#metropola

[hvnterbvck]

tumblr aka balkanska metropola in the making

[lugalanki]

.:Welcome to Anki!:._}-=;039.:\|?+=#$$!**

Hello people of Tumblr! I'm Alex, an aspiring artist, and I got a vision. My vision is Anki, an RPG game that takes place in a high-tech 4000BC! Witness the great metropolae of the Sumerian Empire through the eyes of a spacey young lad - Anki, child of prophecy. Watch him topple the constructs of God-Emperor Alulim, who made a life and death pact with an ancient deity born from the ashes of a long forgotten civilization, lying deep at the bottom of the Atlantic...

Anki will be heavily inspired by 90s anime series and movies like Neon Genesis Evangelion/The End of Evangelion, Cowboy Bebop, Serial Experiments: Lain, Patlabor 2, Ghost in the Shell; and by modern indie RPGs like Undertale, Deltarune, Omori (my faves)!

(other influences include the The Legend of Zelda franchise, Chrono Trigger, and many others)

Anki is a love letter to everything 90s, taking from 90s cinematography, art, animation, video games, music, and pop culture.

I've already written down most of the story, written most of the music, and done concept art by myself, but I request help.

If the ideas and concepts behind this game intrigue you, feel free to ask for more info about it! I am looking for a group of artists and devs to collab with in making this game (and be friends with :D)

If progress is made on the game, I'll be updating it here. Don't get too excited, though, as I am a student and will eventually postpone certain updates due to school work.

For now, here's a couple of little song ideas from the over 100 ones that I already have in store, along with some sketch-like concept art.

My social media:

alex_art_music_pog on Instagram;

[rokenrol]

Marko Tomaš - Nekada smo bučno sanjali

Nekada smo bučno sanjali,

u pozadini se valjala glazba

koja nadima grudni koš,

studirali smo zaboravljanje krvi.

Nekada smo sanjali

široke avenije svjetskih metropola,

poznavali smo puno ljudi,

žene su bile prelijepe i nedostižne,

znali smo ih nasmijati.

Nekada smo sanjali,

osmijeh nam nije silazio s lica,

zapisivali smo zavjete

i dugo birali odjeću za izlazak.

Nekada smo sanjali,

gubili razum zbog golih ramena,

u džepove trpali kineske kolačiće sreće,

silazili na rijeku u sparnim noćima

i sudbonosnim porukama hranili ribe,

to je bio dovoljan razlog za poeziju.

Nekada smo sanjali,

samovali fajrunt nad prljavim šankovima,

čitali budućnost iz zacakljenih očiju,

dugo šetali sjenovitim alejama,

gajili duboko poštovanje prema dostojanstvu gubitnika.

Nekada smo sanjali,

u knjigama tražili opravdanje za tugu,

ostavljeni stajali na kiši daleko od kuće

na sjeveru Europe,

odnosili svoju ljubav ka kolodvoru

pod otežalim mokrim kaputom,

tako smo švercali hamburšku kišu preko granice,

pakirali je u stihove i bestidno prodavali namjernicima.

Nekada smo sanjali,

kovali planove u hladnim poslijeratnim sobama,

konobari su voljeli našu učtivost,

povlađivali našoj naivnosti,

katkad primali stihove umjesto novčanica.

Nekada smo sanjali,

izgledali kao da nosimo veliku tajnu na duši,

znali napamet adrese na koje smo slali razglednice,

pozdrav iz Pariza, Berlina, Londona, Barcelone,

dobro nam je išlo,

imali smo svoje zaljubljivanje, svoju glazbu, putovanja

imali smo svoje knjige i osvajanje svijeta,

stizali čak do Buenos Airesa,

obećavali svoje živote Davidovoj zvijezdi

nad dvjema malim zadihanim dojkama,

predano učili tango do kraja noći,

voljeli oporo crno vino

i tako do svakog narednog svitanja.

Svi su znali za naše podvige.

Nekada smo bučno sanjali.

[trojerucica-blr]

VRHUNAC SKARADNOSTI.A OBZIROM DA MENE USRIJED BEOGRADA PROPALITETI NADEVAJU HRVATSKIM GOVNETOM NEKAZNJENO . . .***

VRHUNAC SKARADNOSTI.A OBZIROM DA MENE USRIJED BEOGRADA PROPALITETI NADEVAJU HRVATSKIM GOVNETOM NEKAZNJENO . . .***VERBALNI DELIKT KD 5 GOD ROBIJE I NISTA.

ALI OVAJ MONSTRUM IZ VJT SOPSTVENE CASNE KOLEGE VREDJA,MOBINGUJE I TERORISE, PA STO I OCEKIVATI OD TAKOG KRIMINALCA IZ SRBIJANSKOG PRAVOSUDJA.

ATIPICNI INVALID TNP STATUSA TUDJE NJEGE I POMOCI,JELTE!!!

I TO MENE KOJA SAM SE ZALAGALA ISTAKNUTO ZA MANJINSKA PRAVA TAKORECI BESPLATNO ULAGALA SVOJU INTELEKTUALNU SVOJINU U ZIVO BLATO ROMSKOG NACIONALNOG SAVJETA I MEDIJA!!!SRAMOTNO,DOISTA!!!

ALI SAM I DALJE KUCNI PRIJATELJ I DRAGI GOST SA EX KOLEGICOM,JER JE KRIVNJA MEGALOMANSKE FASIZOIDNE VLASTI TIRANINA VUCICA.RATNOG HUSKACA PEDIGREA RADIKALSKOG RATNOG PROFITERA.

