#centar za devojke | Explore Tumblr posts and blogs

duskomijatovic · 6 years ago

Text

Život i smrt vojvode Koste Pećanca -2-

Izgleda da Kosti Pećancu kraj četovanja 1908. godine nije teško pao iz jednog ličnog razloga. On je već poznavao devojku koja je osvojila njegovo srce i sa kojom je želeo da se oženi. To je onda bila prava sreća da četnik pronađe devojku koja ga iskreno voli i ima razumevanja za njegove bitke i junačke podvige. Sigurno nije bez razloga vojvoda Vasilije Trbić zabeležio: "Ali kako da se ženim? Na to nikad nisam ni pomišljao, za to se nisam spremao. I, naposletku, gde da potražim sebi ženu? Nisam mogao ni pomisliti da je potražim u Srbiji, jer koja bi Srpkinja pristala da napusti Srbiju u kojoj cveta sloboda pa da ide u Tursku i da živi u nekom nepoznatom selu o kome nikada ništa nije čula niti znala na kojoj se strani nalazi. /.../ a još imati muža koji može da pogine, ni za jednu ženu nije bilo privlačno."

Kosta Pećanac se 1908. godine oženio Sofijom Milosavljević iz Aleksinca, sa kojom je imao četvoro dece. Do poznanstva je došlo sasvim slučajno. Sofijina starija sestra Nikosava bila je učiteljica u selu Draguša u okolini Prokuplja. Mlađa sestra joj je često dolazila u posetu i pomagala u gajenju dece. Tada je Sofija Milosavljević bila devojka od 16-17 godina, već stasala u lepoticu istančanog ukusa, izrazito visoka, vitka, duge crne kose, uvek elegantno obučena.

O prvom susretu Sofije Milosavljević i Koste Pećanca nemamo tačnih podataka da bismo pouzdano mogli znati kada se i gde desio. Može se pretpostaviti da je to bilo pri kraju 1907. godine, kada je vojvoda kratko boravio u Kuršumliji. O njemu se već pripovedalo da je hrabar i da predvodi četu koja se bori protiv turske vojske. Pećanac je imao 28, a Sofija 18 godina, što znači da je momak bio deset godina stariji od devojke. Ne zna se tačno ni gde su se momak i devojka upoznali. Moglo je to biti u Kuršumliji ili Prokuplju, ali i u Draguši, ako je Pećanca put naneo do nekog saborca ili prijatelja. Kako bilo da bilo, do susreta je došlo. Kosta Pećanac je na Sofiju ostavio silan utisak, tako da je ona odmah rekla sestri: "Ovaj momak će biti moj!"

Sofija Milosavljević se, po njenim naknadnim pričama, potrudila da zainteresuje momka za sebe. Umela je da na igranci kao slučajno ispusti maramicu iz ruku, ali je uvek tu bio Kosta Pećanac koji je galantno pritrčavao i podizao maramicu, dajući je Sofiji u ruku i pri tom je kao slučajno dodirnuo. Ni Pećancu nije nedostajalo mašte ni smelosti, pa se kao slučajno nalazio na stanici u Prokuplju svaki put kada je Sofija putovala i pomagao joj da se popne u voz.

Čime je Pećanac mogao osvojiti Sofiju? Po njenim kasnijim pričama, to je bila ljubav na prvi pogled. Na fotografiji iz perioda njihovog vereništva vidi se lepa devojka sa šeširom na glavi, u dugoj haljini, ogrnuta krznom. Pećanac je u civilnom odelu, sa šeširom na glavi, u modernom kaputu. Na prstu desne ruke nosi verenički prsten. Jedino se po čizmama vidi da je vojnik. U svakom pogledu Sofija je bila dobra prilika za Pećanca: po poreklu, društvenoj pripadnosti i fizičkom izgledu. Sofija je bila iz građanske trgovačke porodice, školovana i lepo vaspitana devojka. 1 Kosta Pećanac je devojci neosporno mogao imponovati kao egzotični junak i nacionalni borac, koji je i u pesmama opevan, o čijoj se hrabrosti i junaštvu pripovedalo.

Sofija i Kosta venčali su se verovatno u proleće 1908. godine. Svadba je proslavljena u Aleksincu, u kući Sofijinog oca Jovana Milosavljevića. Dever je bio Đorđe Ristić - vojvoda Skopljanče, a kum Grigorije Božović.

Kosta Pećanac je živeo u Kuršumliji, u iznajmljenom momačkom stanu. Tu mu se pridružila Sofija. Ona je pristala da napusti gradsku sredinu u kojoj je do tada živela i došla je u varošicu pod Samokovom. Sofija, ili kako su je iz milošte zvali Soja, ubrzo je postala centar pažnje u Kuršumliji. Uvek doterana, lepo obučena, sa modernom frizurom i cvetom na grudima, to je bila Soja Kostina, koja je budila interesovanje i muškog i ženskog sveta. Žene su joj zavidele na lepoti i eleganciji, a muškarci su joj se potajno divili i zavideli Pećancu što mu je sudbina dodelila takvu životnu saputnicu.

Mladi bračni par živeo je u iznajmljenoj sobi i kada su im se počela rađati deca. Pri kraju 1908. Sofija je rodila prvog sina Milovana. Najstariji sin dobio je ime po dedi, ocu Koste Pećanca Milovanu Milovanoviću. Godinu dana kasnije, Sofija je rodila drugog sina Ivana, a 1911. trećeg sina Milana. Sinovi su dobili imena po proslavljenim junacima iz narodnih epskih pesama - Ivanu Kosančiću i Milanu Toplici.

Pomoć joj je pružala jedino mlađa sestra Aleksandra. Na oca porodice se nikada nije moglo osloniti. Kako je kasnije govorila Sofija Pećanac, suprug joj nikada nije govorio ni kuda odlazi ni kada će se vratiti. Na početku braka to joj je teško padalo, a kasnije je postalo stvar navike i realnost. Svoj život je ipak sama odabrala, kada je zavolela Kostu Pećanca i pristala da se uda za njega.

Beskućnik

Vojvoda Pećanac je bio u bukvalnom smislu reči beskućnik. Kada je otišao da ratuje u Makedoniji, Sofija je ostala kao podstanar sa dva sina u Kuršumliji. Pećanac je u dvorištu ostavio dvoje čeza, sav svoj kapital. Sofiji Pećanac je vremenom sve više smetao život pod tuđim krovom, sa malom decom u vlažnim prostorijama bez dovoljno svetlosti. Zato je odlučila da kupi kuću. Prodala je Kostine čeze, ali je to bilo nedovoljno. Od nekih trgovaca i svog oca morala je da pozajmi novac. Nakupila je dovoljno novca za kupovinu kuće, vlasništvo upravnika poreskog odeljenja u Kuršumliji, "poreznika" Riste Ugrinovića.

Po obavljenoj kupovini, Sofija je 1912. godine dobila u sudu tapiju na kuću na svoje ime. Kada se Pećanac vratio sa jednog od svojih četovanja, našao je Sofiju i decu u novoj kući, ali nije pronašao svoje čeze. Bio je duboko pogođen Sofijinim postupkom. Nije ga ni pitala, a prodala mu je par čeza, koje su mu bile draga uspomena i velika radost u životu. Sa svojim četnicima uživao je da upregne belce i da se vozi, dok su konji kasali a narod ga pozdravljao. Preke naravi, ne razmišljajući mnogo, potegao je pištolj na Sofiju.

Ona mu je rekla: "Nisam ja Ciganka, pa da se stalno selim iz jedne kuće u drugu i vučem decu kao mačka mačiće. Ja sam iz domaćinske kuće i nisam navikla na čergarski život. Hoću da i moja deca imaju kuću". Pećanac je posle tih reči vratio pištolj u futrolu. U toj kući je porodica živela do završetka Drugog svetskog rata, a i danas je, mada ruinirana, sačuvana. Odatle je vojvoda Pećanac krenuo u Prvi balkanski rat, u jesen 1912. godine. Tu je Sofija 1913. rodila četvrto dete, kćerku Milicu.

