#pos stanovi

[adriaticpulse]

Pronalazak smještaja u Njemačkoj

Pronalazak smještaja u Njemačkoj može biti izazovan, pogotovo u većim gradovima gdje je potražnja za stanovima izuzetno velika. Od cijena najma do regionalnih razlika, potrebno je pažljivo istražiti kako biste pronašli najbolju opciju koja odgovara vašim potrebama i budžetu. Ovaj detaljan vodič pomoći će vam da shvatite sve aspekte pronalaska smještaja u Njemačkoj. 1. Cijene stanova u…

[prodajanekretnina]

Ekskluzivan trosoban stan s pogledom na reku i grad, BW Terraces - NEKRETNINE ZA PRODAJU

[izdavanjenekretnina]

Novogradnja ili starogradnja – koja je bolja opcija?Velika životna odluka kao što je kupovina stana rešiće vaše stambeno pitanje, ali je čitav taj proces takođe i izvor stresa i brojnih dilema. Kako izabrati najbolji stan za sebe i svoju porodicu? Kako uklopiti budžet sa kvadraturom, rasporedom prostorija, željenom lokacijom? Tu je, naravno, i veliko pitanje pred kojim se nađe svaki kupac nekretnina: da li da odabere novogradnju ili starogradnju? Zbog predrasuda da stanovi u novogradnji ne ispunjavaju najviše standarde kvaliteta gradnje, ali i onih da, sa druge strane, „staro nikada ne može biti kao novo“, istražili smo koje su sve prednosti i nedostaci novih i starih stanova. Pročitajte. Stanovi u starogradnji su jeftiniji Svako kog interesuje prodaja stanova u Beogradu, nakon kraćeg istraživanja tržišta može doći do ovog zaključka: stari stanovi su jeftiniji od novogradnje. Cena starogradnje ostaće povoljnija u odnosu na nove stanove čak i ako je reč o atraktivoj lokaciji ili renoviranoj nekretnini. Međutim, i ovde treba biti oprezan te proveriti na koji način su urađene korekcije, da li je u pitanju kvalitetno obavljen posao i naravno, ukoliko nije – koliko vas može koštati upuštanje u novo renoviranje. Nekad dodatna ulaganja u stari stan mogu premašiti čak i cenu novog stana, koji, podrazumeva se, ne biste morali da renovirate. Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, u 2019. godini u opštini Stari grad, na primer, prosečna cena stanova u starogradnji bila je 2.000 evra, a u novogradnji 2.241 evro po kvadratnom metru. Za stari stan na Zvezdari treba izdvojiti 1.419 evra, a za novi još 100 i više preko – 1.566 evra u proseku. Slična situacija je i što se tiče cena nekretnina na Novom Beogradu. Stan u novogradnji u ovoj beogradskoj opštini koštao je 2.212 evra po metru kvadratnom. Stari stanovi su drastično jeftiniji – kvadrat u proseku iznosi 1.510 evra. Razlika u ceni postoji i u drugim gradovima Srbije, a ne samo u prestonici. Tako stanove u Nišu u novogradnji možete kupiti po prosečnoj ceni od 878 evra za kvadrat, a u starogradnji je u proseku potrebno izdvojiti 732 evra/m 2 . Jeftinije ćete proći i ako kupujete stari stan u Novom Sadu, gde je prosečna cena kvadrata starogradnje 1.101 evro, a novogradnje 1.201 evro. Da li su stanovi u novogradnji zaista lošijeg kvaliteta? Koliko puta ste čuli da zbog nepoverenja u kvalitet izgradnje ljudi radije biraju starogradnju od novogradnje? Istina je, međutim, da pre izbora svakako morate proveriti i staru i novu zgradu. Ovo se odnosi i na materijale koji su korišćeni u gradnji, i na instalacije, i na stolariju. U novogradnji se danas pretežno koristi beton, pa se veruje da ovaj “hladan” materijal ne može da zameni nekadašnje zgrade od cigala. Međutim, ukoliko su ispoštovani svi standardi, novoj zgradi neće nedostajati toplote. Uz termoizolaciju, ali i hidro i zvučnu izolaciju najvišeg kvaliteta, nova zgrada će biti u rangu, ako ne i bolja, od starogradnje. Ne treba zaboraviti da se sa razvojem tehnologija došlo i do novih vrsta materijala koji nisu postojali pre dvadeset ili trideset godina. Prema tome, zabluda je da su novi stanovi lošijeg kvaliteta. Takođe, nove zgrade se zidaju u skladu sa potrebama savremenog čoveka, sve u njima je prilagođeno budućim stanarima. Većina ima moderne liftove, interfone i video nadzor poslednje generacije. U novoj zgradi ne morate razmišljati o tome da li prozori dobro dihtuju ili ne – u većini slučajeva ugrađuje se PVC stolarija. Ukoliko se ipak odlučite za starogradnju, jedina stvar oko koje zaista možete da brinete jeste stanje u kom se nalaze instalacije. Iako sama promena svih kablova i cevi možda neće predstavljati veliki trošak, sve one propratne prepravke, renoviranje i sređivanje mogu vas koštati puno. Prikupljanje papira Kada birate između starogradnje i novogradnje morate misliti i na propratnu dokumentaciju. Mnogim kupcima prikupljanje svih potrebnih dokumenata i papira predstavlja najveću glavobolju. Međutim, bilo da je reč o staroj ili novoj gradnji, da biste došli do svog vlasičkog

lista, moraćete da prikupite svu potrebnu papirologiju. Ovaj dug birokratski put može biti nešto duži kada su u pitanju stari stanovi. Morate biti posebno oprezni pri kupovini, jer dug staž znači i istoriju. Nije retkost da se jedan stan proda više puta, a uvek postoji opasnost od ilegalnih radnji. Zbog toga je važno da prikupite sve papire, pa čak i one za koje mislite da vam neće biti potrebni. Iako se čini da je kod novih stanova procedura manje složena, nemojte se ni ovde zavaravati. Dva puta proverite svaki dokument. Takođe, budite sigurni da zgrada u kojoj kupujete stan ima upotrebnu i građevinsku dozvolu. Veoma je važno da sve bude transparentno i jasno pre sklapanja ugovora. Bez adekvatne papirologije nećete moći da podignete kredit u banci, na primer, ili pak da kasnije isti taj stan prodate. Preporuke pravnika su da se kupuju samo već uknjiženi stanovi i oni koji su ušli u proces legalizacije, pogotovo ako stan kupujete uz pomoć stambenog kredita. Ovo vas može poštedeti dugotrajnog procesa uknjiženja nekretnine i nove dokumentacije. Međutim, neki se osmele i na ovaj korak, uglavnom zbog toga što su neuknjiženi stanovi jeftiniji. Kako izabrati najbolju opciju za sebe? Vaš konačan izbor zavisiće upravo od vaših želja i vizije idealnog stana, ali i od budžeta. Neki će i dalje gajiti sumnju u moderne materijale i tehnologije, a drugi će opet prednost dati upravo novoj zgradi izgrađenoj po svetskim standardima. Razmotrite sve uslove, uskladite sa svojom idejom, vremenom i novcem i tek nakon toga presudite. Neke od olakšica koje ćete imati ako kupujete staru gradnju jeste neplaćanje poreza na prenos apsolutnih prava (ovo važi za kupce koji nema nekretninu na svoje ime). Iste takse bićete oslobođeni i ako kupujete svoj prvi stan u novogradnji, s tim što u tom slučaju možete dobiti i povraćaj PDV-a. Na kraju, većina kupaca donese odluku na osnovu svojih ličnih afiniteta. Ukoliko ste oduvek zamišljali svoj život u modernoj zgradi i stanu, onda je novogradnja definitivno ono što tražite. Za one kojima nije važno da li su prvi koji u nekom stanu žive, sve dok je stan funkcionalan i u očuvanoj zgradi, stara gradnja će biti odlično rešenje. Pažljivo razmotrite sve uslove i okolnosti i sasvim sigurno donećete odluku koja je najbolja za vas. !function(f,b,e,v,n,t,s) if(f.fbq)return;n=f.fbq=function()n.callMethod? n.callMethod.apply(n,arguments):n.queue.push(arguments); if(!f._fbq)f._fbq=n;n.push=n;n.loaded=!0;n.version='2.0'; n.queue=[];t=b.createElement(e);t.async=!0; t.src=v;s=b.getElementsByTagName(e)[0]; s.parentNode.insertBefore(t,s)(window, document,'script', 'https://connect.facebook.net/en_US/fbevents.js'); fbq('init', '1390238495109895'); fbq('track', 'PageView'); Source link