SRBIJANSKE VLASTI PERU NOVAC PRIJEKO NACIONALNIH SAVJETA,OSOBITO ROMSKOG,UCIJENJUJU I RADE SVEOPCI GRABEZ.

JER SAM U DATOM KRIZNOM MOMENTU PO GRADONACELNIKA SAPICA U INTERAKCIJUI SA OPRE ROMA KRIVICNE ODGOVORNOSTI-JAVNO GA PODRZALA.I LOGICNO SUKOBILA SE SA NEREALNIM ZAHTJEVIMA INTERESA OPRE ROMA SRBIJE.

UVJEK SVE IMA SVOJU POZADINU LICA I NALICJA PRAVDE I PRAVJEDNOSTI I UZURPACIJE I ZLOUPOTREBE ISTE,NE!!!

POZORNOST:NE MOZE BIT DA LJUDSKO PRAVO BUDE PRAVO NA DELIKWENCIJU I VARVARSTVO DIVLJASTVA,DAPACE.TKO HOCE DA SE IMPAKTUJE U CIVILIZIRANO DRUSTVO IMPLEMENTACIJOM MORA PRIHVACATI INKLUZIJU DA OD DIVLJAKA POSTANE COVJEK.NE MOGU OSTALI GRADJANI BIT TAOCI DIVLJASTVA.FAKAT!!!

TO NIJE METROPOLA VEC POCIGANJENA SELJANIJA.

[mozgoderina]

Vivijan Majer: stvaralačka ličnost naspram persone

— Piše: Jovan Jona Pavlović

U Njujorku je okončana retrospektiva radova gospođice Vivijan Majer (Vivian Maier, 1926-2009) pod nazivom “Unseen Work”. Izložba je primala posetioce od 31. maja do 29. septembra 2024. godine u muzeju "Fotografiska New York". Postavka je obuhvatala oko 230 radova koji pokrivaju period od ranih 1950-ih do kasnih 1990-ih, uključujući mnoge do sada neviđene fotografije.

Izložba se fokusira na jedinstven stil gospođice Majer i njenu superiornu sposobnost da svakodnevne trenutke „uhvati“ izuzetnim umetničkim okom. Retrospektiva je deo napora da se rad predstavi široj javnosti, imajući u vidu da je njen opus otkriven posthumno, a već se smatra jednim od najvažnijih doprinosa istoriji fotografije 20. veka.

Izložba je organizovana u saradnji sa reprezentativnim ustanovama kulture John Maloof Collection iz Čikaga i Howard Greenberg Gallery iz Njujorka, i deo je međunarodne turneje koja je započela u Parizu 2021. godine.

U proteklih 15-tak godina, otkako je njen rad otkriven i publikovan, fascinantna životna priča gospođice Majer u žiži je interesovanja međunarodne umetničke javnosti. Zašto?

Gospođica Majer bila je američka ulična fotografkinja francuskog porekla. Rođena je 1926. godine u Njujorku, a veći deo života provela je radeći kao dadilja u Čikagu. Tokom slobodnog vremena ili šetnji sa štićenicima, gospođica Majer strastveno je fotografisala svakodnevni život na ulicama metropola, beležeći autentične trenutke urbane stvarnosti.

Iako je tokom života ostala anonimna, njen opus, koji obuhvata preko 150.000 negativa, otkriven je 2007. godine kada je gospodin Džon Maluf otkupio na aukciji većinu njene umetničke zaostavštine.

Opčinjen otkrićem, promovišući fotografije na koje je naišao slučajno, gospodin Maluf je producirao dokumentarni film „Finding Vivian Maier“, nominovan 2013. godine za Oskara. Interesovanje za njen nesvakidašnji život i rad otada ne jenjava. Nakon višegodišnjih istraživanja, publikovane su i dve reprezentativne biografije: „Vivian Maier: A Photographer’s Life and Afterlife“ (Pamela Bannos) objavljena je 2017. godine, a „Vivian Maier Developed: The Untold Story of the Photographer Nanny“ (Ann Marks) objavljena je 2021. godine.

U svom znamenitom delu “O slobodi” Džon Stjuart Mil nas podseća: “Među ljudskim delima, čijem se usavršavanju i ulepšavanju s pravom posvećuje ljudski život, svakako je najvažnije delo sam čovek.” Zapažanje s punim pravom može da se primeni na život i delo gospođice Vivijan Majer.

An Morin (Anne Morin), kustoskinja izložbe “Vivijan Majer: fotografsko otkrovenje” koja je prikazana širom Evrope, tvrdi da je gospođica Majer „jedna od najboljih uličnih fotografa ikada”. „Njena životna priča zaista je neverovatna, ali naporno radim kako bih je odvojila od fizičke stvarnosti fotografija.” (Morin, citirano prema Kasper, 2014) [1] Bez sumnje u iskrenost namere, plašim se da su slična nastojanja uzaludna, jer je najvažnije ostvarenje gospođice Majer upravo njena nesvakidašnja životna storija. Umetnost fotografije predstavlja okosnicu te pripovesti. Ona je jednoj neupadljivoj ljudskoj sudbini podarila smisao. To je najviše što je umetnost u stanju da pruži kreatoru.

