#e-uprava | Explore Tumblr posts and blogs

zoranphoto · 2 years ago

Text

PLENKOVIĆ NE ODUSTAJE OD INE! Još nije gotovo: Ovo je premijerova ideja da je otrgne iz mađarskih ruku, posebna operacija kreće iza Nove godine

Jedno od ključnih obećanja premijera Andreja Plenkovića u njegovu prošlom mandatu bilo je ono koje se odnosilo na povratak INA-e u hrvatske ruke. Prošlo je od toga podosta vremena, na tom polju razrađivale su se razne opcije, uključujući i onu bivše ministrice gospodarstva Martine Dalić koja je tvrdila da će se INA otkupljivati prodajom dionica HEP-a, no na koncu se baš ništa od tih najava nije obistinilo. Velike planove za INA-u imao je i viceguverner Tomislav Ćorić, bivši ministar gospodarstva kojega oporbeni saborski zastupnici ovih dana pozivaju pred Antikorupcijsko vijeće kako bi ondje progovorio o zatvaranju sisačke rafinerije i famoznom memorandumu koji je potpisao, a koji oporbenjaci uspoređuju s veleizdajom jer je baš to rezultiralo zatvaranjem rafinerije u Sisku. Bilo kako bilo, Ćorić i Dalić više nisu na poziciji ministara, a suprug bivše ministrice Niko Dalić više nije ni u Upravi INA-e koju je Plenković eliminirao zbog propusta koji su doveli do velike afere koja mu je počela nagrizati rejting. S otkazom se bivša INA-ina uprava ne miri pa su prije desetak dana podnijeli tužbe jer smatraju da nisu smjeli ostati bez otpremnina, za što se Plenković silno zalagao i što je u medijima predstavljao kao jedan od svojih uspjeha u borbi protiv korupcije u toj naftnoj kompaniji zbog koje ga rešeta oporba, dok on u svemu tome vidi urotu predsjednika Zorana Milanovića. U HDZ-u podsjećaju da je u Milanovićevoj vladi na poziciji šefa NO-a INA-e bio njegov prijatelj, profesor Siniša Petrović, za kojega je svojedobno bivši ministar financija Slavko Linić tvrdio da je radio za mađarske interese, odnosno da je on nastojao INA-u pretvoriti u MOL-ovu podružnicu. To je tolerirao i Milanović, pa je Plenković sada spreman u��i u novi rat s predsjednikom Republike predbacujući mu Petrovićevu ulogu, posebice sada kada se Petrović pojavio pred Antikorupcijskim vijećem kojim predsjeda Nikola Grmoja.

Pravni stručnjaci

Ne samo da Plenković planira ući u novi rat s Milanovićem kako bi time pokazao da on nema nikakve veze s kriminalnim radnjama u INA-i nego je s novom Upravom INA-u spreman ponovno vratiti u hrvatske ruke, za što je plan navodno već skovan. Naime, Plenković namjerava u borbu za INA-u ući nakon Nove godine, točnije, nakon hrvatskog ulaska u Schengen, kako Mađari na tom putu Hrvatskoj ne bi stvarali probleme. Premda Mađari i nakon ovog dugo željenog ulaska u šengensku zonu imaju mogućnost na svojim granicama zadržati kontrolu, to Plenkoviću nije toliko važno koliko mu je simbolički gledano značajan ulazak u Schengen s punom potporom svih članica EU-a, što već, prema nekim najavama, namjerava zakomplicirati Austrija. Plenković je navodno već okupio tim pravnih stručnjaka sa svih pravnih fakulteta u državi koji će se baviti temom povratka INA-e. Da Plenković doista ima ozbiljne planove za povratak INA-e, dalo se naslutiti i prije nekoliko dana, kada ga je zastupnica Zeleno-lijevog bloka Urša Raukar Gamulin ispitivala baš o tome. “Prošlo je više od godinu dana otkako je bivši premijer Ivo Sanader pravomoćno osuđen u ponovljenom postupku INA-MOL, čime je dokazano da je INA koruptivnim djelima prepuštena Mađarima. Predsjednik Vrhovnog suda kaže da se sudskim putem može tražiti ništavnost tog ugovora”, rekla je Raukar i pitala ga zbog čega DORH to nije učinio i hoće li to učiniti, pri čemu je Plenković napomenuo da odluku o tome da se ide na arbitražu nisu donijeli sami. “Mi smo itekako pratili sve što se zbiva s pravnim aspektima ovog slučaja. Hajmo se vratiti u prošlu godinu, u jesen prošle godine imali smo odluku UNCITRAL-ove arbitraže, jedini mogući pravni lijek bio je tražiti da švicarski savezni sud u proceduri donese drugačiji stav i u tom kontekstu smo angažirali društvo Lalive i pitali ih formalno kao Vlada, odnosno Ministarstvo gospodarstva, kao i predstojnika katedre za međunarodno privatno pravo i DORH za mišljenje. U tom trenutku sve tri institucije su rekle da je u tom trenutku najbolje ići pred Savezni švicarski sud“, podsjetio je premijer te dodao kako su to mišljenje poslušali i krenuli tim putem koji, nažalost, nije uspio. “U međuvremenu, imajući na umu ovakav stav predsjednika Vrhovnog suda, potpisali smo okvirni sporazum kao Vlada sa svim pravnim fakultetima u Hrvatskoj i tražit ćemo mišljenje više katedri s različitih aspekata u vezi s ovom temom. Naš je cilj da dobijemo stavove niza pravnih stručnjaka, uključujući i mišljenje DORH-a, što je najpametnije u ovim okolnostima, ako i možemo, jer su ugovori pisani da se zaštiti strani ulagač“, napomenuo je Plenković, a sada u njegovu timu napominju da su ove premijerove riječi uvertira u novu borbu za INA-u jer Plenković smatra da jedna arbitraža ne može nadomjestiti presude sudova.

Nova arbitraža

Plenkovićev je stav da je najbolja opcija otkupiti MOL-ov udio u INA-i, ali dogovor se o tome nije postigao, no unatoč tomu, premijerovi suradnici vjeruju da će se na koncu doći do cilja koji bi zadovoljio hrvatske interese. Tim vjerovanjima unatoč, jasno je da i Mađari za INA-u imaju svoje planove, nedavno je mađarski MOL protiv Hrvatske pokrenuo još jednu međunarodnu arbitražu u kojoj se tvrdi da je hrvatska Vlada od 2011. do 2015. godine nepravedno podigla naknadu za ugljikovodike, što je MOL-u nanijelo financijsku štetu pa su odlučili međunarodnim postupkom od naše zemlje zahtijevati naknadu. O novoj MOL-ovoj arbitraži koja je pokrenuta protiv Hrvatske zasad nije moguće pronaći ni jednu konkretniju i službenu informaciju, no na stranicama Državnog odvjetništva već je objavljen Poziv za iskazivanje interesa za zastupanje Republike Hrvatske u predmetu MOL Hungarian Oil and Gas Plc. c/a Republika Hrvatska – trgovačka arbitraža. Kako službenih informacija o ovoj temi nema, tako se ispod stola govori da je ovdje riječ o tužbi koju je MOL već podigao protiv Hrvatske u sklopu postupka koji je pokrenut u prosincu 2013. godine pred Međunarodnim centrom za rješavanje investicijskih sporova u Washingtonu, a u tom sporu MOL je zagovarao tezu da je Hrvatska svojim postupanjem povrijedila Ugovor o energetskoj povelji, kao i prava koja on jamči MOL-u kao stranom investitoru. Usput budi rečeno, riječ je o sporu koji je Hrvatska izgubila, ali i o sporu za koji je Vlada ljetos dobila konačnu odluku u sklopu koje je navedeno da Vlada nije preuzela plinsko poslovanje – Prirodni plin društva INA unatoč ugovornoj obvezi da to učini, čime su INA, a potom neizravno i MOL oštećeni za 167,84 milijuna dolara. “Hrvatska je nanijela dodatnu štetu MOL-u prisiljavanjem na prodaju uskladištenog plina društva Prirodan plin, za što je MOL-u dodijeljeno 16,1 milijun dolara”, rekli su tada iz mađarske grupacije, iz koje su zahtijevali da im hrvatska država plati kamate i nadoknadi dio troškova arbitraže pa se došlo do toga da ukupna šteta dodijeljena Mađarima iznosi 235,8 milijuna dolara. Tada su u Vladi tvrdili kako je sud odbio veći dio MOL-ovih zahtjeva za naknadu štete koji su iznosili 1,1 milijardu dolara, prihvaćajući samo manji dio od 184 milijuna dolara. U odnosu na naknade za ugljikovodike ICSID se proglasio nenadležnim, a MOL je dobio rok od tri mjeseca od primitka presude da protiv Hrvatske podigne tužbu pred nadležnim sudovima, što su oni po svemu sudeći sada odlučili i učiniti.