[disturbed-imagination]

Ruška lutanja (Rose of wandering) - Osijek 60-ih i 70-ih

Šezdesete i sedamdesete godine su godine snažnog privrednog razvoja Hrvatske i Jugoslavije. Ljudi putuju, odlaze na privremeni rad u Njemačku, legalizira se devizna štednja, pojavljuju se časopisi, glazba i popularna subkultura pod utjecajem Zapada.

Industrijalizacija, izgradnja grada i proces urbanizacije imaju i svoje negativne posljedice - socijalne razlike i segregaciju, ekološke i zdravstvene probleme, ruralizaciju. Postoji niz infrastrukturnih i komunalnih problema, posebno nedostatak saobraćajnica, a pojavljuje se i problem bespravne gradnje.

Divlja naselja grade doseljenici, mahom radnici koji dolaze iz raznih krajeva zemlje, uobičajeno višečlane siromašne obitelji. Sele u potrazi za bolje plaćenim poslovima, lagodnijim životom i boljim uvjetima za školovanje djece, ali i zbog nestabilne agrarne politike. U divljim naseljima sanitarni i higijenski uvjeti nisu dobri, nedostaju vodovod i kanalizacija, česta je pojava zaraznih bolesti. Neka naselja još uvijek nemaju struje. Uobičajene su nestašice struje u čitavom gradu. Oko četrdeset posto od ukupne gradnje je bespravno.

Ulice su blatnjave, nema dovoljno rasvjete, puno je smeća, kante su pretrpane i pokidane - uslijed paljenja otpada oko njih su naslage prepela. Krupni otpad odlaže se u parkove i na gradilišta, kolnici i trgovi čiste se sustavno samo u centru grada, a čisti se metlom. 1967. velik broj ljudi još uvijek nema krov nad glavom. Osamdeset posto novopridošlih žena nema nikakvo zanimanje. Dolazi do takmičenja među sugrađanima, prvo za osnovnim uvjetima a zatim i materijalnim standardom. U porastu je delikvencija, ovisnosti, razvodi i dolazi do češćeg razvoja neuroza.

U centru grada stanovi se dodjeljuju samo po službenoj dužnosti. Kulturne institucije su grupirane u centru - kazalište, galerija, koncertna dvorana, knjižnica, dječje kazalište, kina. Repertoara ima, no posjećenost nije naročito dobra, možda zbog loše promocije, možda zbog slabih primanja dijela građana.

Kratki prilog o zabavnom i kulturnom životu 1968.

Urbanističko pitanje Osijeka bilo je značajna tema u koju se nastoji uključiti građane. Samo za primjer, '66. o planiranju se raspravlja i u kinima prije projekcija filmova.

Osijek 1965. ima 217 ulica, 1975. ima ih 313, od '72. do '75. izgrađeno je pet novih trgova što je povećalo broj trgova s deset na ukupno petnaest.

Gotovo polovica stanovništva Osijeka bila smještena u višestambenim naseljima i stambenim zgradama nastalima u periodu od 1957. do 1989. U tom razdoblju u grad je doselilo oko pedest tisuća novih stanovnika. Izgrađeno je oko četrnaest tisuća stambenih jedinica.

[zoranphoto]

Bečki model socijalnih stanova preživio je sve krize. Mogu li i Hrvati odustati od opsesije vlasništvom?

UTOPIJA ILI RJEŠENJE ? Posljednjih je godina diljem Europe uz brojne krize uzela maha i ona stambena. Privatni kapital vodi kolo, a cijene nekretnina u većim gradovima toliko su visoke da ih si ne mogu priuštiti ni oni s dubljim džepom. No stambena politika sa stoljetnom tradicijom jedne europske metropole pokazala se vrlo otpornom na krize. Je li najam javnih stanova po povoljnim cijenama u koje se Beč kune bolja alternativa za cijeli svijet?     U Hrvatskoj je uvriježeno mišljenje da je vlasništvo nad nekretninom startna pozicija na putu u sigurnu budućnost. Uskraćuješ si puno toga kako bi 30 godina otplaćivao kredit (ako si sretnik koji je kreditno sposoban) da bi se u budućnosti jednog dana probudio u toj svojoj nekretnini, s malom mirovinom i okolnostima koje su sve samo ne sigurne. Beč nas poziva da zamislimo svijet u kojem vlasništvo nad nekretninom nije nužno kako bismo starost jednog dana dočekali sretni i sigurni. Tamo se već sto godina provodi socijalna stambena politika koja naglasak stavlja na najam javnih stanova po povoljnoj cijeni - tzv. priuštivo stanovanje. Stanovi su dostupni većini ljudi, a jednom kada ga unajmite, on je vaš i to po cijeni po kojoj ste ga prvi put unajmili, neovisno o rastu vaše plaće. Najamnine javnih stanova u Beču prema zakonu se mogu povećati samo kad inflacija pređe pet posto. U praksi to izgleda ovako. Kako piše The New York Times, nastavnik u osnovnoj školi koji je prije 40-ak godina unajmio javni stan od 70-ak kvadrata plaćao ga je oko 50 eura, dok danas za isti stan plaća pet puta više. No plaća mu je u tom razdoblju porasla dvadeseterostruko. U trenutku kad nastavnik odlazi u mirovinu, stanarina mu iznosi manje od deset posto od mjesečnih prihoda. Dijeli li taj stan s još jednom osobom koja ima mjesečna primanja, udio troška najma u mjesečnim prihodima često je i niži od pet posto.