Rađanje sinova

Pećanac je čitavog života bio i ostao vojnik i ratnik. Od 1910. godine pojačane su borbe u Makedoniji, kojima se pridružio. Sve obaveze pale su na Sofijina leđa. Odgoj i vaspitanje dece, vođenje domaćinstva, nabavka svih kućnih potrepština bile su Sofijina obaveza. Odrasla i vaspitavana u građanskoj porodici, ona je i svoju decu vaspitavala u takvom maniru. Pomoć joj je pružala jedino mlađa sestra Aleksandra. Na oca porodice se nikada nije moglo osloniti. Kako je kasnije govorila Sofija Pećanac, suprug joj nikada nije govorio ni kuda odlazi ni kada će se vratiti. Na početku braka to joj je teško padalo, a kasnije je postalo stvar navike i realnost. Svoj život je ipak sama odabrala, kada je zavolela Kostu Pećanca i pristala da se uda za njega.

Nakupila je dovoljno novca za kupovinu kuće, vlasništvo upravnika poreskog odeljenja u Kuršumliji, "poreznika" Riste Ugrinovića. Po obavljenoj kupovini, Sofija je 1912. godine dobila u sudu tapiju na kuću na svoje ime. Kada se Pećanac vratio sa jednog od svojih četovanja, našao je Sofiju i decu u novoj kući, ali nije pronašao svoje čeze. Bio je duboko pogođen Sofijinim postupkom. Nije ga ni pitala, a prodala mu je par čeza, koje su mu bile draga uspomena i velika radost u životu.

Sa svojim četnicima uživao je da upregne belce i da se vozi, dok su konji kasali a narod ga pozdravljao. Preke naravi, ne razmišljajući mnogo, potegao je pištolj na Sofiju. Ona mu je rekla: "Nisam ja Ciganka, pa da se stalno selim iz jedne kuće u drugu i vučem decu kao mačka mačiće. Ja sam iz domaćinske kuće i nisam navikla na čergarski život. Hoću da i moja deca imaju kuću".

Pećanac je posle tih reči vratio pištolj u futrolu. U toj kući je porodica živela do završetka Drugog svetskog rata, a i danas je, mada ruinirana, sačuvana. Odatle je vojvoda Pećanac krenuo u Prvi balkanski rat, u jesen 1912. godine. Tu je Sofija 1913. rodila četvrto dete, kćerku Milicu.

Prvi balkanski rat

Na početku druge decenije 20. veka Kraljevina Srbija vodila je ratove za oslobođenje srpskog naroda od turske vlasti i za teritorijalno proširenje oblasti koje su nekada bile delovi srednjovekovne srpske države. Jedno pokolenje Srba dobilo je istorijsku priliku da ostvari san nekoliko prethodnih generacija - da završi misiju nacionalnog oslobođenja. Srbija je ušla u rat protiv Turske iz nekoliko razloga: oslobodilačkih, ekonomskih i političkih. Za predstojeći rat pravljeni su planovi odmah posle 1878. godine.1 Pored ofanzivnog dejstva predviđano je i savezništvo sa drugim balkanskim državama.

Pitanja mobilizacije, koncentracije i strategijskog razvoja bila su uglavnom rešena u februaru 1903. Potom se, do 1912. godine, radilo na doradi i usklađivanju plana sa razvojem srpske vojske i međunarodnih okolnosti. Po ovom planu predviđeno je da srpska vojska svoju glavninu usmeri na vardarsko ratište (Prva i deo Druge armije), deo snaga za nastupanje ka Kosovu (Treća armija) i srazmerno jake snage na svom krajnjem desnom krilu (Ibarsku vojsku i Javorsku brigadu) za posedanje Sandžaka u sadejstvu sa crnogorskom vojskom.2

Prvi balkanski rat vodile su Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora protiv Turske. Srpska vlada je oglasila mobilizaciju 30. septembra. Mobilizacija je izvedena uredno i po planu (pešadija za četiri, a konjica i artiljerija za šest dana) zahvaljujući visokoj patriotskoj svesti vojnika, velikoj popularnosti rata protiv Turske, ali i teritorijalnom sistemu popune i dobroj pripremljenosti. Mobilisano je 356.000 ljudi, od čega je 286.000 pripadalo operativnoj vojsci i činilo prvi i drugi poziv. Rat je započeo 18. oktobra 1912. Mirovni ugovor potpisan je maja 1913. u Londonu.

Kosta Pećanac mobilisan je kao pripadnik Treće armije i borio se u redovnoj vojsci, kao narednik u drugom puku Moravske divizije.3 Svoj učinak u ratnim operacijama ocenio je rečima: "Za vreme rata moj je rad bio srednji, nisam učinio nešto naročito i za sve vreme bio sam kao komandir čete."4 On se, sudeći po sačuvanim beleškama, posebno istakao u bici na Merdaru i u borbama kod Prištine i Uroševca.

U selu Merdaru, u blizini srpsko-turske granične karaule, Pećanac je imao prvu veliku i tešku bitku protiv turske vojske i arnautskog bašibozuka. O sukobu kod Merdara ostavio je podatke u dva izvora.

Dnevnik

U svom dnevniku vojvoda je u jesen 1917. sažeto opisao događaj od pre pet godina: "Ceo dan posmatram Merdare i Vasiljevački položaj, Rticu, gde sam srećnih godina napadao Turke 1912. god/ine/ oktobra, te god/ine/ dobi/h/ zadatak, kao komandir čete da napadnem selo Vasiljevac koje su Turci bili osvojili i da po mogućstvu zauzmem Rticu. Tu je napadao ceo 1. puk II poziva, a mene su poslali iz II puka kao poznavaoca toga položaja. 5. oktobra5 nije se moglo uspeti da se osvoji, a 6. u 8 čas/ova/ izjutra posluži me vojnička sreća te prvi izađo/h/ na pomenuti položaj, dosta je žrtava bilo sa obe strane".6

Dvadeset godina kasnije Kosta Pećanac je u listu Vreme detaljno opisao bitku kod Merdara.7 Po vojvodinom tekstu, do prve borbe na Merdaru došlo je u noći između 2. i 3. oktobra (po starom kalendaru). Prve puške ispalili su "Arnauti" sa turske, a vojnici Moravske divizije sa srpske strane. Sukob je započela treća četa Drugog pešadijskog puka na putu koji vodi iz Kuršumlije preko Rače Kosaničke ka Merdaru. Komandir čete bio je rezervni poručnik Petko Ilić iz Prokuplja, a Kosta Pećanac vodnik trećeg voda.

Za nepunih deset minuta, po vojvodinim beleškama, borba je počela na celoj liniji od Rtice, najvažnijeg merdarskog položaja, do Prepolca. Ishod bitke bio je nepovoljan za srpsku stranu, jer je, po podacima koje je zabeležio četnički vojvoda, više od 700 vojnika trećeg puka drugog poziva izbačeno iz stroja - mrtvih i ranjenih, a cela Moravska divizija drugog poziva napustila svoje položaje. Starešine, majori Ljuba Marić i Belić iz divizijskog štaba bili su, po pisanju Koste Pećanca, prinuđeni da uzmu puške u ruke i upadnu među vojnike, kako bi im povratili moral i okuražili ih.

Vod vojvode Pećanca "Arnauti" su u opštem metežu uspeli da odbace sa desnog na krajnje levo krilo divizije. Na bojnom polju bilo je strašnih prizora: "Neobičan prizor pored leša podnarednika Trajka Prokupčanina: držao je još čvrsto pušku u ruci, na čiji je bajonet bio sasvim nabo jednog Arnautina, tako da je čak i cev puške prodrla u telo. I baš u tom momentu drugi Arnautin došao je s leđa i gurnuo mu bajonet do drške u kičmu. Sve je bilo puno krvi."

Dva dana kasnije pošto su se vojnici pribrali od, kako je to četnički vojvoda nazvao, velikog poraza, divizija je počela novi napad na neprijatelja.

