#ciljevi

[blackkmoonlight]

8.1.24. //

Od 2024. očekujem diplomu u jednoj ruci,

njegovu ruku u drugoj,

snažne zagrljaje,

zdravlje za sve moje bliske ljude,

mnogo osmeha i radosti

i da ljubavi nikad ne manjka

već samo da raste,

jer ljubavi nikad nije dosta.

—

[adriaticpulse]

CSU predlaže povratak subvencija za kupnju električnih automobila

Njemačka Kršćansko-socijalna unija (CSU) najavila je plan za ponovno pokretanje prodaje električnih automobila, koja je naglo opala nakon ukidanja federalne kupovne subvencije krajem 2023. godine. Ako Unija osvoji parlamentarne izbore, CSU planira povratak subvencija za kupnju električnih automobila uz novu subvenciju u iznosu do 3600 eura za kupnju električnih vozila, s posebnim fokusom na ona…

[belog-grada-crna-princeza]

Ipak, ljubav. [09.12.2024.]

Da bih ozdravila, zaključila sam da se moram odreći delova onoga ko jesam. Samo, sada se pitam da li su to bili pogrešni delovi? Duša je apstrakcija, ali na mestu gde bi bila osećam neprolazan i konstantan bol od kog me ništa ne odvraća dovoljno dugo. Piće nije pomagalo, ni ostajanje poslednja na žurkama, kada bi već odavno proglasili fajront. Izgladnjivanje nije pomagalo; ni opsesija vežbom. Neobavezne veze nisu pomagale. Beg u druge ljude nije pomagao. Seks, nagonski, primalni, osvetnički. (Bez)brojni psihoterapeuti nisu pomogli. Preglasna muzika. Ciljevi. Spavanje po ceo dan. Nespavanje. Lekovi. Skidanje sa lekova. Tuđa ljubav, za mene nikad dovoljno prisutna i dovoljno stvarna, a teška, opterećujuća, zagušljiva. Mrzeo sam svakog ko te nije voleo, kaže poznata i već malo izlizana pesma, ja sam u nekom trenutku mrzela svakog ko me je voleo. Ne voliš me, nikad nisi, ali ne idi, ostani, ne mogu da podnesem da još neko ode. Preveliki i nepravedan teret koji stavljam na tebe i zbog toga se prezirem pa te još više teram, a sve vreme želim: da odeš i da ostaneš. Nema(š) rešenja za ovu jednačinu. Izvini, jer to nije fer, možda ni ja tebe ne volim, a želim. Bole me suze koje prolivaš i raduje me osmeh na tvom licu na moja glupiranja. Vidiš da te ipak volim, lepše nego iko drugi, punije, stvarnije. Tebi želim toliko sreće, volela bih da pomerim planine i mora da bih te usrećila. Volela bih da te sačuvam od svega, kao majka svoje dete, da te sačuvam i od sebe, tog destruktivnog dela koji čuči negde i kog ne umem da se rešim. Duboko u sebi više ipak verujem da sam čudovište nego spasitelj, a opet i čudovište ume da voli i kada te zavoli, postaće tvoj junak i braniti te od svih. Ta krivica koju mi prebacuješ mi ne pripada, ali nisam ni nevina, uporno spiram krv na mojim rukama i ne mogu da dokučim da li potiče od mene ili od tebe. Ipak bih kopala po svim slojevima tvoje svesti, ali ne daš mi da zađem dovoljno duboko, želim da nađem u tebi jedino što me fascinira i jedino do čega mi je stalo. A kucam na pogrešna vrata. Na kraju ostaje samo ta poznata bol i tera me da je pogledam u oči. Napuštena je i besna i ne bira kome se sveti zbog toga.

Lek je, ipak, ljubav.

-Katarina

[tamic87]

Nisam lenj već me vaši ciljevi ne inspirišu

[jokeroutsubs]

🇷🇸 Sunny Side of London - Serbian 🇷🇸

Sunčana strana Londona

Dobrodošli!