Socijalni stanovi u kojima žive i bogati

Osigurati društvenu stabilnost, to je ono čemu je Beč težio davne 1919. kad je započeo s planom izgradnje javnih stambenih zgrada poznatih u cijelom svijetu, tzv. Gemeindebaua. Prije Prvog svjetskog rata Beč je imao jedne od najgorih stambenih uvjeta u Europi. No u razdoblju tzv. Crvenog Beča od 1923. do 1934., vladajući socijaldemokrati izgradili su 400 stambenih blokova sa 64.000 novih stanova, čime su povećali ponudu stanova u gradu za deset posto. Oko 200.000 ljudi, što je tada bila jedna desetina stanovništva, smješteno je u te zgrade, dok je početna najamnina za polukvalificiranog radnika iznosila 3,5 posto njegova prosječnog dohotka. Iako stanove u bečkom Gemeindebauu nazivaju socijalnim stanovima, oni nisu samo za siromašne. Nevjerojatnih 80 posto bečkog stanovništva zapravo ispunjava uvjete za javno stanovanje. A jednom kada potpišete ugovor, nitko vam ga više ne može raskinuti, čak i ako se obogatite toliko da ga možete i kupiti. Na prvu biste možda mogli reći da nije etično imati visoka primanja, a nekom drugom zauzeti mjesto u socijalnom stanu, no gradski službenici za stambena pitanja smatraju da je ovakav pristup u sociološkom smislu puno bolji jer dovodi do ekonomske raznolikosti unutar stambenog bloka, sprečavajući koncentraciju siromaštva, a samim time i getoizaciju i stigmatizaciju čime se povećava kvaliteta života cijelog stanovništva. K tome velik broj tzv. priuštivih stanova održava i cijene najma u privatnom sektoru stabilnima.

80 posto građana odlučuje se za najam

Nekretnine su se dosad pokazale kao mjesto u kojem novac raste kao gljive poslije kiše. Ne čudi stoga što oni koji imaju kapital ulažu u stanove koje onda iznajmljuju – u gradskim jezgrama pretežito turistima za dnevni najam, što je u velikoj mjeri podiglo cijene mjesečnog najma. Oni koji imaju stanove postaju još bogatiji, a oni koji nemaju sve su bliže rubu siromaštva. I baš u tom aspektu se Beč razlikuje od drugih razvijenih gradova.     Vjerojatno ne postoji grad koji je više učinio kako bi zaštitio građane od komodifikacije stanovanja. U Beču je 43 posto svih stanova izvan tržišta. Subvencionirani stanovi dostupni su širokom rasponu prihoda. Prosječni bruto prihod kućanstva u Beču iznosi 57.700 eura, ali svaka osoba koja zarađuje ispod 70.000 eura ima pravo na socijalni stan. Unajmite li ga, vlada više nikada neće provjeravati vašu plaću, a svi stanari Gemeindebaua zaštićeni su od deložacije ako imaju opravdan razlog za neplaćanje. Usto država kontrolira i cijene najma, pa one ne mogu ludo rasti kao na tržištu. Zbog takvih propisa i činjenice da stanova ima dovoljno za sve se 80 posto kućanstava u Beču odlučuje za najam.

Naglasak na subvencioniranju izgradnje, a ne kupovine

Bečki model temelji se na subvencioniranoj izgradnji, dakle prioritet je na stvaranju ponude, a ne potražnje kao u Americi (stambeni vaučeri). Ako svima podijelite subvencije na strani potražnje, a pritom je ponuda manjkava, to će dodatno povećati cijene (što je razvidno i na primjeru APN-ovih kredita u Hrvatskoj). Ideja je dakle da grad osigura dovoljno veliku ponudu javnih stanova koja funkcionira kao alternativa tržištu, čime se poboljšavaju uvjeti za cjelokupno stanovništvo. Prosječno vrijeme čekanja na dobivanje stana u jednom od stanova Gemeindebaua je oko dvije godine (u svakom trenutku postoji oko 12 000 ljudi na listi čekanja, a svake godine više od 10.000 ljudi useli se u novi stan). Podnositelj zahtjeva može odbiti najviše dva stana – odbije li treći, mora se ponovno prijaviti. Stanovnici Beča — svi koji imaju fiksnu adresu dvije godine, bez obzira na to imaju li austrijsko državljanstvo ili nemaju — mogu se prijaviti, a prijave se rješavaju prema hitnosti.

Studenti dobivaju subvencije

Tako će primjerice student koji živi s u dvosobnom stanu s roditeljima i dvoje braće i sestara morati čekati samo oko mjesec dana na stan. Student s honorarnim poslom koji zarađuje oko 1000 eura mjesečno plaća stan oko 350 eura, no oni kojima je potrebna pomoć pri plaćanju stanarine dobivaju i individualne subvencije. Studenti mlađi od 25 godina tako se mogu prijaviti za pomoć od 200 eura mjesečno. Što se pak tiče onih koji imaju više novaca, a žive u jednom od ovakvih stanova, o njima se svakih nekoliko godina raspravlja u austrijskog javnosti. Poznat je primjer Petera Pilza, bivšeg parlamentarnog zastupnika austrijske stranke Zelenih. Kako piše The New York Times, u socijalni stan se uselio kao student da bi živio s bakom. Prije nego što mu je baka preminula, preuzeo je njezin ugovor, da bi 1986. bio izabran kao zastupnik u parlamentu te je počeo zarađivati više od 8000 eura mjesečno. O njegovoj stanarini od 66 eura naveliko se raspravljalo 2012. (on je doduše tvrdio da plaća nešto manje od 250 eura) kad su ga zastupnici s desne strane političkog spektra optuživali za socijalnu prevaru. Zapravo on nije učinio ništa nezakonito, i koliko god netko mislio da je unatoč tome ovakva praksa neetična, struka je podržava zbog pozitivnog sociološkog učinka.

Za četveročlanu obitelj 100 kvadrata stana

A vodi se računa i o veličini stanova. Kako se tijekom godina životni standard poboljšavao, tako danas u starim stambenim blokovima poput Karl-Marx-Hofa u kojima je nekada živjelo 5000 stanovnika živi samo njih 3000. Naime, neke su se stambene jedinice s vremenom spojile u veće jer tamošnje gradske vlasti smatraju da četveročlana obitelj treba oko 100 kvadrata stambenog prostora. Beč je želju za vlasništvom prvenstveno uspio obuzdati snižavanjem cijene zemljišta prenamjenom te kontrolom najamnine. U ovakav oblik gradnje danas investiraju općenito više stambena udruženja nego li sami grad. Dok se pravi Gemeindebau prestao graditi između 2004. i 2015. te se danas godišnje izgradi 500 novih stanova, stambena udruženja koja korijene vuku još iz vremena Crvenog Beča u posljednja četiri desetljeća gradili su su između 3000 i 5000 stanova godišnje u posljednja tri desetljeća.

Priuštivo stanovanje je samoodrživo

Danas je polovica javnih stanova u Beču njihova. No postoji jedan uvjet za ovakvu subvencioniranu investiciju – profit im je ograničen na naplatu najamnine koja je usklađena s troškovima. Investitori poput banaka i mirovinskih fondova mogu kupiti vlasničke udjele stambenih udruženja kako bi pomogli u financiranju izgradnje. Plaćaju im se niske godišnje kamate na njihove udjele. Sva dobit iznad toga mora se reinvestirati u izgradnju novih socijalnih stanova, čime novac uložen u javno stanovanje zapravo cijelo vrijeme kruži. Iako je model javnog stanovanja u Beču u svojim začecima podrazumijevao velike izdatke države, sada je on samoodrživ. Jedan posto plaće stanara zapravo odlazi na sami program. Pritom javno stanovanje snižava najamnine na privatnom tržištu za čak pet posto. Premda se subvencije na strani potražnje kratkoročno mogu čini jeftinijima, primjer Beča pokazuje da se izravnim financiranjem dobro regulirane javne izgradnje s ograničenim profitom učinkovito može ublažiti špekulacije i zaštiti stambeni sektor od stalno rastućih cijena. Tportal.hr   Read the full article

[paskvilnet]

Tono Stano - Fascinace, 25.10. - 30.12.2001, Praha, Pražský dům fotografie a NoD galerie

pražský dům fotografie – dílna / bílkova 13 pražský dům fotografie / haštalská 1 NoD galerie / dlouhá 33

S konjunkturální vlnou postmoderní fotografie, která v 80. letech používala černobílé aranžované obrazy v imaginativní až romantické podobě, se svezl i slovenský autor žijící v Praze Tono Stano. V devadesátých letech se vyprofiloval jako autor špičkové fotografie pro snoby, jež má své velké zastánce i odpůrce.