“Kada smo obuzeti stvaranjem, osećamo da živimo ispunjenije” [2], primećuje profesor Mihalj Čiksentmihalj (Mihaly Csikszentmihalyi), i dodaje “Čak i bez uspeha (društvenog priznanja), kreativne osobe pronalaze zadovoljstvo u dobro obavljenom poslu”. Ne zaboravimo da odvojenost od umetnosti za umetnika predstavlja mučenje. Svojevrsno silovanje besmislom postojanja. Kada se fotografska šetnja gospođice Majer okonča uspešno, dnevne obaveze dadilje postaju manje zamorne i uzaludne. Zaduženja koja svet nameće mogu se u tom slučaju smatrati neophodnim pripremama za narednu rundu stvaranja. Razuman sporazum.

Profesor Čiksentmihalj još jednostavno primećuje da niko ne može istovremeno biti izuzetan i normalan. Stoga je gospođica Majer u svrhu opstanka efikasno razdvojila ove dve tvorevine. Kreativan kompromis. Za sopstveno okruženje, uljučujući tu i članove porodica u kojima je služila, gospođica Majer predstavlja neudatu, ali ponosnu modernu ženu, nebično zainteresovanu za različite aspekte savremenog života. „Lični opisi ljudi koji su poznavali Vivijan veoma su slični. Bila je ekscentrična, snažna, veoma izraženih stavova, izuzetno intelektualna i intenzivno povučena. Nosila je veliki šešir, dugačku haljinu, vuneni kaput i muške cipele, i hodala je odlučnim korakom.“ [3]

Dobro obaveštena, sa neskrivenom empatijom prema potlačenima, pokušava da svojim štićenicima savesno prenese i spoznaje koje često nisu ugodne. Zajedničke šetnje obuhvataju posete delovima grada sa siromašnim stanovništvom, ali i otvorene razgovore o različitim aktuelnom pitanjima. Audio zabeleške pojedinih dijaloga u formi intervjua prona��ene su u zaostavštini umetnice. O sličnim nastojanjima svedoči i izjava gospođe Nensi Genzburg iz Hajlend Parka, čija je čak tri sina (Džon, Lejn, i Metju) gospođica Majer čuvala: „Želela je da budu veoma svesni onoga što se događa u svetu.“ [4]

Ličnost umetnice u startu se uveliko prepliće sa personom vaspitačice koja materijalno podržava obe. Neobična dadilja se kako-tako snalazi u svakodnevici. Dihotomija još nije jasno izražena. Čini se čak da će u srećnom spoju kreativna ličnost zauzvrat obogatiti život i profesionalni nastup guvernante. Fotografkinja pribavlja neku vrstu dopuštenja da posveti dragoceno vreme, energiju i finansije projektu koji je, u najmanju ruku, upitan po profesionalni opstanak vaspitačice. Uvek u potrazi za znanjem i novim intelektualnim izazovima, umetnica pristupa svom pozivu predano i naizgled nepristrasno. „Fotografisala je političare tokom kampanja (Ajzenhauera, Kenedija, Niksona, Lindona Džonsona); poznate ličnosti na premijerama ili u svakodnevnom životu (Frenk Sinatra, Džon Vejn, Greta Garbo, Odri Hepbern); radnike i putnike; pijance, kriminalce i beskućnike; urbane posmatrače [*] i žene s besprekornom frizurom u bundama.“ [5]

Početni entuzijazam doima se kao dobro odmeren i jasno usmeren. Izdržavanje koje gospođica Majer uspeva da obezbedi izborom profesionalnog poziva guvernante, po svemu sudeći podupire i skromno porodično nasledstvo. Deluje da resursi za podršku stvaralačkoj iskri nisu oskudni, naprotiv. Obilato koristi prilike za obuhvatna putovanja tokom kojih dalje širi duhovne horizonte. Ove odiseje odudaraju od navika inače sasvim skromne dadilje. „Njene kulturne potrebe vodile su je širom sveta. Do sada znamo za putovanja u Kanadu 1951. i 1955. godine, u Južnu Ameriku 1957. godine, zatim u Evropu, na Bliski istok i u Aziju 1959. godine, na Floridu 1960. godine, a 1965. godine putovala je na Karibe, i tako dalje. Vredno je pomenuti da je uvek putovala sama i da su je često privlačili siromašniji slojevi društva.“ [3] Porodice poslodavaca uglavom blagonaklono gledaju na slične ispade svoje mlade, neudate, i svojeglave dadilje. „’Ako je želela da putuje, jednostavno bi ustala i otišla’, seća se Nensi. Porodica bi angažovala privremenu zamenu dok je Majer bila odsutna; nikada nije govorila kuda ide.“ [4]

Na svojim kreativnim ekspedicijama diljem globusa, gospođica Majer neumorno fotografiše. Najverovatnije se upravo u ovom periodu intenzivnih putovanja i stvaralačke slobode formira snažna umetnička ličnost. Poriv ka nesputanom kretanju i samostalnom izboru poziva snažno je prisutan i nakon povratka u ulogu vaspitačice. Porodice za koje je radila naslućuju promenu u pristupu svakodnevnim obavezama; nažalost, ona druga gospođica Majer – osetljiva, originalna, i pre svega produktivna – postaje nedostupna i za najbliže. „’Ona zapravo uopšte nije bila zainteresovana za to da bude dadilja,’ kaže Nensi Genzburg. ’Ali nije znala kako da radi bilo šta drugo.’“ [4] Drugi deo tvrđenja danas zvuči neistinito i grubo. Većina kreativnih ličnosti koje se nisu ostvarile na sceni svog doba suočava se sa sličnim predrasudama. U slučaju gospođice Majer, pitamo se u kojoj meri upravo sam umetnik snosi krivicu za skrivanje postignuća od očiju javnosti.