Odnosi dioničara

Ovaj slučaj Vlada je odlučila prepustiti Državnom odvjetništvu te je upitno kako će se ta priča s velikom odštetom raspetljati i u čiju korist. Upitno je i hoće li Plenković imati snage za novi rat za spas hrvatske energetike i povratak INA-e, no njemu planova ne manjka, posebice otkako je u Upravu INA-e doveo nove kadrove s kojima planira provesti čistku u toj kompaniji koja je godinama medijske stupce punila zbog kriminalnih radnji i malverzacija koje su se ondje odvijale. Još otkako je izbila plinska afera, u kojoj se zasad još direktore s četvrte razine u INA-i sumnjiči da su kompaniji nanijeli štetu od milijardu kuna, Plenković naglašava da je nužno mijenjati način upravljanja INA-om, koji je izmjenama ugovora o međusobnim odnosima dioničara još prije 13 godina dogovorila Vlada nekadašnjeg HDZ-ova premijera Ive Sanadera. Ugovor koji je zavezao ruke Upravi kompanije i odlučivanje prenio na Vijeće operativnih direktora, što u hrvatskom zakonodavstvu nije poznat pojam, Hrvatska je već pokušala proglasiti ništetnim na arbitraži u Švicarskoj, ali i na tamošnjim sudovima, no svi dosadašnji pokušaji pali su u vodu. Pritom od velike pomoći nisu bile ni pravomoćne presude koje su ukazivale na to da je taj ugovor posljedica koruptivnih radnji, za što je uz Sanadera osuđen i MOL-ov predstavnik Zsolt Hernadi. Zato je Vlada upravljanje INA-om odlučila mijenjati ulazeći u pregovore s MOL-om, o čemu je nedavno progovarao i resorni ministar Davor Filipović koji je otkrio kako je cilj vladajućih da se sustav upravljanja u INA-i vrati u okvire Zakona o trgovačkim društvima, to jest da Uprava donosi odluke i da zatim odluke idu na Nadzorni odbor koji onda daje ili uskraćuje suglasnost. Filipović je također naveo da će se raditi na tome da se preko izvršnih direktora više ne zaobilazi Uprava INA-e, ali otkako je u listopadu prošle godine objavljena pravomoćna presuda Vrhovnog suda koja je potvrdila presude Sanaderu i Hernadiju, dio domaćih pravnih stručnjaka Vladi savjetuje da na hrvatskim sudovima, točnije na Trgovačkom sudu, pokrene postupak za dokazivanje ništetnosti ugovora, što je nedavno poručio i predsjednik Vrhovnog suda Radovan Dobronić koji je objasnio da ugovor o upravljanju INA-om nije u skladu sa Zakonom o trgovačkim društvima te da su hrvatskim članovima INA-e oduzete ovlasti upravljanja kompanijom prema Zakonu o trgovačkim društvima.

Nezakonite odluke

“Od toga treba poći jer to od samog početka primjene tog ugovora o upravljanju INA-om nije bilo u redu. Bilo je protuzakonito. Time je dovedena u pitanje i zakonitost svih odluka u korporativnom upravljanju INA-om, kao i posljedice koje su iz takvih odluka proizišle. Samo na temelju toga, kao i činjenice da je presuda Ivi Sanaderu u Hrvatskoj pravomoćna, a ona dokazuje da je počinjeno koruptivno kazneno djelo, pravna je osnova po kojoj Vlada uvijek može tvrditi da je ugovor o upravljanju INA-om ništetan i kao takav nikada nije ni postojao”, objašnjavao je sudac Dobronić dodajući da iz toga proizlazi da sve odluke Uprave INA-e nisu bile zakonite, kao i da se na temelju toga može krenuti u analizu koliko su te odluke korisne, a koliko štetne za našu zemlju. “Na kraju treba podvući crtu i izračunati koliku štetu mađarska strana treba nadoknaditi Hrvatskoj. Od Trgovačkog suda može se tražiti da imenuje privremenu Upravu INA-e koja će raditi u skladu s odredbama Zakona o trgovačkim društvima. Tako bi se napokon upravljanje INA-om usuglasilo s odredbama ZTD-a”, tvrdio je predsjednik Vrhovnog suda, čijim istupima u Vladi nisu bili oduševljeni, već su tada nastavili inzistirati na tezi o pregovorima s MOL-om. No izgleda da Plenković sada za INA-u ima i neke druge planove koje još ne želi otkriti, a koji bi u konačnici doista mogli rezultirati time da se INA vrati u hrvatske ruke. Dnevno.hr Read the full article

#andrejplenković #hrvatska #ina #mađarska #mol

0 notes

1postozagrad · 6 years ago

Photo

PROMATRAJTE NEBO DOK JE JOŠ BESPLATNO!

Livade iznad Ljetne pozornice Tuškanac, subota, 12. siječnja 2019. od 18 sati.

Međunarodni astronomski savez (IAU / The International Astronomical Union) udruženje je profesionalnih astronoma i astrofizičara koji se bave istraživanjem, obrazovanjem i razvojem astronomije te ove godine slavi stoljeće postojanja. Tim povodom, kroz cijelu 2019. godinu u čitavom svijetu organizirat će se niz događanja s ciljem popularizacije astronomije, a prvo u nizu globalna je manifestacija “100 sati astronomije”, koja se održava od 10. do 13. siječnja 2019. U sklopu hrvatskih “100 sati astronomije” koje koordinira Astroučionica, Astronomsko društvo Beskraj u suradnji s platformom 1postozagrad i blogom S p e j s organizira promatranje neba kroz teleskop na livadi iznad Ljetne pozornice Tuškanac u Zagrebu u subotu, 12. siječnja 2019., od 18 sati. Lokacija na kojoj će se događaj održati – tzv. Krešićeve livade – javni je prostor ugrožen najavama koncesije čime se mijenja njegova uloga, karakter i dostupnost kao mjesta s nizom spontanih korištenja, a između ostalog i redovitog organiziranog promatranja neba. Nekad su tamo postojala uređena sportska igrališta, a već godinama, pa i desetljećima, od opreme ne postoji ništa osim preostalih velikih asfaltnih ploha okruženih tuškanačkom šumom i pogledom na zvonik gornjogradske crkve sv. Marka. Blizina gradske vreve s jedne, praznina i tišina s druge strane, čine ovo mjesto jedinstvenim u centru Zagreba. Unatoč neopremljenosti, različite skupine i pojedinci, osobito vikendima i u toplijem razdoblju godine, mogu se vidjeti na dva asfaltna platoa koji služe za različite aktivnosti, čime je to mjesto, u izostanku afirmativnih gradskih poteza, samo od sebe definiralo svoju svrhu i upotrebe. U lipnju 2018. objavljen je natječaj za davanje u koncesije nekoliko gradskih kvartovskih igrališta, uključujući i predmetne livade. Taj je natječaj nastavak višegodišnje prakse kojom je niz zagrebačkih kvartovskih javnih igrališta već dano u koncesije te je time ukinuta njihova osnovna svrha gradske infrastrukture za besplatnu rekreaciju i sport. Praksa je to koja u Zagrebu već godinama zakida javnost za ono na što imaju pravo i što nam svima pripada, a pokazuje da aktualna gradska uprava na javna dobra gleda kao na robu, umjesto da se u njima zrcali civilizacijski standard. Umjesto da gradska uprava prostor ponovo uredi, on se godinama zapušta i sada prepušta koncesionarima. Zadržimo livade kao javni prostor i uređena sportska igrališta! Događanjem želimo skrenuti pažnju i na nepotrebno svjetlosno onečišćenje na Dubravkinom putu i inicijativu da se ta prirodna oaza i tamošnje biljne i zaštićene životinjske vrste zaštite. Promatranje neba organizirano je uz edukativnu podršku članova Astronomsko društvo Beskraj. Podržite dolaskom!

