавичлук дотле не сеже. Kакав ли је то онда монструозан порок који природа пориче да га је створила и којег језик одбија да именује? Јадни и бедни, безумни народи, нације тврдоглаве у својој невољи и слепе према сопственом добру! Допуштате да испред вас односе најбољи и најсветлији део ваших прихода, допуштате да вам пљачкају поља, да вам пустоше куће и да одузимају ствари ваших предака; живите тако да вам ништа више не припада; ако вам оставе пола ваших добара, породица, јадних живота, чини се да то сматрате великом срећом; сва та штета, та несрећа, та рушевност не проистиче од ваших непријатеља, већ јамачно од вашег непријатеља, и то од оног којег сте ви учинили оним што јесте, за кога тако јуначки идете у рат и ради чије сујете не одбијате да изложите смрти своје животе. Онај који тако господари вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што не би имао и последњи становник великог и бескрајног броја ваших градова. Оно што он има вишка – то су средства која му ви пружате како би вас уништио. Одакле му толико очију да вас уходи осим ако му их ви сами не дајете? Kако то да има толико руку да вас удара, осим ако их не узима од вас? Нису ли то ваше ноге којима гази ваше градове? Kако то да уопште има неку моћ над вама, осим ако то није вашим посредством? Зар би се усудио да вас зајаши да није у споразуму са вама? Шта би вам он уопште могао да нисте јатак лопова који вас пљачка, да нисте саучесник убице који вас убија, и свој сопствени издајица? Будите одлучни у томе да не желите више служити и – ето вас слободних. Етјен де Ла Боеси (Etienne de La Boétie) Расправа о добровољном ропству Издавач: "Филип Вишњић", Београд, 1986. Објављено на сајту "Акузатив", 24. августа 2013.

БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ О ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ Etienne de La Boétie : ИЗ "РАСПРАВЕ О ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ" Етјен де ла Боеси (1530-1563) је 1548. године, са својих 18 година, написао дело "Расправа о добровољном ропству","у славу слободе а п...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[vaseljenska]

Хулигани - између макљаже и рата

Хулигани - између макљаже и рата http://www.vaseljenska.com/misljenja/huligani-izmedju-makljaze-i-rata/

[vaseljenska]

Шкаљаризам

Шкаљаризам http://www.vaseljenska.com/misljenja/skaljarizam/

[vaseljenska]

Елита из Јатаган-мале

Елита из Јатаган-мале http://www.vaseljenska.com/misljenja/elita-iz-jatagan-male/

[vaseljenska]

Колиндина усправница

Колиндина усправница http://www.vaseljenska.com/misljenja/kolindina-uspravnica/

[vaseljenska]

Срби са Космета - прва класа јаничара

Срби са Космета - прва класа јаничара http://www.vaseljenska.com/vesti/srbi-sa-kosmeta-prva-klasa-janicara/

[vaseljenska]

"Зелени мегахерц" - последња Титова штафета

"Зелени мегахерц" - последња Титова штафета http://www.vaseljenska.com/misljenja/zeleni-megaherc-poslednja-titova-stafeta/

[vaseljenska]

Шта је фонтана избљувала?

Шта је фонтана избљувала? http://www.vaseljenska.com/aktuelno/sta-je-fontana-izbljuvala/

[vaseljenska]

Постизборни протести: Од зла ка горем

Постизборни протести: Од зла ка горем http://www.vaseljenska.com/misljenja/postizborni-protesti-od-zla-ka-gorem/

[vaseljenska]

А ветрогоње једва дочекали

А ветрогоње једва дочекали http://www.vaseljenska.com/misljenja/vetrogonje-jedva-docekali/

[palankaonline]

БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ КО СЕ НЕ ОСВЕТИ, ТАЈ СЕ НЕ ПОСВЕТИ! Није прошло 24 сата од смртоносног атентата на Оливера Ивановића, српско медијско ђубриште је затрпамо брдима одурног спиновања. Постављају се омиљена дубока завереничка питања ко је у позадини атентата и какве ће политичке последице проистећи из терористичког злочина? Забога?! Успут се изражава лицемерна сућут породици. За "Запад" је овај терористички акт "неприхватљив, ма ко да га је извршио", као што им је неприхватљиво и ранијих 11.000 (једанаест хиљада) терористичких аката над Србима од када је НАТО окупирао Косово и Метохију, "ма ко да их је извршио", јер починиоци листом нису ухваћени. Отуда знамо и завршницу изјавâ у којима се "позивају обе стране на уздржаност". Исто како кад би у Варшавском гету Енглези позивали обе стране на уздржаност, уз малу корекцију да су сада Енглези савезници нациста. Тако исто нису ухваћени ни они који су трговали људским органима, макар ти људи били Срби. Нису ухваћени они који су продавали органе, али ни комитенти у њиховим, западним државама, који су за себе куповали од шиптарске мафије те органе. Биће да ни ти купци српских јетри и бубрега и високоетички њихови хирурзи нису били доступни тамошњим независним правосуђима? Ако тако нечем морбидном, на чему би им и Менгеле лично скинуо лекарску капу, нису хтели стати у крај, шта даље очекивати? Па треба очекивати да умре последњи поносни носилац српског бубрега, па да почну суђења "Независног суда за шиптарске злочине на Космету", за злочине почињене пре двадесет година, и када буде лакше наћи Свети Грал него доказ за шиптарску животињску геноцидност. Ми се нећемо бавити "техничким детаљима" убиства јер и нису важни. Ми ово убиство видимо као једно, свакако ужасно и по значењу нешто истакнутије, у серији систематског убијања српског народа. То убијање није редовно чисто физичко и терористичко као овај пут, али је редовно усмерено на српску душу. И Хашим Тачи је некада био Србин. Принцип је једноставан: ликвидираш истакнуте лидере у етничкој скупини која ти смета и после оне слабије полако асимилујеш. Тако су радили сви окупатори. Једноставном и кратком логичком анализом изјавâ челника квислиншког српског режима - дакле не на основу једне речи извучене из контекста или неког гафа припитог државника између две песме - већ систематске серије дифамација опозиционог лидера из целокупне врхушке да "Ивановић разбија јединство Срба", долазимо до тога да Шиптарима никако не користи да убију човека који ради у њихову корист, а на штету Срба. Ако су га ипак убили Шиптари, значи да наши владајући политичари лажу, и да су они управи ти који су подобни Шиптарима, а не покојни Оливер Ивановић. Наравно, реалан живот слабо има везе са логиком. Међутим, ми знамо у каквом се "политичком тренутку" налазимо. Српски окупацијски режим треба (за почетак) да јавно преда Косово и Метохију. То није баш лака ствар. Отуда, убиство Оливера Ивановића је минимум заједничких интереса свих заинтересованих страна. У следећим месецима притисци ће се увећавати с тим да нису тако "експлицитни" већ више "плишани", али у бази имају убиство Ивановића као неумитну опомену шта може непокорнима да се деси. Да је тако, потврђују сви медијски режимски инструменти. На "Видовдану" је избачено више теорија завере, "ко стоји иза убиства Ивановића", али без помињања Вучића. Ко није кратког памћења зна да је Вучић још као скојевац у најавама убистава својих политичких противника врло добар био, истицао се, па како сад да га се think tank из "Видовдана" није досетио? У главном, публика има чиме да се забавља. На другосрбијанском "Данасу", настоје да у духу објективног новинарства што више пренесу мишљења друге стране, тј. балиста. Па се блентава публико, опет забављај. На Аутономији.Инфо се преносе мишљења оверених Аустроугара, која се своде на "разумни" позив да "истрага треба што пре да буде завршена". Сви знамо да истрага никада неће бити завршена хватањем убица и њихових налогодаваца, као ни оних који су знали, али су прећутно одобрили. Такви "смирени позиви" су објаве најчистије аутошовинистичке хипокризије. Али ето, показало се како културна, мултиетничка, неконфликтна "Војводина" "размишља". Да је убијен неки шиптарски или недај Боже војвођанерски нациста, видели би друго чудо: експлозију огорчења и сличне ствари, са незамисливом маштовитошћу у шовинистичким китицама, где никаква истрага не би и била потребна јер се кривац зна. Отуда, Кога брига шта велеиздајник из Чипуљића прича? Повукао делегацију за преговоре из Брисела, као да не знамо да ће је вратити? Кога брига шта нацистичко псето Азем Власи има да каже? Кога брига шта лички крмак од 150 кила који мрзи Србију балави у куртоазној изјави? Не очекујете ваљда да каже оно што мисли - да се ситуација добро развија за "војвођанску ствар"? Ако је све тако, а јесте тако, једноставно се намеће обавеза да је свако натоидно псето легитимна мета, уз обавезно позивање, коме се придружујем, свих страна на уздржаност.

БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ КО СЕ НЕ ОСВЕТИ, ТАЈ СЕ НЕ ПОСВЕТИ! Није прошло 24 сата од смртоносног атентата на Оливера Ивановића, српско медијско ђубриште је затрпамо брдима одурног спиновања. Постављају се омиљена дубока завереничка питања ко је у...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ http://ift.tt/2DeKn04, БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ КО СЕ НЕ ОСВЕТИ, ТАЈ СЕ НЕ ПОСВЕТИ! Није прошло 24 сата од смртоносног атентата на Оливера Ивановића, српско медијско ђубриште је затрпамо брдима одурног спиновања. Постављају се омиљена дубока завереничка питања ко је у позадини атентата и какве ће политичке последице проистећи из терористичког злочина? Забога?! Успут се изражава лицемерна сућут породици. За "Запад" је овај терористички акт "неприхватљив, ма ко да га је извршио", као што им је неприхватљиво и ранијих 11.000 (једанаест хиљада) терористичких аката над Србима од када је НАТО окупирао Косово и Метохију, "ма ко да их је извршио", јер починиоци листом нису ухваћени. Отуда знамо и завршницу изјавâ у којима се "позивају обе стране на уздржаност". Исто како кад би у Варшавском гету Енглези позивали обе стране на уздржаност, уз малу корекцију да су сада Енглези савезници нациста. Тако исто нису ухваћени ни они који су трговали људским органима, макар ти људи били Срби. Нису ухваћени они који су продавали органе, али ни комитенти у њиховим, западним државама, који су за себе куповали од шиптарске мафије те органе. Биће да ни ти купци српских јетри и бубрега и високоетички њихови хирурзи нису били доступни тамошњим независним правосуђима? Ако тако нечем морбидном, на чему би им и Менгеле лично скинуо лекарску капу, нису хтели стати у крај, шта даље очекивати? Па треба очекивати да умре последњи поносни носилац српског бубрега, па да почну суђења "Независног суда за шиптарске злочине на Космету", за злочине почињене пре двадесет година, и када буде лакше наћи Свети Грал него доказ за шиптарску животињску геноцидност. Ми се нећемо бавити "техничким детаљима" убиства јер и нису важни. Ми ово убиство видимо као једно, свакако ужасно и по значењу нешто истакнутије, у серији систематског убијања српског народа. То убијање није редовно чисто физичко и терористичко као овај пут, али је редовно усмерено на српску душу. И Хашим Тачи је некада био Србин. Принцип је једноставан: ликвидираш истакнуте лидере у етничкој скупини која ти смета и после оне слабије полако асимилујеш. Тако су радили сви окупатори. Једноставном и кратком логичком анализом изјавâ челника квислиншког српског режима - дакле не на основу једне речи извучене из контекста или неког гафа припитог државника између две песме - већ систематске серије дифамација опозиционог лидера из целокупне врхушке да "Ивановић разбија јединство Срба", долазимо до тога да Шиптарима никако не користи да убију човека који ради у њихову корист, а на штету Срба. Ако су га ипак убили Шиптари, значи да наши владајући политичари лажу, и да су они управи ти који су подобни Шиптарима, а не покојни Оливер Ивановић. Наравно, реалан живот слабо има везе са логиком. Међутим, ми знамо у каквом се "политичком тренутку" налазимо. Српски окупацијски режим треба (за почетак) да јавно преда Косово и Метохију. То није баш лака ствар. Отуда, убиство Оливера Ивановића је минимум заједничких интереса свих заинтересованих страна. У следећим месецима притисци ће се увећавати с тим да нису тако "експлицитни" већ више "плишани", али у бази имају убиство Ивановића као неумитну опомену шта може непокорнима да се деси. Да је тако, потврђују сви медијски режимски инструменти. На "Видовдану" је избачено више теорија завере, "ко стоји иза убиства Ивановића", али без помињања Вучића. Ко није кратког памћења зна да је Вучић још као скојевац у најавама убистава својих политичких противника врло добар био, истицао се, па како сад да га се think tank из "Видовдана" није досетио? У главном, публика има чиме да се забавља. На другосрбијанском "Данасу", настоје да у духу објективног новинарства што више пренесу мишљења друге стране, тј. балиста. Па се блентава публико, опет забављај. На Аутономији.Инфо се преносе мишљења оверених Аустроугара, која се своде на "разумни" позив да "истрага треба што пре да буде завршена". Сви знамо да истрага никада неће бити завршена хватањем убица и њихових налогодаваца, као ни оних који су знали, али су прећутно одобрили. Такви "смирени позиви" су објаве најчистије аутошовинистичке хипокризије. Али ето, показало се како културна, мултиетничка, неконфликтна "Војводина" "размишља". Да је убијен неки шиптарски или недај Боже војвођанерски нациста, видели би друго чудо: експлозију огорчења и сличне ствари, са незамисливом маштовитошћу у шовинистичким китицама, где никаква истрага не би и била потребн�� јер се кривац зна. Отуда, Кога брига шта велеиздајник из Чипуљића прича? Повукао делегацију за преговоре из Брисела, као да не знамо да ће је вратити? Кога брига шта нацистичко псето Азем Власи има да каже? Кога брига шта лички крмак од 150 кила који мрзи Србију балави у куртоазној изјави? Не очекујете ваљда да каже оно што мисли - да се ситуација добро развија за "војвођанску ствар"? Ако је све тако, а јесте тако, једноставно се намеће обавеза да је свако натоидно псето легитимна мета, уз обавезно позивање, коме се придружујем, свих страна на уздржаност.

БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ КО СЕ НЕ ОСВЕТИ, ТАЈ СЕ НЕ ПОСВЕТИ! Није прошло 24 сата од смртоносног атентата на Оливера Ивановића, српско медијско ђубриште је затрпамо брдима одурног спиновања. Постављају се омиљена дубока завереничка питања ко је у...