Na osnovu relativno šturih dokaza koji su trenutno dostupni, izvodimo zaključak da je tokom ranijeg perioda stvaralaštvo gospođice Majer daleko vidljivije i pristupačnije, barem za osobe iz njene neposredne okoline. „Jedna porodica u Njujorku poseduje stotine starih fotografija gospođice Majer. U Čikagu bi poklanjala najviše dve. Dakle, u Njujorku je sa svojim fotografijama postupala galantnije i otvorenije.“ (Marks, citirano prema Rid, 2021) [6]

Evidentno je da pritisak svakodnevice sa prolaskom godina postaje jači. Kreativna ličnost se povremeno povlači, a umetnica često čini ustupke. Na primer, kada je stvaralački postupak u pitanju, postepeno je odustala od postprodukcije. Selekcija i naknadna obrada fotografija, štampanje reprodukcija, čak i razvijanje negativa postali su postupno nedostupan komfor. “Godine 1956, kada se gospođica Majer preselila iz Njujorka u Čikago, uživala je u luksuzu privatnog kupatila koje je preuredila u tamnu komoru, što joj je omogućilo da obrađuje svoje fotografije i razvija crno-bele filmove.” [3] Ova pogodnost omogućila je proširenu kontrolu nad kreativnim procesom – od snimanja do razvoja slika. Inicijativa iskazana preuređenjem kupatila, i odricanjem od lične udobnosti govori o visokoj zainteresovanosti za pristup resursima oskudnim za umetnicu u društvenoj ulozi dadilje. Gospođica Majer konstantno je pokazivala nesumnjivu posvećenost učenju, razvijanju umetničkog postupka, i usavršavanju tehnike. Nije to samo puko istraživanje sopstvene vizije sveta kroz objektiv, već iskreno nastojanje da se ta vizija realizuje, materijalizuje i naposletku prikaže ljudima iz okruženja.

O ozbiljnosti namere da bavljenje fotografijom obezbedi i deo prihoda, govori činjenica da je izvestan broj dela tokom postprodukcije pripreman za prodaju. " ’Ako ste želeli fotografiju,’ kaže Nensi, ’morali ste da je kupite.’ Ali gospođica Majer nije prodavala svoje fotografije radi zarade. ’Neko je morao želeti fotografiju više nego što je ona bila spremna da je se odrekne. To je poput slikara koji ne može da se rastane od dovršenog platna. Volela je sve što je stvorila.’ " [4] Sumnjam da je paralela sa slikarom adekvatna. Znamo da fotografije mogu da se reprodukuju proizvoljan broj puta. Iz sličnog razloga vizuelni umetnici kreiraju grafičke radove. Svaka grafika je autentična jer poseduje potpis autora i jedinstven serijski broj iz ograničene količine štampanih dela. Sva je prilika da iza prividne nespretnosti u prodaji stoje drugačiji motivi. Moguće je da gospođica Majer još nije spremna za ovakav oblik trgovine – bez zvaničnog zastupnika, galerije ili agenta, koji bi adekvatno procenili specifičnu vrednost. Ako je tako, možda je još uvek očekivala pogodnu priliku da se svetu obznani „na pravi način“. Možda vrednost koju nastoji da postigne kod savremenika nije finansijske prirode? Svesna je svojih kvaliteta. Nedostaje joj uvažavanje.

Nažalost, radni uslovi tokom kasnijeg perioda, nisu tako povoljni. “Dok se selila iz jedne porodice u drugu, njeni nerazvijeni i neodštampani radovi počeli su da se gomilaju.” [3] Stvaralački postupak je okrnjen. Iz ovog perioda potiče stereotip o umetniku koji stvara iz unutrašnje potrebe, bez jasne namere da fotografije podeli sa svetom. Ova složena dinamika, između posvećenosti umetnosti i zapostavljanja rezultata, kreira popularan narativ o bogatom i samodovoljnom unutrašnjem svetu gospođice Majer. “Sofi Rajt, direktorka muzeja u Njujorku, izjavila je za CNN: ’Nema publike na umu.’ Nema dokaza da je gospođica Majer brinula o svojim gledaocima – niti da je ikada zamišljala da će ih uopšte imati.“ (Rajt, citirano prema Veksler, 2024) [7]

Profesor Čiksentmihalj nas podseća i da su kreativne osobe uglavnom pametne, ali istovremeno i veoma naivne. Sva je prilika da su prefinjene kulturne navike koje je razvila igrale odlučujuću ulogu u oblikovanju i zaštiti njene kreativne ličnosti. Međutim, pomenute potrebe takođe su kreirale jasnu razliku između umetničkog identiteta i socijalne persone. Ova podela ostavila je ranjivu kreativnu pojavu nehotično bez razumevanja i podrške „običnog“ sveta. „Jednom sam je video kako fotografiše unutrašnjost kante za smeće,“ rekao je za Čikago magazin voditelj tok šoua Fil Donahju, koji je gospođicu Majer zapošljavao kao dadilju manje od godinu dana. „Nikada nisam ni pomislio da to što radi može imati neku posebnu umetničku vrednost.“ (Donahju, citirano prema Veksler, 2024) [7]