Velkým tématem jsou pro Stana ženy, stejně jako pro jeho slovenského kolegu Roberta Vana zase muži. Stanovy kompozice nahých ženských těl ho vynesly možná nechtěně z oblasti umělecké fotografie až do sféry kalendářního kýče. Nicméně jsou jeto fotky nesmírně profesionální a technicky kvalitní. Pokud se udělá přísnější výběr, pak je to vždy plus pro autora. V jeho současné trojvýstavě sice k redukci nadprodukce nedošlo, ale aspoň se tematicky i formálně vyhranily tři celky.

V alternativním prostoru galerie NOD se Stano prezentuje jako současný experimentátor a pokouší se poněkud marně o jakousi konceptuální fotografii s použitím vlastních jinak myšlených snímků s klasickou tělovou tematikou. O něco lépe dopadla instalace v Pražském domě fotografie, kde celkem nenápadně funguje starší série snímků – dokonce i barevných – nahých figur ve vodním živlu. Nejkompaktnější část (i když co do výběru opět předimenzovanou) tvoří směsice černobílých fotek v negalerijním prostoru v Bílkově ulici. Pověšení v tomto prostoru obrazům zdánlivě dodalo trochu syrovosti, která jim chybí v četných Stanových vypulírovaných publikacích, ale odhalilo i jejich samoúčelnou estetičnost. Přesto lze říct, že mnohým snímkům nechybí napětí vyplývající z barokního gesta nepřirozeně komponovaného těla uprostřed libovolně a dobře se tvářící krajiny. Tento kontrast, ke kterému se Stano po letech vrací, je sice vyzkoušený, ale má nekonečné variace. Lidské tělo dokonce nahrazuje mrtvý daněk , který jako by spáchal sebevraždu, jindy zcela nečekaně postačí stopa ve sněhu nebo zpola zasypaná nemodelingová tvář. Symbolická fotografie, jak můžeme Stanovu práci pojmenovat, má své pevné postavení, pokud se s ní ztotožňují divákovy pocity, jeho aktuální způsoby čtení těchto obrazů. Proto i Tono Stano zůstává využitelný jako umělec i úspěšný tvůrce reklamy: jak jinak by se z pouhé černobílé fotografie mohlo stát logo celého Karlovarského festivalu? Ovšem, na současné výstavě je nutné rozlišovat a mezi logy najít nějaký ten malý osamělý příběh.

[zagrebjavniprostor]

O novogradnji uz Kožarske stube

Ništa više neće biti kao prije

Saša Šimpraga, 2021.

Kada je 1986. godine na natječaju za Iblerov trg pobijedio rad arhitekta Branka Silađina koji je trg zelenim koridorom sa stubama spojio sa Šalatom, otvorila se mogućnost da taj predugo zapušteni prostor konačno postane trg i po nečemu više osim imenom. Domišljata poveznica sa Šalatom podrazumijevala je i rušenje dotrajalih zgrada, ostataka stare Vlaške, ali nauštrb gubitka nudila novu kvalitetu. Ne manje važno, Iblerov Drveni neboder zapravo je uvijek računao s tim budućim trgom koji je odavno planiran, ali koji se nikada nije dogodio. Naime, s rušenjem Belinskog zida, globalno političko preslagivanje u hrvatskom i zagrebačkom slučaju značilo je i urušavanje urbanizma, pa čak i kolektivnog pamćenja. To onda uključuje i natječaje koji su zaboravljeni, rješenja koja su izbrisana. Nije to neki novum za Zagreb, ali je poprimio radikalni zamah. Sve od prije postalo je nepoželjno, a ono što je došlo dobrim je dijelom bilo mrkli mrak u kojem je demokracija tapkala. Poništavanje Iblerova trga, ironično trga koji se zove po velikom arhitektu, dogodilo se u vrijeme hadezeovskih 1990-ih, kada je mrak bio najgori. Ogavna arhitektura koja je izbrisala trg i danas predstavlja najveću pojedinačnu prostornu devastaciju Zagreba od neovisnosti. Ništa više neće tamo vratiti mogućnost trga (koji je sveden na klanac). Devastacijom su profitirali oni koju su je izgradili, a izgubio je grad koji je zakinut za jedan - trg.

Pogled niz Kožarske stube 2018. Foto: Saša Šimpraga

U manjem mjerilu i drugačijim odnosima, recentno je u sjevernom dijelu grada izgubljena jedna vizura i ambijent.

Na lokaciji uz današnje Kožarske stube nekada se nalazio vrt koji je oko 1824. godine podigao liječnik Josip Kriegar oko svoje ladanjske kuće, vile Moj mir. Vrt danas postoji tek u tragovima u dvorištu nekadašnje vile na mjestu koje je u međuvremenu izgrađena stambena zgrada. Dio vrta nalazi se s južne strane Kožarskih stuba i pripada privatnoj parceli pa je utoliko nedostupan za javnost. Karakteristika tog zapuštenog vrta je stara sekvoja po kojoj ga je moguće locirati i s obližnjih brežuljaka. Primjerice, lijepo se vidi s vrha Male ulice iz koje se nekad bolje vidio i drugi dio tog nekadašnjeg vrta koji je uglavnom prazna zelena površina koja se tek povremeno kosi. Same Kožarske stube spajaju Medvedgradsku i Mlinarsku baš uz granicu koja dijeli Kriegarov vrt otprilike po pola. Vrt je taj koji je sačuvao prostor neizgrađenim i zadao park koji nikad nije odmaknuo dalje od uređene osnovne komunikacije tj. stuba (onih Lenucijevih, jednim od prvih industrijskih produkt dizajna u Hrvatskoj, onih kojima gazišta imaju nezgodnu liniju po sredini pa izazivaju optičku varku). Ljepota toga parka svakako nije (bila) u njemu samom jer je osim neuređen, uglavnom i zapušten, već u otvaranju, vizuri koja je kroz doživljaj platna zelenila na dijelu brijega, i s njegova vrha, nudila pogled na Medvedgradsku ulicu, Novu ves, Šalatu i više grada još dalje. Za sezona bez lišća, s povišenih dijelova parka vidi se i katedrala.

