#život put

[ana-anci]

"Ko je na životnom putu upalio samo baklju u nečiji mračni čas, nije živeo uzalud"

[mishkakagehishka]

Izać na kraj s ovin mojin braton...

[adriaticpulse]

10 fraza koje će vam olakšati život u Njemačkoj

Ako živite u Njemačkoj ili planirate putovanje, poznavanje korisnih fraza može vam značajno olakšati svakodnevni život. Donosimo vam 10 fraza koje će vam pomoći da se bolje snalazite u raznim situacijama u Njemačkoj. Još uvijek nisi preselio u Njemačku? Ne brini, pripremili smo ti kompletan vodič kako bi ti olakšali selidbu i integraciju u društvo. Klikni ovdje. 1. Können Sie das bitte…

[pleatonitum]

Kada umreš...

Kada umreš, ne brini za svoje tijelo. Tvoji najbliži učinit će sve što je potrebno, skinut će te, okupat će te, i onda će te iznjeti iz kuće i dostaviti na tvoju novu adresu. Mnogi će doći na pogreb, kako bi ti ukazali čast. Neki će čak promijeniti svoje planove, uzeti slobodno na poslu, samo kako bi ti ukazali poštovanje. Tvoja odjeća, koju si nosio, bit će prodana, poklonjena ili spaljena.…

[sanjarx]

Često se podsjetim da sam ja taj koji stoji na putu koji je Bog za mene odredio.

[hafizsenadbrkic-blog]

U ovom životu postoje granice

Ima još mnogo toga da se kaže, i privatno i javno, kao na ovaj način, ali ne možete to primiti osim ako se ponovo ne rodite ili u sljedećem životu ako Bog želi da se ponovo sretnemo. Šta sada znači biti ponovo rođen? Isus Krist je nekome nasamo pričao o tome, ali čovjek nije razumio jer još nije mogao primiti. Nitko ne može da razumije što znači ponovoi se roditi dok ne iskusi osobno i tada će…

[hidden0effect]

"neki put se pitam kakav bi mi život bio da sam imala šansu stvarno ga proživjeti, umjesto da se moram boriti protiv toliko stvari za koje nisam ja kriva"

[eknac]

Život trebamo da rasporedimo na više stepenica.

Trebamo da pomažemo jedni drugima, ne smijemo odustajati od pomaganja ako je naš komšija, prijatelj/prijateljica druge vjere, druge boje kože, drugačijeg mišljenja.

Trebamo biti dobri prema svim ljudima ovoga svijeta, pa čak i ako neki nisu to zaslužili, nemoj da gledamo život iz očiju zlobnih ljudi!

Trebamo poštovati starije od sebe, prije se to više praktikovalo, poštovanje prema komšijama, prijateljima, rodbini.

Zapitajmo se samo kad smo zadnji put pomogli nekome od komšija, prijatelja ili rodbine???

Posmatrajući u svojoj okolini, svom gradu, mlađe generacije ne znaju za bonton, treba djecu učiti od malih nogu da trebaju poštovati starije od sebe, da trebaju u školi da se druže sa svim prijateljima, da ne ismijavaju nekoga zbog fizičkog izgleda, neimaštine, da ne mrze osobe druge vjere.

Čitamo razne medijske portale, razne komentare na tim portalima, ljudi su puni mržnje, mozak im je ispran nacionalizmom.

Što nam sve to treba?

