#plave ptice

[dijetemjeseca]

26/5/2024 🏎❤️

"Naše riječi i djela čine najviše štete."

-David F. Frasure, Plave ptice

[rokenrol]

TREBA OSTATI, Ivan V. Lalić

Treba ostati, možda za ljubav očiju

Nenapunjenih, možda za ljubav one ptice

Što peva u slepoj ulici. Možda za ljubav

Ljubavi, nekog osmeha što još trepti,

uhvaćen kao žuti leptir u davnim ogledalima vida.

Za ljubav usana, za ljubav paprati i nežnosti

I dece neogvožđene, i negovanih prozora,

Treba ostati. Znam, srušio se vetar

Olovnih krila na izrešetanu pustaru,

Znam, izrasle su mrtvoplave gvozdene šume

Iz opakog sna zemlje, pobledelo je more

Od peska i mržnje. Svejedno, treba ostati.

Možda za ljubav krvi, njene slane dobrote,

Nevinog poluboga u žuboru njene tame,

Za ljubav bunovne krvi i njenih stanovnika,

Živih i mrtvih, neukroćenih, nežnih,

Možda za ljubav plave boje popodnevnog neba,

Za ona mala trajanja pod kupolama svetlosti,

Za ljubav sastajanja, svejedno; treba ostati,

Neuplašen zveketom što zuji u naprslom sluhu

Zemlje, ko stršljen na usnama spavača u bilju.

Treba ostati, i zato treba voleti,

Naoružan do zuba, nasmejan do očiju,

Ostati za ljubav očiju, za ljubav ljubavi

U žutom živom pesku vremena.

[fortuna-hibiscus]

Iskreno, ne znam odakle pre da počnem.Skoro da mi se nije to desilo...Ova priča počinje da biva toliko čvrsta i lepa, kao mermer na korintskim stubovima nekog hrama.Svima je dobro poznata.Jednostavno, u životu nadješ neke delove tudjih duša koje vremenom, godinama, uz dosta truda, osmeha i plača postanu ono što jesu i što će ostati i dan danas..Ne umem rečima objasniti te osećaje, samo možda delimično bih uspela pogledom.To su oni trenuci: delić svitanja u zoru kada ptice oživljavaju, najbolja hrana nakon izlaska sa dragim ljudima, neka struja koja te prodje kad pomazis omiljenog ljubimca, neki titraj zagrljaja, ali iskrenog i tačno odmerenog.Znate onaj tip zagrljaja koji vas samo osoba koja zna svaki tvoj pedalj zagrli i to tako da nije ni prejako ni preslabo..Prosto just do it.Jeste da je to i logo i pesma Sukija, potpuno čudne koincidencije samo se sklapaju te linije,pucaju i sastaju se i rastaju.”Nikada nisam bio običan.”-kao ne stil života, neki infulenser/pevač mi rekao, nego već kao način življenja.Bilo da je to ultra mega najdrečaviji neon outfit ili basic Nike odeća, ili pak onako najbolje haljine i vrhunske cipele i tašnice, zauvek ćeš u po dana ili noći menjati za tvoje 90tice, 97ice, Airmax-ice, Tn..Eto toliko i znam otprilike nabrojati modela kojih ti imas i previšeee😅Naravno i to previše, hah pa uvek može više i bolje.Volim taj Beograd noću, sa tobom.Uvek i zauvek.Bilo kako Južni vetar, u pravom smislu te reči...”U sekundi plan stvaraš...”Nebitno da li smo u kraju, u klubu ili na splavu.Na vrhu ski staze, one u Bgu ili Zlatiboru.Da li smo na moru na Pločama ili Dobroti.U tvom dvorištu, u školskom, na mojoj bivšoj terasi.Što se mene tiče nebitno mi je da li idemo u selo na spa ili u najlepše zemlje sveta.Samo da smo kao i do sad, daj mi šta ti se radi, pa tačnije ispiraću ti mozak šta se meni radi🤣Sve dok ti(uglavnom i obično) ne nadješ način da svi budu sa nama i da uživamo, stvaramo uspomene za ceo život.Ili bez nas, nama dvema se sve baš jelte može 😈Eh, ne znam bez neke prevelike patetike...Sa svih strana i kad sam oblačna i kad nisam, popila i ne, kad mi se ne ide nigde, ali mi se nikako ne ide ni kući-e pa baš TAD po staro dobrom pisanom pravilu, kreiramo neke stvari koje ne verujem koliko su divne i evo sad dok ovo pišem nadoilaze i nadoilaze.Samo opušteno, šta god radile, sa tobom mi je i svadjanje je uživancija na maxx :)Ne bi ljudi nikad verovali da postoji malo takvo stvorenje.Djubre moje malo slatko.”Na plave oči more ljubomorno je” ili kako već ide pesma, na te oči more riba i frajera ljubomorno je.Ja bih evo htela sad da me voziš tvojim smartom na Mars i nazad(nećemo Mesec nije to naša destinacija)😻Znaš me, znam te.Postoji milion i jedan način da nekoga opišeš, ali ne postoji toliko reči smislenih koje bih mogla upotrebiti da opišem te 👐🏻Samo je sve to trošenje vremena, nisi ti Roli Rainbow(jel sam dobro rekla?), ni Patek ni onaj lepi Aquamarine znaš ti na koje modele mislim, hahhaah na one koje zbog tvojih nekih ljudi i poznajem; ti si mala neki jos nebrušeni dijamantski smart A sat.Pojma nemam šta sam možda uradila, ili nisam, da nas dragi Bog pošalje jedne drugoj😇Bukvalno svako godišnje doba, svako leto, evo već gazimo neku i deceniju, nosim tu levo još ispod dublje, unutar sebe.”Dolaze i vraćaju se sa lastama, sunčani nasmijani dani, opet je u mojoj duši proleće”.Uhvati me neki ozbiljan najež kada shvatim koliko delova može i da me zaboli i da ne postoji, makar tako delovalo da ne postoji, a opet samo odjednom sve je tu(nigde nije ni išlo ni pošlo, a ne čuj prošlo).Nećemo dalje sa nebitnim ljudima, stvarima, djavoljim rabotama svima oko nas.Najgori dušmani smo mi sami.Moja malenkost dodje samo kao dodatni šlag i jagodica na vrhu šarene laže.Ti jesi gad, ali samo za sebe gad, za svaku moram reći debilčinu ti ne da nisi gad, nego Boginja/Sine brate, neka svako shvati kako želi.Nećemo mi da se ozračimo našim pozivima, nego se spremamo na Put za Mars, ahahhaha ja sam to tek evo skoro shvatila.Nema mnogo ljudi u mom ludom životu koji mogu biti kao hipigram, neki dušaagram, 21g?