Da li tražiš samo zabavu, ili tražiš ljubav?

Da li si strejt, LGBTQ ili ništa od navedenog?

Na sunčanoj strani Londona slobodan si poput ptice

Niko ne brine o tvom novcu ili boji tvog lica

Sreća i ljubav su jedini ciljevi koje jurimo

Dobrodošli na sunčanu stranu Londona

Dakle, sve što treba da uradiš je da vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije glasnije glasnije glasnije glasnije, vrištiš što glasnije možeš!

*Vrisci*

Zagrli najboljeg druga, digni ruke u vazduh

Duboko udahni za poslednji korak i reci

Kakav lep dan!

Da li spavaš na francuskom krevetu ili deliš krevet na sprat?

Da li si trezan, pušiš li zeleno ili više voliš da se napiješ?

Da li slediš veru ili ćeš umreti kao pank?

Na ulici se šapuće o ovom dobrom novom mestu

Gde svi prisutni mogu da pobede u trci

Na znaku piše

Dobrodošli na sunčanu stranu Londona

Sve što treba da uradiš je da vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije, vrištiš što glasnije glasnije glasnije glasnije glasnije, vrištiš što glasnije možeš!

*Vrisci*

Zagrli najboljeg druga, digni ruke u vazduh

Duboko udahni za poslednji korak i reci

Vrisni najglasnije što možeš!

Zagrli najboljeg prijatelja, digni ruke u vazduh

Duboko udahni za poslednji korak i reci

Kakav lep dan!

Translation cr: @moonlvster

[nepoznati-poznanik]

Kako da budeš stepski vuk, olinjali pustinjak usred svijeta čiji ciljevi nisu tvji, čije ti radosti ništa ne znače ako imas mene 🫣

to je bilo prije nego sam tebe upoznao, nisam više kao Harry Haller, sad sam više kao Holden Caulfield.

otkako sam tebe upoznao, znam da na ovom svijetu postojiš ti s kojom želim sve, imamo iste ciljeve i radost smo jedno drugome. hvala ti na svemu 💛

[vanssurf]

Sahovski turnir - prva zlatna medalja

Kroz tamnu i osvetljenu prostoriju, posmatrao sam svaku šahovsku tablu sa koncentracijom koja je bila dostojna najboljih igrača na svetu. Bio je to međunarodni šahovski turnir, jedan od najvećih događaja u mom životu. Bio sam uzbuđen i nervozan u isto vreme, svestan da će ova prilika verovatno promeniti moj šahovski put zauvek. Moje srce je lupalo brže kako se turnir bližio kraju i tada je, konačno, stigao trenutak za koji sam dugo radio i sanjao - trenutak kada sam osvojio svoju prvu zlatnu medalju na međunarodnom šahovskom turniru.

Moja ljubav prema šahu počela je u ranim godinama. Sećam se kako sam kao dečak sedeo za stolom sa svojim ocem, koji mi je prvi put pokazao pravila igre. Bio sam fasciniran komplikovanim strategijama i mogućnostima koje šah pruža. Brzo sam zavoleo ovu igru, a moj otac je postao moj najveći podržavalac i mentor.

Kroz godine, usavršavao sam svoje veštine i redovno učestvovao na lokalnim turnirima. Kako sam napredovao, tako su se i moji ciljevi povećavali. Sanjao sam o tome da se takmičim na međunarodnom nivou i da se suočim sa najboljim šahistima iz celog sveta. Moji roditelji su me podržavali u svakom koraku i omogućili mi da putujem na turnire van zemlje.

Kada sam dobio poziv da učestvujem na međunarodnom turniru, moje srce je bilo ispunjeno mešavinom straha i uzbuđenja. Znao sam da će konkurencija biti žestoka, ali sam takođe znao da je ovo šansa da se dokažem. Pomislio sam na sve one sate koje sam proveo vežbajući i analizirajući partije, i osetio sam da je došao trenutak da sve to pokažem na velikoj pozornici.