[hodajuciputevimacudesa]

Čovjek bez lica

Slijepac u svojim snovima

Onaj što šuti u sopstvenim pričama

S mnogo ideja

Bez i jednog mogućeg saučesnika

Nema siluete pred mojim očima

Ni mutne ni bistre

Niti leđa

Niti prsa

Neke osjećaje je čudnovato

Doživjeti prvi put

Ne znati ni s kim zamisliti

Nešto za čim žudiš

Jer si u srcu osakaćen

Invalid u par arterijskih i venskih ogranaka

Kad nemaš više

Ono što si svim bićem želio

Kad ti tvoj život

Nije više tvoj život

Ne znaš ni koga drugog

Možeš i na tren zamisliti

Makar kroz maglu

Kroz gust dim

Jer se život gleda bistrim očima

A ja to i dalje nemam

Ja samo imam jedan nesvjestan osmijeh

Nedokučenog razloga nastanka

Jedan prevrtaj u želucu

Na ružnu mogućnost

Novi, drugačiji život

Poprilično bolji

Ali i dosta stran

[rokenrol]

Svaki put kad bih dolazila doma, redovno bih pregledavala dugo neotvarane ormare i ladice, prelistavala papire, račune, čestitke od rođendana, krštenja, imendana, sve ono dugo čuvano, tražeći nešto vrijednije. Potajno bih se nadala pronaći nešto što dugo nisam vidjela, očekivala da mi miris toga i dodir pod rukom vrate sva ona sjećanja koja su pomalo izblijedila, ali ne i nestala. Tako i bi sada. U džepu torbe sa dokumentima našla sam čak sedam nerazvijenih filmova. Ne znajući što je zabilježeno na njima, ali nadajući se nečemu lijepom, dala sam ih izraditi. Nekoliko dana sam plakala kad god bih prelistavala fotografije. Datiraju iz razdoblja od 1996. godine pa sve do 2005. Na nekima me nema, nisam bila rođena, na drugima pak slavim prvi rođendan, potom drugi, treći, peti... Tu je moja obitelj, moji roditelji, njihovi prijatelji i djeca koja su sada odrasli mladići i djevojke. Jedan topao dom, skroman život, mi koji sanjamo i trčimo ne znajući da će to sve jednom proći. Ostale su samo fotografije tek razvijenih filmova.

[razdragana]

Želim da život se unazad vrati

Želim da na tren zastanu sati

Da na kratko se sve u prošlost vrati

Ali vreme ide, ono ne može stati

Cepam listove na kalendaru

Iznova ispraćam godinu staru

Svaki put po navici

Uvek pri istoj panici

Znam šta gubim, ali ne i šta dobijam

Da prihvatim novu - ja uporno odbijam

Sanjam, u snove mi dolaze vremena prošla

Ne shvatam zašto mi je uopšte svaka godina došla

- U susret novoj godini

[brbljivica]

O čitanju

najslade jedem

dok čitam

i najbolje čitam

dok jedem

a volim i pored mora

danima bez prestanka

kad sam tuzna

ili izneverena.

roman o londonu mi je spasao život

a za hamsuna sam se udala

zauvek

zgodno je i kad nekog čekam

onda pesma na brzaka

na trgu dok se ljudi sapliću o mene

dikensa sam čitala

samo u kadi

pušila sam tada

i jedva sam videla slova

od vlage i dima

a za put biram

mali format meki povez

i nešto setno

malo čitam

malo gledam kroz prozor

onda dok pečem palačinke

da ne stojim džaba kraj šporeta

dok se vozim autobusom

kad sam ljuta

i neću ni sa kim

kad sam romanticna

i volim naglas

bernhard u svakoj prilici

moja familija

to su knjige

davićemo se do smrti

i nema poente ova pesma

može u nedogled

disanje i

čitanje.

Vitomirka Trebovac - Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni

[belog-grada-crna-princeza]

Školjka. [28.06.2024.]

Ne umem baš da opišem šta mi se desilo. Mislim da je zapravo počelo u Beogradu, ovde je samo razvilo sopstveni život. Ovde se osećam onako kako sam se osećala kao dete, osećam neku fascinaciju svime oko sebe, sitnicama. Galebom koji preleće iznad zaliva i dečakom koji prstom upire u njega da pokaže svom tati. Porodicom mačaka koja se provlači ispod prozora u neku napuštenu zgradu. Starijim gospodinom koji na stanici privlači svoju ženu bliže sebi i šapuće joj na uvo nešto zbog čega se ona ljutne i odguruje ga, a on se smeje kao srednjoškolac. 