[forrestdumb]

Nikad te niko neće ovako tesno grliti

uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa

kome uvek polude lađe.

Nikad ti niko neće

ovako u krvotok uliti

poslednju nežnost celu,

i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes

ovako divno truliti

u običnom hotelu,

a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta

koju sam upio hlebom

mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana

koje smo oljuštili očnjacima

i prosuli po mojim bedrima

i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,

najubitačnije nebo

kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka

koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena

koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,

usta su mi puna krzna,

i tamjana,

i cveća,

i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.

U temenu se protežu

grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,

sav sam popljuvan,

i čist,

i mek,

i grešan,

i besan.

I polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom

razrokih zvezda

zoblje sa dlana,

zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi

štucaju u džigerici,

i seme iz mesa

svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,

i naričem,

i milujem,

i drobim.

Kad ti izgovaram ime,

sav sam ošamućen od sunca,

i bezbroj zamorenih reči

u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce

od riđeg cica

noktima zakovao

za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio

toliko mnogo ptica

koliko nikad odjednom

nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe

između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja

i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,

od mrtvačkih sanduka

do dečjih kolica,

imaju tvoje prve bore oko usana

i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim

u ime svih onih koji su te želeli

po vozovima,

po šetalištima,

po bioskopima,

a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine

za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati

i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio

u oči zelene od stakla,

u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.

I sve ono što nisi.

Britvom ću morati

da te ljuštim sa sebe,

da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam

kao ljušturu školjke

uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.

Do stida.

I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,

i isprljanu,

i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,

kao beduin dve preklane kamile

u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem

u bele peskovite bregove

tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe

noktima da se krstim

i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj

u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,

užasno da te volim,

sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša

ovom krvlju nadojio.

Beži!

Ja sam već hiljadu potopa

ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.

Silazim ti u utrobu kao noćna smena

u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,

ja sam i smešan i velik,

kao bog

koji se u jesen neizlečivo opio,

pa skita po vojničkim igrankama,

namiguje na ptice

i deli okolo svoja poslednja rebra.

Mali kamerni nokturno, Mika Antić

[covjek-casopis]

proudly presenting: ŠEST PJESAMA NAIDE MUJKIĆ

DAN KAD JE MOJA MAJKA SLAVILA ROĐENDAN

Doktor se prvo izgalamio Na sestru Što mi nije vezala noge Zatim se rukovao sa Dvojicom što su upravo ušli Nijedan od njih nije nosio kutu Ali obojica su htjeli da Vide moju pičku «Jeste li alergični na neke lijekove?» Odmahnula sam glavom, a oni su Onda spustili masku na moje lice, Držeći me za glavu, za ramena Kao da bih im mogla pobjeći Prozor u sobi je bio otvoren i čula sam kako se zvukovi napolju stišavaju, jer sunce je zalazilo A kad sam otvorila oči muškarci su me šamarali po obrazima, zatim su me skinuli sa stola, i odvukli do kreveta u drugu sobu Iz moje pičke kapala je krv a medicinska sestra išla je iza nas i brisala je kapljice trulex krpom Bio je topli septembarski dan Moja majka je slavila 60ti rođendan Sama je napravila svoju rođendansku tortu «rusku» tortu, njenu najdražu ali svi znaju da je škrtica i da će torta, kao i uvijek, biti suha niko se neće gnjaviti s tim, do vraga potrudila se žena, ipak

***

KINESKA PRODAVNICA

Uvijek radije čekam U kineskoj prodavnici Nego u kafeima ili barovima Ili u smoothie jogurt barovima I iznenadili biste se Koliko je tamo živo U osam ujutru I naročito kad neko Obori neku stvar i onda Pokušava da je vrati Tamo odakle je pala Ali mu ne uspijeva jer su Police nakrcane I onda ljutito odustane Svi smo tu bili Svi smo oborili poneku Stvar u kineskoj prodavnici I nikoga to nije zabrinjavalo Osim starog g. Milića Koji jutro provodi Na odjelu ženskog rublja Prodavačica piše Još jednu tablu «ne mjenjamo VEŠ!» Mnogo više je onih koji Kupuju mekane gaće za jednu noć I ne zastaju Među plastičnim penisima i Raskerečenim gumenim pičkama I plišanim lisicama I lažnim guzovima i Odjelcima medicinskih Kako život zna da bude lijep Kad ga se preda sebi samome Kad ne pronađeš nijedno Poznato lice u osam ujutru Dok se sunce lomi U prašnjavim roletnama A ti ne znaš šta da uradiš Sa svom tom slobodom Dok si na odjelu sa Igračkama za odrasle