Zavojitost stuba pri dnu uvodi u prolaz koji vodi do ulice. S ulice, uski prolaz čak je lako previdjeti na tome mjestu, a u njegovoj neuglednosti ima i iznenađenja budući da jednom kad u njega uđete očekivanja nisu visoka. No, malo uz stube i otvara se veća livada, atraktivna praznina koja prati uspon, a nudi i svojevrsnu senzaciju boje u pravo doba godine. Parkovi sa stubama jedna su od karakteristika sjevernog Zagreba. Nema toga previše, ima premalo, ali uglavnom se radi o lijepim oazama. Ne uvijek uređenima, još manje dijelom nekih promišljenijih zelenih sustava, ali najčešće ostacima prirode koja po udolinama, i gdjegdje još uvijek zelenim brdima mjestimično prodire praktički npr. sve do Ilice. Fragment te neslužbene mreže postojećih i mogućih parkova po i uz najjužnije brežuljke Medvednice je i zelena površina uz Kožarske stube, pri dnu kojih odavno postoje kuće.

Na lokaciji sada nove višekatne zgrade u Medvedgradskoj ranije su stajale substandardne kuće, djelomično ostaci ruševina koje je odavno trebalo ukloniti. To se konačno i dogodilo, ali dogodilo se i puno više kako je mjesto posve transformirano. Nekome će ta promjena biti bezačajna, novo zdanje koje prati građevinske i visinske katakteristike ulice dobrodošlo na mjestu zapuštenih i ruševnih prizemnica. Drugi će na sve gledati s nostalgijom, i to onom koja je vezana uz sve što je nestalo, ali i onom za onim što smo možda mogli dobiti. No, derutne prizemnice reinkarnirane su u novoj zgradi obloženoj crnom ciglom i njena nova stoljeća tek počinju. Objekt je to koji park profanira tako što ga ograničava bitno više nego što je bilo prije, zaustavlja ne samo fizički, već sada i vizualno stopira slobodu pogleda. Umjesto gradnje ili barem one visoke, na tome je mjestu bilo uputno park potpuno otvoriti i možda spojiti s ulicom, a ne zatvoriti. To se nije dogodilo budući da takva ideja nije ni promišljana. Lokacija je to koja svakako ima dualni kontekst, onaj parka i onaj ulice. Ako zanemarimo onaj parka i gledamo samo onaj ulični, arhitektura nove zgrade je korektna, bolja od većine u ulici, ali ni po čemu posebna (cigena fasada zgodna je poveznica s onom Gliptoteke), stanovi skupi i traženi. Nova će kuća od parka nastaviti imati koristi budući da sa stražnje strane na njega gleda. Izgubila bi na kvaliteti stanovanja da nije tako. Park nije te sreće budući da je kuća stvorila barijeru. Prolaznicima će nuditi tek voajerski upliv u njene interijere, osobito uz noćna svjetla. Ništa tu nije ilegalno, van procedura ili zakona, no jedna je vrijednost zauvijek izbisana, a moglo je biti i drugačije.

Promjena je ponekad neizbježna. Grad, baš kao i ljudi, teško da uopće može ili jednostavno ne može i ne treba ostati isti, ali može biti bolji, ne nužno gori. Pogled niz Kožarske stube ostaje u sjećanjima, ali pritom ne predstavlja samo prošlost, već možda i budućnost: malo izgledno vrijeme kada zahvati s početka i kraja priče više neće biti mogući.

[lynx-paw]

@morska-vjestica bukvalno stanovi u splitu po 4000kn uz natpis POVOLJAN STAN ZA STUDENTE U BLIZINI KAMPUSA

So, this "apartment" trended unexpectedly in Croatia yesterday and I'll let you guess why. While looking at the first few photos, I wondered why the flat looked so 'round' and why it had only two windows and then... I saw the photos of the outside.

[borisjelinek]

Brzice

Ohledně názvu této obce se objevuje řada teorií, např. že z Hořiček a Chvalkovic to sem bylo blízko, a tak se po krátké cestě brzy objevila pocestnému tato ves. Jiní autoři tvrdí, že uvedené pojmenování vzniklo od toho, že zakladatelem Brzic byl jakýsi Brz, což se objevuje rovněž v knize prof. Antonína Profouse "Místní jména v Čechách. Jejich vznik, původní význam a změny. Díl I. A-H":

"Brzice (lid. v Brzicích, do Brzic, brzickej), ves 8 km sz. od Č. Skalice: 1422 Mysliborii de Brzicz, quondam burggravii in Konopiscz, AČ. 26/116b; 1495 (v) Brzyczych (ke Smiřicům), DD. 21/357; 1546 (1498) w Smirziczych k tvrzi - - w Brzyczych, w Mezyleczy, DZ. 6 E 25; 1542 (1533) brzyczy, DZ. 42 G 16; 1557 Jan Runkuš z Brzicího (!), (Hraše, Náchod 264); 1636 Brzicžj, DZ. 145 D 24; 1654 Bržyczy, BR. 12/951; 1661 Dorf Pless, Brsycze, Bohanka, DZ. 74 F 27; 1790 Brzicz, Schaller IV, 53; 1836 Brsitz (Brzyc), Sommer IV, 64.

Jm. Brzice = ves lidí Brzových [os. jm. Brz(a) (srov. srbské os. jm. Brz, v. Mikl. PN. 251) bylo jako pražská příjmení Brzek, Brzák a Brzoň zkratkou ze dvoučlenných OJ., na př. Brzhod, Brzomil, Brzomír, Brzoslav a p., v nichž první člen byl ze stč. adj. brzý ʻrychlýʼ, stsl. brъzъ ʻcelerʼ]. Jméno dělalo asi písařům, kteří ves neznali, obtíže a proto vidíme v dokladech i chybné tvary."

První zmínka o Brzicích pochází z roku 1422. V té době byla obec v držení rytíře Myslibora z Brzic (Mysliborii de Brzicz), který byl purkrabím na Konopišti. Před rokem 1495 se Brzice staly součástí smiřického panství. Vyplývá tak z kšaftu Haška Střížka z Lužan, který 7. září 1495 odkázal své smiřické panství včetně Brzic své manželce Lidmiboře z Valečova, jež ho ještě téhož roku zapsala svým sestrám Kateřině, Johance, Alžbětě a Lidmile z Valečova, aby toto zboží nespadlo jako odúmrť na krále. Tyto díly na Brzicích a ostatních částech panství byly 7. června 1498 prodány Mikuláši mladšímu Trčkovi z Lípy. Součástí tohoto panství zůstaly Brzice až do roku 1849, pokud nepočítáme určité období po roce 1661, kdy došlo k jeho rozdělení na panství Smiřice a Hoříněves, přičemž právě k tomu druhému Brzice připadly. V roce 1651 byly Brzice v seznamu hejtmana panství smiřického Daniela Ousteckého z Festenberku uvedeny jako dvanáctá rebelantská ves, „z protivných horalů“ složená. Tehdy byl zdejším rychtářem Adam Hanuš. Roku 1681 měla ves 94 domů a 644 obyvatel. V srpnu 1778 táhly několikrát obcí pruští vojáci. Na počátku 19. století chodil do Brzic učitelský pomocník, který vyučoval česky v obecním domku čp. 21, který sloužil jako pazderna (učilo se zde v letech 1829-1881). K oficiálnímu přeškolení od Prorub došlo v roce 1830.