Kakogod, gospođica Majer ni ljudima ni okolnostima nije dozvolila da joj oduzmu inicijalnu stvaralačku iskru i autentični “raison d'être”. Granica je jasno povučena na tom frontu. „Njen odnos sa svetom odvijao se kroz kameru, kroz proces fotografisanja/snimanja okruženja.“ komentariše An Morin, i dodaje ”Ali, kada bi okončala snimanje, nije pokazivala isto interesovanje za rezultate.” (Morin, citirano prema Kasper, 2014) [1]

Istina je da nikada nećemo doznati koliko su bolni bili ustupci načinjeni realnosti. Da li je za gospođicu Majer sam čin fotografisanja bio dovoljan? Da li je zaista mogla da bira? Ili su izbor u njeno ime načinile društvene i ekonomske okolnosti, kao i marginalizovani položaj? Dok je pažljivo posmatrala svet, njene radove nakon snimanja nije video niko. Čak ni autor.

Izgleda da je prelaz na fotografiju u boji konačno označio tiho gašenje plana o izlasku na umetničku scenu, ukoliko je slična namera ikada i postojala. „Njene kolor fotografije fokusiraju se na muzikalnost slike, oblike, i intenzitet boja. Kada je snimala u koloru, zaista je koristila medij boje u punom smislu. U njenim crno-belim radovima, pažnja je više usmerena na subjekte, na ljude koji su prikazani.” (Morin, citirano prema Kasper, 2014) [1]

Tokom ovog kasnog perioda, lica postupno nestaju sa fotografija, a izranjaju apstraktne kompozicije živog kolorita. Njihova umetnička vrednost nije umanjena, ali je izmenjen senzibilitet. Ukoliko nije uspela da se poveže sa savremenicima vešto hvatajući njihove portrete u prizorima iz svakodnevnog, svima bliskog života – ta šansa svakako je umanjena preovlađujućim izborom novih motiva. U užurbanom gradskom okruženju, tema ima mnogo, a gospođica Majer svakoj posvećuje dužnu pažnju, uprkos očiglednog mimoilaženja sa popularnim ukusom. „Beležila je teksture i odbačene stvari iz urbanog okruženja: grafite, požarne stepenice, znakove, smeće, senke, napuštene novine, polusrušene zgrade. Spontano je pravila prelaz između različitih prizora.“ [5]

Naslućujemo da je između stvaralačke ličnosti i socijalne maske gospođice Majer sve vreme obitavao antagonizam, povremeno utišan srećnim sticajem okolnosti. Napokon, u jednom trenutku, na nekoj misterioznoj raskrsnici života, ove dve konstrukcije nesretno su se mimoišle. Namesto da se dopunjuju i pomažu, potom su se udaljavale. Umetnica postepeno prerasta u praktičan teret za dadilju. „Kada je razgovarala za posao kod Zalmana, profesora matematike na Univerzitetu u Čikagu, i Karen, urednice udžbenika, jasno je stavila do znanja jednu stvar: ‘Moram vam reći da dolazim sa svojim životom, a moj život je u kutijama.’ Nema problema, uzvratili su. Posedovali su prostranu garažu. ‘Nismo imali pojma šta nam se sprema,’ preneo je Zalman. ‘Došla je sa 200 kutija.’” [4]

Bez mogućnosti da kreativnu strast izvede iz senke, “normalna” dadilja Majer prinuđena je da trpi. Ponosna i nezavisna, postepeno se pred kraj života povlači u neku vrstu izabranog izgnanstva. Zavisi od dobre volje drugih. Zakup poslednjeg apartmana plaćaju tri brata o kojima se nekoć brinula, i koji su joj krajnje naklonjeni. Svoj ogroman opus taji i pred njima. Iznajmljuje ormariće za skladištenje, gde smešta enorman broj negativa i različitu fotografsku opremu, te brojne audio i video zapise. Nakon fatalne povrede glave usled pada na led, oko Božića 2008. godine, poslednje dane provodi u urgentnom centru. Trojica bivših dečaka iz Hajlend Parka svakodnevno je posećuju. Njihova majka, Neni Genzburg, ne propušta da primeti: “Zaista je bila jedinstvena osoba, ali nije imala visoko mišljenje o sebi.” [4]

Nakon što zakup ormarića nije obnovljen, umetničko zaveštanje gospođice Majer prodato je na aukciji još za života. Niko iz njenog okruženja nije o tome znao ništa. Tajna je sačuvana.

Zašto se nije poverila ljudima koji su je prigrlili? Zar bi se svet srušio? Da. Njen bi se srušio. Pažljivo zidana fasada nepovratno bi propala. Nije to dopustila ni kada se lek konačno pretvorio u otrov. Nesigurnost u autentično mesto u svetu, pohranjena možda još u detinjstvu u okvirima disfunkcionalne porodice, uzrokovala je nepoverenje i povlačenje od ljudi. Svet nije prepoznao umetnicu. Tolerisao je načitanu ali čudnu personu. Dadilji je to bilo dovoljno.

Na drugoj strani, pitamo se: da li je tokom plodnih decenija kontrolisana „šizofrenija“ između lične i javne pojave dodatno pokretala turbine bujnog i originalnog stvaranja? Da li je varničenje između čudnih polova postojanja rađalo iskru stvaralaštva? Smatram da je to izvan svake sumnje.