U jurišu, koji je počeo na celoj liniji fronta, "Arnauti" su proterani preko srpsko-turske granice i povraćeni su svi položaji osim najvažnijeg, Rtice. Šestog oktobra, u ranim jutarnjim satima ("u samu zoru"), Pećančev vod je dobio naređenje da juriša na Rticu i zauzme je. Vojvoda je smatrao da je "momenat /.../ bio dobar", pošto su "Arnauti" već bili pokolebani. Kako je zabeležio, pod njegovom komandom jedan bataljon prvog puka napao je na Rticu. Srpski vojnici očekivali su očajan otpor protivnika. Na njihov napad "sa svih strana", "Arnauti" su se zbunili. Vojvoda piše: "Skršili smo ih. Položaj je bio naš."

Otpor arbanaškog bašibozuka bio je slomljen i srpska vojska je ubrzo posle toga prešla granicu i ušla na teritoriju Turskog carstva. Na šestom kilometru nastupanja, zapisao je četnički vojvoda, srpskim vojnicima pročitana je ratna proklamacija.8 Pošto je kod Merdara razbila turske snage, Treća armija je preduzela koncentrično nastupanje ka Prištini pravcem Prepolac-Priština. Proteravši slabije turske trupe i arbanaški bašibozuk, srpska vojska je 22. oktobra ušla u Prištinu.

Kosta Pećanac je zabeležio da je Moravska divizija posle uspešne borbe kod Merdara dobila zadatak da se kreće levom, a Šumadijska desnom obalom Laba. Srpske trupe su, sudeći po njegovim zapisima, očekivale da će naići na jači otpor "Arnauta", pogotovu u tesnacu Temindol. To se, međutim, nije desilo, samo su ponegde grupice Arbanasa pružale manji otpor sa leve i desne obale Laba.

Devetog oktobra Moravska divizija nalazila se na domak Prištine. Ispred samog grada, "Arnauti" su pružili jači otpor, pomognuti turskom artiljerijom.10 Kada je neprijatelj utišan, major Miroslav Piletić dobio je naređenje da sa svojim bataljonom prvi krene u Prištinu. Pećanac je pred gradom susreo četnike11: "Jedno dva kilometra pred nama iznenada se ukazala četa četničkog vojvode Jaše Nenadovića, koji je operisao iz karaule Lisice prema Prištini. Imao je oko 200 četnika. Da mu ne zabraniše, on bi prvi ušao u Prištinu."12

Srpsku vojsku je ispred Prištine čekala delegacija: sveštenstvo sa građanima, muftijama, hodžama i dervišima. Prota Josif Popović držao je Jevanđelje i veliki zlatan krst u rukama, a "sa njegove velike pastirske brade kapale su suze radosnice". On je dočekao srpsku vojsku sa pogačom i solju. Muftija i hodže su se, po Pećančevim beleškama, tresli od straha kao u groznici. Pozdravili su komandanta puka Dušana Vasića i zaklinjali se na vernost kralju Petru I Karađorđeviću.

Dok se ta ceremonija vršila na ulazu u grad, Pećanac je sa nekoliko svojih ljudi ušao u Prištinu. O tom trenutku je zabeležio: "Bio sam prvi srpski vojnik, posle toliko vekova, koji je ušao u staru srpsku varoš kao osvajač."13 I: "Kako su me u Prištini poznavali još iz ranijeg mog četovanja, to su me burno pozdravljali". Sa saborcima se uputio prema staroj pravoslavnoj crkvi. Crkva je imala zvona, ali Turci nisu dozvoljavali da ih sveštenici podignu na zvonaru.

Kada je ušao u portu, Pećanac je naredio nekim mladićima da dignu zvona na jedan bagrem koji je rastao u blizini crkve.14 Pošto su podigli zvona, srpski vojnici su snažno zazvonili, "prvi put posle toliko vremena, na veliku radost i iznenađenje sveštenika Josifa, još uplakanog od sreće." Zvonila su zvona bez prekida i kad je komandant ušao u crkvu na blagodarenje, a "hrišćani su plakali, klicali, ne znajući već šta rade od oduševljenja i sreće."

Pokret ka Skoplju

Treća armija se 20. oktobra, kada je otpočela Kumanovska bitka nalazila na odmoru u rejonu Prištine iako je, prema direktivi Vrhovne komande, trebalo da produži pokret radi što bržeg izbijanja u visinu Prve armije. Četiri dana kasnije, Treća armija je u dvema kolonama krenula iz Prištine. Leva kolona (Moravska i Šumadijska divizija) išla je preko Gnjilana i grebena Skopske Crne Gore, gde je posle napornog marša izbila 25. oktobra, kada je Kumanovska bitka već bila završena.

Kolona je nastavila pokret za Skoplje, gde je stigla tri dana kasnije. Desna kolona (Moravska divizija drugog poziva), posle borbe 25. oktobra kod Uroševca protiv Prištinskog odreda i veće grupe Arbanasa iz okolnih sela, produžila je pokret preko Kačanika i 27. izbila u rejon zapadno od Skoplja. Bitku kod Uroševca Kosta Pećanac nije detaljno opisao, kao što je to uradio sa dvema ranijim bitkama, na Merdaru i kod Prištine.

Značaj Treće armije

Bez obzira na to što nije direktno učestvovala u Kumanovskoj bici, Treća armija je svojim uspešnim dejstvima i ulaskom u Prištinu indirektno doprinela pobedi na Kumanovu. Vest da je Treća armija zauzela Prištinu, na Kumanovskom bojištu izazvala je paniku kod Skopske redifske divizije, pa je tako bio olakšan proboj turskog centra drugog dana bitke na Zebrnjaku. Posle bitke, pokreti Treće armije ugrožavali su pravac odstupanja turske Vardarske divizije, pa se njeno odstupanje delom pretvorilo u bekstvo. Nadiranjem Moravske divizije drugog poziva preko Kačanika ugrožena je komunikacija Skoplje-Tetovo, što je doprinelo da komandant Sedmog turskog korpusa brže napusti Skoplje i odstupi ka Gostivaru i Kičevu.

Delovi Treće armije, Šumadijska divizija prvog poziva i Drinska divizija drugog poziva pošli su potom prema Prizrenu i Đakovici radi ovladavanja Metohijom odakle je, kroz severnu Albaniju trebalo da izbiju na Jadransko more.16 Moravska divizija, u kojoj je bio Kosta Pećanac, ušla je u Tetovo 30. oktobra, u Gostivar 1., a u Kičevo 5. novembra. Delovi Treće armije ušli su tokom ovog meseca i u Resen, Ohrid i Debar, a jedan njen odred 29. novembra i u Elbasan. Operacije su prekinute 4. decembra zbog zaključenog primirja.

1 Osnova ofanzivnog rata bila je postavljena 16. marta 1898. godine, na sednici posebne komisije, pod predsedništvom bivšeg kralja Milana Obrenovića, koji je tada bio komandant aktivne vojske. Aleksandar M. Stojićević, Istorija naših ratova za oslobođenje i ujedinjenje od 1912-1918. god. (Tok operacija i primena snabdevanja), Beograd 1932; Milutin Lazarević, Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje, Srpsko-Turski rat 1912, knj. prva, Beograd 1928; Borisav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913, Beograd 1972; Prvi balkanski rat 1912-1913, uredio Velimir Terzić, Beograd 1959.

Komandant Treće armije bio je general Božidar Janković, a načelnik štaba potpukovnik Dušan Pešić. Treća armija podeljena je na dve grupe: Toplička grupa, koju je obrazovala Šumadijska (pukovnik Đorđe Mihailović) i Moravska divizija (pukovnik Milovan Nedić), grupisane su prema Prepolcu i Merdarima, a Medveđska grupa: Drinska (pukovnik Pavle Paunović) i Šumadijska brigada (potpukovnik Stevan Milovanović) u rejonu Medveđe i Tupalskog visa. Ove snage brojale su 63.000 vojnika sa zadatkom da nastupaju preko Kosova i da dejstvuju na levi bok turskih snaga.