Rok 1849, který byl spojen se zrušením poddanství a prozatímním zřízením obecním, přinesl obci samostatnost. V letech 1865-1866 probíhalo projednávání žádosti spojených obcí Brzic, Běluně, Harcova, Žďáru a Grundu na vyloučení z okresu královédvorského a přidělení k okresu jaroměřskému. 30. června 1866 postoupil pruský 6. sbor od České Skalice k Brzicím. 20. května 1872 zasáhlo obec velké krupobití. 2. října 1873 byla na schůzi zemského výboru přijata stížnost brzického obecního výboru na usnesení královédvorského okresního výboru ze 17. prosince 1872. Usnesení bylo zrušeno a bylo nařízeno, aby silnice z Brzic do Chlístova přešla do okresní správy. V roce 1876 bylo v Brzicích nalezeno uhlí. O rok později byl založen SDH, ale stanovy byly schváleny až o 3 roky později, přičemž součástí Župní hasičské jednoty severovýchodních Čech se sídlem v Jaroměři se sbor stal až v roce 1886. Z roku 1877 pochází petice obcí Brzic a Mezilečí za vyloučení z okresu královédvorského a za přidělení do obvodu okresního soudu v České Skalici, k čemuž došlo 18. února 1878. O 5 dnů později byly Brzice oficiálně přiděleny k politickému okresu Nové Město nad Metují. Tehdy se též odtrhl od Brzic německý Harcov, který zůstal u Dvora Králové nad Labem. V roce 1881 byla postavena nová školní budova za 11 414,85 zl. s podporou 2 500 zl. Roku 1886 „Krakonoš“, spolek akademiků severovýchodních Čech, založil v Brzicích knihovnu Tomkovu. Na jejím základě vznikla pozdější obecní knihovna. Koncem téhož století zde byla škola, 3 hospody, 1 obchodník s moukou, 1 obchodník s dřevem, 1 obchodník se lnem, 2 kupci, 1 řezník, 1 krupař a pekař, 1 truhlář, 1 kolář, 1 kovář, 1 krejčí a 1 obuvník. V roce 1894 c. k. místodržitelství potvrdilo stanovy vzdělávacího a zábavního spolku „Vlastimil“. 26. srpna 1896 byly v Koutecké rokli zabiti bleskem 4 lidé a 2 těžce zraněni, přičemž později též zemřeli. Roku 1898 došlo ke zřízení obecního hřbitova. V roce 1900 byla postavena hasičská zbrojnice. Roku 1901 fungovali v obci tito živnostníci: hostinští František Kudrnáč a Josef Gotvald, kolář Antonín Pekárek, krejčí Jan Jirásek, Antonín Hanl, Antonín Lesk, mlynář Jan Žďárský, obchodník s dobytkem František Groh, obchodníci smíšeným zbožím František Kudrnáč, Kateřina Lederová, Adolf Lesk, Františka Pekárková, Antonín Rézl, Antonín Žďárský, pekař Antonín Rézl, řezník František Kudrnáč, tkalci Adolf Lesk, František Žďárský, truhláři Jan Muthsam, Josef Hofman, trafikanti František Kudrnáč, Marie Žďárská, porodní babička Anna Žďárská. V roce 1902 byl zřízen Spořitelní a záložní spolek pro Brzice. Roku 1910 měla obec s trojicí osad (Grund, Harcov, Žďár) 420 obyvatel, kteří žili v 88 domech, z toho 378 obyvatel a 80 domů bylo přímo v Brzicích. Z 1. světové války se nevrátilo 11 místních mužů.

18. dubna 1920 rozvodnila velká průtrž mračen zdejší potůček, z něhož se tak stala dravá řeka. 2. března 1924 požár u Josefa Čapka v čp. 71 zničil veškeré hospodářské budovy i všechno hospodářské nářadí. 11. června 1927 bouře s krupobitím zničila velkou část úrody. Tehdy padaly kusy ledu až 7 dkg těžké. 10. června 1928 se v obci uskutečnil župní hasičský sjezd. 4. července 1929 vichřice ničila střechy místních domů, na jižní straně obce místy, kde šly v lese nejsilnější větrné proudy, nezůstal stát jediný strom. 4. prosince 1929 byl uveden do provozu obecní vodovod. V roce 1931 byl zaveden do obce telefon. 29. května 1932 proběhlo okrskové veřejné sokolské cvičení. 16. září 1936 se v obci poprvé rozsvítila elektrická světla. Roku 1938 byla zřízena četnická pohraniční kontrolní stanice. O rok později vznikla místní organizace Národního souručenství. 14. května 1939 byla na pavlači domku obchodníka Josefa Haněla nastražena výbušnina. Během německé okupace nesla obec pojmenování Brösel. V roce 1952 došlo k ustavení JZD. Roku 1956 bylo zřízeno veřejné osvětlení. V roce 1957 byl uveden do provozu místní biograf. O 3 roky později byly v rámci územní reorganizace připojeny k Brzicím Proruby s osadami Komárov, Běluň, Žlíbeček a Harcov, který patřil společně s přilehlým Žďárem do té doby k obci Velká Bukovina. Roku 1963 došlo k vyasfaltování zdejší cesty. O 2 roky později proběhla obnova návesního rybníka. V letech 1964-1966 došlo k výstavbě prodejny Jednoty (Okresní stavební podnik). V roce 1971 byl otevřen hostinec, který fungoval až do roku 2006. V roce 1976 byl založen volejbalový kroužek Socialistického svazu mládeže, z něhož se roku 1990 stal samostatný sportovní klub SK Průvan. V roce 1980 přestaly existovat osady Harcov, Dolní a Horní Žlíbek a byly přejmenovány pouze na osadu Žďár. Došlo i k přečíslování všech domů. Téhož roku byla zřízena kanalizace. Samostatná obecní správa Brzic byla přerušena v letech 1985-1990, kdy byla obec součástí střediskové obce Hořiček. V roce 1987 prošel kompletní rekonstrukcí návesní rybník. 16. prosince 1990 se kaple na návsi stala cílem pro zloděje, kteří z ní odcizili sošky svatých. Roku 1991 byla vybudována další část kanalizace. 29. února 2004 myslivec Josef Groh zastřelil brokovnicí vlastní manželku, za což byl později odsouzen k desetiletému vězení. V roce 2011 vznikl oddíl mladých hasičů "Soptíci". O 5 let později byla opravena zdejší silnice.

Nejvýznamnějšími místními pamětihodnostmi jsou: památkově chráněný kamenný kříž, který nechal postavit Antonín Čapek v roce 1780; smírčí kříž při cestě do Chlístova; návesní kaplička sv. Floriána z roku 1764, k níž byla v roce 1929 dostavěna věžička a od roku 1991 je na ní umístěno automatické zvonění; kamenný podstavec s křížem u čp. 82, jenž byl obnoven v letech 1903 a 2005 a pomník padlým v 1. světové válce, který byl odhalen 30. srpna 1931. Nejvýraznějšími zdejšími rodáky jsou: učitel ve Stárkově a v Bystrém František Bittner (* 1831 Brzice), učitel a spisovatel Jan Hostáň mladší (2. března 1898 Brzice - 16. května 1982 Praha) a stíhací pilot a příslušník RAF Otto Špaček (7. března 1918 Brzice - 24. září 2007 Praha), ale z Brzic pocházel rovněž jeřický farář P. Jan Vít (* 2. dubna 1853 Brzice) a známý zločinec Vilém Bittner, jenž byl předobrazem jedné z postav v "Četnických humoreskách". Obec je často zmiňována též literárně, a to zejména v dílech tamního řídícího učitele Františka Vlastimila Kodyma ("V zátiších").