Turnir je trajao nekoliko dana, a svaka partija je bila prava šahovska bitka. Ponekad bih trijumfovao, a ponekad bih doživeo poraz. Bilo je trenutaka kada sam bio besan na sebe zbog grešaka koje sam napravio, ali sam se trudio da ne dopustim da me to obeshrabri. Osvrtao sam se na svoje greške, učio iz njih i gurao dalje.

Dolazak do finala bio je za mene iznenađujuće brz. Osećao sam se kao u nekom snu, gde sam igrao protiv velemajstora i veoma jakih igrača. Svaka partija donosila je svoje izazove, ali ja sam igrao sa odlučnošću i samopouzdanjem. Takođe sam imao podršku svojih roditelja i prijatelja, koji su bili uz mene tokom celog turnira.

U finalnoj partiji, moj protivnik bio je veoma iskusan igrač sa impresivnom šahovskom karijerom. Osećao sam veliki pritisak, ali nisam dopustio da me strah obuzme. Koncentrisao sam se samo na tablu i svoje poteze.

Partija je bila duga i izazovna, ali nakon nekoliko sati borbe, uspeo sam da pobedim svog protivnika. Bio sam presrećan! Osvojiti zlatnu medalju na međunarodnom turniru bio je neopisiv osećaj. Moja prva reakcija bila je zagrljaj sa svojim ocem, koji je bio neizmerno ponosan na mene.

Nakon turnira, svoju zlatnu medalju stavio sam na držač za medalje u mom domu. Taj držač je postao posebno mesto gde čuvam sve svoje sportske uspehe i sećanja. Kada prolazim pored njega, setim se tog trenutka kada sam osvojio zlatnu medalju, i to me tera da nastavim naporno da vežbam i da težim novim ciljevima.

Osvojiti zlatnu medalju na međunarodnom šahovskom turniru nije bilo samo postizanje sportskog uspeha, već i putovanje koje me naučilo mnogim vrednostima. Naučio sam važnost strpljenja, posvećenosti, analize i učenja iz svojih grešaka. Takođe sam naučio da verujem u svoje sposobnosti, čak i kada se suočim sa jakim protivnicima i izazovima.

Taj uspeh me inspiriše da nastavim da rastem i razvijam se kao šahista i kao osoba. Sada znam da nema granica za moj napredak i da su snovi ostvarivi ako verujemo u sebe i ako se ne plašimo da se suočimo sa izazovima. Moja zlatna medalja na držaču za medalje je simbol mog truda, upornosti i verovanja u sebe, a nadam se da će ih biti još mnogo na tom držaču u budućnosti.

[lethalhedgehogs]

Prva zlatna medalja

Kada se osvrnem unazad i razmišljam o svojim plivačkim počecima, teško je verovati koliko sam napredovao tokom godina. Moja strast prema plivanju rodila se još u detinjstvu, kada sam prvi put skočio u bazen. Možda tada nisam ni sanjao da ću jednog dana osvojiti zlatnu medalju, ali upravo ta strast, volja i posvećenost su me odveli do tog nezaboravnog trenutka.

Moja plivačka karijera započela je skromno, kao član lokalnog plivačkog kluba. Treninzi su bili naporni, ali nisam se obazirao na to. Bio sam fasciniran vodom, osećajem slobode koji mi je pružala, i željom da postanem bolji plivač. Ubrzo su me primetili treneri i primljen sam u klupski tim. To mi je dalo dodatnu motivaciju da treniram još jače i da učestvujem na takmičenjima.

Kako sam rastao, tako su rasli i moji sportski ciljevi. Bio sam odlučan da postanem najbolji u svojoj kategoriji. Treninzi su postajali sve intenzivniji, a treneri su mi pomagali da ispravim svoju tehniku, snagu i izdržljivost. Nisam odustajao ni kada bih doživeo neuspehe na takmičenjima; upravo su me ti neuspesi terali da još više napredujem.