Turci odstupaju

Jedan učesnik balkanskih ratova zabeležio je: "9. oktobra tukli smo se pred Prištinom. Kad je bilo posle podne, Turci su počeli odstupati. Naša zastava je već bila pobijena na njihovom položaju. Odmah smo krenuli napred i stignemo više Prištine na jedno polje. U putu smo prolazili pored kola koja su bila puna prtljaga i ostalih kućevnih stvari koje su Turci ostavili. Tu smo noćili. Vojska je bila sva vesela". (Luka Stević, Ratni dnevnik 1912-1918, priredio Petar Opačić, "Godišnjak međuopštinskog istorijskog arhiva Šabac", br. 18, Šabac 1985, 12).

U balkanskim ratovima svoj doprinos pobedama regularne srpske vojske dali su i četnički odredi. To su zapravo bili dobrovoljački odredi, odnosno vrsta neredovnih jedinica u srpskoj vojsci. U njima su se borili dobrovoljci, među kojima je bilo ranijih, ali i novopridošlih četnika. Neposredno pre Prvog balkanskog rata Vrhovna komanda vojske Kraljevine Srbije je od aktivnih četnika i dobrovoljaca formirala četiri četnička odreda sa 520 boraca - Gnjilanski, Lisički, Lukovski i Labski. Oni su bili raspoređeni prema turskoj vojsci, dok je u pozadini turskih snaga na Kosovu dejstvovao Pčinjsko-kozjački odred vojvode Vojina Popovića Vuka.

Po podacima savremenika postojao je i Kuršumlijski četnički odred pod komandom Vojislava Tankosića i kapetana Dragutina Nikolića, sa pravcem nastupanja Kuršumlija-Merdare-Malo Kosovo-Štimlje-Crnoljevo-Prizren-Ljuma. Ovaj odred formiran je u Prokuplju, odakle je preko Kuršumlije krenuo za selo Merdare, gde je stigao 2/15. oktobra uveče i započeo borbe sa lokalnim Arbanasima. (I. Trifunović, n. d., 39). U ratu je poginulo nekoliko poznatih vojvoda: na Kozjaku Jovan Grković Gapon, u Kumanovskoj bici Doksim Mihajlović, pred Prilepom Spasa Garda.

Verovatno je smisao oslobodilac, ali se Pećanac nije dobro izrazio. Dok su mladići podizali zvona, Pećanac je ušao u crkvu i napisao u Jevanđelju: "Budi znano kada je oslobođen grad Priština, Kosovo, 9. oktobra 1912. Danas je ušla prva srpska vojska u Prištinu. Četnički vojvoda Kosta Pećanac".

Prema planu srpskog Generalštaba, po izbijanju na Kosovo obrazovane su dve kolone koje su 9. i 10. novembra krenule preko albanskih planina da bi posle desetodnevnog marša preko teškog terena i u surovim zimskim uslovima izbile 18. novembra na Jadransko more severno od Lješa.

0 notes

zasvepare · 6 years ago

Photo

RAZGLEDNICA IZ MIONICE

10. mart 2019

Najdraže Kromprle,

neka te ova razglednica ne zavara: dok se ti taljigaš iz Hajdelberga ka severu Nemačke, nisam otišao u Mionicu — to je samo teaser najboljeg ulova. Ali doći ćemo dotle. U međuvremenu, sebični pisac tvoje odsustvo koristi na očekivani način: tradicionalnu prezentaciju koju ti priređuje svake nedelje po povratku s buvljaka, vadeći jednu po jednu stvar iz cegera, po rastućem sledu zanimljivosti, rešio je, evo, na radost naroda, da objavi na blogu, u obliku otvorene zazubice.

Pisac se, dakle, probudio u šest, i umesto da stavi tri najsvežija reda u rukopis koji iz dana u dan mršavo raste, sklopio je oči: kad je sledeći put progledao, bilo je sedam. Ne časeći ni časa, uhvatio se smeđeg Gorankinog cegera BE HAPPY (onaj prošlonedeljni, sa mačkom, nije mu se naročito posrećio) i bez kafe i doručka napustio stan, uputivši se ka sedamnaestici.

Kažeš da u Hajdelbergu pljušti. Ovde (upravo ide američka himna: “Oh say, can’t you see my eyes?...”) već u sedam je bilo sunčano. Izašao sam samo u džemperu, knjige su se u cegeru složile same iz prve kako treba: odmah sam pomislio da ću se sigurno do večeri rasplakati kada se već od sabajle osećam tako vedro. Sedamnaestica je odmah došla, petnaestica nije mnogo kasnila, ništa nisam čitao, gledao sam glupavo ispred sebe, kao oni sektaši koji žive od pogleda na sunce, a devojke su čmavale sa slušalicama u ušima, dok su im glave i kapci padali od preranog buđenja.

Pa počnimo:

Prvi ulov, specijalan broj Koraka posvećen Vladanu Radovanoviću — ako se sećaš, njegovom “slikovnom pesmom” otvara se naša omiljena lektira, Knjiga mlađih jugoslovenskih pesnika za osmi razred osnovne škole — i Olujna stepa Anatolija Soboljeva bili su najbolji ulovi na jednoj hrpi od sigurno 500 knjiga. Prvi put sam je snimio pre dve nedelje. Bila je naslagana kao da se sprema za lomaču. Obilazio sam je, zajedno s drugim kupcima koji su s lomače čupkali kao sa kebaba dok se vrti, i primetio nekoliko knjiga Kolje Mićevića. Nemajući volje da se upuštam u iskopavanje, prišao sam prodavcu i upitao ga:

— Oprostite... Jeste li ovo možda nabavili od Kolje Mićevića? — Sad si mi sve reko!!! Kakav Kolja! Sto pedeset, knjiga sto pedeset! — Kolja Mićević je — ne posustajem — prevodilac, video sam najviše njegovih knjiga na gomili... — Brate — obrati mi se jedan prodavčev saradnik, takoreći PUBLIC RELATIONS — nemoj se ljutiš... mi smo ti nepismeni...

Kako bilo, i prošle nedelje zateknem na tom mestu iste pajtaše: cena je pala na sto; sada je bila pedeset. U međuvremenu su jedan deo lomače poubacivali u kutije, ali tako da ne može da im se priđe. Na sreću, odmah snimih Radovanovića. Uzdao sam se u vredne mušterije koji su verovatno na buvljaku bili prvi put, pa su kopali i rukama i nogama među tim knjižurinama na ruskom, o šahu i muzici, i kada ispade Bagdalino izdanje Soboljeva, samo ga dohvatih i poturih gazdi.

Sledeći nalaz je:

(H)uismans je jedan prilično zanemaren francuski pisac — doživeo je, doduše, svojevrsnu tržištu renesansu kada ga je (H)uelbek obradio u Pokoravanju — i ni ja se nisam s bogzna čime njegovim susretao... Ali kako sam ga snimio na izlazu iz buvljaka, već osvedočenog opštenarodnog univerziteta, prelistao sam prvu pripovetku “Niz vodu” i trebalo mi je dve stranice da dođem do zaključka: Huismans je genijalan pisac; da nije bilo njega, sigurno ne bi bilo Emanuela Bova. Dobio sam ga za lepih pedeset đunti.

Iako je policija već bila tu kad sam stigao, štrafta Pazovačkim drumom, koji zauzmu najbrojniji, nelegalni svaštari, prilično me je razočarala. Kad god se nađem nad gomilama ploča, uvek me snađe raskorak između forme i sadržine: kao što je prošle nedelje bio prazan omot Kvinovog News of the World, tako sam sada zatekao praznu omotnicu Flojdovog Wish you were here. Jedna kompilacija sa Bitlsima i Canned Heat bila je tako buđava da nisam hteo da dajem pedeset dinara. Pored onog matorog koji na ivici bare već treću nedelju prodaje iste ploče za trideset evra po komadu samo sam prošao.