***

ŽENE IZ MOG SELA

Žive s mislima da Bog ima neki plan za njih «Bog ima neki plan za nas», kažu kad se slučajno sretnemo što nije često o ne, one uvijek imaju preča posla: očistiti fuge u kupatilu (četkicom za zube) ubijati muhe oko kuće izmicati sećije i regale a tu su još i vrata, tavani, prozori, kuhinjski elementi Sjećam se jedne koja je ribala električni šporet, pa ju struja ubila «Trebala ga je isključiti iz utičnice», pričalo se dok se ona hladila u zemlji One srećnije umru brzo i njihovi muževi plaču koliko je tu prolivenih suza ali muškarcu treba žena pa se tako na nju brzo zaboravi Iza nje ostane nešto kao «Kako je ona slušala svekra i svekrvu, kao svoje roditelje…» Druga žena se dokazuje da je čak bolja od prve pa ustaje u četiri i već do osam po pet jufki razvuče za svačiji ukus sve dok kroz selo ne protutnji hitna pomoć Onda žene malo utihnu i proviriju iza stora ispred čije će kuće ovaj put stati i koju će na nosilima iznijeti Tad cijelo selo poprimi Oblik cvijeća u vazni koje Je pri kraju Osim žene koja je u kolima Hitne pomoći Dok zemlja plazi jezik za njenim kostima Ona se sjeća sebe kad je Željela nešto drugo Nešto više od života I smiješi se sigurna da sve Počinje baš tada U kolima hitne pomoći

***

TRAVA

Majka me budi u pet sati Dijete ti se razboljelo A ti po svijetu pišeš pjesmice I drugi su kao majka Šta je? Šta čekaš, zašto već nisi mrtva? Izlazim na balkon, a more huči I tad komšijski pas zašuti Mi takve kroz prozor Gađamo cjepanicama pa ih ujutru Skupljamo, okrvavljene A pored psećih tjelesa prolazimo Kao u snu U zoru sve ima drugi oblik Ali nikada oblik praznovjera Griješila sam, bacala sam se na pse Svim i svačim, ali sam voljela tišinu noći, I zimi i ljeti, krvava trava, ali ona ne krvari, I ne prestaje rasti, tvrdoglava je trava, Osjećam njenu širinu na svojim obrazima A tamo malo dalje blijedi zidovi ljubavi I ulice prazne, iako nije nedjelja Sada, vidite, ja sam ta 35. ulica uz more Ništa me više ne može raniti, ni nedjelja, Ni praznici, ni onaj Posejdon koji sjedi Ispod mora u nekoj stijeni, i sluša molitve Mornara, ali suviše je umoran da bi se maknuo, Ili mu se prosto jebe za sve Ništa me više ne može raniti, ni opiljci nokata, Niti stranice pjesnika što Prolaze i sjećaju se za sve nas Ko će njima reći šta su ulice i trava, Koga će dodirnuti njihovi jezici u tami, Kad uvijek nešto nedostaje

***

ZEMLJA JE BOG

Prošao je petnaesti dan otkako sam došla U zemlju Aboridžina, na kraj svijeta, a još nijednog vidjela nisam U suvenirnicama nasmiješene Kineskinje prodaju aboridžinske predmete, narukvice, šarene zdjele i vezene tašnice, pokoju mrtvu biljku i krajolike s kengurima Tvrdeći da je baš to što mi je za oko Zapelo, baš eto to, istinski simbol Aboridžina Mani me se ženo, puna mi je glava simbolike Ali joj to ne govorim Nego pitam: «A gdje su Aboridžini?» «Oni nisu ovdje, oni su u planinama», reče prodavačica I otišla sam u planine, plave planine I vidjela sam snijeg po mimozama i magnolijama Kao veo, i zbunjene paprati I divlje kakadu ptice koje se poput Kakvih komedijaša gegaju na jednoj nozi I malu čajarnicu na rubu ceste U kojoj služe engleski čaj Neću čaj, jebo vas čaj, gdje su Aboridžini? «Oni nisu ovdje. Oni su u pustinji», rekoše lugari I otišla sam u pustinju Prekrivši oči komadom čaršafa, drugi dijelovi Možda će mi zatrebati I kad sam rekla materi gdje sam Mislila je da se zafrkavam «Nisi sva svoja», rekla mi je, a ja sam rekla da nisam, ali da se tu sad ništa ne može I ja palim cigaretu od muke, a sunce žeže Kao bože mi oprosti Tvoja Riječ Gledam raspuklu zemlju s kojom Aboridžini Ljubav su vodili, jer zemlja je bog, gledam i više ništa ne tražim

***

ODA SVJETIONICIMA

Prvi svjetionik. Crvene i bijele pruge, Otječe u zjenice, u sjenke Pastelnih haljina koje podiže vjetar Prazni se u sićušne prostore između prolaznika

U krajoliku je litica s koje se osipaju Konopci i padaju po hridima Jedan maslačak što odoljeva vjetru Zarobljava me njegova agonija

Drugi svjetionik. Ima svog najstarijeg Svjetioničara. Leži i znam, lijevim Okom ga gledne. Humku sam prvo Posula kamilicom, zatim izmrvljenim

Mimozama, a naposljetku je stigla Vatra. Crna trava i kamenčići željezne rude. Pravimo dugačke korake po stijenama. Kuda će more kad svjetionici ćute.

I lažni odsjaji. Brodovi prolaze, brodovi i nade Kao mala stabla u crnoj travi. Ja sam otkopčala Košulju. Iza utrnuća. Ispred čovjeka koji je plakao.

Treći svjetionik. Slijedi put božiji Iako je od pješčanih cigli. Zastrašujuće je sam. A nekada je bio lud od ljubavi. I po Pepeljastom nebu crtao kuće, kao žive dokaze sebe.

_______________________________________________

NAIDA MUJKIĆ je bosanska pjesnikinja. Objavila je nekoliko knjiga poezije. Predaje književnost.