Godine su prolazile, a ja sam se sve više približavao svom cilju. Bio sam učestvovao na brojnim regionalnim i nacionalnim takmičenjima i osvajao medalje, ali zlatna je bila ona koju sam želeo najviše. Međutim, konkurencija je bila sve jača, a razlika između plivača u vrhu bila je veoma mala.

Konačno, došao je taj sudbonosni dan, dan koji će promeniti moj život. Bio je to državno prvenstvo, najveće takmičenje na kojem sam ikada učestvovao. Osećao sam uzbuđenje, ali i nervozu jer sam znao koliko je ovo važno takmičenje. Moja porodica je bila uz mene, pružajući mi podršku i verujući u moje sposobnosti.

Vreme je brzo prolazilo, a ja sam se pripremao za svoj najbolji nastup ikada. Kada je došao red na moju trku, srce mi je lupalo kao ludo. Uspeo sam da smirim svoje misli i koncentrišem se samo na svoj plivanje. Kada sam čuo zvuk pištaljke, zaronio sam u vodu i dao sve od sebe. Noge su mi brzo šutirale, a ruke su se krećle brže nego ikada pre. Bio sam u svom elementu, potpuno fokusiran na cilj.

Ubrzo sam shvatio da se nalazim u vodećoj poziciji. U tom trenutku, nisam razmišljao o konkurenciji, već sam samo gledao ka cilju koji je bio sve bliže. Poslednjih nekoliko metara bila su najteža, ali sam iz sve snage gurao napred. Ušao sam u cilj, pogledao tablu sa rezultatima i tada sam znao - pobedio sam! Osvojio sam zlatnu medalju na državnom prvenstvu!

Nisam mogao da sakrijem svoju sreću i ponos. Osetio sam kako mi adrenalin struji kroz telo. Moja porodica je bila presrećna i ponosna na mene, a ja sam bio presrećan što sam uspeo da ostvarim svoj san. Konačno, zlatna medalja je bila u mom posedu.

Na ceremoniji dodele medalja, osećao sam se kao da sam na vrhu sveta. Nisam mogao da verujem da sam ja taj koji stoji na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Kada sam stao tamo, osetio sam ogromno olakšanje i zahvalnost prema svima koji su me podržavali na ovom putu.

Nakon tog nezaboravnog trenutka, zlatna medalja nije završila u nekom kutiji ili sakrivena u fioke. Odlučio sam da je postavim na poseban držač za medalje u mom domu. Taj držač postao je simbol mog truda, upornosti i želje za uspehom. Svaki put kada pogledam tu medalju, setim se svih teških treninga, žrtava i uspona i padova koje sam prošao da bih je osvojio.

Najvažnija lekcija koju sam naučio iz ovog iskustva jeste da se trud i rad uvek isplate. Nije bilo lako, ali sam dokazao sebi da mogu prevazići sve izazove ako verujem u sebe i ako ne odustajem. Ta zlatna medalja je samo početak mog plivačkog puta, jer znam da ima još mnogo trka i uspeha koje me čekaju u budućnosti.

Uspeh u plivanju me naučio da je ključ ustrajnost, fokus i vera u sopstvene sposobnosti. I danas, dok gledam tu zlatnu medalju na svom držaču, zahvaljujem joj na podsećanju da se snovi ostvaruju ako verujemo u njih i ako smo spremni da se borimo za njih.

[putokazkrozvreme]