Foto: Boris Štromar / 1POSTOZAGRAD

1 note · View note

prijedor24 · 3 years ago

Text

FUP upozorava građane: "Nigerijske prevare" sve učestalije

Federalna uprava policije upozorila je građane da su sve učestalije prevare putem interneta poznate kao “Nigerijske prevare”, objavljeno je na stranici Federalne uprave policije. Kako je objašnjeno, ova vrsta prevara vrši se putem e-maila, društvenih mreža, ali i drugih komunikacijskih kanala na internetu. “U posljednjim slučajevima ‘Nigerijskih prevara’ s kojima je upoznata Federalna uprava…

View On WordPress

#prevare

0 notes

mentalnahigijena · 3 years ago

Photo

Crnogorska tajna policija iznikla je iz nekadašnje OZNE (Odjeljenje za zaštitu naroda) koja je, po nalogu Josipa Broza Tita, formirana 13. maja 1944. godine u Drvaru. U obračunu sa "neprijateljima naroda" - četnicima i drugim ideološkim protivnicima - ta služba je ostala upamćena po užasnoj okrutnosti, prijekim sudovima i likvidacijama. Nakon par godina OZNA se iz vojne transformiše u civilnu službu - UDB-u (Uprava za državnu bezbjednost). Ratni kadrovi - zaslužni oficiri jugoslovenske vojske - ustupaju mjesto civilima. No, što mačka rodi, to miša lovi: UDB-a nije ništa nježnija od OZNE. Obračun sa ljudima koji su istorijske 1948. godine Staljinu rekli DA, kada mu je Tito rekao NE, bio je više nego brutalan. Goli otok, brojne fizičke likvidacije i vječiti ibeovac i robijaš Vlado Dapčević - obilježiće taj period. Kako se stezao ruski obruč oko Jugoslavije tako je rastao i uticaj UDB-e i KOS-a. Aleksandar Ranković, vrhovni šef UDB-e polako je stavljao partiju i vlast pod kontrolu tajne policije. Vlado Dapčević, brat legendarnog partizanskog komandanta Peka Dapčevića, tada se prvi put susreće sa svojim budućim životnim pratiocem - tajnom policijom. U knjizi Slavka Ćuruvije, prije nekoliko godina ubijenog beogradskog novinara, pod naslovom "Ibeovac, ja Vlado Dapčević" on ovako opisuje taj događaj: "Zapanjilo me saznanje da moj šofer svaki dan podnosi izvještaj o mom kretanju. Sasvim slučajno sam to saznao. Kažem garaži: "Pošaljite mog šofera". Oni odgovoriše da su ga poslali u bolnicu nekim poslom. Izašao sam iz kancelarije, bila je na četvrtom spratu, i vidim moj šofer izlazi iz KOS-a, na petom spratu. Siđem dolje i kažem mu da vozi u Topčider. Kad smo stigli u neki kamenolom, ja izvadim pištolj i viknem: - Izlazi! Đe si bio? - U bolnici. - Zašto lažeš, nitkove jedan, ubiću te kČa kučku! Đe si bio, govori? - Gore u KOS-u. - Zašto? - Naredili su mi da svako jutro idem tamo i da ih obavještavam gdje ste bili, koliko ste se zadržali na kojoj adresi. Meni se smrači..." Dapčeviću se kasnije još više smučilo kada su mu u Generalštabu objasnili da svi njihovi vozači rade za KOS. Zloglasna UDB-a nije angažovala samo vozače za špijuniranje. Poznati su primjeri iz tog perioda kada je brat potkazivao brata, žena muža, muž ženu, sin oca, mnogo rjeđe otac sina. Nije zabilježen nijedan primjer da je po nalogu UDB-e majka špijunirala sina. Nakon čuvenog Brionskog plenuma na kojem je, zbog navodnog nezakonitog prisluškivanja vrhovnog komandanta, zbrisan tadašnji Titov potpredsjednik, Aleksandar Ranković, napravljeni su veliki organizacioni i kadrovski rezovi u jugoslovenskoj tajnoj policiji. Te, 1966. godine, prvi put se formiraju i skupštinske komisije, na republičkom i saveznom nivou, nadležne za kontrolu rada policije. Sukob rigidnog policijskog rukovodstva i političkog vrha države, koje radi približavanja Zapadu, makar prividno pokušava da demokratizuje zemlju, rezultira velikom čistkom u svim tajnim policijama na prostoru bivše Jugoslavije. Po Titovoj direktivi izvršene su kadrovske promjene i u tadašnjoj crnogorskoj Službi državne bezbjednosti koju narod i dalje zove UDB-a. Primljeni su mlađi, visokoobrazovani kadrovi, ali je pripadnicima te službe i dalje ostao prioritetan zadatak - obračun sa ideološkim neistomišljenicima i protivnicima režima. Od mnogih akcija koje u to vrijeme izvodi kadrovski podmlađena crnogorska Služba državne bezbjednosti najpoznatija je ona u kojoj su otkriveni i uhapšeni učesnici tzv. Barskog kongresa, odnosno V kongresa ilegalne Nove KPJ. Kongres je u strogoj konspirativnosti održan u Baru 1974. godine. Na tom ilegalnom skupu učestvovalo je dvadesetak ljudi. Među njima je bila i "krtica" SDB-a. Kažnjeni su drakonski: višegodišnjom robijom u rasponu od pet do petnaest godina zatvora. Jedini grijeh im je bio taj što su zaključili da je "Tito izvršio državni i partijski udar i zaveo režim lične vlasti". Kadrovi crnogorske tajne policije učestvuju i u najpoznatijoj otmici tog perioda. Usred Bukurešta, iz hotela ČDerebentiČ, 8. avgusta 1974. godine, pripadnici UDB-e kidnapuju Vlada Dapčevića. Zbog te otmice izbio je međunarodni skandal. Uslijedili su brojni protesti upućeni zvaničnom Beogradu, a pobješnjeli Čaušesku odmah smjenjuje ministra unutrašnjih poslova Rumunije i šefa bukureštanske policije. Dapčević je možda i posljednja žrtva UDB-e, koja je ostala u životu i tako dobila priliku da svjedoči o svojoj otmici. Te dramatične trenutke on opisuje ovako: "Uđoh u lift, uđe za mnom gomila onih koji su čekali pred liftom. Ja pritisnem petnaesti sprat- oni i ne dotakoše onu dugmad. Samo su se gledali i smiješili se. Kako sam izašao iz lifta i krenuo ka sobi, na mene se obrušilo ko zna koliko ljudi. Onda sam dobio udarac od koga sam počeo da gubim svijest... Prvi put sam se osvijestio na podu između prednjeg i zadnjeg sjedišta nekog automobila. Bile su mi vezane i noge i ruke - kao paket. Jedan od njih mi je držao palicu duboko u ustima. To je kratka palica, obmotana gazom i služi da te onemogući da vičeš. Odvezli su me u neku vilu. Kasnije sam čuo da su u njoj držali i Imre Nađa prije strijeljanja. Bio sam sav krvav. Polomili su mi zube, isjekli jezik, odrali grlo, polomili rebra i povrijedili unutrašnje organe. Opet sam izgubio svijest. Probudio sam se sjutradan uveče u beogradskom Centralnom zatvoru..." Pri jugoslovenskoj i crnogorskoj tajnoj policiji postojali su posebni Odjeli za specijalne namjene, koji su većinom po zapadnim zemljama sijali smrt među emigrantima. Učestale likvidacije u režiji SDB-a zasmetale su vlastima tih država. Takav svojevrstan izvoz terorizma iritirao je zapadne sile. Protestne note i demarši postajali su sve brojniji, pa je tajna policija svoje sljedeće likvidacije pripremala pažljivije, pokušavajući da naručena smaknuća prikaže kao saobraćajne nesreće, porodične i ljubavne obračune, ili, pak, kao interne obračune u jugoslovenskom pod-zemlju. Sve do raspada Jugoslavije listu sa imenima ljudi koje treba likvidirati formirao je Savezni SUP, a na predlog svojih i republičkih stručnih službi. Tajni spisak je obično sadržavao dvadeset do trideset imena, a odobravao ga je lično jugoslovenski ministar policije. Pripreme za pojedina smaknuća trajale su nekoliko mjeseci, nekada i do dvije godine. Likvidacije ljudi koje je bez ikakvog suđenja na smrt osudila tajna policija najčešće su slijedile po principu "ko se prvi namjesti".