Ovde volim ljude, iako ih ne poznajem, ovde osećam i da oni mene vole, da me prihvataju, tripujem da me oni vide onakvu kakva jesam.

Sinoć sam se vozila gradskim prevozom, u stvari, još je bio dan, gledala sam more, osećala zrake zalazećeg sunca koji se probijaju kroz prozor, slušala neke pesme koje su mi u najtežim trenucima predstavljale pojase za spasavanje i odjednom se osetila euforično. Osetila sam se toliko poletno da sam želela da ustanem na sedište, podignem ruke visoko i vrištim od sreće. Istovremeno sam želela da plačem. Gledala sam svoj odraz, nisam odvajala oči od sopstvenih očiju i mislila samo o tome koliko sam stvarna. U drugi mah, život je poprimao oblike filma, nekog umetničkog, u kome glavna glumica odlazi na Grčko ostrvo da ozdravi i pronađe sebe. Celo veče me je pratio taj osećaj, kao hipnotisana lebdela sam popločanim ulicama sa osmehom na licu kao da sam pijana (pijana, a nisam popila). Možda me je udario šećer od zdravog ceđenog soka zelene boje, sa celerom i jabukama i ananasom i ne znam ti ni ja čime.. ovih dana je i to dovoljno. Izgubila sam se u trenutku, videla vremenske linije koje se prepliću pred mojim očima i spajaju u ovde i sada. U pozadini neka svirka, pevaju: I'm your Venus, I'm your fire, your desire. Pevam i ja. Jer sam živa. Jer sam tu. Jer mogu. 

To je bilo juče, danas... Danas je more nemirno. I ono ima svoja ludila, sve je na kraju to, plima i oseka i tako u krug. Odjednom se prizor ispred mene deli na dva dela, ja se delim na dve Katarine, na prošlu i neku buduću, na dve strane sebe u koje mogu da uranjam danima i nikad ne pronađem školjku na dnu. Istinu sa velikim I, ili Izmišljotinu. Vidim ih ispred sebe, rađanje i umiranje sa morskom penom, obala ih uzima sebi. Ne napušta me utisak da je to tajna koju delimo, samo je u stvari, ne delimo, cela pripada(m) dubinama u kojima se gubim i pronalazim u istom trenu i u kojima ću nestati, kao da me nije ni bilo. I samo to je dokaz da sam tu, jedini moguć, jedini potreban i dovoljan. 

Prislanjam školjku na uvo, čujem samo šuštanje sopstvenog krvotoka, jer nekih odgovora nema unapred. I ja sam prvi put okej sa tim. Zato stiskam ponovo plej na plejlisti i prepuštam se. Trenutku. Moru. Životu.

-Katarina

[bojesvemira]

Tišina bez dlanova

Zašto nikad nije neko tu, kada mi treba,

kad srce puca, a reči ne nalaze neba?

Zašto u trenucima kada glas mi se gubi,

vetar nosi sve što me spaja sa ljudima?

Možda je tišina ta što me bira,

dok oko mene život u krug se svira.

I svaki korak k’o da tone u pesak,

a pogled traži, al’ nikog da me preseka.

Treba mi dlan da podigne težinu,

neka ruka da smiri oluju u meni.

Al’ svet prolazi, zauzet sopstvenim dahom,

dok ja se borim sa nevidljivim strahom.

Je li to kazna, ili samo put sudbine?

Da u sebi pronađem snagu što ne gine.