[traceintheinfinity]

reći ćeš da imaš dvadeset sedam godina ja ću ti onda reći da imam dve manje i ti ćeš me pitati koja mi je omiljena boja a ja ću ti odgovoriti da volim onu boju koju semafor reflektuje po baricama noću kad je grad pust i boju neba kada je mesec najpuniji ti ćeš reći da voliš smešu zelene i plave ali da se stidiš da kažeš jer je to najučestaliji odgovor po leksikonskim razgovorima ovog tipa ja ću ti reći da je sve u redu dok ti omiljena hrana nije nekakav italijanski bućkuriš ti ćeš se premišljati i odlučiti za tulumbe ja ću ti onda reći u poverenju da mi nisu ni u top sto tri omiljenih slatkiša jer su mučne i lepljive a ja sam lenja da trčim do lavaboa svaki put kada mi se ponovo jedu a kada ih ima jedu mi se čim operem ruke i završim sa obećanjima sebi da sam potamanila poslednju i da bi oborila ginisa da iko beleži brojčano moju halapljivost ti ćeš reći hahaha ja ću onda bez pitanja odgovoriti kako slatko volim isključivo u kombinaciji sa slanim ti ćeš opet reći hahahaha i pitaćeš me koja je moja najveća tajna ja ću ti napisati da slušam lošu muziku kad sam sama ali ću to izbrisati jer što da crnim sebe pred nekim ko me ni ne zna pa ću reći da sam vrlo iskrena osoba a ni ti nećeš štedeti na rečima dok pišeš odu o svojoj iskrenosti onda ćeš me pitati šta radim kada pozavršavam obaveze ja opet neću napisati da nikad ne završavam obaveze ali ću napisati da oobilazim galerije i slikam ptice ti ćeš reći vau ja ću te pitati šta ti radiš ti ćeš pisati kako ti obaveze na poslu ne daju ni da jedeš ali voliš da gledaš takođe nečije apstraktne žvrljotine ja ću coktati nad tvojom lošom organizacijom i reći ću da ne želim da doprinosim njoj i da mi je drago što smo se upoznali i ti ćeš reći kako je i tebi isto drago i da se strašno nadaš da ćeš me sretati po tim umetničkim izletima koje smo oboje naveli kao hobije i ja ću se odjaviti i smejati jer je prava istina da se nećemo sretati na mestima koja kao volimo da posećujemo jer oboje lažemo da smo tamo redovni gosti niti da smo se upoznali dok smo pisali i da je jedina istina u svemu što smo pisali to što nam je baš drago što smo pričali.

Dezintegracija

[prosaperpedem]

Povratak

Vratiti se na početak. Ponovno. Krenuti ispočetka. Ponoviti prve korake. Bosa stopala koja upoznaju nove horizonte. Otvoriti oči. Progledati. Vidjeti plavo nebo. Sunce. Oblake i plave ptice. Prave ptice. Udahnuti. Udisati. Prodisati ponovno punim plućima. Neka svijet oko tebe postane tvoj novi dom. Vratiti se u svijet snova i sjećanja. Vratiti se korak unatrag, to nije znak poraza, i pogledati iza sebe. Ne žuriti. Nigdje ne moraš biti, ondje si gdje trebaš biti. Biti ponosan. Živjeti. Vratiti se ljudima – ponovno postati jedan od njih. Pronaći se u masi, ali zadržati svoj autentični glas. Progovoriti. Ispričati svoju priču. Priču o danima koji su bili, koji jesu i koji će biti. Pokrenuti se. Prekrenuti rutinu naglavačke. Naći se u novoj realnosti i prepoznati u njoj stare navike. Vratiti se, ovdje i sada. Slušati i čuti. Dodirnuti i osjetiti. Probuditi se i biti. Vratiti se sebi samom.

[martirologijum]

Napuštam sve, radosno.

ključale su nekad sve plave boje,

I ključale su u snu.

Harfa je pojila Ikarov umor

I olovke su prestale da pišu,

I boravak u samoći je bio zamenjen, sebično, boravkom u prognanstvu.

Ovde i drveće očajava, i ptice,

I zagrljaji ostaju slomljeni,

Ali samo ovde ne moram da molim.

Mali morski jež čuči mi pod jezikom,

Rijem po krevetu.

Nabukodonosor sam u ovoj postelji,

Među ljiljanima i magnolijama u šaci - tvojoj šaci.

Isprepletane su pustinje na ovom čelu,

Vruća se mast raznežila u tvojoj kosi,

A Bog je sam sebe uštrikao u linoleum pod nogama.

[lusaloma]

Š

Ja hodila sam šumama, raspuštene kose, I padele su pred moje noge bose i zveri i ptice i trnje se klanjalo. I svakakve sam potoke preskakala. Ja trčala sam s vetrom u korak, saplitao me, pobedjivala sam, i kušala sam plod gorak. Ja gledala sam u oblake plave, sive, bele… kako sunce napušta goru, i poput pene rasplinjavala se po moru. So me je pekla, Al nisam poklekla. Ušla sam u vrtlog, misleći da vidim zrak. Samleo me je. Bio je utorak. Lakše je bilo sa zverima. 

[dijetemjeseca]

30/5/2024 👛

"Vrijeme je stalo i njihove su se duše opet ujedinile."

-David F. Frasure, Plave ptice

[ada-otvoreno-b612]

                          aktivizam | istraživanje | intervencija

                                 Dom B-612, Novi Sad, Srbija

                                           03. novembar 2016.

        PREZENTACIJA / PANEL + PROJEKCIJA + PERFORMANS   

                                                             V

Kada je Mali Princ očistio svoje vulkane, počupao poslednje izdanke baobaba i zalio ružu, iskoristio je seobu ptica za odlazak od svog doma, asteroida B-612, u potrazi za prijateljima. Na svom putu prolazio je kroz različite svetove, malo veće od svoje planete, da bi tamo potražio neko zanimanje i upotpunio svoje znanje. 