Umetnica i dadilja odvažno su iznele zadatak do kraja. Svetu preostaje da ih prigrli i pomiri. I da napokon sa ponosom prikaže fotografije iz neponovljive vremenske kapsule.

[1] Casper, J. (2014, July). Vivian Maier: Street photographer, revelation. LensCulture. Preuzeto sa:

https://www.lensculture.com/articles/vivian-maier-vivian-maier-street-photographer-revelation

[2] Csikszentmihalyi, M. (1996). Creativity: Flow and the psychology of discovery and invention. HarperCollins.

[3] Maloof Collection, Ltd (n.d.). About Vivian Maier. Vivian Maier. Preuzeto sa:

https://www.vivianmaier.com/about-vivian-maier/

[4] O'Donnell, N. (2010, December 14). The life and work of street photographer Vivian Maier. Chicago Magazine. Preuzeto sa:

https://www.chicagomag.com/Chicago-Magazine/January-2011/Vivian-Maier-Street-Photographer/

[5]  Lybarge, J. (2021, Dec 21). The Trouble With Writing About Vivian Maier. The New Republic. Preuzeto sa:

https://newrepublic.com/article/164770/vivian-maier-photographer-biography-review

[6] Reid, K. (2021, Dec 7). Writing the True Story of Vivian Maier’s Life. Chicago Magazine. Preuzeto sa:

https://www.chicagomag.com/chicago-magazine/december-2021/writing-the-true-story-of-vivian-maiers-life/

[7] Wexler, E. (2024, July 9). Meet Vivian Maier, the reclusive nanny who secretly became one of the best street photographers of the 20th century. Smithsonian Magazine. Preuzeto sa:

https://www.smithsonianmag.com/history/meet-vivian-maier-reclusive-nanny-street-photographer-20th-century-180984665/

[*] "Flâneur" je francuska reč koja se u engleskom jeziku koristi da označi osobu koja se bez cilja šeta gradom, uživa u ambijentu i opaža život oko sebe. Flâneur je često opisan kao pasivni posmatrač, koji se kreće kroz urbanu sredinu, istražujući njene detalje, atmosferu i ljude, obično u kontekstu modernog grada. Ovaj pojam se često povezuje s umetničkim i literarnim proučavanjem svakodnevnog života u urbanim sredinama.

[spravodajstvo]

Padajú prvé domy, Viedeň zatvára metro a Morava bude problém: Ako bojujú s povodňami susedné štáty

Stredná Európa – Povodne na rieke Morava a rozsiahle záplavy spôsobené neustálymi dažďami zasiahli nielen Slovensko, ale aj susedné krajiny. Situácia sa stáva alarmujúcou aj v Rakúsku a Českej republike, kde úrady prijímajú mimoriadne opatrenia.

Viedeň zatvára metro a nasadzuje záchranné jednotky

Rakúska metropola Viedeň, ktorá sa nachádza len niekoľko desiatok kilometrov od povodňami zasiahnutých oblastí na Slovensku, sa ocitla v mimoriadnej situácii. Rieka Dunaj stúpa v dôsledku neustálych prívalových dažďov, ktoré zaplavujú časti mesta. Viedeň preventívne zatvorila niektoré úseky metra, najmä tie, ktoré sa nachádzajú v blízkosti vodných tokov a nízko položených oblastí.

„Naše metro systémy sú stavané na zvládanie veľkého množstva vody, ale vzhľadom na to, že prognózy predpovedajú ďalšie silné dažde, musíme pristúpiť k preventívnym opatreniam,“ uviedol hovorca mesta Viedeň. Okrem toho sú do oblasti vysielané záchranné tímy, ktoré pomáhajú v evakuáciách a zabezpečovaní majetku.

Rakúske úrady sú v neustálom spojení so slovenskými a českými partnermi, aby koordinovali záchranné akcie v hraničných oblastiach. Pre regióny pozdĺž Moravy a Dunaja bol vyhlásený najvyšší stupeň povodňového ohrozenia.

Česká republika: Povodňová pohotovosť a mobilizácia armády

V Českej republike sa rieka Morava, ktorá preteká cez Olomoucký a Juhomoravský kraj, stáva jedným z najväčších problémov. Povodňové riziko stúpa aj na rieke Vltava, ktorá zasahuje hlavné mesto Prahu. České úrady už vydali povodňové výstrahy v niekoľkých krajoch, a to najmä v oblastiach pozdĺž Moravy.

Premiér Českej republiky vyhlásil pohotovosť a na pomoc povodňami zasiahnutým oblastiam povolal armádu. V mnohých mestách sú postavené protipovodňové bariéry a mobilné čerpacie stanice, aby sa zabránilo ďalšiemu zaplavovaniu.

„Očakávame, že hladina Moravy môže dosiahnuť historické maximum. Situácia sa zhoršuje, preto musíme byť pripravení na najhoršie scenáre,“ uviedol český minister vnútra. Obyvatelia v postihnutých oblastiach sú vyzvaní na evakuáciu a posilnenie preventívnych opatrení.

Slovensko: Padajúce domy a zúfalá situácia

Na Slovensku, najmä v oblastiach pri rieke Morava, situácia dosahuje kritickú úroveň. Padajúce domy, evakuácie a nepretržitá práca záchranných zložiek sú smutnou realitou posledných dní. Mimoriadny stav bol vyhlásený v niekoľkých obciach, kde sa už voda dostala do domovov ľudí a spôsobila obrovské škody.