[nije-mi-nista]

Drugi put kada sam bila hospitalizovana, od prvog do poslednjeg dana, družila sam se sa jednom devojkom. Bila je malo starije od mene, ali je brinula o meni kao da mi je majka. Pričala sam i sa ostalima, brinula je i ona o ostalima, ali smo se ipak izdvajale nas dve. Za svo vreme tamo nijednom nije forsirala razgovor i bila u čudu zvanom "kakve ti probleme imaš sa 18, šta je to toliko strašno pa si u ludnici završila?". Ko god bi me to pitao, ona bi počela da vrišti na njega. Ta moja drugarica imala je plave oči, plavlje od bilo kakvog neba. Pušila je nenormalno mnogo, ali čim bi videla nekog drugog da pali, odmah bi sve pobacala kroz prozor. Kada god sam se rastužila pošto sam daleko od kuće ili zbog nečeg drugog, bila je tu sve dok mi ne izmami osmeh i prosto je bilo nemoguće ne na smejati se kada i ona to uradi. Imala je zavijena oba zgloba ruke mada nikada nije pričala zbog čega je to uradila. Trudila se svim srcem da izvuče dobro iz svakoga, ali je to tako teško sada. Nikada nije povisila ton ni na koga. Svaku prepreku je sama prevazilazila. Sklapala je i sklapala sve ostale, dok se ona lomila na hiljadu komadića. Volela je život, ali on nije voleo nju. Rekla bih vam pitajte je, ali nje već odavno nema... stoga meni morate verovati na reč.

[elvedinhasanagic]

IZ DNEVNIKA ZAPISA ZA SJEĆANJE: Neke slike nikada ne umiru

Možda nekome dosadi čitanje, ali meni je ponekad lakše kada pišem. Posebno u kasne sate, kada je vani vrijeme teško, kišovito i jesenje.

Albumi ponekad mnogo život vrate i zaustave ga na trenutak. Naiđoh na sliku, babo leži pored mene, a ja u tom trenutku ne znam ni ko je on niti šta predstavlja u mome životu. Dijete sam. I odmah film ide 26 godina unaprijed, kada sam ležao pored babe, a on nije znao mene. Često bi me zagrlio i u oku bih mu vidio suzu, pomislim da mu je teško bilo gledati, osjećati, a u isto vrijeme ne poznavati nekog ko te zove “babo”.

Često mi naumpadnu i njegove riječi i priča kako je mlad osto bez oca. Vjerovatno je s tim htio dati zavjet da ono što je on prolazio, mi nećemo prolaziti dok god on može da radi. Sada, kasno, shvatam neke njegove nagle odluke, pogrešne korake, koje je kroz taj zavjet radio.

I sad kada je prošlo dva mjeseca od njegovog preseljenja, nekako, vremenom, naviru emocije i žaljenje za mnogim stvarima koje su prošle, mogle se desiti, ali eto nisu. Još uvijek, ponekad, uhvatim se kako tiho otvaram vrata po kući i tiho, koliko god mogu, hodam, da ga ne probudim, jer mu je lakše kada spava, a onda se sjetim da više to ne trebam raditi - navika.

I još uvijek, koliko će vremena proći - ne znam, u meni živi dječak, koji čeka babu iz Hrvatske da dođe, nakon mjesec dana. Pregledavam slike i vidim ga ispred sebe, čujem njegov glas onako čisto, kako mi priča kao nekome baš, baš odraslom, šta sve moramo i onda album dođe do kraja. Vratim se u realnost, gledam njegove stvari, čekaju njega da se pakuje, kao nekad, kada treba na put. Teško je bilo njegovo svako pakovanje, razabiranje robe i onaj teški zvuk rajfešlusa torbe dok se zatvara, a koji označava da je sve spremljeno i ostaje samo još da malo sjedne, nagleda nas se…

Sada njegove stvari razabirem, želeći ostaviti sebi nešto za sjećanje, iako ih je tisuće u glavi. I tu negdje završi se priča, misao i nastaje samo težak uzdisaj.

A albumi služe za sjećanja. Slike u njima često izazivaju različite emocije, prebacuju nas u neki paralelni univerzum gdje postoji sve onako kako bismo željeli da je u našem životu