1 note · View note

jgmail · 3 years ago

Text

La democracia no necesita de los partidos políticos

Por Alexander Dugin

Traducción de Juan Gabriel Caro Rivera

El problema de celebrar elecciones democráticas en Rusia radica en que la idea de la democracia representativa y, especialmente la democracia representativa basada en partidos políticos, es completamente ajena a la cultura y la tradición política rusa. Por otra parte, la democracia directa del zemstvo (1), es decir, en la elección de los jefes de las aldeas y, antes del cisma, en los párrocos, tiene una larga trayectoria en Rusia. Durante los períodos más convulsionados – como al final de la Época de la Inestabilidad (2) – fue el pueblo quien eligió al zar y fundó una nueva dinastía. Y antes de eso el pueblo había tomado la decisión de crear milicias populares, especialmente con la formación del segundo ejército popular, el cual salvó al país. No obstante, los rusos jamás han creado partidos políticos y solo elegían a personas que consideraban como suyas o amigos y seres humanos en quienes confiaban. Por lo que elegían personas particulares y no grupos. La tradición rusa se basa en las relaciones personales y son esos personajes quienes hacen la política. El pueblo quiere comprender, conoce y confiar en personas particulares, aunque sea para odiarlas, despreciarlas y castigarlas. De todos modos, siempre se trata de seres humanos particulares, ya que nuestra concepción del mundo es profundamente humana. Lo mismo sucede con la política.

Los rusos no entienden que es un partido político, ya que estos les resultan ajenos, impersonales y abstractos. Por lo tanto, los consideran falsos, corruptos y malos y por eso piensan que sería mejor que no existieran.

Incluso la palabra “partido” (партий) tiene poco significado para los rusos, pues un partido es una una “parte” del todo y los rusos aspiran siempre a la totalidad. Elegir entre varios partidos políticos es dividir la sociedad y esa es la razón por la que los rusos consideran que tal cosa es una práctica maniática que desguaza a la sociedad, al pueblo y al país. Los mismos partidos siguen esta dinámica, pues normalmente se desmoronan, dividen y luchan en su interior con tal de conseguir un líder. Los partidos políticos son corruptos tanto política como estéticamente. Y nada podrá hacernos cambiar de opinión.

Las cosas cambian cuando se trata de un partido único, una idea que nos gusta más que tener que elegir entre muchos: esa es la verdadera alternativa para Rusia, pues los rusos elegimos de una vez y para siempre nuestra fe, nuestra patria y nuestro cónyuge. Esta elección es definitiva: es una elección que hacemos con tal de elegir una sola cosa. Esa es nuestra ética, ya que solamente vale la pena ser fiel a lo bello. El resto de las cosas son simples tentaciones y falsedades. Y es por eso que no debería haber partidos políticos en Rusia – existe el Estado, la Iglesia, el pueblo y el zemstvo – o existir solamente uno solo. Pero un partido único ya no es un fragmento, sino un conjunto, un pueblo o el mismo Estado. Este modelo es duradero y tiene futuro, el otro no.

El gobierno del partido comunista durante el periodo soviético no sólo era impuesto desde arriba, sino que también era exigido desde abajo. El pueblo y la sociedad deseaban la unidad y la plenitud. Los eslavófilos – sobre todo Jomiakov (3)– sostenían que la totalidad es el ideal ruso por excelencia. Tanto el partido como el Estado son dominados por una única persona: el líder-padre que todos conocían y sabían diferenciar por su rostro, voz y gestos.

En la democracia moderna participan muchos partidos y tal cosa es despreciable porque muchas personas ni saben a dónde o por qué hacen las cosas… es algo bastante desagradable y cuando todo se pone mal, lo único que hacen es obligar a todos a ponerse mascarillas médicas. Los rusos tenemos la intuición de que gente así no hará otra cosa que arruinar nuestro país por su improductividad.

Solo existen dos partidos que pueden ser tomados en serio: Rusia Unida y el Partido Comunista de la Federación Rusa. En ambos podemos ver las características del partido único que la gente anhela inconscientemente.

En el PCRF es muy claro, ya que es el fantasma del antiguo Partido Comunista de la Unión Soviética. El pueblo ve en el PCRF la unidad del Estado, los pueblos, la sociedad y las clases que existía durante la época soviética, aunque no sea más que un simulacro o un artefacto de museo que ya no tiene vigencia. Y aun así despierta simpatías: si se le permitiera, la nostalgia que despierta el PCRF lo llevaría a conseguir mucho, solo hay que ver el gran peso que tenía el PCRF en los años 90 cuando tenía la mayor parte de los asientos de la Duma. Pero esto cambió debido a que ahora existe otro partido que disputa este puesto y es Rusia Unida. Si fuera simplemente por el nombre, no tendríamos interés en este partido. Pero Rusia Unida es diferente, porque es el partido único del Estado y tiene un rostro que se encarna en el líder-padre Vladimir Putin. No importa lo que pensemos de Rusia Unida, es actualmente el partido por excelencia del Estado. Y Putin es el padre de Rusia y eso significa que es el padre de todos.