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Шкаљаризам Има скоро десет година како сам на страницама несретног НСПМ водио безуспешни рат да назочној свесној патриотској елити објасним да Бранкица Станковић спинује, „инсајдерски“ раскринкавајући хулигане са навијачких трибина. Узалуд сам објашњавао да су њена мета искључиво оне групе навијача које имају снажну патриотску мотивацију, а не бави се оним групама, које колико год су опасне и подле, не угрожавају „наш пут у Европу“, нити бране српство. Истина је – показале су демонстрације против педера – добро организована група од 5-6 хиљада навијача може да се носи цео дан са подједнаком сатнијом режимских пандура. Српски мудраци су насупрот учили да „треба бити паметан“ па у овој ствари подржати тадашњи режим Б. Тадића и решити хулигане на стадионима, који крње углед земље а деструктивни су по себи за друштво. У сврху доказивања потезан је Хаберманс, па пошто истога ја нисам ишчитавао а они јесу, они су у праву а ја нисам. Узалуд сам објашњавао да не можете решити социјалне разлике и фрустрације на тај начин, али можете скоро сигурно отворити простор на трибинама истим или горим хулиганима, који сада неће марити за народ већ ће бити прилагођени систему. И даље ће то бити хулигани и нарко дилери, али ће бити политички коректни. И би тако. Режим је победио, хулигани остали. Сада ћуте и Бранкица Станковић и патриотски ондашњи моји опоненти. По трибинама се млате нарко-банде пристигле из црногорских припиздина, које буквално владају Београдом, и то је та велика промена. Још је промена да се ургентно јавља преко свих јавних сервиса да двадесет силеџија по наруџбини пристиглих из околних нам држава, заправо су имали намеру да преливањем насиља на улице оборе демократску власт г. Александра Вучића. Одмах се намеће питање како групица насилника може да сруши режим такве државничке величине попут Александра Вучића кога је срамота колико добро под њим напредујемо, па стога има подршку 57% бирачког тела? Може се поставити и питање надлежним органима како су тих двадесет потенцијалних обарача државе из суседстава, од раније познатих полицијама, у опште ушли на стадион? И, гле, дан после, али не дан пре, све се зна. Како лист наводи, интереси Филипа Кораћа подударали су се са интересима страних служби, које месецима желе по сваку цену да изазову нереде и нестабилност у Србији, па им је маса људи попут навијачке била одлично средство за то. Упућени саговорници „Српског телеграфа“ наводе да је „онај ко контролише шипку на јужној трибини способан да стави под контролу масу од неколико хиљада људи, која би, када затреба, могла да изазове хаос на улицама, учествује у насилним демонстрацијама и послужи за многе друге циљеве попут застрашивања политичких противника, притисака на новинаре“. У питању је међутим банални рат д��е црногорске мафијашке групе, „Шкаљар��“ и „Кавача“. Ништа те људе није брига ни за Србију, ни за српство, ни за „Партизан“, већ за премоћ у криминалу. Ни Корто Малтезе не разуме тачно Монтенегрине Једнако, сасвим је наивно веровати да некакве две групе у суштини обичних гелиптера, могу да владају Београдом. А владају по цену да је у међусобним обрачунима црногорским изгинуло вишестуко више Ђетића по београдским махалама него у херојској бици на Вучјем долу. Не, такво силеџијсто и махнитост нису могући без подршке, заштите и подјаривања од стране онога што се модерним речником зове „дубока држава“. Без подршке те 1944. инсталиране „дубоке (поцрногорчене и побосанчене) државе“ у Србији, сви ти силници би лако завршили у бајбоцима, смањени до мизерије. Ничега ту новога нема. Банда била, банда и остали. Национално, неупотребљиви; пре, штеточине. Шепуре се до безобзирности. Немојте питати о којим то „славним биткама“ зборе два насумице изабрана Монтенегрина које ћу цитирати, само желим да покажем шта јадни превртљивци мисле о себи: Junačka i silna Crna Gora nikad nije tražila pomoć od neprijateljske nam Srbije no smo mi zbog njih objavili rat turcima pa smo im glave kidali ka trimerkom. Junačka crnogorska vojska je čuvenom bitkom ispred Istambula pobila 100 puta jaču tursku vojsku i tako oslobodila Srbiju od turske okupacije a turke potisla prema aziji Dade li nam kad Srbija pomoć, bilo kakvu, ikad? Što je učinjela Srbija za Crnu Goru, ikad? Pa velim ti ja. Samo smo stradali zbog njih. No ti velim da u našoj junačkoj istoriji nijesmo tražili pomoć od skoro nikoga a posebno ne od Srbije. Nijesam ja ni reka e ni je Srbija ikad pomogla. No nam je smetala. Mi okini 1000 glavah truskijeh a oni i pokradu pa se fale po beogradu e su i oni pobili. A oni zarati a mi sve našu vojsku šilji da se bore za nji ka sokolovi a oni ka kukavice doma sjede. No neka. Sat smo i se barem oterasili. Sat nam više ne smetaju na našu teritoriju no van nje Добро, нећемо питати ко и како им припоји Боку, Паштровиће и коначно, спасе им образ, али се нећемо либити да цитирамо Илију Гарашанина, који се никако није могао сматрати мрзитељем Черној Гори. У писму Авраму Петронијевићу 3. јуна 1847. поводом доласка групе Црногораца, за које је молио и Симо Милутиновић Сарајлија да буду примљени, Гарашанин каже: „Господине. Ја сам већ издао допуштење, да они Црногорци о коима је ономад реч у министеријалном заседанију била могу овамо прећи. Ово је сад опет друга гомила и ја се не смем сагласити, да се овако премного ови нерадина и просјака овамо у земљу на велико неспокојство нашег народа упусте. Из искуства се зна, да се они никад неће овдје озбиљно да населе, но пошто пробаве неколико месеци у просјачењу поврате се натраг па у повратку почине млоге поаре и тако невредими отиду опет преко границе. Наш народ пак жестоко жали на правителство што оно не забрани оваквим људима овамо прелазити и ово мјеније народа ми морамо уважити, јербо и праведно и не треба ствар до тога да дотерамо, да сам народ буде принуђен мимо свое власти изгонити Црногорце из земље. Г. Милутиновић лако може у соби умствовати о србинству, једнородштву, и шта ја знам још, али то у ствари другојачије стои. Треба најпре ако је могућно гледати, да буду Црногорци достојни пријема у Србији па ћемо и ми заедно са Милутиновићем у смотрењу Црногораца мислити, говорити и творити. Ово је моје мјеније о Црногорцима, а јошт вам и то додати морам да у свакој чети ајдука на граници има и по гди кои од овакови Црногораца, кои изостану од повраћајући(х) се“. .. Из овог се види следеће : Да су ти људи за које је молио Сима Милутиновић-Сарајлија обични просјаци, нерадници, скитнице, неспособни за било какав посао који би захтевао било какав умни или физички труд, већ им је лакше да иду да пљачкају, јер је отимати много лако, ако си наоружан и недисциплинован, какви су они били. Гарашанин је хтео од њих да направи лојалне и радне грађане Срби��е, што они нису умели, или нису хтели, већ према личним способностима и афинитетима. У тренутку кад се Србија опорављала од ћестих ратова, није било паметно на својој територији задржавати проблематичне типове, па макар и припаднике своје нације, јер се мир тек бејаше успоставио и то мукотрпним дипломатским путем, пуним уступака и понижења. Разлика између родољубља Симе Милутиновића-Сарајлије и родољубља Илије Гарашанина је била у томе што је родољубље првог било салонско, песничко, занесењачко, а родољубље Гарашанина мудро, практично и примерено датој ситуацији, то јест дипломатија кад треба, а пушка кад треба, уз промишљену употребу свих расположивих националних ресурса. И наравно, из горе наведеног пасуса се нигде не види да је Гарашанин сматрао Црногорце припадницима друге нације. И ето откуд цео проблем на трибинама године 2017-те. Како беше 1847. тако и данас. Ђорђе Ивковић / nimbusovpodrum.blogspot.de