Na samom kraju Druma, uz pumpu, neki Cigančići su se, da ne bi drali grlo, dosetili da na gomilu francuskih naslova polepe astronomske cene (najniža: hiljadarka). Knjige su bile u tako očajnom stanju, kao da su se nekoliko puta oprale u blatu pa stvrdnule. Ali nisam našao ništa zanimljivo za mene da bi ih muštrao zbog precenjivanja. Nedaleko od njih naiđem na jedan relativno noviji rokovnik sa naslovom: “Ratni dnevnik”, ali prve stranice bile su iscepane. Izgrdim prodavca što ih je iscepao, on reče samo: “Ne znam zašto sam to uradio”, ali ne stiže da se pokunji jer je morao da se cenjka sa nekim mušterijom.

I dolazimo do prvog najboljeg ulova:

Bilo mi je dovoljno da na gomiletini starih i apsolutno nezanimljivih kupusara u legalnom delu buvljaka snimim naslov POESIE i odmah ga uhvatim, ne otvarajući ga. Povez je u veoma lošem stanju, treba ga listati sa rukavicama. Kad sam prišao prodavcu i rekao “sto?” on je uzeo koricu u ruke, obrnuo na poleđinu i pitao me: “Šta je to?” Ja sam nekoliko sekundi ćutao, puštajući ga da gleda. Razmišljao sam: “Šta li će reći ako kažem sveska? Hoće li cena da skoči ili da padne?” Neverovatno, ali nije uspeo da je otvori, prevrćući je u rukama, meni prekipi, pošto sam već ubeđen da će je tim ručerdama oštetiti i brzo kažem: “Ma, sveska neka...” “Dobro, može sto!” reče, jedva dočekavši da se otarasi.

Đački spomenar je iz pedesetih godina, vlasništvo Rade Babić, učenice drugog razreda gimnazije. Pun je standardnih pesmuljaka, pozdrava i spomena, sa imenima koja su ispisana pod znacima navoda, sa zavrnutim ušima stranica na kojima piše “Ne otvaraj!” (a kad otvoriš piše: “Radoznali magarac!”); čak su i crtani likovi isti kao u većini spomenara koje imamo: ovde sam opet zatekao standardnog Šilju i Paju Patka. Jednog dana ću se, sva je prilika, baviti estetikom đačkih spomenara. Znam da ga ti ne bi uzela u ruke ni prinela nosu, tako da ću ti skenirati najbolji spomen

Ali zašto ne bih odmah načeo prvi tom Estetike spomenara? Deca nisu klasno osvešćena. Crtaju mahom srdašca u kojima se nalaze dvorci, svu sreću ovog sveta za te mozgiće simbolizuju znakovi feudalnog poretka, a čije su te insignije ako ne onih koji su oteli slobodu? Trčkaraju prasići po brdima, i unutar bedema odmaraju se ljudi, ali to nisu naši prasići, i taj čovek nije vlasnik nego je BAŠTOVAN! Sećaš li se onog spomenara iz Klenovnika iz četrdesetih? Istovetan, ali istovetan tačkasti stil crteža nalazim u ovom četvorostihu Marije Zorić (iz drugog pet)...

A sada, molim lepo, dolazimo do najboljeg KNJIŠKOG ulova:

Da si ovde, sada bih još držao svesku u rukama i pre nego što bi je dobila u ruke, morala bi da saslušaš slovo, kao što će morati i dragi čitaoci bloga.

Dakle, čim sam snimio signale da je reč o tinejdžerskom dnevniku, dohvatio sam i što ležernije upitao: “Koliko?” Međutim, ili zbog toga što je primetila da sam zavisnik od svezaka, ili što je bio uvijen u omot, gospođa mi je odbrusila: “200 dinara!” “Može sto?” zvučao sam neumoljivo, ali sam preklinjao. “Sto pedeset?” Klasika. “Može” I pružam joj petsto, a ona naravno nema da vrati, i da bi mi to pokazala, samo otvara i zatvara svoj mikrobuđelar, ne pokazujući mi sadržaj. Tada sam kupio Radovanovića i Soboljeva, da rasitnim. (Za Soboljeva, uzgred, nisam nikad čuo.)

Reč je, naime, o dnevniku trinaestogodišnje Nataše P. iz 1981. Međutim, nije ni izbliza zanimljiv kao dnevnik one Užičanke, pa ni kao one Beograđanke koja je otišla u Herceg-Novi da gleda vaterpoliste. Najviše liči na onaj zeleni krimbolić pod naslovom Tagebuch: pun je sentimentalnih razglednica, otisaka nakarminisanih usana i ostalih mesta devojačkih... Kako bismo ih mogli nazvati? to nisu dnevnici, to su “imaginarni sentimentalni romani”. S tim što je, poput Tagebucha, i ovaj u stihovima.

I listam ga, listam, tako u Zagi, polurazočaran, već ga negde smeštajući u fioku sa drugim bezličnim devojačkim pesmuljcima... kad nabasam na artefakt:

Majke mi, prvo sam pomislio: Ma ne može ovo biti Valjevska Mionica, sigurno je ona užička ili ona bosanska. Ali na komadu pečata, vidim: “VALJ...” (stavljeno u zagradu)... Nastavim da listam, nešto brže, pitajući se šta je to autorka gledala i kakav je to “stalni bioskop” u avgustu 1981. postojao u varošici u kojoj sam odrastao, gde devedesetih, dok nisam pobegao iz nje, nije bilo ničega što podseća na tu ustanovu. Ali u dnevniku traje ista ploča: Natašica samo cvrkuće, zaljubljena u svoju zaljubljenost, u “ptice koje su pevale po rascvetalim granama” (a ja razmišljam: “Jesu li to grane iz varoškog parka?”); u sunce “koje je zalazilo iza dalekog brda” (a ja se pitam: “Je li to Maljen?”), ali nijednog imena, nijednog toponima, nijednog, što je najgore, datuma, i samo što sam se spremio da psujem Desanku i sve lirske subjekte što su nas kao male ubeđivali da je bezvremenost poezija, natrčim na razglednicu iz pročelja.

Desno od panorame, fotografisane sa Topličkog puta, nalazi se fabrika Krušik-Precizni liv. Ono skroz levo je fabrika koja se tada zvala TIM (Tvornica izolacionih materijala) a danas se zove FIMA. U prvom planu snimka desno od nje nalazi se narandžasti tristać (sada, kao sasvim slučajno, ide “Peace, Love, Freedom, Happiness...”); iza njega se ukazuje pogled na opštinu i trafiku koja više ne postoji. Kadar u samom desnom ćošku prikazuje Valjevski put. U zgradi koja se vidi skroz desno nalazi se Kulturni centar sa bibliotekom. U to vreme još nije bio podignut spomenik Vojvodi Mišiću na trgu. Interesantno je (i indikativno) što na razglednici nema crkve.

Međutim, pored razglednice... nalazi se apsolutno neprepričljiv natpis, koji ću ovde prekucati (moram delimično da ga cenzurišem jer smo u javnom prostoru)

Ko bi ikad pomislio da ću se ja toliko zaludeti za Mionicom. Do pre 2 godine mrzela sam svaku pomisao na to malo mesto, ali sam sve to ćutke podnosila, praveći se da se radujem što idem tamo. Činila mi se mala, ruž[n]a, a sada mi je najlepša. Čini mi se da bih poludela kad ne bi otišla. Obožavam ono mesto ispred trafike, mali bioskop, poslastičarnicu, park. Ni ovde u Smederevu nemam toliko drugova kol’ko tamo. Prosto me nešto vuče tamo (a kako i ne bi). (...) Obožavam onaj vidik koji se pruža sa moje terase, one livade, šumice, planine i sve moje seljane. Osećam da bih bez (...) i Mionice i Divčibara i Maljena i Povlena koji ih okružuju umrla.