Kad ljudi ne znaju šta tačno žele u životu,koji su im ciljevi kao i tačni koraci kako da to ostvare i dođu do toga, oni posežu za bilo čim, ne bi li se osećali zadovoljno u svojoj koži. Međutim to je jedan začarani krug besciljnog lutanja, kao kad bi odlučili da želimo da više putujemo a kad bi nas pitali gde, istog trena bi zaćutali jer ne bi imali predstavu kao ni viziju mesta na koja želimo da idemo. Zato u životu ako želimo da budemo uspešni i da svoje ciljeve ostvarimo,nije dovoljna samo volja i odluka po pitanju bilo čega šta odlučimo. To je dovoljno za početak svakako ali za duže staze i sam ostvaren cilj i uspeh potrebno je mnogo više. A to više predstavlja tačne korake koje ćemo pratiti prilikom realizovanja našeg cilja, u smislu kako, na koji način, kada, koji je vremenski rok, šta treba uraditi, šta treba usavršiti, koliko vremena izdvojiti, zbog čega to nešto želimo i stremimo ka tome a onda kad odgovorimo na sva ta pitanja i zapišemo ih negde na korici naše omiljene sveske, tada verujem da nema promašaja, nema neuspeha i uz tačne smernice uspeh je zagarantovan. Sve je u nama. Ako nemamo viziju gde želimo biti sa tačno ispisanim koracima kao smernicom za taj put, vrlo je moguće da ćemo besciljno lutati i da se nećemo pomeriti sa mrtve tačke od koje smo neminovno i svakako svi mi krenuli na početku. Svaki korak, svaka vizija, svaki cilj, svaki uspeh, apsolutno sve je u nama i na nama. Ništa nije nemoguće, čak šta više verujem da je sve moguće u životu. Apsolutno sve šta smo zamislili i šta želimo za sebe u životu je moguće ostvariti. Ključ je u nama, samo ga treba vešto prepoznati i iskoristiti na pravi način.

[proteinioutlet]

Kupovina sportskih dodataka putem interneta: Što trebate znati

Sanjarite o perfekcioniranju sebe uz sportske dodatke. U PROTEIN OUTLETU pronaći ćete sve pažljivo oblikovane visoko kvalitetne nutritivne proizvode stvorene za unapređenje vaše snage, izdržljivosti i zdravlja, bilo da želite izgraditi mišiće ili povećati ukupnu izdržljivost. Kupujte s povjerenjem uz neusporedivu kvalitetu i pouzdane sastojke. Poduzmite sljedeći korak na ovom novom fitness putovanju jer vaši ciljevi zaslužuju najbolje. PROTEIN OUTLET: Vaša ultimativna destinacija za dodatke!

[adriaticpulse]

Xiaomi dosegao 100.000 proizvedenih SU7 vozila

[ljubavniromani]

Samo ova novogodišnja rezolucija ima smisla! Slažete li se?

Iskreno recite: koliko ste prethodnih novogodišnjih rezolucija uspeli da postignete? I koliko se njih ponovo našlo na ovogodišnjoj listi? Ako već morate nešto da odlučite, postoji samo jedna stvar za koju se treba boriti 2025. godine. Ako uspete, ostatak će raditi sam od sebe. “Smršati 5 kg”, “Promeniti posao”, “Zaraditi više novca”, “Redovno trenirati” – to su ciljevi koje najčešće sebi…

[preporodbn]

Dva lica tradicije

Piše: Jusuf Trbić Jedna od riječi koje često čujemo u javnom prostoru jeste: tradicija, i ta se riječ upotrebljava neselektivno za sve i svašta. Iza te riječi skrivaju se često sasvim pragmatični politički ciljevi, jer nacionalizam koji vlada kod nas počiva na rekonstrukciji prošlosti i onoga što se naziva tradicijom. A tu se onda radi o tradicionalizmu, političkoj ideologiji koja, pozivajući se…

[jokeroutsubs]

🇭🇷 Sunny Side of London - Croatian 🇭🇷

Sunčana strana Londona

Dobrodošli!

Tražiš li samo zabavu, ili tražiš ljubav?

Jesi li strejt, LGBTQ ili ništa od navedenog?

Na sunčanoj strani Londona slobodan si poput ptice

Nikoga nije briga za tvoj novac ili boju tvoga lica

Sreća i ljubav su jedini ciljevi kojima težimo

Dobrodošli na sunčanu stranu Londona

Dakle, sve što moraš napraviti je vrištati što glasnije, vrištati što glasnije, vrištati što glasnije, vrištati što glasnije, vrištati što glasnije glasnije glasnije glasnije glasnije, vrištati što glasnije možeš!