Шкаљаризам Има скоро десет година како сам на страницама несретног НСПМ водио безуспешни рат да назочној свесној патриотској елити објасним да Бранкица Станковић спин

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Шкаљаризам http://ift.tt/2yYvLz9, Шкаљаризам Има скоро десет година како сам на страницама несретног НСПМ водио безуспешни рат да назочној свесној патриотској елити објасним да Бранкица Станковић спинује, „инсајдерски“ раскринкавајући хулигане са навијачких трибина. Узалуд сам објашњавао да су њена мета искључиво оне групе навијача које имају снажну патриотску мотивацију, а не бави се оним групама, које колико год су опасне и подле, не угрожавају „наш пут у Европу“, нити бране српство. Истина је – показале су демонстрације против педера – добро организована група од 5-6 хиљада навијача може да се носи цео дан са подједнаком сатнијом режимских пандура. Српски мудраци су насупрот учили да „треба бити паметан“ па у овој ствари подржати тадашњи режим Б. Тадића и решити хулигане на стадионима, који крње углед земље а деструктивни су по себи за друштво. У сврху доказивања потезан је Хаберманс, па пошто истога ја нисам ишчитавао а они јесу, они су у праву а ја нисам. Узалуд сам објашњавао да не можете решити социјалне разлике и фрустрације на тај начин, али можете скоро сигурно отворити простор на трибинама истим или горим хулиганима, који сада неће марити за народ већ ће бити прилагођени систему. И даље ће то бити хулигани и нарко дилери, али ће бити политички коректни. И би тако. Режим је победио, хулигани остали. Сада ћуте и Бранкица Станковић и патриотски ондашњи моји опоненти. По трибинама се млате нарко-банде пристигле из црногорских припиздина, које буквално владају Београдом, и то је та велика промена. Још је промена да се ургентно јавља преко свих јавних сервиса да двадесет силеџија по наруџбини пристиглих из околних нам држава, заправо су имали намеру да преливањем насиља на улице оборе демократску власт г. Александра Вучића. Одмах се намеће питање како групица насилника може да сруши режим такве државничке величине попут Александра Вучића кога је срамота колико добро под њим напредујемо, па стога има подршку 57% бирачког тела? Може се поставити и питање надлежним органима како су тих двадесет потенцијалних обарача државе из суседстава, од раније познатих полицијама, у опште ушли на стадион? И, гле, дан после, али не дан пре, све се зна. Како лист наводи, интереси Филипа Кораћа подударали су се са интересима страних служби, које месецима желе по сваку цену да изазову нереде и нестабилност у Србији, па им је маса људи попут навијачке била одлично средство за то. Упућени саговорници „Српског телеграфа“ наводе да је „онај ко контролише шипку на јужној трибини способан да стави под контролу масу од неколико хиљада људи, која би, када затреба, могла да изазове хаос на улицама, учествује у насилним демонстрацијама и послужи за многе друге циљеве попут застрашивања политичких противника, притисака на новинаре“. У питању је међутим банални рат две црногорске мафијашке групе, „Шкаљара“ и „Кавача“. Ништа те људе није брига ни за Србију, ни за српство, ни за „Партизан“, већ за премоћ у криминалу. Ни Корто Малтезе не разуме тачно Монтенегрине Једнако, сасвим је наивно веровати да некакве две групе у суштини обичних гелиптера, могу да владају Београдом. А владају по цену да је у међусобним обрачунима црногорским изгинуло вишестуко више Ђетића по београдским махалама него у херојској бици на Вучјем долу. Не, такво силеџијсто и махнитост нису могући без подршке, заштите и подјаривања од стране онога што се модерним речником зове „дубока држава“. Без подршке те 1944. инсталиране „дубоке (поцрногорчене и побосанчене) државе“ у Србији, сви ти силници би лако завршили у бајбоцима, смањени до мизерије. Ничега ту новога нема. Банда била, банда и остали. Национално, неупотребљиви; пре, штеточине. Шепуре се до безобзирности. Немојте питати о којим то „славним