Sigurno bi nam Nata rekla još nešto, ali ima tu maniju trinaestogodišnjakinja da svaki zapis završi tačno na dnu stranice. Možda se umorila od toponima! Možda je pomislila da je poeziju upropastila konkretnim stvarima? Dakle, od N. saznajem da je u Mionici postojala i poslastičarnica! Ma nemoj! Ja sam prvi put otišao u poslastičarnicu devedeset osme, kad sam pošao u srednju školu, mislim da je bila baš ona na Zelenjaku (koja više ne postoji) i mislim da sam jeo baš lenje pite (zamišljao sam da se tako nešto mora jesti u poslastičarnici!).

Natašica mi se odmah potom ućutala i nastavila da guguče, i odjednom, iznad neke sentimentalne kič-fotke na kojoj se prsata plavuša u izazovnoj tirkiznoj tuničici odmara na krilima svog u belo odevenog đuvegije, pročitam katren:

Svaki dan gledam nebo i na njemu jato ptica s njima moje misli lete tamo gde je Mionica

Predložiću ovo opštini za himnu. Njenu ljubav prema Mionici i nostalgiju (koja pokazuje da je u trenutku pisanja katrena bila zatočena u Smederevu) mogu da objasnim samo mogućnošću da je tamo upoznala tog nekog momka u koga se zaljubila (povremeno se sreće ime “Milan”).

Mislim da ne postoji ništa depresivnije i žalosnije na svetu od leta u Mionici. Ali ja sam pristrasan: srećan što sam odande pobegao! Kako bilo, Natašica me je negde, kako se bližila jesen osamdeset i prve, ipak zatekla ovim osmercem:

Subotom sam uvek neka druga i neki me čudan spopadne strah subotom me uvek obuzme tuga a raduje me tek prvi mrak. Osećam neku slutnju u sebi i beskrajnu, čudnu radost subotom sam nekako bliže tebi Subotom uvek idem na ples.

Umesto “radosti” ja bih stavio “bes”. Ali zanemarimo mene. Nataša se krajem leta vratila u Smederevo, dopustila ponekoj drugarici da joj se upiše u dnevnik, među kojima se jedna istakla fantastičnim incipit-om: “Bilo je leto, toplo gologlavo leto puno ukočenih osmeha i ledenih pogleda...” Dnevnik se završava hipi-simbolom za mir.

E s tim u vezi, Kromprle, još dve važne stvari. Prva: konsultovao sam N-inu lestvicu ljubavi. I šta sam shvatio? Da ću uvek voleti nezrelo. Nikada neću sazreti.

A druga stvar: najbolji neknjiški ulov, koji ću blagoizvoleti da te zamolim da poslušaš na licu mesta, hvala.

Na dupli Hair naiđem kod onog dekare kod koga sam kupio Let’s Dance, kod koga prošle nedelje nisam hteo da stanem jer je bio istakao sliku sa Kalabićem na naslovnoj strani i pobunio se kad sam nešto stavio na nju. Naravno, ne da mi da razgledam u tišini. “Vidiš, nije baš najbolje očuvana ploča... Zato je 400″ Ja kažem: “Uzimam!” On: “Dobro, uzmi šta hoćeš” prezirući me zbog štekarenja! I čućeš: samo na drugoj ploči zanemarljivo pucketa.

E, kad sam uzeo HAIR, spakovao sam ga u najbolji ulov uopšte, koji ćeš videti tek kad budeš došla: sad se suši na terasi. Zasad ću ti reći da sam u njemu našao dva računa koja mi pokazuju da je bivši vlasnik 2012. pazario Chimney Cake u Kralja Milana za 150 dinara, a u Maksiju u Čika Ljubinoj sladoled king za 120 dinara.

Osim toga, opet sam video knjige koje je bacio onaj pesnik, što smo konstatovali pre dve nedelje... i o tome ću ti pričati kad se vratiš: neke stvari ipak nisu za javnost. Sada, dok ide “White boys give me chills...”, tvoj sebični pisac pomišlja sledeće: dok se ne budeš vratila, pašće jedan viršla-parti, ali na njega ću zvati samo Stevu i Duleta, bivše cimere iz srednjoškolskog doma, kupiću tri flaše crnog, obući ću zvoncare od pre 20 godina (stomačina je tolika da neću morati da zakopčavam), i pošto budemo barem triput preslušali obe ploče, popili i vino i rakiju, sešćemo na trolu broj 29, pa na 20 i otići ćemo u Titov Gaj, gde ćemo nešto i saviti... Kad bolje razmislim, to smo početkom 2000tih uglavnom radili nedeljom, tako da ću izlet organizovati odmah!...

Pozdravi mi sve, najviše Gordanu, piši kada budeš stigla kod Goranke, i ne zaboravi: ako ne odeš ni na jedan buvljak dok si u Nemačkoj, razvodimo se!

Voli te (nezrelo)

tvoj Bokara

P. S. dok ide My Body is walking in spaaaaaace...

1 note · View note

lapsus-maja · 8 years ago

Text

Tekst o romanu ,,Cica Gorio" koji sam napisala jos davno a sad sam ga pronasla. Nadam se da ce nekome posluziti. 💖

*Roman nastao u 19 veku, u vremenu kada su razlike izmedju bogatih i siromasnih bile jasno definisane, odoleva kroz godine i vekove jer se u njemu govori o istini, jedinoj stvari koja moze da rasplace, pogodi i nasmeje svakog coveka bez obzira na vreme i mesto u kome zivi. *Cica Gorio, glavni junak zahvaljujuci kome je ovaj roman i stvoren bio je stari fabrikant rezanaca koji je imao dve kceri zbog kojih je zrtvovao sve i koje su bile centar njegovog sveta. Sa druge strane je Ezen de Rastinjak, mladic koji iz potrebe za bogatstvom, slavom, uspehom i konkretno boljim zivotom dolazi u veliki Pariz zeleci da postane neko i nesto. Veoma svesno Ezen se uplice u visoke krugove ljudi i uz pomoc njega polako saznajemo istinu i odgovor na pitanje: ,,Ko je zapravo Cica Gorio?". Potreba Gorioa da udovolji svim zeljama i potrebama svojih kceri, stvorila je od njih sebicne devojke. Kako i sam pisac kaze i najbolju narav, najcistije duse pokvarila bi nerazumna ocinska neznost. Na posletku, za uzvrat nije dobio nista, njegove kceri nisu bile uz njega u trenucima kad je jos bio pri svesti a kada je dosla sahrana, poslale su samo prazne kocije. Za njih Gorio je predstavljao kartu u jednom pravcu, ka bogatstvu, sreci, obicno laznoj, koju nakon sto su iskoristile, samo su zguzvale i bacile. *Ovim delom Balzak je pokazao prave ljudske vrednosti i jasno razgranicio vrline od mana kako bi svaki citalac to mogao da uvidi. Mene licno, podstakao je da se trudim jos vise, da gledam i idem napred ali nikako na neciju stetu i na kraju sta reci osim: ,,Sada je na nas dvoje red!".

#Cica Gorio #tekstovi #tema #roman #balkan #Ezen de Rastinjak #serbia #srbija #pariz #delo #lektira

3 notes · View notes

mndpor · 6 years ago

Text

Užas: "Žene nekad ZASLUŽUJU batine" (ANKETA)

