#ljubavzasebe

[mashtovan]

o trčanju

Udahnem, izdahnem, pogledam stopala - spremna! Ključevi prikačeni za džep. Nana me je naučila da ako nešto ne želim da izgubim to obavezno prikačim sigurnosnom iglom za džep. Prikačeno!

Ništa me ne žulja. Ništa mi ne smeta. Pertle dobro vezane. Marama oko vrata vezana da slučajno ne prehladim grlo jer, malo je hladnjikavo. Tako me je mama naučila. 

Udahnem, izdahnem - uskoro spremna. Muzika izostaje. Volim da slušam grad, sopstvene misli i sopstvenu muziku. Najlepše je kada nađem tišinu u sred Londona. Najmagičnije kada čujem sopstvena stopala kako plešu po tlu. A plešu! I srce pumpa život!

Dobro, udahnem i izdahnem i krećem.

Desna pa leva. Prvo prsti pa peta. Kažu da se tako čuvaju kolena. Prsti pa peta. Peta pa prsti samo ako si baš brz. Ruke prate ritam. Imam vremena koliko god da mi je potrebno da pronađem tišinu. Sama biram misli. 

Prolazim pored prozora, ljudi i parkova. Zgrade zaklanjaju sunce, ja zamišljam da ga jurim.

Kako se smenjuju leva i desna tako sve okolo prestaje da postoji. Svojim koracima pomeram Zemlju. Cela Zemlja se okreće pod mojim koracima. Zamišljam je tako veliku i moćnu kako izvlači snagu iz svakoga ko se kreće. A kada trčiš daješ više. Kotrljaš Zemlju kroz Univerzum.

I možeš sve ali biraš da trčiš! I dišeš i igraš na ulici, koristiš stepenice, pešačke prelaze, kapije i sve što naiđe. Gledaš sve oko sebe i vidiš samo Zemlju i snagu.

Od svih moći koje imam, znam da bi mi moć trčanjanja nedostajala baš baš da je nemam. Hvala nogama koje me nose, one znaju gde da stanu, sve i da ne mislim i da im ne kažem. Mnogo duže se maze sa Zemljom nego što ja imam pojma. Znaju noge, samo ih slušaj gde da koračaš. 

Trči, trči kada ne možeš da stojiš, sediš ili spavaš. 

Trči, idi istrči svaku brigu!