биткама“ зборе два насумице изабрана Монтенегрина које ћу цитирати, само желим да покажем шта јадни превртљивци мисле о себи: Junačka i silna Crna Gora nikad nije tražila pomoć od neprijateljske nam Srbije no smo mi zbog njih objavili rat turcima pa smo im glave kidali ka trimerkom. Junačka crnogorska vojska je čuvenom bitkom ispred Istambula pobila 100 puta jaču tursku vojsku i tako oslobodila Srbiju od turske okupacije a turke potisla prema aziji Dade li nam kad Srbija pomoć, bilo kakvu, ikad? Što je učinjela Srbija za Crnu Goru, ikad? Pa velim ti ja. Samo smo stradali zbog njih. No ti velim da u našoj junačkoj istoriji nijesmo tražili pomoć od skoro nikoga a posebno ne od Srbije. Nijesam ja ni reka e ni je Srbija ikad pomogla. No nam je smetala. Mi okini 1000 glavah truskijeh a oni i pokradu pa se fale po beogradu e su i oni pobili. A oni zarati a mi sve našu vojsku šilji da se bore za nji ka sokolovi a oni ka kukavice doma sjede. No neka. Sat smo i se barem oterasili. Sat nam više ne smetaju na našu teritoriju no van nje Добро, нећемо питати ко и како им припоји Боку, Паштровиће и коначно, спасе им образ, али се нећемо либити да цитирамо Илију Гарашанина, који се никако није могао сматрати мрзитељем Черној Гори. У писму Авраму Петронијевићу 3. јуна 1847. поводом доласка групе Црногораца, за које је молио и Симо Милутиновић Сарајлија да буду примљени, Гарашанин каже: „Господине. Ја сам већ издао допуштење, да они Црногорци о коима је ономад реч у министеријалном заседанију била могу овамо прећи. Ово је сад опет друга гомила и ја се не смем сагласити, да се овако премного ови нерадина и просјака овамо у земљу на велико неспокојство нашег народа упусте. Из искуства се зна, да се они никад неће овдје озбиљно да населе, но пошто пробаве неколико месеци у просјачењу поврате се натраг па у повратку почине млоге поаре и тако невредими отиду опет преко границе. Наш народ пак жестоко жали на правителство што оно не забрани оваквим људима овамо прелазити и ово мјеније народа ми морамо уважити, јербо и праведно и не треба ствар до тога да дотерамо, да сам народ буде принуђен мимо свое власти изгонити Црногорце из земље. Г. Милутиновић лако може у соби умствовати о србинству, једнородштву, и шта ја знам још, али то у ствари другојачије стои. Треба најпре ако је могућно гледати, да буду Црногорци достојни пријема у Србији па ћемо и ми заедно са Милутиновићем у смотрењу Црногораца мислити, говорити и творити. Ово је моје мјеније о Црногорцима, а јошт вам и то додати морам да у свакој чети ајдука на граници има и по гди кои од овакови Црногораца, кои изостану од повраћајући(х) се“. .. Из овог се види следеће : Да су ти људи за које је молио Сима Милутиновић-Сарајлија обични просјаци, нерадници, скитнице, неспособни за било какав посао који би захтевао било какав умни или физички труд, већ им је лакше да иду да пљачкају, јер је отимати много лако, ако си наоружан и недисциплинован, какви су они били. Гарашанин је хтео од њих да направи лојалне и радне грађане Србије, што они нису умели, или нису хтели, већ према личним способностима и афинитетима. У тренутку кад се Србија опорављала од ћестих ратова, није било паметно на својој територији задржавати проблематичне типове, па макар и припаднике своје нације, јер се мир тек бејаше успоставио и то мукотрпним дипломатским путем, пуним уступака и понижења. Разлика између родољубља Симе Милутиновића-Сарајлије и родољубља Илије Гарашанина је била у томе што је родољубље првог било салонско, песничко, занесењачко, а родољубље Гарашанина мудро, практично и примерено датој ситуацији, то јест дипломатија кад треба, а пушка кад треба, уз промишљену употребу свих расположивих националних ресурса. И наравно, из горе наведеног пасуса се нигде не види да је Гарашанин сматрао Црногорце припадницима друге нације. И ето откуд цео проблем на трибинама године 2017-те. Како беше 1847. тако и данас. Ђорђе Ивковић / nimbusovpodrum.blogspot.de