Rusia Unida actuó de un modo muy abierto durante estas elecciones, especialmente porque la mayoría de sus candidatos representan los mejores aspectos del poder estatal ruso moderno: el ejército, la diplomacia y los médicos. No encontramos en sus filas empresarios, banqueros, monopolistas, oligarcas o deportistas. O, mejor dicho, siguen allí, pero en posiciones subordinadas, ósea, en las sombras. La troika de Rusia Unida ha hecho un llamado al pueblo: no voten por el partido o los partidos políticos, sino por el Estado y la estatalidad. No queremos seguir tentando o sobornando a la gente, queremos un gobierno bueno representado por los mejores aspectos del mismo: el ejército (Shoigu), una política exterior soberna (Lavrov) y la medicina que salva la vida del pueblo (Protsenko). Y sobre todos ellos gobierna el padre ruso. Por lo tanto, el Estado va a las urnas o, al menos, su aspecto más positivo. Su lado negativo es opacado por estos tres aspectos luminosos, mientras que en la cima de la pirámide esta Putin. Y es aquí donde encontramos el significado real de este partido: Rusia Unida es el Partido Único de una Única Rusia. Ese debe ser precisamente nuestro objetivo.

Los críticos sin duda gritaran llenos de horror diciendo que todo es un engaño y un truco electoral... Y entonces, ¿qué haremos con los “ladrones y estafadores”? ¿Qué pasará con los funcionarios corruptos y la oligarquía que ahora hace parte del gobierno? ¿Qué sucederá con esta vida que no nos gusta, con el cinismo y odio de la élite? Este polo negativo sigue existiendo, no obstante... el Estado es un todo y por eso proyecta una sombra. Claro, podemos comparar cuan larga y negra es la sombra que proyecta un individuo, pero esto no se aplica al Estado y menos al padre de todos lo rusos. El pecado de Cam en el arca fue denunciar las faltas y errores de su padre, especialmente cuando Noé estaba ebrio y tropezó cayendo al suelo. Pero Cam hizo algo mucho peor: trató de separar a la familia... ¿Por qué Cam llamó a sus hermanos a que vieran como su padre se encontraba en un estado lamentable? ¡Porque quería crear un partido! Todo partido nace de la separación. Noé fue quien construyó el arca y Sem y Jafet hicieron lo correcto: tomaron partido por su padre, no por su hermano. Eligieron el Arca y no la idea de desmontarla para luego vender la madera. Eligieron fielmente el Estado y no el partido. La tierra de aquellos que están condenados a la maldad lleva el nombre de Cam: “Canaán”.

La democracia pluri-partidista en Rusia siempre será una falsedad y eso no se debe a que “nuestro gobierno autoritario siempre intente controlarlo todo”, sino más bien a que ningún partido político tiene o puede ser considerado como legitimo en Rusia. Todos o casi todos los partidos políticos siempre serán completamente falsos en Rusia. Excepto uno: el del Estado. Al parecer Rusia va a dejar de lado la democracia parlamentaria e intentará crear una democracia directa – la democracia del zemstvo – sin partidos políticos donde habrá elecciones reales, significativas, responsables, con respeto por las capacidades particulares (quienes sean elegidos serán juzgados directamente por los propios votantes, como sucedía con los jefes de las aldeas) y basadas en la apertura y la honestidad. El seleccionar a aquellos mejor calificados para la política no tiene nada que ver con la democracia representativa liberal occidental, que no es más que un obstáculo. La renovación de las élites es mucho más compleja, dinámica y mejor estructurada en el sistema monopartidista chino y eso que allá no existe ningún parlamento, pues el partido es en sí el Estado dominado por el padre Xi Jianping. Este sistema tiene sus problemas, pero antes de criticarlo es mejor evaluarnos y corregir nuestros errores. Al menos eso es lo que piensan los verdaderos comunistas y demócratas chinos, casi siguiendo los pasos de Confucio.

Notas del Traductor:

1. El zemstvo (земство) fue una forma de gobierno local instituido durante las grandes reformas liberales realizadas en el Imperio ruso por el zar Alejandro II de Rusia. La idea de este sistema fue desarrollada por Nikolái Miliutin. Las primeras leyes sobre los zemstvos se promulgaron en 1864. Tras la Revolución de octubre de 1917 el sistema de zemstvos fue abolido y sustituido por el de soviets o consejos obreros provinciales. El sistema de autogobierno del Imperio ruso estaba formado en su nivel más bajo por el mir y los vólosts, y en un nivel inmediatamente superior por las 34 Gubérniyas de la vieja Rusia, los distritos electorales y las asambleas provinciales. Estos organismos, uno para cada distrito y otro para cada provincia o gobernación, fueron creados por Alejandro II en 1864. Consistían en un consejo representativo (zémskoye sobránye) y una junta ejecutiva (zémskaya uprava) nombrada por el consejo. La junta se hallaba conformada por cinco clases de miembros:

Grandes terratenientes (propietarios de 590 acres o más), quienes participaban presencialmente.

Delegados de los pequeños terratenientes, incluyendo clérigos en cuanto propietarios.

Representantes de la clase acomodada.

Representantes de las clases urbanas menos pudientes.

Representantes de los campesinos, elegidos por los vólosts.

2. El Período Tumultuoso o la Época de la Inestabilidad, también llamado Época de las Revueltas, Era de los desórdenes o Tiempos Turbios (fue un periodo de la historia de Rusia que comprende el interregno entre la muerte del zar ruso Teodoro I Ivánnovich de la dinastía ruríkida en 1598 y el establecimiento de la dinastía Románov en 1613. Es uno de los períodos más oscuros de la historia rusa, pero a la vez uno de los más importantes.

3. Alekséi Stepánovich Jomiakov fue un filósofo, teólogo ortodoxo y escritor ruso. Fundó, junto con los hermanos Iván y Piotr Kiréievski, el movimiento eslavófilo, del que se considera uno de sus mayores intelectuales y que defendía la ortodoxia y las tradiciones eslavas frente a la cultura y religión occidental. Jomiakov escribió numerosas poesías y escritos teológicos en contra tanto del catolicismo como del protestantismo.

#historia #política #partidos políticos #Alexander Dugin #Rusia

0 notes

thomas007srb-blog · 4 years ago

Photo

>> RAZNE budale i ludaci opstaju na Mreži, a najviše stradaju “zviždači” i ljudi koji vole Pravdu, Istinu i misaonu Slobodu! BLOKADA naloga svakog “slobodnog mislioca” je KRŠENJE osnovnih ljudskih prava koje ima pravnog osnova za pokretanje sudskog procesa, jer se blokira sve: objave, komentari, izlazak na Mrežu, praćenje, hitni pozivi i Mesendžer (razmena poruka sa prijateljima, snabdevačima, dežurnim službama: hitna pomoć, vatrogasci, Policija, Banka, e-uprava, itd., naročito tamo gde nema mobitel signala ili telefona, posebno za slabopokretne osobe)!

0 notes

bmhasdeu · 4 years ago

Text

27 FEBRUARIE — Chișinăul de azi

Evenimente: 1816 — A.P. Iuşnevski a fost numit membru al comisiei speciale care cerceta situaţia bulgarilor în Basarabia.1914 — Uprava orăşenească din Сhişinău, conform art. 59 al statutului comercial, a înregistrat „Casa comercială E. F. Golştein şi K” (burghezii din Leova), cu permisiunea de a realiza mărfuri de galanterie şi „Casa comercială Kelman Mak şi K”(burghezii din Tulcin), cu…

View On WordPress

0 notes

zanimljivaekonomija · 5 years ago

Photo

Konferencija u Beču: „Digitalizacija i gradske uprave“

Kako će izgledati evropske gradske uprave u 2030. godini? U okviru serije "European Cities Conference" (ECC) Grad Beč će 18. i 19. juna 2019. godine zajedno sa partnerskim gradovima u regionu zaviriti u budućnost i diskutovati o veštačkoj inteligenciji i e-upravi.

