#galerija prica

[radiogornjigrad]

U potrazi za gradom

Galerija Prica, Samobor 15. 12. 2023. – 7. 1. 2024. Autori fotografija: Alen Čabrić, Hrvoje Filipović, Hrvoje Glamuzina, Ivan Čagalj, Jasmina Bauman, Lars Fundberg, Milan Čekić, Zoran Kolarić (U klasi umjetnčkog fotografa Stanka Abadžića) Izložba crno-bijelih fotografija osam autora okupljenih oko majstorske radionice umjetničkog fotografa Stanka Abadžića vraćaju nas, odnosno uvode u onaj…

[sareneperle]

Mihovil Dorotić, Kompozicije

Galerija Prica, Samobor (24.10.-11.11.2018.)

[lenakramaric]

POJAM O SEBI

Netko je jednom rekao kako je spoznaja sebe početak mudrosti. Spoznati sebe te oblikovati pojam o sebi pomoću vlastitih misli i vjerovanja zahtijeva direktno okretanje k vlastitosti s ciljem istraživanja sebe iznutra prema van. Riječ je o najintimnijim spoznajama do kojih možemo dospjeti ponirući u dubine vlastitih misli, osjećaja i djelovanja.

Četvrti trijenale autoportreta povezivanjem teorije svijesti o sebi s likovnom interpretacijom samoga sebe stavlja naglasak na sadržajni aspekt autoportreta koji ne ograničuje likovnu interpretaciju teme, već potiče na slojevito promišljanje. Ovogodišnji trijenale autoportreta, kao i prethodna tri, nastavlja tradiciju razrade motiva počivajući prvenstveno na bogatoj Zbirci Lukin koja je objedinila autore različitih generacija i raznolikih izraza te zabilježila duh i karakter jednoga vremena.

Iz teksta predgovora Sonja Švec Španjol

https://www.samobor.hr/kultura/4-medjunarodni-trijenale-autoportreta-pojam-o-sebi-n446

[ilijadj]

Naisao sam na nju na nekom okupljanju. To okupljanje je bilo povodom otvaranja galerija naseg zajednickog prijatelja. Ja sam ga znao od malena, a ona ga je upoznala zbog nacina na koji je on slikao.

Ta zurka je bila kod njega kuci. Relativno nova kuca koju je on pre mesec dana kupio, samo da bi imao negde da okaci slike pre nego sto odu da se prodaju za milione. Kuca je bila prazna, mozda kauc i nekoliko fotelja, ali zato njeni hodnici su bili prepuni slika. Toliko da su pocele da guse. Jedna za drugom, prelamanje boja, cak je bilo i nesto izmedju ramova svake slike, nesto sto ih je sve povezivalo u jedno. Kako hodas dalje, tako ulazis u pricu, u njihovo postojanje, od pocetka do kraja.

Vec je bilo 10 sati uvece. Nikada nisam voleo takva okupljanja. Ljudi se previse pretvaraju, daju lazne smehove samo da bi se svideli nekom. Sta sam drugo mogao da uradim, nego da uzmem flasu vina, koja su bile tamo besplatne. Dogurao fotelju i seo ispred slika, pokusavajuci da ih skapiram. Da vidim da li drze neko mesto u dusi, ili su samo naslikane jer taj sklop boja i oblika izgleda lepo. Kao baksuz, ona je morala da stane ispred slike. Jeste, izgledala je lepse od nje. Nju su ljudi trebali da naslikaju, barem ce imati neke emocije slika, nece biti prazna. Nece morati da se pretvaraju dok je gledaju, nego ce stvarno osetiti nesto.

Na sebi nije imala nista posebno. Crne, pocepane farmerice, majicu na brtele, takodje crnu, sa Ac/Dc bendom na njoj. Ali je zracila. Istorija nas je vodila godinama unazad, nas dvoje. Nikako nismo mogli da se uklopimo, sve, nekako, nismo imali vremena, nije bilo pravo vreme za tako nesto, ali smo se uvek spajali, isli jedan uz drugo, ispunjavali se na tako dobar nacin. Za ono vreme sto smo proveli zajedno, ona mi je nacrtala milion stvari, odpevala stotine njenih pesama koje sada svi slusaju, a ja sam za uzvrat napisao svaku pricu o njoj, da pokazem ljudima sta propustaju. I oni i ja.