Prvi svet je bio prekriven morem, sa jednim jedinim ostrvom u obliku delte (Δ), gde su ljudi živeli u kampu. Po danu, stanovnici su kamp gradili  iznova, jer bi vetar i morski talasi svakodnevno pomerali ostvo, dok su noću plesali i odmarali pored vatre... 

Na drugoj planeti postojao je jedan most koji je prelazio preko cele planete, spajajući svoj početak sa svojim krajem. Ispod njega je tekla reka, čije se ušće završavalo u njenom izvoru. Tako je taj svet bio podeljen na dve strane, gde su se na jednoj stanovnici igrali popravljajući most, dok su se na drugoj svađali rušeći ga...   

Treći svet je bio potpuno prekriven sa tri baobaba i tu je živeo narod koji je gradio staze oko stabala i grana kako bi mogao da se kreće i međusobno posećuje. Često bi se dešavalo da se taj isti narod deli u tri grupe, raspravljajući koji baobab nanosi najviše štete i u kom pravcu njihova staza treba da ide. Kada bi došlo do sukoba, baobabi bi umeđuvremenu progutali stazu, i onda bi se narod ponovo ujedinio i gradio... 

Četvrta planeta je "Zidom Realnosti” bila podeljena na pola. Stanovnici su se delili na Crvene i Plave, gde su i jedni i drugi za sebe trvrdili da je se na njihovoj strani život odvija u stvarnosti. Obe grupe su mislile da se nalaze unutar "Zida Realnosti”, a da su ovi drugi napolju. Do ove podele je došlo nekada davno, kada su Plavi tvrdili da zvezde niču iz tla, dok su Crveni smatrali da one silaze sa neba...

Na petom svetu je postojao jedan mračni krater, gotovo veliki kao četvrtina planete, nad kojim su stanovnici izgradili ogromno objektiv-sočivo pomoću koga su provodili sunčeve fotone u dubinu kratera, osvetljavajući grad unutar njega. Unošenjem svetlosti hiljade zvezda unutar planete, Mali Princ je ugledao planina-planetu, nadajući se da će sa njenog vrha ugledati nove svetove i pronaći prijatelja u nekom od njih...

Šesta planeta bila je do pola planina u obliku tetraedra i bila je nenaseljena. Mali Princ se uspeo na njen šiljati vrh.

- Dobar dan - reče on. - Dobar dan... Dobar dan.... Dobar dan.... - odgovori odjek. - Ko ste vi? - upita Mali Princ. - Ko ste vi?... Ko ste vi?... Ko ste vi?... - odgovori odjek. - Budite mi prijatelji, sâm sam - reče on. - Sâm sam... Sâm sam... Sâm sam... - odgovori odjek.

Mali princ je krenuo da prati odjek, koji ga je odveo ka planeti prijatelja.  

Sedma planeta bila je, dakle, Zemlja. Zemlja nije bilo kakva planeta! Na njoj postoji stotine ostrva i kampova, reka i mostova, baobaba i staza, hiljade realnosti u hiljadama objektiva na hiljadama planinskih vrhova. 

Ptice su sletele na krov osmatrališta na jednom planinskom vrhu, nežno spustivši Malog Princa na tlo. Sa olovkom u ruci, stajao je drevni neimar, usamljeni čovek, zagledan u osmatračnicu koju je izgradio. Iako je osvojio pogled u zemaljske daljine i nebeske visine, nešto je njegovom delu nedostajalo. Misli mu je prekinuo neki čudan sitan glas:

- Nacrtaj mi ljuljašku!

       ...Početkom jeseni Stefan i Luka borave u Beogradu, planirajući projekat i program nove radionice, o:tvaranjem mesta u zapuštenom enterijeru prostora "Beton-hale", uz reku Savu. Dok se trude da pronađu i obezbede sredstva za novu potencijalnu akciju, usleđuje poziv iz Novog Sada...

...Drugarica iz Španije, Marina Tarrús, proširivši vest o delovanju grupe AΔA, ugovara sastanak sa Filipom Pajovićem, suosnivačem studentskog kulturnog centra "Dom B-612"...

...Nakon upoznavanja i druženja sa Filipom u Novom Sadu, O:TVORENO je u domu Malog Princa sredinom jeseni...

    Dom B-612 je alternativni omladinski kulturni centar, osnovan od strane studenata sa ciljem promovisanja kulture i kreativnog delovanja mladih ljudi. Nastao je reupotrebom napuštenog prostora nekadašnjeg jevrejskog javnog kupatila. 

Javna kupatila su još od antičkih vremena predstavljala mesta koja su, pored osnovne spa i wellness namene, obavljala značajnu funkciju u društvenom i kulturnom životu građana u cilju rekreacije, okupljanja i razmene informacija. U tom smislu, ovaj prostor je zadržao karakter svog duha na jednom socijalnom, nematerijalnom nivou.

Prilagodljiva programska šema enterijera ovog prostora funkcioniše kao mesto za prezentacije, projekcije, koncerte, izložbe, druženja i otvorena je za nova istraživanja i primenu prostorno-programskih potencijala.

      ...Inspirisana činjenicom da će po prvi put prezentovati svoju ideju i rad u javnosti, AΔA planira program predstojećeg događaja. Iskustvo sa decom na Igralištu i Osmatralištu je prožeto i upotpunjeno temom Malog Princa, tako da se pored dogovorenog sadržaja - prezentacije i razgovora sa članovima grupe, istražuje programski potencijal datog prostora i formira predvidivi, kao i (ne)predvidivi arhitektonsko-umetnički čin, koji je u relaciji sa delovanjem inicijative O:TVORENO...