„Záchranné akcie pokračujú nepretržite. Na mnohých miestach sú ľudia stále odrezaní od vonkajšieho sveta. Situácia sa môže ešte zhoršiť, ak bude pršať,“ varujú meteorológovia.

Medzinárodná spolupráca a klimatická výzva

Záplavy, ktoré zasiahli strednú Európu, poukazujú na rastúce klimatické výzvy, ktorým čelí región. Prepojenosť riek, ako sú Morava a Dunaj, spôsobuje, že záplavy na jednom mieste rýchlo ovplyvňujú aj susedné krajiny. Medzinárodná spolupráca medzi Slovenskom, Rakúskom a Českou republikou je teraz kľúčová.

Zároveň sa zvyšujú požiadavky na posilnenie infraštruktúry a budovanie udržateľnejších opatrení na ochranu pred povodňami. Táto situácia opäť ukazuje, že globálne klimatické zmeny majú čoraz viditeľnejší dopad aj v našom regióne.

Záver

Ako Slovensko, tak aj susedné Rakúsko a Česká republika čelia závažným povodniam, ktoré ohrozujú životy a majetok ľudí. Viedeň zatvára metro, Česká republika povoláva armádu a na Slovensku padajú domy. Spoločnou snahou sa krajiny snažia zvládnuť túto výzvu a minimalizovať škody, ktoré táto prírodná katastrofa spôsobuje. Boj proti povodniam bude pokračovať aj v nasledujúcich dňoch, kým sa situácia neupokojí.

[d-razvan]

OU - Fratility (2024)

E o asemănare foarte enervantă între elitismul adolescenților promovați azi prin mass-media și elitismul unor subgenuri muzicale mai moderne. Butonam ieri televizorul. Am dat la Metropola TV peste o puștoaică de liceu… hai să zicem acum că doar destul de firav îmbrăcată, care spunea încrâncenată, sub sloganul presei cu pricina ce titra Tineri de Succes, că iubirea de sine e cel mai important…

[indog]

Тина Иванова ме праша што мислам за Скопје „Европска престолнина на културата“ 2028. Има што да се прочита паметно и во целиот текст: https://frontline.mk/2024/04/16/za-skop-e-evropska-prestolnina-na-kulturata-2028-od-ulichna-nekultura-do-kulturna-metropola/

[pluto13x-sideblog]

odžaci metropola vrbas selendra

[hadnews-romania]

Mega-Orașe futuriste în curs de construire-În deșerturile Arabiei Saudite, guvernul țării a inițiat un proiect ambițios de 800 de miliarde de lire sterline pentru a construi un oraș al viitorului. Dacă va fi finalizată, metropola cu pereți în oglindă, numită „Linia”, va avea o lungime impresionantă de...

[chrinopiqua]

The Counterfeit Conspiracy

As the mystery of The Boardwalk Brotherhood deepens, Alex's journey takes an unexpected turn upon the discovery of counterfeit Monopoly games spreading across Metropola. These aren't just ordinary fakes; they're intricately designed, almost indistinguishable from the real thing, except for subtle differences that only a true aficionado like Alex could notice.

Determined to uncover the truth behind these counterfeits, Alex embarks on a new investigation. It leads to a shadowy network of dissenters, the Monopoly Mavericks, who oppose the secretive control the modern successors of The Boardwalk Brotherhood hold over Metropola. The Mavericks, using these games as a means of communication, have embedded hidden messages within the board's design, the properties' names, and even the Chance cards.

The messages reveal a plot far more complex than Alex anticipated. The Mavericks are not just exposing the Brotherhood's successors but are also uncovering a scheme to manipulate the city's economy through real estate and banking monopolies, mirroring the very essence of the game itself. Each counterfeit game points to a piece of the puzzle, showing how deeply the Brotherhood's influence runs in Metropola.

As Alex deciphers these messages, the investigation attracts unwanted attention. Shadowy figures begin to tail our protagonist, and warnings to cease the pursuit of the truth arrive in no uncertain terms. Yet, with each step closer to unveiling the conspiracy, Alex finds unexpected allies in the form of whistleblowers within the successors' ranks, disillusioned by the Brotherhood's relentless pursuit of power at the expense of the city's well-being.

The climax of this loop unfolds in a daring exposé orchestrated by Alex and the Mavericks. They hack into the city's broadcasting system to reveal the truth about the counterfeit games and the real intentions behind the Brotherhood's successors. This act of defiance sparks a movement among the citizens of Metropola, who begin to question the status quo and challenge the monopolies controlling their lives.

[zanimljivaekonomija]

Prvi bečki bijenale posvećen klimatskim promenama

Od 5. aprila do 14. jula ove godine prvi put se u glavnom gradu Austrije organizuje „Klima bijenale“. Tokom 100 dana širom Beča biće organizovane izložbe i radionice na temu klime. Centrala događaja biće u galeriji „Kunst Haus Wien“ a prva grupna izložba nosiće naziv „Into the Woods“.

Kustoskinja Sophie Haslinger predstaviće 16 savremenih prikaza na dva sprata muzeja, koji će se baviti ljudskim uticajem na stanje šuma, njihovim uništavanjem s jedne strane, i kolektivnim i simbiotskim aktivnostima šumskog ekosistema s druge strane. „Klima bijenale je savršena platforma za diskusiju o promenama na našoj planeti“, istakla je Gerlinde Riedl, direktorka galerije Kunst Haus Wien. Namera ovog događaja je da se privuče raznovrsna publika, iz sveta umetnosti i kulture, nauke, ljudi iz različitih gradskih četvrti, donosioci odluka iz politike i privrede, deca i mladi, kao i ljudi koji najviše pate od klimatske krize. Jedna od tema bijenala biće i snabdevanje hranom u budućnosti. Izložbe povodom svetskog dana vode u galeriji „Belvedere 21“ baviće se posledicama klimatskih promena.