Kaplička sv. Floriána

Hřbitovní kaple

Kříž u okresní silnice

Brzice čp. 20

Hřbitovní kříž

[prodajanekretnina]

Petram Resort & Residences - studio stanovi - NEKRETNINE ZA PRODAJU

[thaianabak]

Cliche Gilmore girls (ili najteži posao na svijetu)

Već jako dugo razmišljam o pisanju svog bloga, tj.mog digitalnog dnevnika koji će možda pročitat troje-četvero ljudi jer su u tražilicu Tumblr-a upisali "thai food" ili  "ba(n)kok". Kada sam se već odvažila da svoje misli prenesem kroz dnevnik, ajde budite blagi prema meni. Možda ovo neće bit najbolje sročeni tekstovi, zaisugrno neću dobiti Pulitzera, ali postoji nešto romantičarsko u tome da se ostavi trag misli koji je (polu) javan. Možda je to čak i voajerski potez.

Spremna sam. Pišem moj prvi blog. Moj prvi tekst.

Oko odabira tema neću promišljat previše; one se samo dese, nametnu ti se i zaokupe gotovo sve tvoje moždane vijuge. Imam 28 godina i sve mi je u životu bitno-sve je prioritet, s naglašenim "SVE", a ustvari isčekujem dan kada će mi to sve postati manje bitno i pretvoriti se u "tamo nešto".

Tako me taj moj veliki "SVE" dovodi do puno problema. Ne znam za vas, ali boriti se na svim frontama nije najlakša stvar, ponajviše za samoga sebe i onda za druge. Kad iskombiniraš tu "tinejđersku" ljutnju kasnih 20. s PMS-om i općom krizom identeta, kao i globalnom krizom, neminovno na tren postaneš osoba koja ne želiš biti.

Izgleda da gotovo cijeli život tražim potvrdu od drugih, poštovanje, kim glavom, mig, što god, samo da se na 5 minuta uvjerim da je sve okej. Tako se nešto desilo i jutros.

Digla sam se i krenula spremat za posao, razmišljajući što obući. Taj ritual odabira odjevnih kombinacija, naravno da je apsurdan, pogotovo kada je riječ da samnom u uredu sjede tri i po' kolega koji me gledaju svaki dan. To je još jedna "rutina" prikrivanja dnevnih nesigurnosti.

Obukla sam maxi haljinu crvene boje koju nisam još stavila na sebe sve do tada. Pamučna je, pa pomislim da je baš zato okej za ured. Zanemarujem činjenicu da ima jako veliki dekolte (reko nema veze, malene su mi sise). Ipak��kopka me nešto oko odabira.

Odem do mame. Da živim još doma, stanovi koštaju po 4000 eura kvadrat, a nažalost nisam još dobila na Eurojackpotu-to je tema za neki drugi post.

Ja:

Misliš li da je ovo okej?

Mama se okrene. Još uvijek je u svojoj pidžami, a pogled joj govori da je šokirana mojim odabirom, ali i da je očekivala tako nešto od mene (u mom prekrcanom ormaru ima još luđih stvari).

Mama:

Mislim, kako ti to padne napamet? Vidiš li taj dekolte?

Okrenem se, ljutito si promrmljam nešto u bradu i odem se presvući.

Mama:

...ali zašto se tebi ne smije ništa reć'?

U sljedećeih pet do sedam minuta, onako bijesna, presvukla tri puta, jer naravno imala je primjedbe i na druge kombinacije. Sva tri puta sam probala sebi na neki način bit “zgodna“. Zar nije to malo jadno, sad kad gledam? A ja sam isprobavajući crop top, suknju s izrezom, haljinu, usko, široko ali zavodljivo, lepršavo, upadljivo samo htjela biti zgodna.

Mama:

Da kod mene radiš, poslala bih te doma.

Ja:

Shvati! Ja ne radim na radnom mjestu kao što je tvoje!

Mama:

Gle, jasno mi je zašto ovo radiš i za koga.

(isto tako tema za jedan poseban post)

U tom trenutku doživim potpuno zamračenje. Iz mene su izašle rečenice koje mi je sada teško napisat', kamoli u svojoj glavi ponovit'.

Ja:

Nikad ti nisam bila dovoljno dobra! Ti bi htjela da ti je ona zapravo kćer, ne ja. Reci konačno nešto lijepo za mene. Ti mene ne poštuješ. Misliš da sam luzer, e pa ne brini, od 5.godine već mislim da sam luzer! Nisam ti ništa trebala reći.

Jedna mala doza plaća i dernjave za dobro jutro. Ona je u stanju šoka. Sve lađe su joj je potonule. Sjedimo jedne prekoputa druge kao iz scene nekog drugorazrednog hrvatskog filma. Krene govoriti kako je ona kriva za sve. U šoku je što sve to mislim (a najtužnije od svega je da ja to zapravo ni ne mislim). Naravno, moj monolog frustracije i agresije nastavlja se time što izvlačim najjadniji as iz rukava - takozvane “traume“ iz djetinjstva.

Mama:

Ja sam kriva za sve. Ja to znam.

Njena suza krene. Ja se smirim. Posramljena sam i ne znam kako izbrisat sve ono što je izgovoreno. Kako da vratim vrijeme unazad? Od neprimjerenog dekoltea do nespretnog događaja kojeg pamtiš još od 5.godine. Ja sam zapravo cliche razmažene kćeri koja, nezadovoljna sobom, krivi za to sve svoju mamu.

Nemaju samo bebe tantrume...imamo ih i mi, točnije ja. Ona nije savršena. Ona je griješila. Ona je bila popustiljiva. Bila je i stroga. Bila je opuštena, pa tako ukočena. Imala je raspon svih emocija, no imam ih i ja. Ipak se trebala nosit s nas dvoje.

Ovo je zapravo jedno „pismo majci“ i traženje oprosta. Iz njenog sam tijela došla. Njezine ruke su me podigle na noge. Njezine ruke me puštaju onoliko koliko mogu i žele. Njezin um i tijelo su odradile najteži posao na svijetu-stvorile su mene. Moje nesigurnosti nisu više njena briga.

U tišini odlazim na posao, apsolutno nesposobna za rad. Nadam se da ću se sutra probuditi na način da samouvjereno nosim što god želim bez potrage za potvrdom i da ću iskreno razumijet Nju s velikim Nj.

[mozgoderina]

Obrazovanje za blagostanje 1: Prepisivanje pameti

Savremeno obrazovanje, shvaćeno kao puko predvorje ekonomije neizostavno mora da se često, pa i brzopleto menja u skladu sa aktuelnim zahtevima poslodavaca i fleksibilnog tržišta rada. Svima je jasno da je školstvo, onako kako je osmišljeno i relativno uspešno realizovano u prethodnih 200 godina, konačno na izdisaju. No, još uvek nikome nije jasno kako bi obrazovanje trebalo da izgleda u budućnosti.