Skoro petina, ili 18,8 odsto, muškaraca u Srbiji smatra da postoje situacije u kojima žena zaslužuje batine, dok se 11,9 odsto slaže da žena treba da toleriše nasilje kako bi održala porodicu, a čak 40,1 odsto sa tim da je najvažnija uloga žene - da brine o kući i kuva. To, barem, pokazuju rezultati istraživanja Images Srbija - "Muškarci u Srbiji: promene, otpori i izazovi", koje je, na reprezentativnom uzorku od 1.060 muškaraca i 540 žena, od 18 do 60 godina, sprovela nevladina organbizacija Centar E8, a danas je predstavljeno u Novom Sadu. Prema ovom istraživanju, jedna četvrtina ispitanih muškaraca priznaje da namerno zastrašuje svoju partnerku, dok su šamari i gađanje predmetima deo jedne petine veza, a uvrede i ponižavanja svakodnevica trećine veza. Da muškarac treba da ima poslednju reč u porodičnim odlukama, slaže se 34,1 odsto muškaraca. Rezultati istraživanja pokazali su i da se stavovi muškaraca prema rodnoj ravnopravnosti u određenim segmentima života promenili ka liberalnijm, kao što je briga o deci, dok u drugim segmentima i dalje naginju ka tradicionalnim, kada je u pitanju nasilje nad muškarcima i ženama. Skoro polovina ispitanika učestvovala je u tučama protiv suparničkih grupa, a 60 odsto mladića dodirivalo je devojke bez njihove saglasnosti ili im dobacivalo seksualne komentare. Međutim, gotovo 90 odsto muškaraca reklo je da bi volelo da provodi više vremena sa svojom decom, a u porodicama u kojima partneri imaju više obrazovanje podela kućnih poslova je egalitarnija. Navodi se i da je 80 odsto muškaraca išlo sa svojim partnerkama na kontrole tokom trudnoće, a od toga 30 odsto je išlo na sve kontrole. Da odgovornost za decu posle razvoda treba da bude pođednaka stav je četiri petine ispitanih muškaraca, a 68.1 odsto muškaraca smatra da su odluke vezane za decu zajednička odgovornost. Ipak, 49,1 odsto ispitanih muškaraca se slaže da su menjanje pelena i hranjenje dece odgovornost majke. Ovo je prvo istraživanje ovakvog tipa u Srbiji, a deo je globalnog istraživanja koje je do sada sprovedeno u više od 20 zemalja u svetu. Let's block ads! (Why?)

0 notes

herrottoflickthings-blog · 7 years ago

Text

Crveno-beli dres za 50 evra

Prag. Ne tako davno, ova metropola, centar kulture i živi spomenik evropske civilizacije bio je samo jedna od mnogih prvomajskih destinacija sindikalnih šverc tura krmeljivih “turista” sa prostora bivše nam domovine. Sudbina jednog vremena… “Maš koruna ?” Šapat iz mračnih haustora potsećao je na devedesete i ono naše dobro znano: “Marke, marke”. “Vunena vremena”. Buljuci sredovečnih “heroja socijalističkog rada” iz svih krajeva Juge natovarenih najlon čarapama, žvakaćim gumama, Levis i Li (sa dva e ,kako onomad reče Bane Bumbar) farmerkama, neizbešnim Napoleon vinjakom, krstarili su prodavnicama u potrazi za krznom, češkim damastom (dupla širina) i démodé “Bata” cipelama (al sa kožnim đonom). Servisi za 6 i 12 osoba marke „Bohemija“(cijena-prava sitnica, samo dve boce „Napoleona“) pažljivo su pakovani u „bunkere“ autobusa koji su vraćali naše mame i tate u svet samoupravnog socijalizma.

Hram svetih Ćirila i Metodija

Vreme praškog proleća, bunta i vapaja jednog naroda za slobodom oličenog u plamenoj buktinji studenta-heroja Jana Palaha na Vaclavskim namestima davno je za nama. Nema više drugova Dubčeka i Brežnjeva. Od kako je 1. maja 2004. Češka republika postala jedna od 28 žutih zvezdica na plavom stegu Evropske Unije, Prag je zasijao starim sjajem. Sedište čeških krunisanih glava, dvorac Hradčani, dominira levom obalom Vltave. Spuštajući se polako strmim, klizavim stepeništem, nogu pred nogu, pored mene ostaje kuća Franca Kafke. Izlazim na Karlov most sudarajući se sa rekom večito nasmejanih kosookih likova naoružanih „Nikonima“ i „Minoltama“. U lavirintu uličica Starog grada, među bezbrojnim zlatarama, buticima firmirane garderobe, i kafićima prepunih bučnih, mladih ljudi iz svih krajeva sveta, pogled mi zastaje pred izlogom u kojem na centralnom delu visi dres najlepših boja- SK SLAVIA PRAHA. Sav Praški barok, neoklasicizam, gotika, romantika, renesansa i secesija gube bitku sa tim komadom crveno-bele tkanine. Ne marim više za zakazani prijem u ambasadi još jedne u nizu pokojnih država, posetu Karlovom univerzitetu i jedinoj pravoslavnoj bogomolji, crkvi Svetih Ćirila i Metodija (poslednjem utočištu pripadnika češkog pokreta otpora koji nakon što su u proleće 1942. izvršili atentat na zloglasnog SS Obergrupenfirera Rajnharda Tristana Hajdriha, svoje živote skončali u podrumu crkve koja im pruži poslednje sklonište). 50 evra nestaju u ruci plavooke devojke za kasom koja me, slučajno ili ne, podseti na leto 75., Makarsku i jednu Ruženku iz Gotvaldova. Stežući čvrsto, pod miškom, dres kao kakvu relikviju, nestajem u prvoj pivnici tonući u pijane misli o uzročno-posledičnoj vezi između krigle “Gambrinusa“, praške „Slavije“ i Vojvodine . Pored mene sedi Kosta Hadži. Svirci moji, još je rano, tek je pola tri ...

0 notes

jollycherryblossomwombat · 7 years ago

Text

HIT RIJALITI: Starlete u problemu! (FOTO, VIDEO)

Mislile su da idu u spa centar, a onda su im vrata otvorile kaluđerice... Britanski "Kanal 5" najavio je neobičan novi rijaliti - starlete u manastiru! Šou "Bad habits, holy orders" predstavlja pet starleta "navučenih" na izlaske i mobilne telefone. Prijavile su se za rijaliti i prepustile se produkciji "na milost i nemilost"! Nije im rečeno gde će biti naredne četiri nedelje, pa je jedna od njih čak mislila da ide u spa centar. A onda se automobil zaustavio ispred manastira, gde su ih dočekale kaluđerice. Učesnice su Sara (19) koja obožava da pije, Pejdž (23) koja ne zna sa koliko ljudi je spavala, Gabi (20) koja reklamira donji veš, zatim Rebeka (19) i Tajla (22) koje rade kao igračice. Kako će se devojke snaći u strogim uslovima života, ali i da li će kaluđerice naučiti da tverkuju, pogledajte u trejleru! Izvor: YouTube Let's block ads! (Why?)

0 notes

mirtadraws · 8 months ago

Text

youtube

Back in 2018 I got to host a short little workshop of stop-motion animation, using coffee powder under the camera. Thank you to the organisers! Center for Girls in Niš (where I attended a feminist painting colony prior to the workshop <3)

#centar za devojke #stop motion #workshop #animation workshop #stop motion workshop #animation #coffee animation #Youtube

0 notes

mndstz · 7 years ago

Text

Uradi sama: Frizura za vrele dane

* Pogledajte kako da imate urednu kosu i kada napolju "prži". * Kada bi vas dve manekenke istog dana pozvale na svoje rođendanske žurke, kod koje biste pre otišli: kod nežne... * Mladi Kinez platio je čašicu viskija 9.999 franaka (8.733 evra) u viski baru švajcarskog hotela u Sent Moricu,... * Jedna od najseksepilnijih glumica današnjice, zvezda serije "Moderna porodica", Sofija Vergara slikala se za... * Počelo obračunavanje srednje brzine na autoputu Beograd - Niš, nema vieš divljanja. * I Krisi Tejgen ima problem koji muči gotovo sve devojke i žene! * Nedostatak samopouzdanja je problem sa kojim se mnogi suočavaju, a fotke savršenih tela na Instagramu tome prilično... * Dame su otkrile da se osećaju veoma moćno kada stave ruž za usne u ovoj nijansi… * Pogledajte kako sve možete da upotrebite sasvim običnu viljušku... * Rodrigo Alveš (34) je svoj odmor proveo u Iranu, ali izbor destinacije nije najčudnije u ovoj priči, već razlog... * Volite jogu? Čitajte dalje... * Napokon da i centar grada dobije pravo mesto za šoping. * Dogovoren plan za rezanje emisije gasova iz dizel automobila. * Voditeljka "Slagalice" dobila je komentar na koji je morala da odreaguje. * Tokom vrelih letnjih dana požari su česti. Pročitajte preporuke Vatrogasnog saveta Beograda u vezi sa tim kako da... * Glumica Dru Barimor oduševila je fanove fotkom kakvu bi se retko ko usudio da objavi. * Keli Bruk dobila je pregršt neprijatnih komentara na račun svog izgleda... * Ovaj Podgoričanin ima talenat koji ostavlja bez daha! * Na pojedinim naplatnim rampama u Srbiji počelo je merenje prosečne brzine kojom se automobil kreće. Za sada bez... * Pevačica prepoznatljiva po dugoj plavoj kosi više nije plavuša! Let's block ads! (Why?)