Шкаљаризам Има скоро десет година како сам на страницама несретног НСПМ водио безуспешни рат да назочној свесној патриотској елити објасним да Бранкица Станковић спин

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

СЛИКАЈ ГА ЗА ИНТЕРНЕТ Не бих умео да се сетим народа који је у тако кратком времену, за тако мало деценија, своју етичку вертикалу, уз њу, колатерално, и народну солидарност, уситнио у духовног ћифту, себичност, бездушност, фанатично обожавање шљаштећих џиџа-биџа, како то себи учинише Срби. Колико врло модерних дрангулија је довољно да нас испуни, да нам душа буде сита? Колико аута, цигала, сипорекса, ботокса, гипсаних лавова на капијама? Како смо постали толико банални материјалисти и халапљиви архи-малограђани, тешко је разумети. Питање је да ли се тако фрагментисани у неколико милиона гагрица у опште можемо звати народом. Немамо ми државу, ово је „џимристан“. Нема људи, нема народа, нема државе, нема ни окупације. * Потегох недавно неку тему, размишљање, о нашој испразности у „сајбер“ простору; како смо много, превише, лицемерни и невротично површни. Прави и/или искрени смисао мојој опаски је дао један далеки ФБ пријатељ, и држим да је сажео што сви осећамо: „…И то је за људе. Ако ништа друго барем у домену размишљања. Мислим, у томе и јесте да тако кажем нека врста проблематике ове наше шпеције. Па погледај овај наш фејс само, па чак и контексту те површности о којој пишеш горе. Сви смо нешто лепи, насмејани, у добром друштву по плажама и шта ти ја знам све не. Јеботе нико не пати. Испаде да сви живимо животом ко у каквој реклами. Што б' рекла једна моја познаница, нит смо више повезнији (кроз ове интернете јел') нит више усамљених људи. Ето и са освртом и на твоју опаску око самоупуцавања и сличнога размишљања .. ето ти теме за писаније; никад више самоубистава но у данашњим временима...“ Чим се помену самоубиства, сетимо се Рената Грбића који је спасао десетине самоубица (не све које је покушао спасити) са Панчевачког моста. Ренато говори о својим искуствима: „..Ренато Грбић је за око 20 година спасао ни мање ни више него 30 људи. Како каже, забрињавајуће је што преовлађују веома младе особе. - То је поражавајуће. Мало људи у том тренутку прича, али старији кажу да то раде због здравствених или финансијских проблема, због хиљаду мука које су их "спуцале". Али, шта је са овим младима од 16, 17 или 18 година? Кажу да су одбачени од друштва, породице, ту су и љубавни проблеми... Шта они знају у пубертету - прича Ренато.“ Никада више неких накарадних удруга које се „боре“ за права деце, и никада више самоубистава младих. Док не беше ових „људскоправашких“ удруга деца нису толико патила. Јесу „као малине падале сузе девојачке и момачке“, али су самоубиства била врло ретка. Истина је да српска историја познаје колективна масовна самоубиства девојака, на пример њих 320 у Дрину, да би сачувале своју част, но то је данашњим генерацијама већ нешто сасвим неразумљиво. То више није тема. * Време је да размислимо о личним и блиским искуствима. Моја средња кћерка послом ишла преко Пертоварадинског моста у Новом Саду. Види, човек стоји крај ограде моста, гледа у воду, делује изгубљено. Посматрала неко време и схватила да је критично. Позове полицију, ко сте, шта сте, итд. процедура идентификације. Али, заиста, после пар минута стигне патрола. Имају они неку обуку, начин како у таквим ситуацијама да поступају, и скину човека са ограде. Убрзо стигне и хитна помоћ. После неког времена јаве се из полиције и захвале на сарадњи. Јесте, али је у том времену бар хиљаду људи „прозујало“ истим мостом. Нико се ни осврнуо није. Журе веома важним пословима. А само је требало потрошити минут свог тако драгоценог времена да се спасе један људски живот. Могло би се сматрати за једнократни инцидент, да се ситуације не понављају. 8. августа 2017. на аутобуској станици у Футошкој улици у Новом Саду, на рукама моје најмлађе кћерке умирао човек. Није умро у трену, већ је агонија трајала више од петнаест минута. Крупан човек, почео да се тетура, једва га, онако сићушна, спасла да не падне на цесту. Говори "Мени није добро, зовите хитну!" Једном руком га држи за руку, (заправо, он њу грчевито стиснуо) док лежи, другом покушава да позове Хитну. Оданде се јавља плехана кутија "Сачекајте, сва кола су заузета". Нема ни воде код себе да му д��. Народ пролази и не осврће се. Неки са децом, неки трућају у мобилни. Понеко добаци „Шта се млатиш с њим!