           Koncept događaja u enterijeru kulturnog centra "Dom B-612" formiran je iz tri prožimajuća prostorno-programska segmenta, praćena jedinstvenim interaktivnim radnim listom:

       > Segmenti radnog lista koji se nalazi na ovom linku. <

  01 PREZENTACIJA I PANEL-DISKUSIJA

Prvi deo programa, koji je ukolopljen u postojeći, odnosno dogovoreni prostorno-programski okvir, sačinjen je iz dve celine:

a) Prezentacija dosadašnjeg aktivnog delovanja u javnom prostoru kroz kreativni proces koncepta O:TVORENO (IGRALIŠTE, OSMATRALIŠTE).   

b) Razgovor o alternativnim edukativnim modelima za decu i omladinu putem primenjenih radionica u relaciji sa savremenim tehnologijama i rigidnim (neadekvatnim) karekteristikama trenutnog obrazovnog sistema. 

        02 PROJEKCIJA

Drugi deo programa, nastavlja se projekcijom eksperimentalno-dokumentarnih filmova O:TVORENO IGRALIŠTE i O:TVORENO OSMATRALIŠTE, na koje se nadovezuje eksperimentalno-umetnički film B-612, kojim grupa AΔA pokazuje svoje aktivnosti i istraživanje kroz temu Malog Princa, kontekstualizujući i proširujući program svog delovanja u Domu B-612.  

        **********************************  B-612 **********************************  

***********************************  FILM **********************************

         03 PERFORMANS

U trećem delu programa, film B-612, kao audio-vizuelna uvertira, predstavlja uvodni čin za novu intervenciju u prostoru, koja se manifestuje aktivnim delovanjem grupe u konkretnom prostoru Doma B-612. Ova aktivnost istražuje upotrebni potencijal prostora enterijera promišljenom, multi-funkcianalnom postavkom ljuljaške, kao lajt-motivom koncepta O:TVORENO i novom reprezentacijom identiteta mesta Malog Princa.

                                  *************************************  AΔA *********************************

   *************************************  FILM ********************************

    ...Tokom gostovanja u Novom Sadu, prožimajući elementi programa su isprepletani sa neformalnim razgovorima i druženjem sa ostalim gostima i učesnicima događaja, čime raste mreža istomišljenika i podstrek za javne tematske nastupe u budućnosti...

                                                         ***

   ...Nakon posete Domu B-612,  O:TVORENO je prepoznato kao eksperimentalna Altruistička, Aktivistička Arhitektura i inicijativa grupe AΔA  [ada : art design architecture],  čiji je projekat zasnovan na samo-inicijativnom delovanju arhitekata kao i inkluziji:

a) lokalnog stanovništva u edukativni proces projektovanja i izgradnje

b) pojedinaca širokog multi-medijalnog spektra u interdisciplinarnim, projektantsko-umetničkim angažmanima 

u javnim prostorima...

...Tokom jeseni i zime grupa nastavlja misiju započetu u Domu B-612, gostovanjem na dva tematski srodna događaja, pripremljena od strane Re:vita kolektiva:

1)  Urban moves - izložba i predstavljanje kolektiva u Fondaciji za mlade, u Obrenovcu

     2)  Obnovljeni život objekta: prošlost i nova namena u klubu Ljubimac, u Beogradu...

       ...Učešćem na ovim događajima,  AΔA potvrđuje svoje mesto u kontekstu stvaranja u javnom prostoru, postajući deo njegove stvarnosti, jer idejom i delom je  O:TVORENO U REALNOSTI...

    Mali Princ, kao Spiritus Movens, jednom je uticao na Čoveka, današnjeg Homo Sapiens-a, preneći mu kôd Univerzuma:

- Čovek samo srcem dobro vidi, jer bitno je očima nevidljivo.

                                                      ***

                                      kontakt & konekcija

                                                  AΔA 

                              I  II  III  IV  V  VI  VII  VIII  IX  X

[nagnamstajl]

I sunce kada nestane

Da li setiće se

Da u mraku vide

Samo kada svetlo prestane

I trude se da vide

Ali ne mogu

To kada ne možeš

Toga se stide mnogi

I ne vide

Da kada ne možeš da ideš

Sebe nateraš

Na neki drugi način

da ide

I vide me

Kako ubijam i kradem

I vide me

kako lažem

I vide me kako izmišljam

stvari

preuveličavam

I stvari što ih nema

smišljam

I vide me

kako stojim

Sa mesta ne maknem se

I celu noć ti brojim

Plave ruke

i usne staklene

I stavim na

Mesecom

obasjanu

Brojanicu

čarobnu

I masline

Na plaži duše zakasnele

I shvati me

Da shvatim se

Sve što dogadja se

U tome nema

spasa

niti istine

I strahove stasale

Oni žele na talase

Kinetičke energije

U oglase

I kiša kada stane

Čije lice

Gledaćeš

U poslednje dane

I dan kada nema te

Znaju li orlovi i mravi

Šta su laži

Šta istine

Znaju li konji za tako hladne noći

Samo stisni me

I dan kada nema me

Znaju li ptice i insekti šta

sprema se

Šta stisne me

U noći mutne i nesmislene

Znaju li psi za tako hladne noći

Znaju li svi te iskrene

osećaje stisnute

Znaju li svi?