*Vrisci*

Zagrli svog najboljeg prijatelja, digni ruke u zrak

Duboko udahni za zadnji korak i reci

Kakav lijep dan!

Spavaš li na bračnom krevetu ili dijeliš krevet na kat?

Jesi li trijezan, pušiš li zeleno ili se radije napiješ?

Slijediš li vjeru ili umireš kao pank?

Na ulici se šapuće o ovom dobrom novom mjestu

Gdje svi uključeni mogu pobijediti u utrci

Na znaku piše

Dobrodošli na sunčanu stranu Londona

Sve što moraš napraviti je vrištati što glasnije, vrištati što glasnije, vrištati što glasnije, vrištati što glasnije, vrištati što glasnije glasnije glasnije glasnije glasnije, vrištati što glasnije možeš!

*Vrisci*

Zagrli najboljeg prijatelja i digni ruke u zrak

Duboko udahni za zadnji korak i reci

Vrisni najglasnije što možeš!

Zagrli najboljeg prijatelja, digni ruke u zrak

Duboko udahni za zadnji korak i reci

Kakav lijep dan!

Translation cr: @moonlvster

[outsidersview]

Prvi pogled

"Svi smo mi strani u vlastitoj zemlji." — Albert Camus

U trenutku kada odlučimo postati svjesni, kad prepoznamo znakove na zidu koji nas okružuje, postajemo stranci. Stranci u društvu koje nas oblikuje, stranci u kulturi koja nas uvjetuje, stranci u svemu što nam se nudi kao "istina". Pišući ove riječi, postavljam pitanje koje je, možda, previše jednostavno: Koja je cijena pripadnosti? Je li moguće biti prisutan, a istovremeno biti izvan?

"Biti slobodan znači biti stranac." — Pier Paolo Pasolini

Ako su sloboda i istina uistinu naši ciljevi, onda je nužno suočiti se s nečim dubljim, nečim što ne prepoznajemo u svakodnevnoj gužvi. Mnogi od nas žive u svijetu punom skrivenih istina – istina koje ne želimo vidjeti, jer bi nas razbile. Ovdje, u ovoj maloj dimenziji razmišljanja, koja se ne naslanja na ono što je poznato, nego na ono što je moguće, postavljam sebi pitanje: što znači biti „van toga“?

I kao što je Sartre tvrdio: "Postojanje precedira esenciju." Da bismo shvatili sebe, moramo prvo postojati. Tek kada se uzdignemo iznad svakodnevnih zahtjeva društva, možemo biti stvarno svjesni – svjesni svoje slobode, ali i svog položaja izvana. Biti stranac u vlastitoj zemlji znači biti svjestan svih iluzija koje nas vežu za našu povijest, našu tradiciju, naše kolektivne mitove. To nije politički stav, to je egzistencijalni poziv na razmišljanje.

"Svijet je tu, pred nama, a mi smo, više nego ikad, nevidljivi." — Albert Camus

U ovoj situaciji, gdje se čini da je sve već rečeno i učinjeno, gdje se svaki naš korak prati i analizira, jedina preostala sloboda je ona unutarnja – ona koja nije vidljiva očima drugih, ali koja je možda najistinitija. Na ovom blogu, gdje ću se povremeno povući u sjenu da bih bolje vidio, pozivam vas da hodate sa mnom na granici. Na granici između stvarnosti i iluzije, na granici između pripadnosti i otuđenja.

Ovo nije samo promatranje, ovo je poziv na angažman. Svijet oko nas, a posebno Hrvatska u ovom trenutku, čini se kao veliki labirint. Zadatak svakog stranaca je da, unatoč svemu, pronađe izlaz – ili barem razumije zašto je on nigdje u blizini.

Možda ćemo ovdje pronaći odgovore na neka od pitanja koja nas stalno muče, možda ćemo naći samo nove, još dublje dileme. U svakom slučaju, putovanje je započelo.

"Stranac je onaj koji nikada nije kod kuće, jer je kod kuće u svemu." — Sartre

Dobrodošli na Outsider's View.

Amado Sorel