„Mnogo toga moramo ponovo izmisliti. Ništa nije onako kako smo mislili“, istakao je član gradskog veća za finansije, Peter Hanke, i ukazao na potrebu da Beč kao evropska metropola mora da pruži održiv doprinos.  

[balkanskapravila1371]

"DA KONAČNO BUDEMO EVROPSKI VELEGRAD I METROPOLA": Vučić o velikim planovima i ulaganjima u prestonicu

https://www.novosti.rs/ekonomija/vesti/1312596/konacno-budemo-evropski-velegrad-metropola-vucic-velikim-planovima-ulaganjima-prestonicu

[blueandyellowdiamond]

=> Magical Christmas Markets in Krakow, Poland 

=> Kráľovské hlavné mesto Krakov je druhé najväčšie mesto Poľska.

=> Rynek Glowny, teda hlavné námestie, kde sa dočkáte vianočnej atmosféry so skvelými trhmi.

=> Navštívene miesta: obchodne centrum Galeria Krakowska, kráľovský hrad Wawel, Floriánska brána, Barbakan a veľký park, ktorý celé historické centrum lemuje, Mariánsky kostol,  tržnica Sukiennice, sídli tu Jagelovská univerzita či Poľská akadémia vied, radničná veža, pomník Adama Mickiewicza.

=> Metropola južného Poľska leží na hornom toku rieky Visla.

=> Krakovské trhy určite patria medzi najlepšie vianočné trhy v Európe.

=> Part 1.

[e-kultura]

Koncert: GIANT SAND

Petak, 17. novembar 2023. u 21:00 // Dom omladine Beograda, Amerikana

Giant Sand su jedan od najčuvenijih američkih alternativnih rok sastava iz generacije koja je stvorila taj zvuk i pogled na svet, osamdesetih godina prošlog veka. U organizaciji Doma omladine, skoro tačno u dan kad su pre osam godina prvi put nastupili u Beogradu na svojoj oproštajnoj turneji, imaćemo priliku da ih ekskluzivno vidimo još jednom, na neočekivanoj evropskoj turneji kojom najavljuju objavljivanje povratničkog albuma!

Ograničena količina ulaznica po ceni od 2000 RSD je u prodaji preko eFinity prodajne mreže i onlajn. 

Najlegendarniji pustinjski rok bend svih vremena iz Tusona, Arizona, upravo je objavio da priprema izdavanje svog novog albuma i promociju na jesenjim koncertima 2023. godine. Ploča je zasnovana na ideji ponovnog okupljanja originalne, prvobitne postave benda, čiji članovi su, osim osnivača Howe Gelba, bili slavni bubnjar Tommy Larkins, koji se vraća u formaciju posle tri decenije rada sa renomiranim kantautorom Jonathanom Richmanom (sa kojim je 2005. nastupio u DOB!), te basista Nick Augustine iz tusonskog Dusty City Blues, nekadašnji stalni saradnik velikog lokalnog heroja Rainera Ptaceka. Upravo je ovo ekipa koja ća nam se predstaviti uz specijalnu gošću Talulu Gelb (Gelbovu ćerku!), u sali Amerikana (a gde drugde!), u petak 17. novembra 2023.

Howe Gelb je autorski pokretač ovog benda, frontmen, gitarista i pevač. Oko njegovog jedinstvenog talenta Giant Sand su stvorili svoju otpadničku karijeru, u kojoj je kroz slobodne psihogalaktičke improvizacije povezivano nasleđe roka, kantrija i folka, mnogo pre nego je muzička štampa skovala termin „amerikana“. Savremenik je njihovu muziku opisao kao „nepredvidljivu formu bluza inspirisanu pustinjom, u miksu sa sa latinskim korenima i gotik hororom“. Da nije bilo njih, sasvim sigurno ne bi bilo ni današnjih popularnih sastava kao što su The National, The War on Drugs ili Wilco.

Mada se bend nakon 30 godina rada oprostio od svetske publike velikom turnejom, posle albuma „Heartbreak Pass“, na kojoj su 2015. obišli i Dom omladine Beograda – po sopstvenom priznanju, Howe Gelb je osećao da priča ove grupe ipak nije ispričana do kraja. Nakon uspelih reizdanja prva dva albuma Giant Sand koja su usledila u međuvremenu (ponovo odsvirani i snimljeni pod imenima „Returns To Valley Of Rain“ 2018. i „Recounting The Ballads Of Thin Line Men“ 2019.), sazvao je stare drugare za još jedan nov projekat. Među njima je on sad oficijelno najmlađi član benda.

Tako će Beograd ponovo biti poprište još jednog istorijskog muzičkog događaja – povratničkog koncerta legendarnih Giant Sand. I to sa punim pravom, jer ih je još 1985. godine slušao na radiju Studio B pre mnogih evropskih metropola, zahvaljujući Žikici Simiću i njegovoj autorskoj emisiji „Tajanstveni voz“. Tako su postali deo naše rok kulture, kojoj se ovom prilikom opet vraćaju, kao stari prijatelji.