„Zdravstvo, obrazovanje, naučno istraživanje, svet interneta predstavljaju srž postindustrijskog društva, a nijedno od njih ne uklapa se u kalup tradicionalne ekonomije.“ [1] Novovekovno školstvo je (bez značajnijeg osiguranja barem vitalnih elemenata) izloženo dejstvu najrazličitijih "dobronamernih" eksperimenata, počesto neozbiljnih a neretko i malicioznih, iz kojih valjda spontano treba da se izrodi nekakva vrla nova budućnost. Obično se radi o nemaskiranim / nemaštovitim pokušajima menadžerskog sloja da se iz prevaziđene institucije izvuče nekakav profit. Iako prepuštena brutalnom metodu tržišne privatizacije (od trgovine udžbenicima, preko prodaje često neozbiljnog stručnog usavršavanja zaposlenih do banalne trgovine diplomama), školstvo i pored svega tvrdoglavo opstaje. Nažalost, najčešće uprkos a ne zahvaljujući učestalim promenama. Uzevši u obzir činjenicu da je naše obrazovanje sa zakašnjenjem započelo inovacije, neretko paralelno prolazimo kroz dve ili više suprotstavljenih reformskih koncepcija istovremeno.

  „Za prethodnih deset godina doneta su čak tri nova, često međusobno kontradiktorna, Zakona o osnovama sistema obrazovanja.“ [2]

  Svoju vitalnost obrazovanje najverovatnije duguje činjenici da u društvu ipak relativno uspešno zadovoljava jednu duboko ukorenjenu humanu potrebu. Potrebu za znanjem. A kako stvari stoje, još uvek nije pronađen najefikasniji metod komercijalne eksploatacije te potrebe. Možda stoga što se u neatraktivan a prilično osetljiv problem još uvek nije umešao vrh menadžerske inteligencije, koji je trenutno zauzet daleko bezopasnijim / isplativijim projektima sveopšte modernizacije. No, onog momenta kada se to bude dogodilo, nema sumnje da ćemo svedočiti brzom i sveobuhvatnom svršetku devetnaestovekovnog koncepta široko dostupnog obrazovanja. [3] Do tada, neće nedostajati prilika da budemo svedoci i učesnici najrazličitijih novotarija i bledih dosetki polusposobnih a neretko i polupismenih reformatora. Metod mrcvarenja, razvlačenja i rastakanja jednog relativno funkcionalnog sektora / preduzeća pred konačan odlazak na doboš, opšte je poznat

  „... kako bi škole, bolnice, stanovi, prevoz i komunikacija, tih pet stubova života prihvatljivog za sve, bili prvo regionalizovani (to je korak napred), pa izneti na javnu prodaju (to je ključno), i konačno, prepušteni tržištu (to je odlučujuće) ...“ [4]

  Kaskanje za najrazvijenijim svetskim školskim sistemima neprestano se navodi kao dovoljan razlog zašto treba da protrčimo kroz sve razvojne etape i odbačene recepte ovih sistema, jer upravo tako „učimo od najboljih“. (Brzina kasa utvrđuje se po merilima koje su utemeljile najrazvijenije svetske ekonomije, pa je valjda neupitna njihova validnost, iako često upravo iz tih i takvih sredina dolaze i žestoke kritike na račun koncepta testiranja. Nažalost, primedbe retko uspevaju da pronađu adekvatno mesto u našem obrazovnom i intelektualnom miljeu, te se testiranjima prilazi bez kritičke distance i sa krajnje naivnim strahopoštovanjem. Britanski sociolog i publicista, Frenk Furedi, recimo piše:

  „Nećemo ništa naučiti od „Pisa“ testiranja – uski i antiintelektualistički fokus prosto ojačava sve ono što je loše u našem školskom sistemu.“ [5])

  Prva od loših strana je što se navedeno „učenje od najboljih“ (zapravo prepisivanje) skupo plaća sve većim deviznim kreditnim zaduženjem. „102,8 miliona evra je za projekte u obrazovanju potrošeno u periodu od 2009. do 2012. godine.“ [6] To podseća na ispiranje savesti neodgovornih roditelja plaćanjem skupih privatnih časova. Sa druge strane, žalosno je i daleko pogubnije na duže staze - što se tako sistematski zatire sopstveni kreativni potencijal u pristupu problemu. Iz tuđih grešaka treba učiti, ne treba ih ponavljati. A zbog toga još podizati i kredite, neka je vrsta opšteg društvenog mazohizma.

  „Sa ovim novcem bilo je moguće izgraditi 50 novih škola, ili izgraditi stotinak fiskulturnih sala, ili opremiti savremenim nastavnim sredstvima preko 500 škola...“ [7]

  Situacija se menja svakodnevno i u uspešnim svetskim obrazovnim sistemima, tako da „siguran recept“ školovanja za svetlu (ekonomsku) budućnost ne postoji, što često ističu i vodeći obrazovni eksperti (osim recepta za zaradu onog ko prodaje prevaziđene koncepte onima koji su spremni da za njih plate). Upravo je jedan od kreatora “finskog obrazovnog čuda”, Dr Pasi Salberg, u Beogradu izjavio:

  „Moja poruka Srbiji jeste da pronađe sopstveni put i da ne veruje u sve što im govore strani savetnici.“ [8]

  Koliko smo platili za ovakvu “lekciju”? Možda bi se i isplatilo i zbog ovog “zrna mudrosti” skretati Dr Salberga sa putovanja u Ameriku da smo ga samo poslušali i više se oslonili na sopstvena iskustva. Ali, nismo.

Po svemu sudeći, izgleda da se zaista radi o blagostanju, ali čijem?

  [1] Danijel Koen, „Homo economicus“, 2014, „Clio”, Beograd.

[2] Milan Jeftić, „Koliko koštaju iluzije“, 2014, USPRS, Beograd.

[3] Neil Postman, " The End of Education: Redefining the Value of School", New York: Random House, Inc., 1995.

[4] Alen Badiju, „Buđenje istorije“, 2013, Univerzitet Singidunum, Beograd.

[5] Frenk Furedi, „Kult PISA testova – veštine umesto obrazovanja“, 05.12.2013, NSPM .

[6] Milan Jeftić, „Projekti u obrazovanju“, 2014, USPRS, Beograd.

[7] Milan Jeftić, „Projekti u obrazovanju“, 2014, USPRS, Beograd.

[8] „Finske lekcije za obrazovanje Srbije“, 22.10.2013, Politika online .

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Jona Pavlović. Pedagoški nadzor: koRNELiJE TRovAč → Ilustracija: Olex Oleole. EkoNoMski EpiLoG, DoNiRAJTE BLoG:   Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi →  svAkE NEDELJE u 9H, od 01. JAN, 2017! →  ✓ pAyPAL.ME DoNAciJA →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA → 

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM → ✓ Zašto je urgentno da se uči kompetentno? →  ✓ Zašto vladajući vole standardizovane škole? →  ✓ Univerzitetska diploma na granici sloma → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA → ✓ Kraj poverenja (Nevidljivi komitet) →  ✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) →  ✓ Nesavesno ekonomsko lečenje (Sol) → 

[mentalnahigijena]

Rat u Ukrajini napuhao je cijene nekretnina u Münchenu stanovi prodaju za 17 hiljada eura po metru četvornome!

[prijedor24]

Najveća jahta na svijetu: 32 stana, prvi već prodati

Izgradnja najveće, jedinstvene na svetu – rezidencijalne jahte – sa 39 luksuzna stana je u toku. Prvi stanovi već su prodati, saopštili su predstavnici norveške kompanije VARD. “Somnio, što na latinskom znači ‘sanjati’, biće najveća jahta na svetu po dužini i zapremini, a vlasnicima stanova nudiće vrhunsku udobnost na moru i okeanu”, rekao je kapetan Erik Brede, suosnivač kompanije Somnio koji je…