Veštačka inteligencija

Veštačka inteligencija glavni je pokretač digitalizacije i predstavlja odlučujući faktor koji će odrediti budućnost gradskih uprava širom sveta. Kada se govori o veštačkoj inteligenciji, radi se o tome da se mašine osposobe za "inteligentno" obavljanje radnih zadataka. Ono što je odlučujuće u tom procesu je da sistemi treba ne samo da odrađuju isprogramirana uputstva, već treba da svoje ponašanje prilagode datim uslovima, uzimajući u obzir i informacije koje im stoje na raspolaganju. U samim gradovima veštačka inteligencija će imati uticaj na gotovo sve oblasti u kojima se moraju izvršavati zadaci.

E-uprava

E-uprava Grada Beča omogućava klijentima da na jednostavan i udoban način koriste elektronske usluge. Zahtevi korisnika u pogledu operativnosti konstantno rastu, što zahteva harmonizaciju sistema kako bi se omogućila digitalizovana uprava koja je funkcionalna na svim nivoima. Uspostavljanjem novog portala nazvanog "Moj.Beč" ("Mein.Wien") Grad Beč je stvorio digitalnu okosnicu za sve Bečlije koja nudi obavljanje administrativnih poslova uz najveću udobnost i brzinu.

Digitalni humanizam

Ideja digitalnog humanizma zasnovana je na potrebi da se digitalizacija, koja polako prodire u sve oblasti svakodnevnog života, na održiv način iskoristi u svrhu društva i pojedinca. Pri tom je važno ne dozvoliti da različiti aspekti razvoja digitalizacije uznapreduju ka skepticizmu prema tehnici, već da se jačanjem svesti i kroz intenzivniju razmenu između zajednica taj razvoj pozitivno usmeri. Zbog toga je neophodna intenzivna razmena između istraživačkih zajednica (na primer između prirodnih i društvenih nauka), između gradova i organizacija civilnog društva kao i između učesnika globalne i regionalne ekonomije. Istovremeno se radi o uspostavljanju obavezujućih standarda, naročito sa aspekta etičnosti.

#wien #viena #beč #austria #digitalizacija #euprava #konferencija #gradovi #region #procesi #društvo #pojedinac #austrija #istraživanja #mediji #ekonomija #standardi

0 notes

spejsovblog · 6 years ago

Text

Promatrali smo nebo dok je još besplatno!

Oko 200 ljudi sinoć je posjetilo naše događanje na Krešićevim livadama na Tuškancu u Zagrebu, koje je organizirano u sklopu globalne manifestacije “100 sati astronomije”, kao uvoda u godinu obilježavanja 100. obljetnice postojanja Međunarodnog astronomskog saveza (IAU).

Ovo zagrebačko promatranje organizirali su Astronomsko društvo Beskraj, platforma 1postozagrad i blog S p e j s, a uz promociju astronomije namjera je bila i osvijestiti važnost ovog multifunkcionalnog javnog prostora, koji gradska uprava planira dati u koncesiju.

youtube

Naoblaka nažalost nije bila pretjerano naklonjena, ali su se svejedno jako dobro mogli vidjeti Mjesec i Mars.

Stay tuned do novog događanja i popratite nas na Facebooku!

Fotografije i timelapse: Miroslav Horvat, AD Beskraj

#astronomy

1 note · View note

superbmakerzombie · 6 years ago

Text

ŠTO ĆE SADA RADITI DRAGAN LOZANČIĆ Nekadašnji ravnatelj SOA-e ostao i bez funkcije, a i bez institucije kojom je upravljao, uskoro ide na novi posao

[ad_1]

Bivši ravnatelj SOA-e i dojučerašnji ravnatelj Uprave za zaštitu i spašavanje Dragan Lozančić od 8. siječnja preuzima dužnost savjetnika ministra unutarnjih poslova Davora Božinovića.

Vlada je Lozančića na ovotjednoj sjednici razriješila dužnosti šefa Uprave za zaštitu i spašavanje s 1. siječnjem ove godine. Razlog je što se u sklopu Vladina projekta racionalizacije javnih službi Uprava…

View On WordPress

#Davor Božinović #Dragan Lozančić

0 notes

geto-srbija · 7 years ago

Photo

НАЈУНОСНИЈИ ПОСЛОВИ ГЛОБАЛНЕ МАФИЈЕ И ДОБИТНА КОМБИНАЦИЈА ФАМИЛИЈЕ БРАНАБИЋ КРОЗ КЉУЧНЕ НАРЕДБЕ ВЛАДИ СРБИЈЕ!!? Процес електронског управљања поробљеном Србијом и увођење електронске владе (Е-Говернмент), поверено је Ани Брнабић, сивој еминенцији геy ложе у Немањиној 11.

#biometrijsko #brnabic #e uprava #familija #glava #globalna #ljudskih #mafija #naled #naredbe #organa #popisivanje #reformisanje #resursa #transparentno #transplantacija #usaid #zigosanje

0 notes

balkantimes · 4 years ago

Text

Čudo neviđeno: Obojena revolucija potresa zemlju bez američke

NEBOJSA BABIC

Koliko god se netko trudio, teško je napisati išta dobro o Sjedinjenim Državama. Ako su SAD nekada i bile sjajna zemlja, danas to definitivno više nisu. Potonule su u barbarstvo, dobrim dijelom zahvaljujući predsjedniku Trumpu, koji je polarizirao američko društvo kao nitko prije. A gdje je sada Donny? Prije nekoliko dana je pobjegao u podzemni bunker Bijele kuće, a za vikend su oko službene rezidencije nekada najveće sile svijeta postavljene snage Nacionalne garde i policije i čuvaju ga od njegovog vlastitog naroda.

Amerika nam zapravo pomaže, pokazujući svojim primjerom zašto se problem socijalne nejednakosti ne može riješiti „progresom“ dijela elite, zanemarujući stup društva, male i srednje poduzetnike, radnike realnog sektora i poljoprivrednike. A to je ono što su bivše i ova uprava radile od odricanja „zlatnog standarda“ sve do danas. Ali ako je ranije bilo dovoljno nekoliko milijardi, a za vrijeme krize 2008. par stotina milijardi helikopterskog novca, sada za smirivanje socijalnih napetosti nije dovoljan ni prvi paket od 2300 milijardi dolara, koliko je opet podijeljeno bankama i financijskom sektoru da „saniraju štetu koronavirusne pandemije“.

I u tim uvjetima se dogodi ubojstvo Afroamerikanca Georgea Floyda, kojeg je ubila policija, i to „bjelačka“. Amerika je eksplodirala i počele su demonstracije, koje su praćene napadima na policiju i "pljačkom", kako Amerikanci zovu krađu robe iz supermarketa i dućana tijekom nereda.

Već smo navikli na uobičajena „revolucionarna previranja“, revolucija koje to nisu. Spaljivanje zgrada, pljačke i aktivisti koji prevrću policijske automobile,… sve je to dio uobičajenog „folklora“.

Sada su se na društvenim mrežama pojavile glasine kako prosvjednici prisiljavaju bijelce da kleknu. Neki bijelci odbijaju, neki prijete oružjem, a Crne pantere su u Atalanti na ulice izašle s oružjem. Sada se sjetite nedavno kada je Trump prija nekoliko tjedana svoje WASP simpatizere putem Twittera pozvao da „brane svoje pravi na Drugi amandman“ i kada su u Michiganu karantenu probile naoružane WAP/KKK milicije i zauzele gradsku vijećnicu. Ako se sada ove dvije grupe „sudare“, to će biti rat.