[callmeasafebetimbettingimnot0]

Mali kamerni nokturno

Nikad te niko neće ovako tesno grliti uznemirenu i belu. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude lađe. Nikad ti niko neće ovako u krvotok uliti poslednju nežnost celu, i pronaći u tebi i nadu i beznađe. Nikada više nećes ovako divno truliti u običnom hotelu, a ne želeti ipak odavde da izađeš. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljuštili očnjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama. Ti si najbeskonačnije, najubitačnije nebo kraj mog rumenog uha. Najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama. Najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama. Kad ti izgovaram ime, usta su mi puna krzna, i tamjana, i cveća, i mesa. U očima mi grme grčevi svetlosti. U temenu se protežu grobovi grbavi. Kad ti izgovaram ime, sav sam popljuvan, i čist, i mek, i grešan, i besan. I polumrtav od ljubavi. Vidiš koliko mi odjednom razrokih zvezda zoblje sa dlana, zubima od zrele zobi. Čuješ kako mi vinogradi štucaju u džigerici, i seme iz mesa svetluca kao svitac pod čokoćem. Naučio sam da uz tebe ričem, i naričem, i milujem, i drobim. Kad ti izgovaram ime, sav sam ošamućen od sunca, i bezbroj zamorenih reči u ošurenom grlu mi klokoće. Vidiš kako sam ti ovo srce od riđeg cica noktima zakovao za obnaženi levi rever. Pod pazuhom sam ti otkrio toliko mnogo ptica koliko nikad odjednom nije video ovaj beskrilni sever. Hoću da mi zenice pokipe između tvojih trepavica. Da budeš ravna od podavanja i do kostiju prosta od prkosa. Hoću da sva lica, od mrtvačkih sanduka do dečjih kolica, imaju tvoje prve bore oko usana i pege oko nosa. Ovo ti se svetim u ime svih onih koji su te želeli po vozovima, po šetalištima, po bioskopima, a nikad ih nisi dotakla. Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine za sve preživele i nedoživele žeđi, za sve što mi se u temenu klati i u ramenima visi. Ti si ono najlepše što sam uselio u oči zelene od stakla, u oči žute od gleđi. Ti si sve ono što jesi. I sve ono što nisi. Britvom ću morati da te ljuštim sa sebe, da te do krvi, kao krljušt, skidam. Moraću da te otkidam kao ljušturu školjke uraslu u škrapu krečnu. Jer video sam te svu. Do stida. I mnogo dublje od stida. Jer video sam te večnu, i isprljanu, i mlečnu. Zaboraviću ti usne na trbuhu, kao beduin dve preklane kamile u pustinji bez vode. Sto vekova ću ostati ukopan korenjem u bele peskovite bregove tvog užarenog tla. Sto vekova ću zbog tebe noktima da se krstim i kutnjacima molim. Mesečinu ću kao ražanj u grkljan da zabodem. Sto vekova ću ovako da te volim, užasno da te volim, sav od paperja i sav od zla. Beži zato dok možeš! Ja sam već hiljadu suša ovom krvlju nadojio. Beži! Ja sam već hiljadu potopa ovim mesom potopio. Ja sam Crvenkapa koja večera vukove. Spasavaj se. Silazim ti u utrobu kao noćna smena u rudnik srebra. Kad ti izgovaram ime, ja sam i smešan i velik, kao bog koji se u jesen neizlečivo opio, pa skita po vojničkim igrankama, namiguje na ptice i deli okolo svoja poslednja rebra.

M.A.

[cuckingfrazy]

Mali kamerni nokturno - Miroslav Mika Antić

Nikad te niko neće ovako tesno grliti uznemirenu i belu. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude lađe. Nikad ti niko neće ovako u krvotok uliti poslednju nežnost celu, i pronaći u tebi i nadu i beznađe. Nikada više nećes ovako divno truliti u običnom hotelu, a ne želeti ipak odavde da izađeš. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljuštili očnjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama. Ti si najbeskonačnije, najubitačnije nebo kraj mog rumenog uha. Najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama. Najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama. Kad ti izgovaram ime, usta su mi puna krzna, i tamjana, i cveća, i mesa. U očima mi grme grčevi svetlosti. U temenu se protežu grobovi grbavi. Kad ti izgovaram ime, sav sam popljuvan, i čist, i mek, i grešan, i besan. I polumrtav od ljubavi. Vidiš koliko mi odjednom razrokih zvezda zoblje sa dlana, zubima od zrele zobi. Čuješ kako mi vinogradi štucaju u džigerici, i seme iz mesa svetluca kao svitac pod čokoćem. Naučio sam da uz tebe ričem, i naričem, i milujem, i drobim. Kad ti izgovaram ime, sav sam ošamućen od sunca, i bezbroj zamorenih reči u ošurenom grlu mi klokoće. Vidiš kako sam ti ovo srce od riđeg cica noktima zakovao za obnaženi levi rever. Pod pazuhom sam ti otkrio toliko mnogo ptica koliko nikad odjednom nije video ovaj beskrilni sever. Hoću da mi zenice pokipe između tvojih trepavica. Da budeš ravna od podavanja i do kostiju prosta od prkosa. Hoću da sva lica, od mrtvačkih sanduka do dečjih kolica, imaju tvoje prve bore oko usana i pege oko nosa. Ovo ti se svetim u ime svih onih koji su te želeli po vozovima, po šetalištima, po bioskopima, a nikad ih nisi dotakla. Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine za sve preživele i nedoživele žeđi, za sve što mi se u temenu klati i u ramenima visi. Ti si ono najlepše što sam uselio u oči zelene od stakla, u oči žute od gleđi. Ti si sve ono jesi. I sve ono što nisi. Britvom ću morati da te ljuštim sa sebe, da te do krvi, kao krljušt, skidam. Moraću da te otkidam kao ljušturu školjke uraslu u škrapu krečnu. Jer video sam te svu. Do stida. I mnogo dublje od stida. Jer video sam te večnu, i isprljanu, i mlečnu. Zaboraviću ti usne na trbuhu, kao beduin dve preklane kamile u pustinji bez vode. Sto vekova ću ostati ukopan korenjem u bele peskovite bregove tvog užarenog tla. Sto vekova ću zbog tebe noktima da se krstim i kutnjacima molim. Mesečinu ću kao ražanj u grkljan da zabodem. Sto vekova ću ovako da te volim, užasno da te volim, sav od paperja i sav od zla. Beži zato dok možeš! Ja sam već hiljadu suša ovom krvlju nadojio. Beži! Ja sam već hiljadu potopa ovim mesom potopio. Ja sam Crvenkapa koja večera vukove. Spasavaj se. Silazim ti u utrobu kao noćna smena u rudnik srebra. Kad ti izgovaram ime, ja sam i smešan i velik, kao bog koji se u jesen neizlečivo opio, pa skita po vojničkim igrankama, namiguje na ptice i deli okolo svoja poslednja rebra.