“. (Знате, умирање у опште није достојанствено, нарочито физиолошки). Из оближње ауто-перионице виче један „Бјеж' отале, шта је тебе брига?!“... И тако је то трајало и трајало. Сасвим случајно, наишао неки санитет, изађе униформисани човек, видео шта је, покушао реанимацију, издерао се на оне што су незаинтересовано гледали, позове неког свог лично у ХП, каже "Одмах долазите, овај је готов!" Онај што је донео воде каже другу "СЛИКАЈ ГА ЗА ИНТЕРНЕТ". Народ, шарен и градски-ужурбан. Пролази и даље као да ништа не види. Ко зна, можда је човек и преживео (мада, мало вероватно)... однела га хитна помоћ, која је била заузета док незнани медицинар приватно није позвао познаника из те ХП. онда су за два минута дошли. Иначе, нисам знао -пазите ово - да се интервенције хитне помоћи у Новом Саду - ЗАКА��УЈУ (???!!!) Моја најмлађа кћерка изгледа да је осуђена да пружа помоћ старијим људима на улици. Претходно, пре отприлике месец дана, исто тако пао човек на улици... Овај пут није било тако драматично... У главном, стане и неки човек с аутом, понуди старцу коме се слошило да га води у болницу. Овај неће, тврди да му је боље, и опет посрне. Само виче "Где ми је кеса, где ми је кеса,,,?!", Моја кћерка га смирује, ево ту је, не брините... У кеси једна банана и пар кесица нечега, нес-кафе или тако нешто. Онај што је стао нуди да га одвезе кући, старац неће... Не, не.. све је уреду... И тако, крене до првог контејнера за ђубре, отвори га и поче да копа по њему.... Моја кћерка и онај што је стао, погледаше се, и даље, свако својим путем... Не би овај случај толико стресан био да моја кћерка, радећи преко Студентске задруге за неког ТВ/Интернет провајдера, није била у „стану“ (ако то тако може да се назове) нашег „нуово риша“. Елем, телевизор к'о пола зида, „ради“ на маћутну картицу. У кући двоје деце ниже-школског узраста, свако има собу 4х8 метера, лично купатило и телевизоре 1/4 зида. И слично. Тако да у том стану нико никоме не смета. Да су неки научни експерти, не би морала моја кћерка да долази да им објашњава како се користе даљински управљачи. Него су слика успеха у оваквој држави. Све је то стресно. Дете бане из врло скромне породице у висећу хацијенду неког муњевито новокомпонованог успешног човека, па сиђе на улицу и судари се са људима који падају у несвест у глади. * Ко мисли „да нас није захватила западњачка река, и да нам се душе опасности не плаше“, у заблуди је. Док трајем, нећу себи опростити што нисам разумео друга. Написао ми је: „Вучем се као пребијена мачка. Све ми је напор. Надам се да ћу да ћу да се изгубим из ове претужне долине ускоро. Не призивам Смрт, волим своју породицу...али ред се зна.“ Он се опраштао од мене, а ја сам ценио да је само мало депресиван. Мислио сам да разумем, и мислио сам да је добро да ту причу са њим окренем на веселију прошлост. Нисам разумео да се човек опрашта од „долине јада“ па и од мене. . И тај један моменат, непоновљив трен, тај свитац који је жишка живота срочена у обичне речи, у ствари и коначни смисао, не спознадох, тада, у том једино битном тренутку. Кад у „мимоходу“ треба само да разумеш човека, само то, не траћећи своје драгоцено земаљско време, а прођеш тупо као поред светлог излога, и тај трен пропустиш, нема више исправке. Уистину, мислио сам да сам другачији. Питам се, поред колико људи сам прошао, које сам само требао да чујем, али нисам. Сад треба да одем у цркву и запалим свећу, па да тако олакшан изађем напоље? А Он је управо то лицемерје највише презирао. Други мој другар, такође ослобођен од ланаца људске сујете, додао је: „...Кад сам ја, поводљиви грешник овако љут на бездушје и несојевшрину не могу ни замислити како је тек милостивом Господу нашем Исусу Христу??? Догађања по беломе свету управо наговештавају да више ни Он не може да прашта!!!“ Све смо заслужили!

БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ СЛИКАЈ ГА ЗА ИНТЕРНЕТ Не бих умео да се сетим народа који је у тако кратком времену, за тако мало деценија, своју етичку вертикалу, уз њу, колатерално, и народну солидарност, уситнио у духовног ћифту, себичност, безд...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts