#da li si ti normalan

[steper1]

Kako izgleda kad se oženiš

Ovaj članak je namijenjen za 3 grupacije ljudi.

onima koji misle da im je loše u vezi/braku (ne, nije meni lošije, ne nadaj se)

onima koji se nećkaju o ulasku u brak (ne, neće vam dat odgovor, samo će te osjetit neizmjerno olakšanje)

meni ko podsjetnik jer počesto zaboravljam svašta

Odlučili smo se mi davno na taj korak, zapisano u poglavlju "Špilja", ali Lu nije odobravala dijeljenje mog bića s nekim, a pošto se stara baba neda, nema više čekanja. To je samo djelomično istina (90%), zapravo stalno nešto u životu, ko nas zna onda i zna o čemu se radi, a vas ostalih se ne tiče. Ovaj nježni senzibilitet je rezultat stalnog Dubravkinog naglašavanja da poboljšam svoje socijalne vještine. Rezultat je opipljiv. Al vi bar znate da sam normalan. Krajem prošle godine odredili smo datum svadbe (čim prije). Svi su govorili iza leđa "sigurno je trudna". Ja ipak mislim da je to samo malo od Božića i brzo prođe. Obzirom smo u to vrijeme još ful bili u adaptaciji stana, a to je psihofizički napor u rangu gledanja hrvatskog dramskog programa, tako smo odlučili da se ja bavim adaptacijom, a Dubravka organizacijom svadbe. A za potonje organizirati u tako kratkom vremenu potrebne su silne organizacijske vještine koje srećom Dubravka posjeduje. Vidiš kako te hvalim srećice, sad se možeš prestat durit što sam na tebe prebacio i stolara s kojim sam se umalo potuko. Zbog toga što je oboje bilo na tebi, sad imaš kuhinju kakvu si željela, znam divan sam. Svadbu smo stavili u Šibenik, pošto Dubravka ima rodbine za kolonizirat udaljene planete, dok s moje strane su obično stali nakon prvog bračnog sexa (eto pokušali smo). Prstenje smo izabrali u mislim 4 minute. Otišli u zlataru gdje sam kupio zaručnički prsten, jer popust je misao vodilja nakon zlog stolara. Pomoglo je i što se vlasnik zlatare zove kao i ja. Pošto sam govorio da neću nosit prsten jer nikad nisam, slomila me tako što je rekla da ih ja izaberem. Nakon 4 minute, odabrao sam. Jedine koji su ličili na onaj iz Gospodara prstenova. Ima rune i svašta po sebi. Dubravkin glasni uzdah bio je potvrda da znam odabrati i nakit. Bog me za svašta stvorio, a kad smo već kod dotičnog, moram reć da sam zaglavio kod svećenika. Pošto je bila crkvena svadba, trebalo je pripremit 50-tak dokumenata jer svećenik iz njene župe je vjerojatno prije te karijere radio u nekoj državnoj administraciji i najčešće što smo čuli od njega bile su 2 rečenice:

Fali vam … papir

Zašto … papir nije ovjeren kod …

Nakon petodnevnog bračnog predavanja (preporučam svakako doći treći dan kad je tema: njene bračne dužnosti) bio sam ohrabren koliko sam spreman za brak tj. koliko toga sam znao. Ok mi smo bili 30 godina stariji od drugog najstarijeg para, ali ova balavurdija ima Tiktok i Youtube, a mi smo imali Zagora, a taj je pak imao Čika. Nije da nam je olakšalo. Nakon što smo skupili svih 57 priznanica i dokumenata, morali smo na individualni razgovor kod svećenika u Zagrebu. Znao sam da će tu bit problema, jer čovjek je fakat izgledao kao da vuče traume iz Vijetnama. Došao i taj dan, ja smršavio 3 kila, Dubravka ko leptirić, ide redovno na misu. Ja redovno samo do Mlinara. Ona ušla prva i izašla nakon 3 minute. Kolko sam ja bio? 43 minute. Doslovno se promijenilo vrijeme dok sam izašao. Bio sam mu sumnjiv. Bio sam davno i kratko u braku, na misi bio triput. Kad je tetka Ivka umrla, na nekom krštenju i kad sam obilazio Šibensku katedralu. Nakon 40-minutnog ispitivanja svega i svačeg, pitao me svećenik zašto sam se rastao. To pitanje u biti postavlja i svaka cura da sazna di si zajebao kod bivše i da vidi oće li ti dat šansu. Ja ga gledam, pa njegov ured koji je btw bio prepun prašine i paučine. Pa vidim raspelo na stolu prepuno paučine. Reko, bio sam neuredan pa nije išlo. Nakon toga samo sam čuo zvuk pečata, APPROVED! Izlazim van, Dubravka na kiši koju nije ni primjetila….di si do sad, što je bilo, jesi prošao?? Bijah blijed u licu, ali samo sam rekao, našli smo zajedničku točku. Sve smo skupili, psa sprašili u pseći hotel i otišli u Šibenik. Dubravka je otišla svojima, a ja sam rentao apartman koji se nalazio 30 metara od svadbene sale, koja se nalazila 30 metara od svadbene katedrale. Svadbeni bermudski trokut. Srećom u njemu nitko nije nestao…osim našeg fotografa. Onima kojima nisam drag, preporućio bih vam ga. Lik je prije 20 godina otišao u penziju, ispričao nam je sve dogodovštine iz rata (nisam jedino siguran kojeg) i što je najbolje više puta je naglasio kako ne voli slikat ljude ni svadbe. Al eto bio je jedini ispod 1500 eura. Slike koje smo do sada ikome pokazali su bile slikane mobitelima. Njegove su bile takve da je čovjek volio slikat odozdo do najdalje vrata, a odozgo više manje isto dotle. Našao sam jednu koja je ok, nije ni ta centrirana al nešto moram stavit.

Ima jedna nama posebna slika. Trenutak kako izlazimo iz crkve ushićeni, svježe vjenčani, padaju latice po nama, viori se zastava, gitare oko nas i razdragano mnoštvo. A gdje se nalazi naš fotograf? Evo ga naguženog kako namješta aparat (a to je radio većinu vremena). Dotle je pričao svoj ratni put na Somi.

Preskočio sam sada par vrijednih detalja. Moji su kasnili na slikanje prije svadbe, a i na samu svadbu, pa je sve kasnilo dobrih 20 minuta. Al ajde imali su dobar razlog. Vidili se sa starim znancem koji živi u Šibeniku pa se zarakijali. U toj žurbi valjda ili kao kritiku mog izbora mlade, ne znam, ali mama mi je pregazila zaručnicu. Slučajno. Dvaput. U kolicima je, a mama je brz vozač, a Dubravkina vjenčanica preduga. Ja sliježem ramenima i govorim Dubravki, "a malo nas je al nas ima". Kume su obje bile dalmatinke i to je bio pun pogodak. Ako vam treba kuma, a ne stolar, mogu vam pomoć. Dalmatinke su bile kao osiguranje da neću pomislit uteć. S njima nemoš li-la. Svećenik don Krešo je bio odličan. Hvala mu što me pustio nakon naših razgovora i nakon što sam mu priznao da mi je posljednja ispovjed bila 1987. godine. Ali skužio je da smo vršnjaci i da mi nema pomoći ako se sad ne oženim. Nadao sam se da me neće pitat to za ispovjed, ali to mu je bilo prvo pitanje…nevjerojatno kako svećenici odma znaju što pitat.

don Krešo: kad ti je bila zadnja ispovjed? ja: davno don Krešo: kolko davno? ja: jako davno don krešo: pa koliko je to? ja: puno don Krešo: *maše raspelom ja: 1987. godine don Krešo: *baca raspelo

Ma nije, imali smo sreće. A i nije se ljutio na misi što smo prejako zavezali prstenje za jastučić pa ih nije mogao izvući. Pomogli smo. Prvo Dubravka…pa ja…pa kume…

Nakon svadbe smo imali problem kako složit svadbenu povorku, obzirom je bila veća od 30 metara kolko je bio udaljen restoran. Srećom, naš veteran iz 1. svjetskog rata, naš fotograf, došao je do odličnog rješenja i to još ovjekovječio videom. Stavio nas je da idemo u krug, i nakon par krugova da produžimo do restorana. Naš izraz lica bio je apsolutno legendaran. Mješavina nevjerice, zbunjenosti i rezignacije. Na kraju smo se smijali tome, ali u biti nam se zavrtilo od krugova pa smo se odma uhvatili prve čaše da dođemo sebi. Ali sjetio sam se da je to u biti neki krscanski ritual jer tako je Mojsije svoje vodao u krug 40 godina nekih 30 kilometara. Ovo je bio homage Mojsiju.

Svirka nam je bila baš za 10, zapravo za 100, baš kao i hrana. Dubravkina sestra Zrinka, duša od žene, bok Seko, uzela je tjedan godišnjeg i napravila kolača i torti za 200 uzvanika, a bilo nas je 4 puta manje. Disclaimer: nisam ulizica. Tako da je sve bilo mrak. Čak sam i na prvom plesu izgledao kao da znam plesat. Bar dok nisam vidio video. Tamo negdje nakon što su svi popili, a pred tortu, održao sam govor. Pričao sam dogodovštine koje sam imao sa svećenicima, kako sam upoznao Dubravku na trčanju i naravno iskoristio priliku da se pred mnoštvom pohvalim kako sam 2 tjedna ranije istrčao maraton. Ako ti tad neće pljeskat, kad će?

Za bračno putovanje otišli smo u Dubrovnik. Tamo nas je dočekao potop kao iz Noine arke, tako da smo sada napravili homage Noi. Bok Noa. Zapravo kad razmislim, ovo je Biblijsko putovanje. Obzirom smo fino pokisli, otišli smo u prvi restoran di su nas iznova oženili. Konobar mi donio ručak koji je izgledao ko pred doručak. Gledao sam neutješno u 6 raviola koje sam platio 24 eura. 4 eura po raviolu. Vratio sam se u hotel gladan i bolestan. Slijedeći dan dobio sam visoku temperaturu, tako da sam odma provjerio 2 dana nakon svadbe onaj dio "u dobru i zlu". Zašto čekat.

2. dan medenog mjeseca

Kada smo se vratili u Zagreb, pokupili Lu (17-godišnji maltezer). Dan nakon završila je na operaciji. Sad ju evo već tjedan dana dadiljamo. Naizmjence spavamo na kauču uz nju i sve drugo stavili po strani. I onda skužili. Mala beštija nas je uspjela razdvojit u bračnoj postelji.

Ali usprkos svemu, kad imaš svog wingmana, svi problemi su manji, a uspjesi veći. (više se ne ljutiš za stolara jelda?)

[comeasyouare96]

ono kad vidis prijatelja da jede cevape sa vilicom i nozem

nisam toliko bio razoracan u njega od prosle godine kad sam ga uhvatio da slusa onog jala brata i bube korelije

[sinderelaa]

Sreća u enormnoj veličini

nikad neću prestati da se divim tome

kako je ovaj svijet samo malen

i kako su mogućnosti za sretanje

istih ili sličnih ljudi u drugačijim verzijama neizmjerne

poprilično sam sretna danas

bio si tu više nego inače

i onaj jedan drug iz osnovne škole s kojim sam

još uvijek u nevjerovatno dobrom kontaktu

me čekao poslije škole da idemo skupa kući

nismo se dugo ispričali, kaže

on ne zna za tebe, tu si moja mala tajna

ali je i on čak sumnjao, govorio je da

počinjem previše da pričam o tebi

i pitao je li ima ikakav poseban razlog za to

kažem mu da nije normalan i da na to ni ne pomišlja

razmišljala sam o jednoj djevojci koja mi je

nedavno pričala kako je upoznala nekoga

da ne zna ni kako se zove ni bilo koje osnovne informacije o njemu

samo zna da je prema njoj bio kulturan

i da se ophodio džentlmenski

uvijek je govorila kako je lijep i kako

nije sigurna kada je vidjela ljepšu osobu

nisi ni svjestan kakav mi je izraz na licu bio

kada sam saznala da o tebi priča

pa pravo da ti kažem, ni ne krivim je što si joj se svidio

kome ne bi?

pravila sam se glupa, kao da te ne znam

i kao da nas nijedna sila na ovoj planeti

nikada u životu nije spojila

ona je divna djevojka

ima toliko prepoznatljiv miris, kosu do kukova

zelene oči obogaćene pjegicama na obrazima

ne znam da li bi se tebi svidjela, ne znam je li tvoj tip

ali ova situacija me baca u još jednu spiralu misli

gdje samo razmišljam o tome

koliko još djevojaka navečer zaspi sa tvojim imenom

na njihovim usnama

koliko si još djevojaka svojom harizmom usrećio

koliko njih mašta o tebi, sanja o tebi

i da li si ti uopšte svjestan toga

da bi takve djevojke brojali do sutra

t.

[petrarka-na-aparatima]

Petnaesto pismo (kraj)

Uvijek sam se divio ljudima, ako ih ima takvih, koji su proživjeli pjesmu Tu noć kad si se udavala od Kazališta i njen tekst iskusili na svojoj koži. Zanima me kako ću se ja pokazati na njihovom mjestu, ako postanem jedan od njih.

Ne mogu više. Prestajem ti pisati. Vrijeme je da znaš sve, jer ja svoju ljubav više ne mogu držati u sebi. Ponovo igram na staru kartu, sve ili ništa. Ipak sam uvijek bio kockar u duši. Naravno da neću, zapravo, prestati da ti pišem, ali neka moja osjećanja ipak ostanu zasad samo blizu mene, u mom rokovniku koji niko neće pročitati.

Biće šta bude, moraš sve znati i zaslužila si da sve znaš. Moja ljubav ostaje vječna i moje srce će uvijek biti samo tvoje. Govorio sam sebi mnoge stvari. Govorio sam sebi da ćeš biti moja, sve ako se i udaš za nekog drugog jednog dana, govorio sam, ja ću ga nadživjeti, pa ću te imati pred smrt, u starosti. Pri tome i ostajem.

Ovo nije zadnje pismo. Nije ni zadnje pismo zasada. Svoju knjigu posvećenu tebi nastavljam dok sam živ. Znaš i sama da sam taj put izabrao i dobro sam znao šta biram, a ti mi ne možeš zabraniti da budeš moja vječna ljubav. Ovo pismo je i kraj i početak. Kraj je, jer ne mogu više slušati druge dok mi popuju, dok govore šta da radim, kako da te osvojim, dok govore da ih zanemarujem, dosta mi je. Ovo pismo je i kraj ove knjige, jer svatio sam da te previše volim. Previše, da mi je sve postalo nebitno i nesveto. Misli sam posvetio samo tebi, a zaboravih da imam život koji moram da živim. Izbjegavao sam pijanke sa prijateljima jer, znao sam, sjetit ću te se pijan. Od pijanog mene je sve i počelo, našao sam te u dubini svoga srca. Sjećaš li se onog: „Kolegice, jeste li raspoloženi za kafu?“ Prijeatelj mi je rekao tu noć, iz čista mira, da se javim curi koja mi se sviđa. Bez razmišljanja, zvao sam te vani. Izbjegavao sam i kartati, a uvjek sam volio igrati karte. Kažem ti, kockar. Mislio sam, počet ću da dobijam, to znači tebe gubim, jer ako dobijam u kartama u ljubavi nemam sreće. Znaš, fali mi život pomalo.

Zato je ovo pismo i početak. Sve ono što dalje osjećam prema tebi, od sada i do kraja života će biti zapisamo samo u moj rokovnik. Sva osjećanja, prosanjani snovi, sve što zamišljam, ostat će blizu mene i kunem se neće nikad postojati ni jedna druga. Znam, nepravedno sa moje strane to što ću o tebi nastaviti pisati samo za sebe, jer sve ovo do sada ćeš dobiti na čitanje, ali zasad samo tako ja mogu nastaviti voditi normalan život, a da svoju ljubav posvećujem samo tebi.

I na kraju, ako si konačno pročitala sve, sve onda i znaš. Ovim krajem neću ništa da te pitam, samo želim da znaš i da sam miran. Iskoristit ću kraj ovog pisma, cijele jedne knjige zapravo, da kažem ono što sam mislio da ti neću reći. Odnosno, znao sam da ću ti reći, ali nisam mislio da će to doći ovako skoro. Samo te molim, ne pitaj me zašto!

Volim te, Amina.

21.06.2021

[s-tobom-dotako-nebo-bih]

dodavala sam ti zareze

tamo gde bi svako normalan

histerično stavljao tačke

tamo gde je bila tačka

ja sam dodavala još dve

jer nisam spremna

nisam sposobna

da te pustim

ma ne

nisi mislio tako

ipak je to samo bes pričao

voliš me

uvek i jesi

zaslužio si još jednu šansu

pa još jednu

pa još jednu

pa još jednu

i davala sam ti šanse

dodavala tačke

pretvarala iste u zareze

gutala ponos

poštovanje

ego

gutala pljuvačku

krv

žuč

gutala

dok si se ti šepurio

nad novim porazima mojim

i ponosno držao mač

i sablju

i koplje

i nisi me pitao

treba li mi štit

samo si udarao

lomio

rušio

gazio

mene

nas

istoriju

budućnost

dok jednom

ne povukoh crtu

i posle crte

nema više dopisivanja

ni pluseva

ni minusa

samo sabereš

ili oduzmeš

a da bih se sabrala

oduzela sam tebe

jer kraj je kraj

a ovo odavno je bio

samo

matematika mi nikad nije bila jednostavna

a ovu jednačinu

odavno sam prestala razumeti

[nostalgicandecko]

Dođe mi tako nekada da te pozovem

U toku dana

Dok se vraćam sa faksa

Ili dok šetam sam ovim gradom

Pa želim da ti pokažem svaki predeo

Ili da te pozovem kasno noću

Kada sav normalan svet spava

Pa da te slušam i da tvoj glas leči moju usamljenost

I upotpuni ovu prazninu i tišinu koja me okružuje

Ali kako da te pozovem

Kako da ti odgovorim kada me pitaš

"Ima li neki razlog zbog koga si zvao?"

Jer kako da ti kažem

Da sam te pozvao

Jer mi jednostavno nedostaješ...

~ N.D.

[urbanidesnicar]

Suicid pinjurom

Američki kreteni, ljevičari, militantni berači pamuka i zeleni pacijenti imaju svoga Predsjednika. Zove se Joe. Bidni Joe. A za prijatelje Brandon. Jasno je ko' noć da se radi o korisnom idiotu. Smislili su mu slogan: "Built back better" (Gradimo ponovo još bolje). Koliko god glupo zvučalo, za nas bi ovo bio spas. Sve što je napravljeno od rata pa do danas, treba potaracat. Do temelja. Mislim na sustav. Osnovati istražno povjerenstvo, isključivo od MARGINALACA. Koji će vrlo lako pronaći odgovorne, jer se ovi više uopće ne kriju. Ponuditi im dva izbora. Jasenovac ili Gradiška Stara?

Ajmo probati jednostavno. Naslijedio si staru ruševnu kuću. Zakrpiš rupe, opituraš je i riješio si problem? Jesi, ali u k*rcu. Temelji su bitni kume, jer oni drže cijelu konstrukciju. A temelji ove države već odavno pucaju po šavovima. Kao bolnice u vrijeme "PLANdemije". Dakle valja nam početi od nule.

Prvo treba rasformirati sve stranke. Bez izuzetka. Tako bi svi imali iste uvjete za formiranje novih. Pod uvjetom da je sve transparentno i čisto ko' suza. Donacije tajkuna zakonom zabraniti. Bivši članovi KPJ nemaju što tražiti u politici. Gotovo. Fajront. Partizanske mirovine? Jesmo li mi normalni? Rat je počeo 41' i ako si sa 16 pristupio partizančinama, danas ti je 97. Koliko ih je živih? Budo, Joža i još par njih. Taman za sastavit košarkašku ekipu. Sve ostalo skinuti s proračuna. A ne da prebacuju mirovine "s kolena na koleno". A na koncu, zašto bi uopće primali mirovine kad su bili zlikovci? Neka skupljaju plastične boce, ko sav normalan svijet.

Idemo dalje. Moramo imati spreman plan i Vladu nacionalnog spasa, da ne bi došlo do anarhije. Ekonomiju prepisati iz Njemačkih udžbenika. Ako su se oni iza rata digli iz pepela, zašto ne bi i mi? Ustav fotokopirati iz NDH, od A do Ž. Jedine države Hrvatskog naroda, koja je funkcionirala kako dragi Bog zapovijeda. Na prosvjedne note EU hoštaplera i pitanja "Što to radite?", odgovoriti starom Indijskom uzrečicom: "Boli vas k*rac!"

Što je to sloboda? Nemam pojma, zaboravio sam. Biće da je u pitanju obična iluzija? Izbori, privatnost, sloboda govora... Nema toga više. Ako se disanje čistog zraka (bez brnjice) smatra slobodom, onda je nabijem na Miloša Obilića. Skupa s kreatorima ovoga ludila. Kojima jedna stvar posebice smeta. VJERA. Zašto? Ako si se poklonio Bogu, nećeš se klanjati njima. Upravo zato smo im trn u oku.

Prošli put sam dobio par kritika, glede moga pogleda na zbivanja u Ukrajini. Drago mi je zbog toga. Jer nikako ne bi bilo dobro da svi isto mislimo. Može biti da sam se nespretno ODrazio. Idem probati još jednom. Ukrajinskom narodu svaka čast, i od srca im želim da oslobode svaku stopu svoje zemlje. Tamošnja vlast? Niti riječ im ne vjerujem. 

Poštujem svačije mišljenje ali valjda imam pravo i na svoje? Možda sam malo grub, jer pišem bez pardona. Nikada nisam bio član stranke, niti ću biti. Dakle samo iskreno, bez podilaženja bilo kome. Normalno da nisam uvijek u pravu, ali mi nije problem priznati da sam se zajebo. Svi mi otprilike znamo mišljenje većine. I najlakše bi bilo napisati tekst u kome se nećeš s nikim "zakačiti". Poanta svega toga? Lažna nada ili optimizam bez pokrića? Nema smisla... 

Ne tvrdim nego mi se čini, da SAD čeka GRAĐANSKI RAT. Od čijeg će ishoda ovisiti i sudbina svijeta. Dva su razloga za to. Zemlja im je ekonomski uništena, i rasno i klasno podijeljena. A tek slijede velike nestašice osnovnih stvari, posebice HRANE. Čovjek koji nema čime prehraniti obitelj, je spreman na sve. Pretpostavimo da će Republikanci imati većinu u Senatu. I da će ĆAĆA po 3. put pobjediti na izborima. Pitanje? Tko će zaustaviti "mirne prosvjede" crvenih terorista (BLM i ANTIFA)? Duboku državu? Lažne medije? Ovaj put ni (dobro naoružani) Domoljubi, ne će sjediti prekriženih ruka. Jer se radi o golom opstanku.

Rekao sam da ne ću o Ukrajini, ali moram. Samo malo. Jer su me satrali propagandom. Zelenbać kaže da im treba 7 milijardi američkih dolara MJESEČNO(!?), kako bi nadoknadila gospodarske gubitke. Ma nemoj svekrve ti? Oćeš i porciju čevapa uz to? VIDILO OVO "OBRAMBENOG" RATA NIJE! Udrite me slobodno iz svih oružja i zovite me kako hoćete. Ali NIKADA u povijesti ratovanja, niti jedna država nije imala ovakvu potporu svijeta. I ovoliko oružja. A bilo je puno, puno gorih agresija. Zeleni komičar je donedavno hodao u štiklama, a danas glumi Napoleona. Tipični Sorošev isprdak, koji uporno pokušava proširiti sukob na cijelu EU. 

Rusi "energetski ucjenjuju" Europu! Vratimo se malo unatrag. Zar nije borba protiv nepostojećih "klimatskih promjena" bila razlog, sto je EU sjebala samu sebe? Odustala je od fosilnih goriva i postala ovisna o Ruskom plinu. Svjetska banka panično zbori: "Rat u Ukrajini dovest će do najvećeg rasta cijena u 50 godina." Veze ovo s ratom nema! Nego je posljedica GRIPE, koju globalisti  nazvaše Koronom. Nakon što je cijeli svijet 2 godine bio u "izolaciji", što je drugo bilo za očekivati? Procvat ekonomije, jel' da? Već sam napisao da će rat biti alibi za sve. Polako, tek je počelo. Pa kad ti u kafiću naplati kavu 20kn, kriv je Putin a ne nečija pohlepa i glupost.

Najjači borci u Ukrajinskoj borbi za opstanak, dolaze iz pukovnije Azov. Nešto kao naš HOS. Dok njih svi progresivni svjetski mediji hvale, svaki HOS-ovac još uvijek na leđima nosi svoj križ. Ustaše! kažu ONI. Osobno smatram da im je to veliki plus. Jer od Ustaške vojske, bolje nije bilo.Ali postadoše HOS-ovci  nepodobni i na obljetnicama pobjeda iz Domovinskog rata. Koje su i sami izborili. Očito je da RH vlada duboka udbaška država, uz pomoć EU sotonjara. Rješenje? 7.62 U ČELO! Dalje ne ću, jer će me proglasiti radikalnim.

Drugi Predsjednik Hrvatske (1. je bio Poglavnik), General Franjo Tuđman, u studenome 1993. kaže: "Ja sam već rekao svojim najbližim suradnicima da sve te bivše koji su radili u Udbi (ne samo Perkovića nego i sve druge), UKLONE! I na kraju da tu našu novu "Službu nacionalne sigurnosti", počnemo stvarati sa novim ljudima. A to ćemo i provesti."

Dosta njih za današnje stanje krivi Predsjednika Tuđmana. Ajmo stat na loptu. Je li sigurno bio točno informiran o svemu što se događa? Tko je vodio zemlju u kriznim trenucima, on ili Udba? Najlakše je napadati onoga koga nema. Uvjet za mirnu reintegraciju Hrvatskog Podunavlja bila je i abolicija. Druga opcija je bila vojno-redarstvena akcija. Koliko bi Hrvatske mladosti položilo živote, da smo izabrali ovaj način? Ako je i jedan jedini život spašen, isplatilo se. Jer najlakše je biti General poslije bitke. U mojim očima je gosp. Tuđman, svakim danom sve veći. Pogotovo kad vidim koja STOKA živi među nama.

Ali me čudi jedna druga "sitnica". Zašto nismo po uzoru na Izraelce, tragali za ratnim zlikovcima i skraćivali ih za glavu? Ili je i to bio prešutni dogovor, domaćih i uvoznih četnika? 

Glede ulaska Finske i Švedske u NATO, Mahniti kaže: "Dok se ne riješi pitanje izbornog zakona, dok se ne natjera Bakira Izetbegovića da ga promijeni, Sabor ne smije ratificirati ničiji pristup u NATO". Normalno da mu ne vjerujem, jer se neke stvari iz prošlosti ne zaboravljaju. Ali da je u zadnje vrijeme imao par lucidnih izjava, to stoji. Može bit da su mu promijenili terapiju...

Pupi se hvali kako on i Andrea uređuju program na HRT. Čudi me to? Žene na pjaci pričaju, da su ova dva velikana snimila i zajednički spot. Pjesma: "Niko nema što srbin imade, a Plenki nam i 'Rvacku dade!", je već među prvih 10 na radio Požarevcu.

Dobili smo i novu potpredsjednicu Vlade, u narodu poznatiju kao "devojčicu iz kolone". Koje si p*čke mile matere "bežala", ako ti je savjest bila čista? Zato što joj je "matori" bio četnik. I to od glave pa do opanaka. "Na 'Oluju' nikome od Srba nikada nije lako, niti ugodno prisjećati se. Zna se što je to značilo za MOJ narod", kaže dete s kokardom. A koji je to TVOJ narod ČETNIKUŠO? Uopće nisam politički nekorektan. Jer ako je kćer Makedonca - Makedonka, kako onda nazvati ženskog potomka štovatelja čiča Draže? 

Dakle, konačno imamo i pravnu formulaciju ove vlasti. Udbaško-četnička, sa elementima orjunaštva. Zašto se onda čudimo što mega-udbaš Antonije Nobilo brani neke generale. Bili su naši do 95' a onda im se izgubio svaki trag. Znalci kažu da su iza rata napravili izvrstan transfer i promijenili klub. Trebale su im samo 2 slike, rodni list i manjak dostojanstva.

I u Sloveniji i Francuskoj pobijedio je komunističko-globalistički okot. Kako je Makaron pobijedio? Dobio je 85% glasova muslimana. Sve je jasno, tako da će za par godina Francuska postati Kalifat. Slovencima nije valjao Janša, pa su im sad na vlasti Alpski srbi + zeleni. Divota! Zašto se ovo nije dogodilo u Mađarskoj. Jer je Orban zabranio rad "Otvorenog Društva" Soroša Đorđa i zamrznuo im sve financije. Što ovo konkretno znači za nas? Apsolutno ništa. Udbaši su na vlasti i njih se ovo ne smatra.

Dokle god Ukrajini pomažu SAD i "saveznici", Rujo može mirno spavati. Isto kao da smo mi u Domovinskom ratu imali potporu Ruande. Ljudima nikako ne ulazi u glavu, da nema više ni Amerike, ni NATO-a. Doduše neki još nisu ni skontali da se juga raspala? USA generali u slobodno vrijeme nosaju perike, čupaju obrve i lijepe neku stvar izolir trakom, da budu ženstveniji. Sjebala ih ih je WOKE ideologija, tako da ga glede ratovanja i Kinezu i Rusu mogu lagano propuvat.

Ova imbecilna ideologija se širi brže od Korone. Ne bi me čudilo da ubrzo zabrane reklamu za šampone, da se ćelavi ne bi osjetili ugroženima. Ili za žvakače, da ovi krezavi ne bi počeli rezat vene papirnatom kovanicom od 10kn? A i grudnjaci su opasni. Što će ove cure kokuzi (što nisu imale za silikone) reč?

Severina je proslavila 50. rođendan i to je bio događaj tjedna. Koga boli Ante Tomić, za taj znameniti događaj? Fukara koja je preko kreveta napravila karijeru, bi nam sad trebala biti neki uzor? Odjebi Seve, i molim te ne naginji se kroz prozor...Ista je stvar u svim "naprednim" zemljama. Baba pod imenom Madonna, svakodnevno objavljuje slike gdje izgleda kao dijete na tuti. A u prirodi je sastavljena od 2 materijala. Plastike i celulita. Kada bi svi onako uređivali slike u Photoshopu, mogli bi se sutra upisati u vrtić.

Musk je kupio Twitter, tako da su ljevičari diljem svijeta na aparatima. Pokušavaju izvršiti suicid drškom od pinjura. Ne ide... Bit će bolje kad skontaju da su okrenuli pogrešnu stranu. Musk mi još uvijek nije skroz jasan, jer je imao nekih kontroverznih izjava. Ali ovo je u svakome slučaju potez za svaku pohvalu.

Samo ne znam zašto je trošio toliku lovu, kad ga je mogao besplatno skinuti sa Trgovine Play?

Čudni su putevi Gospodnji...

"ZA DOMOVINU SPREMNI"

[ubila-me-ljubav]

dodavala sam ti zareze tamo gde bi svako normalan histerično stavljao tačke tamo gde je bila tačka ja sam dodavala još dve jer nisam spremna nisam sposobna da te pustim ma ne nisi mislio tako ipak je to samo bes pričao voliš me uvek i jesi zaslužio si još jednu šansu pa još jednu pa još jednu pa još jednu i davala sam ti šanse dodavala tačke pretvarala iste u zareze gutala ponos poštovanje ego gutala pljuvačku krv gutala dok si se ti šepurio nad novim porazima mojim i ponosno držao mač i sablju i koplje i nisi me pitao treba li mi štit samo si udarao lomio rušio gazio mene nas istoriju budućnost dok jednom ne povukoh crtu i posle crte nema više dopisivanja ni pluseva ni minusa samo sabereš ili oduzmeš a da bih se sabrala oduzela sam tebe jer kraj je kraj a ovo odavno je bio samo matematika mi nikad nije bila jednostavna a ovu jednačinu odavno sam prestala razumeti

#ljubav #proza #poezija #balkan quotes #tekstovi #citati

[travesuras-de-la-gaga-mala]

21.12.2021.

23:15

Prosto mi je neverovatno da je kraj godine toliko blizu. Da već sedam meseci moj život nije normalan. Volela bih da ti čitam moje radove, toliko toga sam uradila, toliko priča sam smislila. Mnogo volim autobiografiju i scenu sa nas dvoje. Ubacila sam kako plešemo i ti me vrtiš u krug. Ubacila sam tvoju posvetu u Dorijanu Greju. Ubacila sam naš svet u par rečenica. I to ću uvek činiti, sunce moje. Samo jedna replika mi je bila dozvoljena i nju izgovaraš baš ti.

"Gago, nećeš odustati, čuješ li me?"

Koliko puta si mi samo to ponovio. I zato ja sada repliku poklanjam mom najdražem glumcu. Tebi, za ljubav. Zauvek.

Volim te, moj živote.

I love you the mostest little baby tigeru.

[ulicnamacka]

Imala sam tako lijepo istreniran unutrašnji mir, tako čvrsto izgrađen stav, da ga prosto ništa nije moglo ni poljuljati. Bila sam takva da sam mogla birati s kim ću biti u društvu, ili pak ne biti, kada bi mi bilo šta zasmetalo ustala bih i otišla.. Šetala bih sama, čitala knjige, učila neke nove stvari, sama išla na kupanje, sunčanje i slične stvari... Sama sam izlazila po kafama, nije mi bio problem ni izvesti sama sebe na večeru, kolač, piće...bilo šta. Uživala sam u samoj sebi, takoreći. Vrijeme koje sam provodila sama sa sobom je bilo najkvalitetnije potrošeno vrijeme. Sređena, lijepo obučena, uredno našminkana - to je bila moja svakodnevnica. Naravno, sve ima rok trajanja, pa je i moj mir imao.

U moj život ulazi dječak, kažem dječak jer sam ga voljela kao rođena majka (i sad su emocije iste jačine), koji se predstavlja baaš kao dječak. Čist, nevin, neiskvaren, iskren, simpatičan, baš kao neki slatki mali dječačić koji se crveni dok djevojci izgovara: 'Lijepa si.' Taj dječak mi je oduzeo mene. Vremenom,u njemu je umiralo sve ono dječačko, a u meni je umirao mir. Ne znajući za posljedice, ili ipak ne uzimajući u obzir posljedice, poletjela sam. Ni sama nisam znala gdje. Bilo je to ono 'hodaj sa mnom,kasnije ćemo smisliti gdje idemo.' Hodala sam ja itekako. Samo bez glave. Dan za danom. Problem za problemom. Svaki put kad izgladimo situaciju, dio mene ode. Napušta me. Gdje ide ? Nemam pojma. Ne zna ni taj 'mir' gdje ode. Samo dalje od mene izgleda. A onaj dječak? Well, bio je tu, samo što se pretvorio u nešto što mi nije pilo krv, već je pilo MENE iz mene. Kasno da odem, previše stvari me veže, a glavna stvar bila je ljubav. Pa sam tako izgubila volju da jedem. Nisam više išla na večere. Bila sam okupirana tim dječakom, pa sam izgubila društvo. Ah, tih prvih 6 mjeseci bilo je zlatno, sitne raspravice, sitni problemčići. Kasnije su došli problemi. Pa me ubijedio da nema potrebe da hodam negdje, mogao bi me sresti neki bivši. Pa sam tako prestala ići šetati, na kafice, kolače, večerice, pića... Sve sam to zaboravila. Pa opet problem. Pa po cijeli dan razmišljam da li sam šta pogrešno rekla, uradila. Pa sam prestala čitati i knjigu. Više ni ne znam šta je čitanje. Nemam ja više živce za tu knjigu, da mi je da onaj problem riješim između mene i onog slatkog dječaka (onog čuda koje mi otima mene). Pa što se, kaže, ti toliko šminkaš, kome se dotjeruješ, ljepša si ti bez šminke. A ja dobro ljubaviiiii neću se više šminkati, nek bude po tvojoj volji. Opet problemi. Sve veći i veći. Na kraju, nakon godinu i pol, ubijedi mene taj dječak da sam ja monstrum, da sam najgora osoba na svijetu, da sam beskorisna, da osobe kao ja trebaju umrijeti i ne trebaju uopšte postojati. Ubijedi me da sam dno. Ja pod uticajem njegovih riječi, bez stava i bez unutrašnjeg mira, ostah sama sa sobom. On ode, ode onoj za koju misli da je bolja od mene, ma i da jest, nek ide. Problem je što sam ja ostala sama sa sobom. Problem je što je ostajanje sa sopstvenim mislima postao pakao, teror, maltretiranje mozga. Plakanje do ranih jutarnjih sati, boravak u sobi po cijeli dan, gladovanje, nespavanje, gledanje storija i slične stvari. Najgore - moje misli 'šta bi bilo kad bi bilo', 'da li je moglo biti drugačije' (moglo bi, itekako bi moglo, da je on bio normalan i da sam ja cijenila sebe) i ostalih hiljadu pitanja koja i sad pitam, i zbog kojih ni večeras nisam spavala. Svojom manipulacijom uspio je da osobu koja je obožavala sebe, sad bude strah ostati nasamo sa svojim mislima. Ja ga još uvijek volim, ne znam do kad će ova agonija trajati, nije mi ni bitno... bitno mi je samo da vratim svoj unutrašnji mir. Kakvi god da ste, sebe stavljajte na prvo mjesto ne znam kakva da je životna situacija.

Djevojko lijepa ti je šminka, stavi još kilu pudera ako hoćeš... nije ti taj šorc prekratak, boli te briga... idi slobodno izađi s kim hoćeš, gdje hoćeš, pa šta i da naletiš na bivšeg, nek te vidi, nek crkne šta je ispustio iz ruku.... prošetaj, pojedi nešto, boli te briga za kilažu,pa bolje da ljulja nego da žulja jelde....idi ustani, pročitaj knjigu negdje u prirodi, problemi će se riješiti, oni su svakako tu... problem je vrlo lako i napraviti i riješiti, problema će uvijek biti.... ono što neće biti je tvoj unutrašnji mir. Zato je i bitno njegovati ga i održavati. I ne dati bilo kome da ga poremeti.

A ovo sve sam napisala, da dođemo do nekog zaključka : VOLITE SEBE. Pisala sam u ženskom rodu, a isto važi i za osobe muškog pola.... NE DAJTE DA VAMA MANIPULIŠE X OSOBA. ONA JE TRENUTNA A VI STE TRAJNI. VOLITE SEBE. Ako ništa barem sam vam napisala kako prođe jedna prosječna osoba koja ne poštuje sebe. Jer, da sam sebe poštovala mrvicu više, otjerala bih TO u 3pm i srećno, prijatno...

Love yourself.

[egocentrizam]

ti si meni uvijek nekako bio plava boja

bio i ostao

boja mira

tvojih ociju

i tvoje kose

i vena što ti ruke ukrašavaju

boja neba iznad mene što me uvijek gleda šta radim

i pazi jesam li dobro

plačem li

da li sam jela

i da li mi je hladno

jesam li popila dovoljno vode za taj dan

i pita me kako sam

plava boja tvog Želje

tvoje prve ljubavi

na čiju utakmicu si me obećao odvesti

da vidim šta znači navijati

dok ti s sjajem u očima pratiš utakmicu na terenu

a ja pratim tebe

pratim kako ti se usne izvijaju u osmijeh s desne strane lica

i kako ti se prsa spuštaju gore dole

dok užurbano dišeš od uzbuđenja

i čekaš pogodak tvoj najdražeg igrača

plava boja onog duksa kojeg si mi dao

i tvog košarkaškog dresa

teget plava

za koju ti uvijek govorim da ne možeš da je pariš sa crnom

boja one napapijri jakne

koju si nosio samo kad si htio da izgledamo kao da spavamo na novcu

i ako nam je to najmanje bitno

boja svih skoro svih tvojih trenerki i dukseva

imas neku posebnu ljubav prema plavoj

a ja prema tebi

možda zbog te tvoje Grbavice

koju krase plavi grafiti vjernih Željinih navijača

o kojima mi pričaš priče sa žarom u očima i emocijom u glasu

plava boja stolica na južnoj tribini na koju si me odveo

da sjedim s tobom na praznom stadionu

pod plavim nebom

plava boja tvog zida u sobi

kojeg sam krečiš

zida u koji gledam dok mi spavas u zagrljaju

i sanjas Bog zna šta u svojoj plavoj zemlji snova

plava čaša u koju mi praviš cedevitu

onakvu kakvu ja volim

jaču nego što bilo ko pije

ispravka, bilo ko normalan

bijelo plavi omot od donera

zbog kojeg si spreman ostati gladan taj dan

samo da bi imao dovoljno da mi kupis doner

i doneses

jer kako tvoja princeza da jede nesto sto ne zeli

ako postoji doner

boja plavog Alinog perja

htio si ga jer je plav

i usamljen

naša najluđa ideja sa najboljim završetkom

teget plava boja one košulje što ti stoji u ormaru

nosis je samo za rođendane

i to ne svoje

plava boja unutrašnjosti tvoga sata

što ti je otac poklonio

bez kojeg se osjecas kao da nemas ruku

i da nisi potpun

plavi Željini šalovi zakačeni po tvome zidu u sobi

jer kako nešto da prođe bez Želje

nike plava torbica

koju uvijek imaš oko struka

i te tvoje oči

imaju različitu nijansu plave kada me vidiš

kad si sretan

kada si tužan

kada plačeš

tvoje oči su skup prirodnih katastrofa

hladnih vjetrova sjeveraca

dalekih dubina svih svjetskih okeana

plava boja onog upaljača što sam ti poklonila

dok smo i dalje bili samo prijatelji

odavno više ne radi

ali ga čuvaš u maloj ladici iznad radnog stola

plava boja kutije chesterfielda

ili marlboro toucha

kratke šestice

što nam često pravi društvo na klupi u parku

boja neba u sunčano aprilsko jutro

volim april

možda zato što je tvoj mjesec

vjerovatno da

ti si moja plava

boja neba

okeana u tvojim očima

sunčanog aprilskog jutra

i moje mirne luke

sretan rođendan nebo moje

volim te onoliko koliko je plave na svijetu

a ne možeš ni da zamisliš koliko

~ ja ću možda biti pisac ali ti ćeš uvijek biti riječi

[trueserial]

Junko Furuta je šesnaestogodišnjakinja japanskog porekla. Vrlo uspesna, najbolja medju ucenicima, vrlo voljena od strane svoje porodice i prijatelja. Jedan momak joj prilazi dok vozi svoj bicikl, vraća se kući posle skole- Hej, hoces da budes sa mnom, da se smuvamo, mnogo si lepa, voleo bih da budem sa tobom? Junko hladno negododuje i odbija svog vrsnjaka učtivim rečima- Hvala ti, ali ne, ne zelim, hocu da idem kuci sama. Izjapuren, pun besa, jer ga je najlepsa i najuspesnija devojka u razredu odbila hvata je za vrat i govori- Ja sam deo Yakuze, ne bi htela da se mesas sa Yakuzom, zar ne?

Srusi devojku na zemlju, kako je hvata za vrat, počinje da joj dodiruje intimne delove, iznenada se pojavljuje- heroj!

Zasto joj to radis, pusti devojku na miru, ti nisi normalan!- kaze naočit spasilac. Spasava devojku, preplasenu Junko i uzima je u svoje ruke. Napadač naizled ne zna o čemu se radi- govori

Dobro! Uzmi je! Briga me, i tako je kurva.

Spasilac(ime Minato) uzima devojku u svoje naručje govoreći joj da je sigurna, pita je da li želi sa njim podje u obližnju kolibu gde bi dobila odgovarajucu negu i podršku. Mala Junko- pristaje.

Došli su. Mala koliba deluje tako usko i trulo. "Spasilac" joj kaze- Sada ću da te silujem.

Pretrpevši silovanje od strane spasioca, devojka i dalje misli da joj preostaje barem jedan tračak nade. Ali ne- tada, u tom trenutku, u toj "sigurnoj" kolibi, dolazi njen napadač,prvostepeni, koji je hteo da je siluje i opljačka. Nažalost, mala Junko je osudjena na celonoćno silovanje.

Dan 2.

Minoto-va porodica koja se sastoji iz 2 brata, oca i majke, naočito, bezazleno prihvataju da jedna mlada devojka bude u podrumu i da je bezbroj muškaraca, ko kako stigne- muče i siluju. Oba roditelja su bila preplašena jer je njihov, sedamaestogodisnji sin bio deo Yakuze! Niko nije smeo reći reč. Mlada prelepa devojka, na dnu podruma, vezana konopcima, morala je da uradi sledeću stvar- njeni roditelji potegli su poteru, jer je njihova šesnaestogodišnja ćerka nestala! sledilo joj je- Zovi svoje roditelje i kaži im da ne želiš ništa više s njima, dosta ti je njihovog stalnog zvocanja, kaži im da odlaziš i ne zeliš više ikad da ih vidiš

Junko radi kako joj se kaže. Roditelji, skrhani činjenicom da ih ćerka više ne želi u životu, odustaju. Stigli su je ispiti i prevelik napor roditelja.

Dan 3.

Vest o prelepoj devojci se brzo raširila medju pripadnicima Yakuze. Ubrzo dolaze još 12 muškaraca da siluju i muče jadnu devojku zarobljenu u podrumu. Tako počinje njena tortura koja je trajala 44 dana.

Molila sam da devojka izdahne posle prvog dana. Silovali su je preko 400 puta, razni muškarci, dok ih nije mogla do jedne tačke zabavljati- bila je prisiljena da im bude razonoda, sve dok se njihov k***c ne bi dig'o.

Roditelji sedamaestogodisnjeg Minotoa nisu hteli da išta ikad prijave vlastima( uzmimo za primer da su bili uplašeni). Tako se višemesečno mučenje male Junko nastavilo.

Narednih nekoliko dana četvorica muškaraca(godina od 16 do 18) su nastavila da je muče i maltretiraju, vezivali bi je za svodnik, visila je glavom nadole dok im je služila kao vreća za boksovanje( svih 12 muškaraca bi došla i imala po jedan udarac), posle nekog vremena bi svih 12 muškaraca ispištala tegove na njeno telo( bešiku, matericu, creva) što bi eventualno iziskovalo to da ima trajni poremećaj kontrolisanja creva i bešike( svuda bi piškila nekontrolisano i imala bi poremecećaje kretanja sastava creva) , što je silovatelje i mučitelje od 17 god još više isprovociralo da bi je na kraju zalapili- sipali su benzin na njene noge kako bi je zapalili. Skroz u opekotinama prvog stenepa, mala Junko i dalje moli za život. Ali uzaludno. Maloletni naslilnici su odlučili da je sodomizuju. Polomljene staklene flaše, bilo koje staklo- zavrsili su u njenom rektumu. Opekotine prvog stepena, krvarenje koje ne možes da zamisliš. Ne veujem u Boga vise. Ne verujem u sudstvo i sistem. Ende.

[jelenajt]

Kako trajno ostati single u nekoliko jednostavnih koraka? Sistem je vrlo jednostavan, samo se ponašaš kao ja. Ako mi muškarac kaže nešto što liči na kompliment, savršeno uvežbano pogledam levo pa desno, vešto se okrenem iza sebe, kao, nameštam haljinu, da vidim da li je rekao meni ili nekoj ženi pored. Ako utvrdim da sam ipak ja ta, uz blentav osmeh, opovrgnem istinitost komplimenta. Otprilike ovako: -" Ti si lepa žena." -" Pa, ponekad, kad se sredim, inače sam uglavnom klošar, a i nešto mi se nos povećao s godinama, verovatno će uskoro i bore...." Ako neko, ne daj Bože, konstatuje da sam zgodna, automatski počnem da nabrajam gde imam viška, gde manjka, kako, jebiga, nisam sportski tip, nego, eto, garderoba, kamuflaža i ostale ženske dosetke. U slučaju da izrazi želju za češćim susretima, ,e tu nastaje logoreični napad: imam toliko i toliko godina, tetka sam, imam dvoje dece, nikad nemam dovoljno kinte, teška sam kao tri tone Banovića, tvrdoglava sam, umem da budem i baksuz, sklona sam apatiji i mračenju (sigurno ima još nešto, al sad ne mogu da se setim), taman da ga prepadnem više od Fredija Krugera. Pojavi li se tračak teme o seksu, ukočim se iz momenta i u stilu profesorke biologije objasnim da ja o tome ne govorim, osim ako sam dobre volje, pa okrenem temu na zafrkanciju i totalno je obesmislim. Ponudi li se neko da mi u nečemu pomogne, a, pa tu nastaje isledni postupak: kako, zašto, zbog čega, ne, hvala, ne treba, glupo mi je, sramota me, nema potrebe. Sve obrnuto od realnosti. Ode li razgovor u pravcu bivše, odmah krećem sa ubeđivanjem kako treba da joj da još jednu šansu, možda ima još emocija, valjalo bi da se prispita, bilo bi baš super da se pomire. Lupetam, ne prestajem. Što će reći, nisam ja jaka žena, nego budala, što i vama ne želim. Posle izvesnog vremena, muškarci prestanu da te pitaju i gde je ta i ta ulica. Postaneš "brat". Malo ti žao, a malo odahneš. Jer koj ćeš mu andrak baš ti pored toliko lepih, zgodnih, dostupnih žena. Oprobano i provereno: kofa pepela na svoju glavu, i Bog da vas veseli! Single forever, jer što biti normalan, kad možeš sve da sjebeš pre nego što počne?  Jelena Milenković

[andrijanakrsmanovic]

Cvet moje tajne

“Ubica se ne rađa. Ubicom se postaje.”

Znam. Sve ono što mediji pišu o ljudima poput mene u člancima iz crne hronike. Znam i kako se pišu ti članci, od prve do poslednje reči. Radila sam kao novinar predugo. Znam svaki korak u toj koreografiji. Znam pozadinu takvih tekstova i njihovu svrhu. Članak iz crne hronike treba u čitaocu pokrene niske strasti, da na površinu izvuče njegove skrivene demone, psihičku štroku i senke koje krije od sebe samog, a da ga istovremeno uveri da je on još uvek u “bezbednoj” grupi. Da je normalan i da nije izgubio ljudskost. U crnoj hronici, počinioci tih dela prikazani su kao čisto zlo, kao potpuno poremećeni ili psihički labilni ljudi za koje se unapred moglo pretpostaviti da će u nekom trenutku iskliznuti iz kategorije onog što se smatra “ljudskim” i “normalnim”. I na kraju, svako ko pročita takav jedan tekst na kraju zaista poveruje da su osobe koje stoje iza tih nedela ili potpuno zle ili potpuno lude. No, sada, posle svega, mogu slobodno da kažem da mi ništa ljudsko nije strano, iako iz drugog ugla možda i ja nekome delujem nastrano zbog mog seksualnog opredeljenja. 

Isto tako, znam da se ubica ne rađa. Ubicom se postaje. Bolje rečeno, život te natera da to postaneš. Uprkos floskulama kojima motivacioni govornici ispiraju mozak naivnom javnom mnjenju, i uprkos člancima iz crne hronike kojima to isto javno mnjenje ispira usta, u životu ne možeš baš uvek da biraš. Na primer, to, da li ćeš biti “normalno” ljudsko biće.

Desi se, jednostavno.

Veruj mi, znam to. Gledala sam svojim demonima u oči predugo. Nisam skretala pogled, čak ni toga dana kad su se tajne rasule poput latica krvavih pupoljaka po tom tepihu boje ćilibara. Ni sada ne skrećem pogled. To sam što sam. Tako je jednostavno. 

Radila sam kao novinar u toj agenciji godinama. Nije to preterano zahtevan posao, ili bar tako kažu. Ima mnogo gorih poslova. Poput onih koji ti uzmu poslednji gram snage. Onih od kojih te boli celo telo, ili od kojih dobiješ fleke po koži. Od kojih možeš da umreš, ako ne paziš. Od kojih izgubiš samopoštovanje a ne zaradiš dovoljno ni za kiriju i režije. U poređenju s takvim poslovima, poziv novinara je laganica. Od njega ti ne ostaju ozbiljne fizičke posledice. Čak i uz najbolju volju, od njega ne možeš da umreš. 

S druge strane, ono što može da ti se desi ako radiš kao novinar jeste da naučiš šta je bol. Ne toliko fizički koliko psihički. Od tog posla možeš da fasuješ hroničan bol u umu, srcu i duši. Možeš da izgubiš ljudskost. Ili miran san, kada prizori o kojima pišeš počnu da ti pohode snove kao duhovi. Košmari koji se roje oko postelje sve dok ne zaspiš. Slike od kojih povraćaš u toaletu na pauzi, a onda se hvataš za ko zna koju kafu i cigaretu tog dana da te bar na kratko omame. 

Nisam viđala direktorku u agenciji često u tih nekoliko godina. Viđale smo se ponekad van kancelarije, u mom stanu. U njen stan nisam nikada imala prilike da kročim. Živela je sa mužem i decom. Ona je bila jedna od onih žena koje se smeju samo za kameru. Ako bi se nekada i nasmejala bez blica u blizini, to bi bio ironični osmeh, uz neizbežni verbalni otrov koji se cedio niz biserno bele zube. Sarkazam je činio da se oseti živom. Ali dobro, i to je nešto. Ja se, recimo, ne smejem nikad. Jednostavno nemam nijedan razlog za to.

U tih nekoliko godina koliko sam provela u agenciji, svi smo radili kao da smo plaćeni za taj posao bar pet puta više. Izuzev direktorke, ostatak kolektiva je bio sjajan. I ona je bila sjajna, samo što sam to uvidela tek nakon što je počela da dolazi kod mene. Bila sam najproduktivnija u timu iz meseca u mesec, i ona je to znala. Umela sam da ljudsku nesreću koja grize za dušu i lomi ti srce pretočim u članke koji su beležili rekordnu čitanost. Izveštaji sa terena, ubistva, silovanja, otmice, saobraćajne nesreće, nasilje u porodici, zlostavljanje žena i dece, nemaština, glad, obračuni lokalnih krimosa u sitne sate, prikazi ratnih zločina iz davnih i ne tako davnih vremena. Upoznala sam smrt i zlo u njihovom najodurnijem obliku, i umela sam da od njih napravim dobru priču koja se prodaje kao luda. Možda zato što sam i sama bila dovoljno luda za takvo nešto. Ona je više puta rekla da je razlog tome činjenica da sam “iznad proseka”. Ipak mislim da je to zato što sam tada bila mnogo luda. Možda to i dalje jesam. Ne znam, niti mi je bitno. Znam da sam je volela više nego što će iko ikada moći da shvati. Više nego što je ona sama mogla da shvati, prihvati, i na to uzvrati istom merom. 

Prvi put kada sam dobila zadatak da uradim osvrt na jedan zločin koji se dogodio za vreme rata u bivšoj Jugi, uzela sam pauzu pre vremena i otrčala u toalet. Nakon što sam povratila kafu i ručak u musavu WC šolju i umila se ispred umazanog ogledala, izašla sam u park, sela na klupu, zapalila pljugu i potpuno neočekivano – počela da plačem. Suze su se same slivale, od tuđeg bola i tuge za koji pravda nikada neće biti dovoljna jer neće moći ništa da promeni u dušama onih koji su izgubili svoje najmilije. Koji su ostali sa rupom u grudima koju vreme neće moći da zaceli. Uprkos svemu što vam drugi govore, vreme takve rane ne leči. Znam to previše dobro. Imam dosta takvih rana, u sebi. Ali valjda tako mora kad si siroče.

Bilo je kasnije noći u kojima nisam mogla oka da sklopim. Bilo je dana kada mi se um izvrtao na postavu, a demoni se cerili iz uglova monitora. Bilo je vrisaka koje niko nije čuo, suza koje niko nije video, i vapaja koji su ostali bez odgovora. To su bili glasovi svih nesrećnih ljudi o kojima sam pisala, i glasovi njihovih porodica i prijatelja. Delovalo je da ostali to daleko bolje podnose. Smejali su se, pričali viceve, zbijali šale. Sada znam da su to bili njihovi mehanizmi odbrane. Navikla sam se, vremenom, i postala najbolja u toj igri. Znala sam da direktorka to ceni, iako to nikada nije izgovorila. Čak ni nakon tih noći u mom stanu u kojima smo obe spavale mirno, koža uz kožu. Nije to bio samo seks. Da, strast nas je kidala, ali bilo je među nama nečeg što nema veze sa mesom. Volela je Almodovara, kao i ja. Često me je zadirkivala da imam mračne navike, i da je za moje loše vaspitanje kriva moja majka. Govorila je da moji prsti stvaraju remek-dela bez obzira na to da li dodiruju živo meso ili tastaturu. Govorila je da bi trebalo da nosim visoke potpetice i da je krajnje vreme da kupim bar jednu haljinu jer ona voli cure kojima su haljine i štikle druga koža. Ironičan osmeh bi na trenutak rasplamsao ostatke mladosti u kojoj je plenila uzdahe na svakom koraku. I dalje je izazivala takvu reakciju, iako je bila dosta starija od mene. Jednostavno je umela da bude sve ono što žena treba da bude, a što ja nikada nisam umela biti. Nije ni da sam se trudila da to budem, iskreno. Nikad mi to nije bilo bitno. Nikad joj nisam pričala o sebi, o svojoj prošlosti i težini kože u kojoj živim oduvek. Nije se ni ona trudila da sazna, niti je preterano delila svoj život sa mnom. Pustila sam, da teče, da bude, da se dešava, i da se razvija samo od sebe. I ona je. Uostalom, sve što se desilo pre i sve ono što će se desiti posle nije bilo previše bitno u trenucima u kojima smo se predavale zakonu požude, u lavirintu strasti iz kog smo izlaz znale samo ona i ja. Postelja je bila poput ratišta, a cilj dovesti onu drugu do pobede, učiniti da ta druga žena do ruba nervnog sloma i vrati se sigurno nazad, preporođena. U toj igri, prošlost nije bila previše bitna, kao ni budućnost. Bila je to dobra igra, sve dok se nisu u nju uplele emocije, u trenutku kada sam zaprepastila samu sebe jednog jutra izgovorivši te dve fatalne reči. Desile su se same od sebe. Skliznule su sa mojih usana, pravo u kafu koju sam nam kuvala kada mi je iznenada prišla s leđa, zagrlila me, i urezala na mom vratu ugriz koji je mirisao na dim cigarete, žudnju i sve njene tajne.

Neke stvari se promene u trenutku. I kada se promene, promene i tebe usput. Promenivši reči koje izgovaraš kada ste zajedno, promeniš samu sebe, a potom i nju. Promeniš pravila igre, promeni se teren, i onda ta promena postane faktor koji vas obe bespovratno menja. Zapravo, ta promena vreba dugo u vazduhu pre nego što se najzad primeti, kao titravi obrisi svetla i tame isprepletanih na posteljini. Takva promena samo čeka zgodan trenutak da izađe na svetlost dana i obavije sve oko sebe kao miris ugašenih cigareta i aromatičnih sveća pred zoru. 

“Znam.”

To je jedino što je rekla nakon što su te dve reči, koje su se otrgle sa mojih usana poput nemirnog psića, doputovale kroz vazduh do njenih malenih ušnih školjki sa diskretnim minđušama. 

“Moram da palim. Idem da dam onaj intervju za jutarnji program za onu televiziju. Popij ti kafu umesto mene. Čujemo se.”

Par minuta kasnije, u mom stanu lebdeo je dim njenih preskupih cigareta, miris sveže kafe i svest da je sve iznenada postalo drugačije. Iz mene je pobegla tajna, kao šareni leptirić koji živi samo jedan dan. Sve je delovalo na prvi pogled isto kao pre. Kafa je imala isti ukus. Lucky je goreo jednako brzo pod mojim prstima. Nažalost ili na sreću, znala sam da je sve to samo privid, jer više ništa nije isto, niti će ikada biti isto kao ranije.

Plata je kasnila već treći mesec zaredom. Nije o tome želela da priča. Nije zavisilo samo od nje. Čekala se odluka vlade o budućnosti agencije, i sredstva iz budžeta. Prolazili su dani. Radila sam jednako kao ranije i čekala njenu poruku. Takav je bio dogovor. Ona je uvek bila ta koja se javlja prva, i bira dan i vreme. Moje je bilo samo da potvrdim. 

Narednih nekoliko dana imali smo previše posla i nisam stizala da razmislim o svemu što se promenilo tog jutra. Ne bi bilo ni poente. Ona je udata. Ima klince s tim likom. Sve i ako prema meni oseća bilo šta, nema tu šta da se kaže. Razvod nije opcija, jer bi to naškodilo i ugledu agencije i njenoj reputaciji. Ona je ozbiljna porodična žena na čelu firme koja se poslednjim atomima snage opire žrvnju tranzicije. Nema ona ni razlog, a ni vremena da se razvodi tek tako, pored svih vetrenjača sa kojima se bori godinama unazad goloruka, sa sarkazmom na usnama, masivnom burmom na domalom prstu i Cartier narukvicom na zglobu leve ruke. Ta narukvica bila je njen zaštitni znak od dana kada je kročila u agenciju.  

Prošle su dve nedelje. Telefon je ćutao. Dane je provodila na sastancima u vladi i u studijima televizijskih i radio stanica, podnoseći izveštaje o radu agencije i planovima za budućnost, iako se nije znalo da li agencija uopšte ima bilo kakvu budućnost. U redakciji, svi smo radili punom parom kao i pre. Jedino što se promenilo bilo je to što smo počeli da žickamo cigare i kafu iz deska. Tečni sapun i poslednja rolna papira u nekom trenutku su nestali iz toaleta i niko ih više nije doneo jer ih nije bilo. 

Jedne večeri, dok sam radila pokrivanje u noćnoj smeni, na sajtu konkurentske agencije osvanula je fotka zbog koje se u meni ponovo sve nenadano promenilo. Njena slika od prethodnog vikenda u restoranu u koji je povremeno odlazila nakon što bi napustila moj stan. Na slici je bila ona, sa osmehom na licu, u beloj košulji podvrnutih rukava, sa Cartier narukvicom na levom zglobu. Samo, taj njen osmeh na fotografiji nije bio upućen kameri, već plavuši, otprilike mojih godina, u haljini boje krvi, sa identičnom narukvicom na zglobu leve ruke. 

“Otkrivena tajna: direktorka poznate novinske agencije sa ljubavnicom na ručku”

Sklopila sam oči, dopustila da naslov probije sve mehanizme odbrane i potone do dna duše. Na površini su ostali samo dim cigarete, mutna slova koja su mi titrala pred očima i do tada nepoznat ukus rđe i soli na usnama.

To što se desilo sutradan nisam mogla da predvidim. Nisam to želela. Nisam to planirala. Jednostavno se desilo. Skliznulo je niz moju ruku, preko šake i prstiju, sve do metalne oštrice koju sam ugledala na dlanu tek nakon što je prošlo. Umesto novinskih članaka koji su bili “iznad proseka”, ovoga puta su moje ruke stvorile potpuno drugačije remek-delo.

Ujutru, navrat-nanos sam zakazala sastanak sa direktorkom u vezi sa jednim tekstom o ubistvu iz nehata koji sam pisala prethodnog dana. Naravno, tekst je bio izgovor. Imala sam potrebu da je pogledam u oči i da iz njih pročitam ono od čega sam strepela i da dam otkaz ako mi te oči potvrde istinu. Da uzmem nazad bar deo onoga što nikada nije bilo moje. Delovalo je da sam u njenoj kancelariji provela čitavu večnost. Merena štopericom smrtnika, ta večnost je trajala tek petnaestak minuta.

“Ne možemo da razgovaramo. Imam previše posla. Snađi se za taj tekst sama.”

“Nije tekst. Fotka od sinoć.”

Uzdahnula je, pogledala me mirno i odmahnula rukom.

“To je moja stvar. Ja ću to da rešim.”

“A mene? Kako ćeš mene da rešiš?”

“Ej, mala, ne zanosi se. Mislila sam da ti je od starta sve jasno. Ne mogu sada o tome da pričam, niti to želim. Imam preča posla. Idi radi.”

“Dajem otkaz.”

“Ne daješ otkaz. Samo si povređena i to je okej. Idi radi.”

“Javite mi kad legne plata. Isprazniću fioke do kraja dana. Prijatno.”

“Da ti nije palo na pamet. Ti si nam najbolji igrač u timu. U ovom trenutku nije dobro za agenciju da daš otkaz. Trebaju nam dobri novinari.”

“Bitno je da agenciji trebam. Sve se vrti oko čitanosti, zar ne?”

“Ne stoji ti sarkazam. Idi završi taj tekst, treba nam za naslovnu stranu.”

“Završila sam. I tekst, i karijeru ovde. Poslaću ti mejl sa zahtevom za raskid ugovora do kraja radnog vremena. Zbogom.”

Okrenula sam se i uputila ka vratima. 

“Ma kako hoćeš. Tvoja stvar. Trebaš agenciji, sad više nego ikad. Ali ako to je tvoj izbor, onda jebiga... Lepo sam ti rekla da volim štikle i haljine…”

U sekundi sam se stvorila pored njenog stola. To što se zatim desilo bilo je kao da ponovo gledam Almodovarov film ležeći kraj nje. Narednog trena, na koži na njenom vratu osvanuli su krvavi cvetovi. Raširila je zenice, zaustivši da mi u lice saspe još neku od svojih ironičnih opaski, ali preko njenih usana više nije prešla nijedna reč. Samo odvratan zvuk koji nikada neću zaboraviti. Već u sledećem trenutku, preko njenog lica rasula se neverica. Pogled joj se zamutio, kao pred orgazam. Pokušala je da izgovori još nešto, ali to što je dopiralo ispod cvetova boje rđe nimalo nije ličilo na njene uzdahe koji su mi se urezivali u mozak u noćima koje smo provodile u mom stanu. To telo na kožnoj fotelji se trzalo nekoliko minuta i ispuštalo te odvratne zvuke. Krvavi cvetovi su klizili sa njenog vrata kao nekakva čudesna ešarpa, slivajući se niz kožni tapacir, i tonuli u skupi tepih boje ćilibara, poput tajni. Ta bizarna ešarpa slagala se sa garderobom koju je obukla tog dana, onako autentično almodovarovski. Rekla sam joj to, posmatrajući njene bezizrazne oči koje su se gasile. Mislila sam da je bitno da bar toga bude svesna. Uostalom, uvek je volela modu, nakit, haljine, i štikle, i sve ono što čini ženu kakva ja nikada nisam bila, niti sam ikada više poželela da budem.

Ta neobična ešarpa bila je fascinantna. Iz krvavih cvetova prerasla je u zmijsko klupko, a potom se pretvorila u mlazove lave koja se hladila, cureći na tepih koji ih je žedno gutao, šapućući tajne o životu, smrti, ljubavi i njihovoj igri zarobljenoj u vrtlogu vremena.

Posmatrala sam je u tišini. Da je ovo film, izvadila bih joj srce, za kraj. Nažalost, ona taj organ nikada nije imala. Da jeste, umela bi malo bolje da čuva svoje tajne, ili bi ih živela, bez potrebe za fasadom lažnog morala.

Na vratima sam se osvrnula i bacila još jedan pogled na svoje remek-delo.

Svuda po tepihu su bile rasute tajne, opojnog mirisa, poput prvih ruža u proleće.

Te noći, potopila sam se u kadu sa čašom vina. Znala sam da su mediji to već predstavili kao najgrozniji incident u poslednjih nekoliko godina, kao bolesnu igru u kojoj je po ko zna koji put pobedilo zlo. Verovatno će me koliko sutra ujutru okarakterisati kao poremećenu osobu bez emocija, razuma i savesti. Završiću prvo u zatvoru, a ako dobro odigram njihovu igru, možda me prebace na psihijatriju do daljnjeg. Svakako ne moram plaćati kiriju i režije, tako da nije bitno šta će biti s platom. 

Na moje iznenađenje, te noći spavala sam odlično. Mirno kao umorno dete koje se igralo celog dana. U snu me nisu proganjali prizori krvavih fleka po rukama, niti njen zapanjeni pogled, ni naslovne strane časopisa na kojima je, ironije li, po prvi put stajala moja fotka. Košmari su nestali, nije bilo policijskih sirena, niti prizora krvi, suza, patnje, neuslišenih molitvi za milost, čak ni trunka kajanja. Tu noć sam spavala snom pravednika. Kao zaklana, takoreći.

Međutim, ujutru se ponovo sve promenilo. Nakon što sam otvorila oči, shvatila sam da je svet oko mene preko noći postalo crven. Zidovi, parket, vrata, posteljina, čak i majušne keramičke figure na polici sa knjigama. Ustala sam i otišla do kupatila. Iz ogledala me je posmatrao odraz bez osmeha, u nijansi ružinih pupoljaka. Odnekle je dopirao miris rđe. Prinela sam dlanove licu. Bili su potpuno crni, i vonjali su na krv.

Tog jutra sam prestala da razaznajem boje.

Od tada ceo svet vidim u dve nijanse.

U tamno-crvenoj, omamljujućoj poput dobrog vina.

I u mat-crnoj, poput granita za nadgrobne spomenike.

To su boje svih mojih tajni koje joj nikada nisam otkrila.

Ali nije baš sve tako crno.

Daltonizam savršeno pristaje mojoj novoj profesiji.

Ta profesija mi, za promenu, najzad pokriva sve račune.

Od tod dana, ne razlikujem više mrtve od živih. I jedni i drugi su iste nijanse, i ponekad oko vrata imaju bajkovite grimizne ešarpe koje mi šapuću sve njihove tajne, pod uslovom da svoj posao odradim profesionalno. Samo što sada više ne osećam ništa, što je samo po sebi najveći blagoslov. 

I da, mirno spavam svake noći.

Više mi ništa nije baš bitno.

Najzad, svi ćemo umreti.

Na ovaj ili onaj način.

Neki pre, a neki kasnije…

Živeli.

[forrestdumb]

AMERIKA / Allen Ginsberg

Ameriko dao sam ti sve i sada sam nitko i ništa.

Ameriko dva dolara i dvadeset sedam centi, 17. siječnja 1956.

Ne mogu podnijeti vlastiti um.

Ameriko kada ćemo okončati ljudski rat?

Jebi se sa svojom atomskom bombom.

Ne osjećam se dobro ne gnjavi me.

Neću napisati pjesmu sve dok ne budem pri zdravoj pameti.

Ameriko kada ćeš postati anđeoska?

Kada ćeš skinuti svoju odjeću?

Kada ćeš pogledati u grob i ugledati samu sebe?

Kada ćeš postati dostojna svojih milijun trockista?

Ameriko zašto su tvoje knjižnice pune suza?

Ameriko kada ćeš poslati svoja jaja u Indiju?

Zlo mi je od tvojih nezdravih potreba.

Kada ću moći otići u samoposlugu i zahvaljujući svojoj ljepoti kupiti si ono što mi treba?

Ameriko ipak smo ti i ja savršeni a ne onaj svijet.

Ne mogu podnijeti tvoju mašineriju.

Zbog tebe sam poželio postati svetac.

Mora postojati neki drugi način da se riješi ovaj spor.

Burroughs je u Tangeru ne vjerujem da će se vratiti to je užasna vijest.

Jesi li i ti užasna vijest ili je ovo neka vrsta neslane šale?

Pokušavam shvatiti u čemu je stvar.

Odbijam se odreći svoje opsesije.

Ameriko prestani me forsirati znam što činim.

Ameriko šljivini cvjetovi opadaju.

Već mjesecima ne čitam novine, svakog dana se nekomu sudi za ubojstvo.

Ameriko osjećam naklonost prema svim radnicima svijeta.

Ameriko bio sam komunist kao dječak ne žalim zbog toga.

Pušim marihuanu kad god mi se pruži prilika.

Danima sjedim u kući i zurim u ruže na ormaru.

Kad odem u Kinesku četvrt, napijem se i nikad ne ševim.

Jasno mi je da ću imati problema.

Trebala si me vidjeti kako čitam Marxa.

Moj psihoanalitičar misli da sam sasvim normalan.

Neću izgovoriti Očenaš.

Imam mistične vizije i osjećam kozmičke vibracije.

Ameriko još ti nisam objasnio što si učinila ujaku Maxu nakon što je došao iz Rusije.

Tebi se obraćam.

Zar ćeš dopustiti da tvojim emocionalnim životom upravlja časopis Time?

Opsjednut sam časopisom Time.

Čitam ga svakog tjedna.

Njegova naslovnica zuri u mene svakog puta kad prođem pokraj slastičarnice na uglu.

Čitam ga u podrumu Narodne knjižnice u Berkeleyju.

Stalno me podsjeća na odgovornost. Poslovni ljudi su ozbiljni. Filmski producenti su ozbiljni. Svi su ozbiljni osim mene.

Pada mi na pamet da sam ja Amerika.

Opet govorim sam sa sobom.

Azija se diže protiv mene.

Nikad nisam dobio priliku kao kosooki.

Bit će bolje da proučim svoje nacionalno bogatstvo.

Moje nacionalno bogatstvo sastoji se od dva džointa marihuane, milijuna genitalija, privatnih zabilješki koje se ne mogu objaviti i koje jure brzinom od 2200 km na sat i dvadeset pet tisuća umobolnica.

Uopće ne spominjem svoje zatvore niti milijune obespravljenih koji žive u mojim loncima za cvijeće pod svjetlošću pet stotina sunaca.

U Francuskoj sam javne kuće spasio od zatvaranja, Tanger je sljedeće mjesto u koje ću otići.

Ambicija mi je postati Predsjednik usprkos činjenici što sam katolik.

Ameriko kako ću napisati litaniju dok se ti ponašaš tako bedasto?

Nastavit ću poput Henryja Forda strofe su mi samostalne koliko i njegovi automobili, štoviše, sve su različitih spolova.

Ameriko prodat ću ti svaku strofu za 2.500 dolara, 500 dolara jeftinije od tvoje stare strofe.

Ameriko oslobodi Toma Mooneyja

Ameriko spasi španjolske republikance

Ameriko Sacco i Vanzetti ne smiju umrijeti

Ameriko ja predstavljam mladiće iz Scottsboroa.

Ameriko kad mi je bilo sedam godina mati me je vodila na sastanke Komunističke ćelije umjesto ulaznice prodavali su nam punu šaku slanutka ulaznica je koštala pet centa a predavanja su bila besplatna svi su bili blaženi i sentimentalno raspoloženi prema radnicima sve je bilo sasvim

iskreno nemaš pojma koliko je partija bila sjajna stvar 1835. godine Scott Nearing bijaše divan starac pravi muškarčina Majka Bloor vječito ženstvena štrajkašica me je rasplakala jednom sam svojim očima vidio židovskog govornika Izraela Amtera. Mora biti da su svi prisutni bili špijuni.

Ameriko ti zapravo ne želiš ratovati.

Ameriko za sve su krivi zli Rusi.

Ti Rusi ti Rusi i ti Kinezi. Osobito Rusi.

Rusija nas želi žive pojesti. Rusija je luda za vlašću. Želi nam ukrasti naše automobile iz naših garaža.

Ona želi prisvojiti Chicago. Njoj treba Crveni Reader’s Digest. Ona želi preseliti naše tvornice automobila u Sibir. Ona bi htjela da njena golema birokracija upravlja našim benzinskim crpkama.

To nikako nije dobro. Fuj. Ona bi Indijance učila čitati. Njoj su potrebne snažne crnčuge. Aha. Ona bi sve nas natjerala da rintamo šesnaest sati dnevno. Upomoć.

Ameriko situacija je doista ozbiljna.

Ameriko imam takav dojam dok gledam televiziju.

Ameriko je li to istina?

Bolje da odmah prionem na posao.

Istina je da ne želim ići u Vojsku niti raditi za tokarskim strojem u tvornici preciznih dijelova, ionako sam kratkovid i psihopat.

Ameriko odlučio sam ti pružiti svoju pedersku pomoć.

Berkeley, 17. siječnja 1956.

*prijevod: Vojo Šindolić

Iz knjige "Kozmopolitski pozdravi", HDP, 2017.

[ochemo]

Jedna ljudska godina je ko jedna pseća godina i to je to.

Ajmo reć da jedna ljudska godina iznosi onih famoznih sedam psećih, dal mi hoćeš reć da ti onda pas slavi rođendan sedam puta godišnje? Svaka 52 dana.

Ako si psa dobio 2013. godine a sad je 2020., da li ti je onda pas star 7 godina ili 49? Hoces rec da si ga udomio prije 49 godina? Pa dobro jesi li ti normalan.