Sela je pored mene, poceli smo pricati o slikama, kako su naslikane, koliko je vremena ulozeno u njih, za koliko ce se prodati. Bilo je 12 uvece, i konverzacija je opet dospela do teme, nas. Meni je vec bila 3 flasa vina, prosto uplasen da nisam zeleo da pricam. Samo sam rekao:"Idem na cigaru jer cu ovde uprljati slike dimom. A mozda se i odvezem kuci, duga je noc bila." Ustao sam iz crvene, preudobne fotelje, krenuo hodnikom punim slika. Svaka se pretvorila u nju, svaka je bila lepsa od prethodne, svaka je podsecala na dan sa njom.

Dogurao sam se nekako do napolje i iz nekog razloga, pored tolikog dvorista, pored svih tih staza, ja sam krenuo da hodam po malo ogradici koja je odvajala bastu od glavnog dela dvorista. Bilo mi je interesantno, bilo mi je nesvakidasnje. Mozda da skrenem um, jer ako padnem, mislicu na bol, ne na nju. Vec na pola hoda ograde, izasla je ona. Kako sam je ugledao i ona se razdrala na mene, zbog mojih budalastina, tako sam se uhvatio za pogresnu sipku i molio se samo da ne upadnem u ruze. Da sam bio malcice brzi i spretniji, upao bih u lale, ili cak mozda i na travu. Ne, ja sam bas u ruze mogao da padnem, njeno omiljeno cvece, pa jos vise da me mrzi ako ih polomim. Nebitno sto cu ja imati oziljke mesecima.

Zastala je na balkonu koji se otvara na ostatak dvorista i punim plucima meni rekla:"Zasto bezis, zasto bezis od svojih problema? Zasto ne zelis da pricas sa mnom, zasto ne dopustis da te volim? Ja sam ovde dosla zbog tebe, ne zbog glupih slika. Ti si mi uvek bio najdraza stvar za gledanje."

Vrativsi se nekako na noge i sa sipkom u rucu, da dam njoj, umesto ruze, rekao sam joj,:"Hana, ja ne znam sta ti mislis o meni. Tebi ne mogu da obecam toliko toga, plasim se da cu te povrediti. Ne mogu da obecam kao sto su ti svi ostali momci. Da imamo decu, videcemo. Da imamo lepu kucu, videcemo. Ali te ja volim, definitivno. To je ono sto mogu odmah da ti dam."

Iz nekog razloga, dok sam to sve pricao, isao sam ka njoj, a ona je polako silazila i legla u travu, negde na pola puta do mene. I tihim glasom, gotovo da sam i ja cuo, rekla je,:"To je sve sto zelim. Ti si sve sto zelim." To me je probudilo vise nego bilo sta. Od alkohola sam pao preko nje, ali dovoljno lagano, da se docekam na ruke i taman je poljubim u celu, a nakon toga joj zadam zasluzen poljubac.

Takva devojka se zrtvovala za mene, da dobije ono sto voli, a ne sve sto moze da pomisli. Ja sam se oslobodio svojih strahova i dopustio da zavolim. Nisam je povredio, jedino kada igramo igrice. Tada se najvise naljuti, ali to brzo ode. Ili, kada joj uzmem cebe, a tako je lepo ususkana. To radim samo kako bi bila blize meni. I eto, par godina je proslo, sve sto sam rekao da ne mogu, uradio sam za nju. Kupili smo kucu iz njenih snova, zivimo zajedno. Od malih nogu je ona bila pored mene, kuca do kuce, a sada smo ruka do ruke. Samo se nadam da nece pronaci prsten u onoj maloj fijoci jer moram da naucim prvo da spremam njene omiljenje kolace, bas kako je njena baka spremala.