[bajkeisvjetovi]

Idralyth

Priča o osnivanju Idralytha je dosta neobična. Kada su prvi gradovi na istočnoj obali narasli dovoljno da ih zamijete gusari sa Grimtolskog kontinenta; i odmah počnu nemilosrdno napadati, mnoge su se porodice odselile iz tog odjednom veoma nesigurnog područja, i zaputili u nepoznanice koje su ih čekale u srcu same zemlje. Među tim izgnanicima bili su i pretci kralja Eomala, prvog kralja ujedinjenog Amotyra. U to vrijeme, bili su sve samo ne kraljevi. Postolari, zlatari, kovači, bilo ih je u svim sferama i nivoima života.

Prvih nekoliko desetljeća iseljenici su bili nomadi, koji su lutali Fineithirskim ravnicama, penjali se na Krunsko gorje, zalazili duboko u Leodanske šume (Gdje bi obično stradali od mnogih opasnosti skrivenih pod krošnjama), te su mnogo patili. Hrane nije bilo u izobilju, i sa svakim danom sve manje, te su se Eomalovi pretci, koji su već tada u sebi nosili onu iskru koja razdvaja pučanina od kralja, dali da traže željeznu rudaču u brdima, u nadi da će na izvorištu ovog metala moći da puste korijenje i da se skrase. Slali bi ptice natrag u gradove na istoku, i prvih godina njihova izgnanstva, ptice bi se vraćale, noseći poruke o paleži i pokolju, o golemom stradanju naroda koji su ostali u priobalnim gradovima, posebno u Eteniji, koja je bila spaljena do temelja. Skršeni teretom ovakvih vijesti, izgnanici odlučiše da naprave privremeno naselje na jednom zgodnom brdu, tek toliko da odmore konje i obnove zalihe, što ulovom, što sakupljanjem.

Ali, sreća otužnog Amotyrskog naroda-koji se u ovom vremenu nalazio na njegovoj najnižoj točki (bilo ih je tek tri hiljade i dvjesto glava), odjednom se promijenila, i to pukom slučajnošću.

Kada je jedan Eomalov predak došao iz lova praznih ruku, sjeo je da se odmori među svojim narodom. Oko njega je obigravalo dvoje djece, koji su ga moljakali tužnim pogledima i ispruženim rukama, nadajući se kojem zalogaju. Nemoćan da im pomogne, čovjek je zaurlao, i iz sve snage zabio svoj mač u tlo pored sebe. Stavio je ruke na lice i glasno zajecao. U tom je trenu, kada su sve oči bile uprte u ovog jednog čovjeka, neko povikao :“ Mač mu je slomljen! „

Znajući da nije moguće da je slomio mač gurajući ga u samo tlo, nekoliko ljudi je počelo da kopa, što krampama i lopatama, što kašikama i noževima. Neki nemir ih je na to natjerao, i oni su se povinovali.

Trud je urodio plodom, jer među brojnim šljunkovitim kamenjem, Amotirljani izroviše i brojno drago kamenje žarko plave boje. Snebivali su se i blagosivljali tog jednog čovjeka, čije je ime nažalost, ostalo izgubljeno u historiji, i svoju sreću, pošto su znali koliko je rijetko da slučajno nabasaju na čitavu jednu venu safira.

Ovo drago kamenje je poslužilo mnogo većoj svrsi, pošto su njime sklopljeni mnogi savezi, i jedno po jedno, plemena raštrkana širokom utrobom kontinenta su potpadala pod vlast samoga Amotyra. Naravno, ponegdje su se vodile i bitke, pošto neka manja plemena nisu htjela da pristupe Kraljevstvu, ali takve sukobe su lako rješavali. Kraljevstvo je jačalo, iz mjeseca u mjesec, a tlo pod tadašnjim Idralythom je postajalo sve tanje i tanje, pošto je sa potrebama rastućeg kraljevstva i sama potražnja za safirom bila sve veća.

Vremenom, vena je presušila, ali u tim vremenima više nije ni bilo bitno. Kraljevstvo se proširilo toliko da su našli druga nalazišta-na zapadu, preko Krv-Pijeska, iskopavali su željeznu rudu i druge metale, kojih je izgleda bilo napretek; na jugu su iz Tagolskih planina rijeke nanosile čitavo jedno obilje zlata, dok je daleko na jugozapadu Dinithira počela da se vadi sol.

Pa ipak, bilo je dosta napora da se nađe još safira u Idralythu, te su kopanjem u dubinu napokon prodrijeli u dotad zatvorene pećine i tunele koji su se protezali kilometrima i kilometrima ispod same površine zemlje. Isprva su slali mnoge ekspedicije i potrage, ali nisu otkrivali ništa; čitav sistem bio je potpuno jalov. Na kraju su neke od tunela uredili tako da služe kao kraljevske tamnice, a ostatak zatvorili kapijama i zidovima.

[dijetemjeseca]

28/5/2024 🍻

"K

ada jednom naučimo istinski voljeti više nemamo sposobnosti mrziti nekoga."

-David F. Frasure, Plave ptice