Amerika brzo tone u barbarstvo, isto ono koje su desetljećima izvozile na druge kontinente i u druge države. Amerika sada i najtvrdokornijim borcima za pravdu pokazuje da je put u pakao često popločen dobrim namjerama. Netko ć reći da je Trump ovakvu zemlju „naslijedio“ i da „nije ništa kriv“. Nemojmo se žaliti s ovakvim izjavama, koje su ozbiljne kao i one „kako nije započeo nijedan rat“. Šot je učinio od prvog dana predsjedništva, kada se prvo okomio na muslimane, kasnije, tu čak i s pravom, na liberale i neke američke medije, ali je brzo napravio glupost proglasivši ih za „crvenu opasnost“ i „komuniste“. Amerikanci ne znaju što je komunizam najmanje 70 godina i od kada je senator Joseph McCarthy teškom represijom iskorijenio i najmanju klicu komunizma u Americi. Marxa i Engelsa i druge komunističke mislioce su godinama mogli čitati samo studenti politologije i društvenih znanosti na sveučilištima, a ono što se u Americi predstavlja „ljevicom“ je groteska lijeve političke misli.

I u tom kontekstu se širi narativ kako su za nemire u Americi krivi „ljevičari“ i Soros. Tvrdnja koja je toliko apsurdna da nije vrijedna komentara, osim što je istinita u dijelu da Demokratska stranka i Soros koriste priliku da ocrne Trumpa, što i nije nekakav problem, kako bi zaradili političke bodove za sljedeće izbore.

Da, može se reći da je Amerika preplavljena stotinama velikih i malih Obojenih revolucija, ali takvih na kojima se ne traži „svrgavanje režima“ ili promjena sustava, već se traži nemoguće, a to je promjena nasilnog i rasističkog duha Amerike. Unatoč požarima, pogromima i pljačkama, mnogi Amerikanci suosjećaju s pobunjenicima i ne stide se to reći naglas. Neke od njih ujedinjuje mržnja prema Trumpu, ali stvar nije samo u tome i sve je pun kompleksnije od priče o dobrom Trumpu i borcu protiv globalista i duboke države, kojem su zli liberali podmetnuli ubijenog Georgea Floyda.

Veliki prosvjedi u više od 200 gradova pod sloganom "Crni životi su važni!" postala tema koja je na globalnoj razini zamijenila smrtno dosadan koronavirus. Između ovih pojava postoji veza, ali su se mediji fokusirali na paljenje i pljačke, a maske koje nose počinitelji ih ne štite toliko od infekcije, koliko od otkrivanja njihova identiteta.

Ovdje treba podsjetiti na ludilo Brazilaca, koji su 18. travnja poslušali svog još luđeg predsjednika Bolsonara, kada su probili karantenu i izašli na ulice, najviše u Sao Paolu, da bi točno za dva i pol tjedna bageri na široj periferiji kopali 13 000 novih grobova za žrtve Covida-19. Prizor snimljen dronovima je bio nadrealan, na razini najcrnjih horor filmova na ovu temu. Kakve će za koji dan biti posljedice u Sjedinjenim Državama, tek treba vidjeti.

Ali bez toga je svijet šokiran odlukom Trump da na ulice pošalje više od 70 tisuća „bajoneta” Nacionalne garde. Reakcija na globalnoj razini je različita, od osude, zbunjenosti, gađenja, do povremenog naslađivanja, ali u samoj Americi, onoj čiji su gradovi danas opljačkani i spaljeni, nered ima ogromnu podršku, što se jasno vidi u liberalnim medijima i na društvenim mrežama.

Najčešće je takva podrška popraćena izjavama kojima se osuđuje vandalizam i krađa tuđe imovine, ali da postoje ljudi koji "razumiju" ili izravno odobravaju sve ostalo.

Često to „razumijevanje“ nestaje točno u trenutku kada ravnodušni laik sam počne trpjeti štetu od akcija bandi. Već je bilo nekoliko slučajeva da je do jučer čovjek bio oduševljen sukobima, a danas se žali na „ove gadove“, koji su oštetili njegov automobil ili orobili rođakovu kuću. Ali drugi su solidarni s prosvjednicima, usprkos vlastitoj šteti, ponekad značajnoj.

Možda takvo saučešće jamči osiguranje, ali osiguranje od zlostavljanja, koje nema veze s internetskim legendama o neoboljševicima, daleko je od zadovoljstva, jer se New York i Chicago ne uništavaju tako često.

Među poticateljima nasilnih akcija su budale i internet-revolucionari, ima i ljudi radikalnih ljevičarskih stavova, ali ogroman broj naoko običnih američkih državljana koji poštuju zakone i koji se kategorički stavljaju na stranu onih drugih u sukobu Nacionalne garde i pobunjenika. Ovakva reakcija zadivila je mnoge izvan Sjedinjenih Država, koji možda i znaju engleski, ali ne razumiju kontekst.

Prva i možda najvažnija stvar koju treba znati je da se većina prosvjeda pod sloganom "Crni su životi važni" odvijaju mirno, bez ometanja ikoga i bilo čega osim prometa. Za inozemne promatrače je to dosadno, pa su objektivi kamera usmjereni na najupečatljivije prizore požara, borbi, vandalizma i "pljačke", kako i u nas prevode grabež robe iz dućana, iako je i to doslovno pljačka na engleskom.

Drugim riječima, ovi građanski prosvjedi u najvećem dijelu nisu nasilni i zato je Donald trump u krivu kada, zabarikadiran u Bijeloj kući, daje idiotske izjave. Nasilje u nekim mjestima su prirodna i neizbježna posljedica demonstracija, poput pojave lešinara na bojnom polju. Mnogi Amerikanci nerede doživljavaju kao kolateralnu štetu u borbi za pravedan cilj.

E sad, zašto je ta stvar pravedna? Ubojstvo tijekom pokušaja pritvaranja je aktualan i vrlo bolan problem u SAD-u, koji pogađa ne samo kriminalce, već i apsolutno nevine ljude koje se slučajno sumnjiči. Biti upucan od strane policije u Americi je nešto što će bilo koga teško iznenaditi. Tamo policajci u prosjeku ubiju pet ljudi u dva dana.

Ali čak i ako se pucnjava završi smrću slučajne žrtve, policajac se može lagano izvući, jer sud i porota obično stanu na njegovu stranu, izreknu mu minimalnu kaznu ili ga uopće ne kazne.

To je već objašnjeno onim što je poznato cijelom planetu i činjenicom da je Amerika puna legalnog i ilegalnog oružja. Zbog toga je posao policajca izuzetno opasan, a policajac ima pravo ne riskirati svoj život i pucati da ubije pri najmanjoj sumnji prijetnje. Kada to ne bi bilo tako, malo tko bi išao raditi u policiju, što i nije posebno plaćena profesija u Sjedinjenim Državama i mnogo više se dobiva u privatnom osiguranju.

Ovdje vrijedi naglasiti da se ono što se danas naziva policijskim terorom pojavilo u New Yorku '90-ih. Kriminal je tada cvjetao na asfaltu New Yorka, poput onog iz hollywoodskih filmova toga vremena. Vladao je zakon ulice. Kao odgovor, gradonačelnik Rudolph Giuliani, sada Trumpov odvjetnik i specijalni izaslanik za posebno osjetljive zadatke, značajno je proširio ovlasti policije. Na primjer, policija u gradu je dobila pravo zaustaviti i pretražiti gotovo svakoga, čak i bez objektivne sumnje, a najčešće je to radila s Afroamerikancima. No, statistički je Giuliani bi bio u pravu. Kriminal u gradu se naglo smanjio.

Rudy je sa svojim savjetnicima napravio još jedan zanimljiv „eksperiment“, koji je isproban u nekoliko europskih gradova. Tamošnjim službama za suzbijanje ovisnosti je dao zeleno svijetlo da ovisnicima daju supstitucijske terapije „koliko im organizam može podnijeti“. Na primjer, ovisniku o heroinu je za težu apstinencijsku krizu dovoljno 50 mg heptanona, a u New Yorku su počinjali s tom dozom i dizali je polako do 200 do 300 mg dnevno za svakog ovisnika, plus sedative i antidepresive i tako je velikim dijelom „riješen“ problem ovisnosti. New York je bio grad zombija, koji su spavali po cijeli dan, nisu krali i pravili štetu, a drogu su dobivali direktno od savezne države i farmaceutskih kompanija. Vrlo zanimljiva i inventivna osoba je Rudy Giuliani.

Sada se njegove policijske prakse nazivaju fašističkom, a ti su zakoni su odavno izmijenjeni i danas osumnjičeni za pljačke i podmetanje požara mogu biti zatvoreni samo na 72 sata, nakon čega ih se pušta kući do suđenja, pa se vraćaju svojim aktivnostima. Ovisnike o heroinu su zamijenili novi, oni o „cracku“ i sintetičkim drogama, uglavnom stimulansima, ali to je druga priča.

Međutim, ubojstva tijekom uhićenja su još uvijek zastrašujuća i previše ih je. Štoviše, ako osumnjičeni nije bijelac, već Afroamerikanac, njegov rizik da dobije metak se povećava dva i pol puta. Da, neki tvrde da je bijelce više ubija tijekom pritvaranja, ali je to tako samo ako gledamo hladne brojke. Međutim, ako uzmemo njihov udjel u populaciji, crnce se ubija češće. Ovo je argument onih koji se vole igrati s tuđim životima i lažno prikazivati sliku kakva ona zapravo nije. Na primjer, točno je da je među ubijenim 2018. bilo 452 bijelca i 229 Afroamerikanaca, ali potonji čine samo 13% stanovništva zemlje. Razumijete li sada trik ovi vrlih matematičara, koji iznesu samo pola istine i da bi to potvrdili prilože i poveznicu na službene stranice američke policije. Komplimenti za ovu vrlo zanimljivu tvrdnju i pojašnjenje da „to nije tako kako tvrde“, posebno kada dolazi od profesionalnih lažljivaca u medijima i na portalima.

Vrijedi dodati da je stopa kriminala među crncima viša i da su 37% zatvorenika u američkim zatvorima su Afroamerikanci.

Ali za slučajne žrtve, a njih je opet mnogo, zbog rasističkih stereotipa, tankih živaca i policijskih pištolja zbog ovih objašnjenja nije ništa lakše.

Dakle, nemotivirano policijsko nasilje problem je koji prepoznaje velika većina Amerikanaca. Nešto manji, ali još uvijek značajan broj građana uvjeren je i u pristranost policajaca na rasnoj osnovi. Ako je to slučaj, crnci imaju sva moralna prava na prosvjed. S gledišta političke tradicije zemlje, oni bi baš to i trebali činiti, a zemlja u cjelini morat će snositi troškove pljačke, a ti su troškovi neizbježni.

Moramo priznati da je nakon pojave pokreta Black Lives Matter 2013. godine, koji se usredotočio na problem ubojstva crnaca tijekom pritvaranja, takvih ubojstava doista postalo manje. Oni su skretali pažnju na problem, ali nisu ga riješili do kraja, što znači da treba dodatno protestirati. To je otprilike logika.

Drugi faktor Amerike koja suosjeća s neredima je ideja borbe protiv rasizma kao takvog. Prisutnost takvog problema u Sjedinjenim Državama također je teško zanijekati, u smislu da je to zemlja s bogatom tradicijom rasističkih praksi i da u njoj još uvijek žive ideološki rasisti koji su upravo s dolaskom Trumpa u Bijelu kuću doživjeli renesansu.

Druga stvar je da se u histeriji stvarnih i izmišljenih ljudskih prava posljednjih godina ovim terminom sada može nazvati bilo što, na primjer, odbijanje pozdraviti zaštitu crnačkih života, a ne svih života općenito. I to je apsolutno neprihvatljiv rasizam, samo drugog tipa.

Na primjer, ubojstvo Georgea Floyda, koje je postalo iskra koja je zapalila Ameriku, dogodilo se u gradu Minneapolisu u Minnesoti, a ovo je liberalna država i vrlo liberalan grad kojeg u Kongresu predstavlja somalijska izbjeglica Ilhan Omar, jedna od dvije muslimanke na Capitol Hillu.

Načelnik gradske policije je Afroamerikanac. Tim policajaca koji je uhapsio Floyda bio je višerasni, jedan bijelac, dva crnca i jedan Azijat, tako da je manifestacija sustavnog rasizma u ovom slučaju upitna.

Međutim, argument za takav stav je stranačka pozicija, da ne kažem dogma, demokrata, kojom oni ne zaboravljaju naglasiti da se glavni bijeli rasist nastanio u Bijeloj kući i da je on za sve kriv. To nije točno, odnosno točno je samo u dijelu da nije napravio ništa da se stvari poboljšaju i da je igrao na kartu WASP Amerike da dobije izvore i uspio. Ali i demokrati isto nisu napravili ništa, posebno ne kada se to najviše očekivalo, za vrijeme dva Obamina mandata, što samo potvrđuje tezu da ni jedne ni druge nije briga za njihovo biračko tijelo i kako je Trump uništio radnike i poljoprivrednike, tako Obamu nije bilo briga za crnce i ostale manjine, stvarne i one izmišljene, kao što su rodne i seksualne.

U činjenicu da liberalni dio američkih političara iskreno mrzi rasizam ne treba sumnjati, ali treba uzeti u obzir i činjenicu da je borba protiv njega dio političke taktike demokrata i strategije za izgradnju identiteta. Dok većina republikanaca gleda na svoju državu kao na američku državu, demokrati inzistiraju na tome da se naglašava posebnost svake skupine - Afroamerikanaca, Latinoamerikanaca, Indijanaca, LGBT osoba, žena, muslimana i tako dalje. Poanta je u tome da oni koji se udruže u ovu ili onu skupinu glasaju isključivo za Demokratsku stranku, jer ona navodno, „štiti njihov identitet“.

Takva politika određuje stav i vokabular mnogih demokrata u vezi s nemirima, jer ako pojedini „kurvin sinovi“ pljačkaju i pale, oni i dalje ostaju „naši kurvini sinovi“, što je američka uprava govorila za Noriegu.

Usput, pljačke i paljenje ne rade samo crnci, već je to unutarstranačka i ideološka stvarnost „revolucionarnog“ krila Demokratske stranke.

Istina, sada su nemiri otišli toliko daleko da je došlo do raskola i među demokratima. Na primjer, guverner savezne države New York, Andrew Cuomo, na kraju zahtijeva da gradonačelnik New Yorka, demokrat Bill de Blasio, upotrijebi silu i uspostavi red, ali ovaj drugi to ne želi ili ne može.

Ali općenito, demokratima baš sada treba križarski rat potlačenih manjina protiv Trumpa, iako se sve pretvorilo u ples haosa i najviše uništenja donosi upravo u demokratskim državama. Ali unatoč činjenici da velika većina Amerikanaca priznaje problem rasizma, boji se policijskog nasilja i smatra da je pravo na protest izuzetno važno, 58% građana zemlje se zalaže za snažan odgovor prema onima koji su zauzeli ulice i zločine su proglasili borbu za pravdom.

Tko će u ovoj borbi izaći kao politički pobjednik, teško je predvidjeti, ali se zna da je glavni gubitnik Amerika. Slaba i ranjiva, nesposobna da štiti samu sebe kao država, ali prvom redu svoje građane, a što je najvažnije, to je Amerika koja je zauvijek izgubila pravo da bilo kome u svijetu docira o ljudskim pravima.

Izvor

#balkantimes #amerika #georgefloyd #icantbreathe #justice for george floyd

0 notes