0 notes

mndptv · 7 years ago

Text

MONDO u Las Vegasu: Pet dana ludila!

Da vas upozorim odmah na početku: ovaj tekst nije za mlađe od 18 godina. Bila jednom jedna pustinja, ista kao svaka druga: dole vreo pesak, gore vrelo Sunce. Ipak, ta pustinja se po nečemu razlikovala od drugih: bila je predodređena da postane najluđe mesto na planeti Zemlji. Umesto kaktusa, lešinara i ostale scenografije karakteristične za pustinjski pejzaž, tamo ćete videti Ajfelov toranj, njujorške nebodere i Kip slobode, venecijanski Veliki kanal, sa sve gondolama, egipatske piramide i Sfingu, zatim preko 200 kockarnica, od toga samo u jednoj ulici - Strip - više od 40! U istoj ulici, koja je dugačka 6,8 km, nalazi se 14 od 25 najvećih hotela na svetu, sa ukupno 62.000 soba! I to nije kraj kada su neverovatne činjenice u pitanju. Verovali ili ne, u Las Vegasu se godišnje obavi više od 100.000 venčanja! Da li ste spremni da vas povedem u tu avanturu? Ja nisam bila spremna, da vam kažem iskreno. Zamišljala sam Vegas kao najveći kičeraj na svetu, kao Diznilend za odrasle, vašar, na sve strane prašina i ljudi pijani i lepljivi od znoja. Međutim, grdno sam se prevarila i zato se sada javno izvinjavam tom gradu u kojem sam uživala svim čulima. Krenimo redom. Las Vegas je svet u malom Bukvalno. Šetajući ulicom Strip prolazite kroz Pariz, Njujork, Veneciju i Egipat. I to ne u tek nekoliko koraka, već se nižu, jedan za drugim, restorani, noćni klubovi, tržni centri, hoteli koji su tematski potpuno u skladu sa gradom koji predstavljaju. Pogledajte fotografije: Tako na primer, u bistrou "Mon Ami Gabi", koji se nalazi u podnožju Ajfelovog tornja, koji je visok 164 metra, konobari govore francuski jezik, a dok uživate u "eskargu" (puževima), supi od luka i bagetima, slušate francuske šansone. Okolo su hoteli u kojima hodnici liče na uzane ulice Pariza, popločane kaldrmom! Kada dođete do Nujorka, oko vas će biti ulična hrana, po kojoj je ovaj grad poznat, oblakoderi i naravno Kip slobode, visok 45 metara. U delu koji je inspirisan Egiptom videćete Sfingu i piramidu, koja je zapravo hotel-kockarnica "Luxor". U Veneciji slušate pesmu gondolijera dok voze turiste Grand kanalom, u blizini je hotel "Palazzo", u kojem sam odsela, kao i nekoliko taverni gde konobari pričaju italijanski i služe odličan espreso. Izvor: MONDO/Dragana Todorović I to sve nisu kič kopije, jefitne turističke atrakcije, već je svaki detalj brižljivo odrađen i vi se osećate kao da ste baš u tim delovima sveta, a ne u pustinji Mohave, u Nevadi. Teško je to rečima dočarati, jer kada su meni pričali, nisam verovala. A onda sam otišla, videla i zanemela. Bukvalno sam zanemela kada sam u ušla u tržni centar "Forum" (ima 59.000 kvadratnih metara, i 2.000 parking mesta). Bilo je oko 11 sati prepodne, otišla sam tamo odmah nakon doručka, ali unutra je bio sumrak! Pravi sumrak! U bilo koje doba dana da tamo uđete biće tako zahvaljujući specijalnoj rasveti i plafonu u vidu neba koje deluje toliko realno da nakon sat vremena pod njim, zaista zaboravite koje je doba dana, i da li je vreme za ručak ili večeru. Pogledajte forografije: Sve je podređeno dobroj zabavi, i vazduh koji dišete Ceo Vegas je velika iluzija koja briše granice na koje smo inače navikli: vremenske, prostorne, ali i moralne. Za samo sat vremena hoda možete da promenite četiri grada i tri kontinenta, ali i da ceo dan, ili dane, provodite ne izlezeći napolje.Druga strana medalje Vegas nije samo ulica Strip, već nešto sasvim drugo. Van tog ludila, nema glamura i sjaja, limuzina sa zatamljenim staklima, živi se kao u svakom drugom gradu koji ima oko 700.000 stanovnika. Tu se nalaze bolnice, škole, univerzitet, sud, TV i radio stanice, novinske redakcije, biblioteke... To je relativno mlad grad, postoji od 1905. godine, a sinonim za kockanje i zabavu postaje nakon Drugog svetskog rata, kada je kockanje legalizovano Mnogobrojni hoteli, tržni centri, kockarnice, pozorišta, koncertne dvorane, restorani... su međusobno povezani, tako da možete da se krećete iz jednog u drugi. Tu nema prozora, satova, niti prirodnog svetla, već je uvek ono doba dana kada je zabava najbolja - veče. Najluđe u svemu tome je vazduh koji dišete - obogaćen je čistim kiseonikom što vas čini punim energije. Da li znate da je to jedino mesto na planeti gde svako veče možete da slušate nastup neke velike svetske zvezde: Bijonse, Selin Dion, Šer, Dženifer Lopez, Britni Spirs, Maraja Keri... ako imate dovoljno novca, ali i energije, možete iste noći da uživate u koncertima Rikija Martina, Roda Stjuarta, Krisa Brauna, Ringa Stara, Enrikea Iglesijasa... Neverovatan je i izbor cirkuskih predstava (neke su zabranjene mlađima od 18 godina), stendap komedija, kabarea, muzejskih postavki... Ja sam gledala čuveni cirkus "De sole" (Du Soleil) i njihovu predstavu posvećenu Majklu Džeksonu "One". Utisak? To nije cirkus, to je spektakl! Akrobate su mi letele iznad glave, specijalni efekti su takvi da oduzimaju dah, a muzika vas tera da ustanete i đuskate. Na kraju se na bini pojavio hologram Majkla Džeksona. Izvor: YouTube Da li sam vam rekla da se ta predstava daje u jednom hotelu, a da ja sala velečine našeg Sava centra. Da, baš tako. Zapravo, sve je u Las Vegasu grandiozno, prenaglašeno, spektakularno. Čak i hrana! U tom gradu postoje restorani sa Mišlen zvezdicama, a gostuju najbolji svetski kuvari. Zamislite da doručkujete neki specijalitet Gordona Remzija, ručate suši koji je napravio Nobu Macuhisa (Japanac sa kojim Robert de Niro drži "Nobu" restorane), večeru vam spremi čuveni Pjer Ganjer, a onda se zasladite tortom Badija Valastra. Eto, tako se jede u Vegasu. I pije se dobro. Alkohol je svuda dozvoljen, a ima ga i "za poneti". Ako niste popili onon što ste naručili u restoranu ili baru, sipaće vam u plastičnu čašu ili flašu, a imaju i boce koje liče na predimenzionirane epruvete sa časova hemije, tako da u svakom trenutku imate šta da pijete, bilo da ste na ulici, u hotelu, u kupovini... Uh, kud rekoh kupovina! U svakom boljem hotelu postoji tržni centar, i to najmanje veličine Ušća u Beogradu. Da li vam je sada jasno o kakvim se hotelima radi? Osim soba i tržnog cnetra, hoteli imaju i kockarnice, neke velike kao fudbalski stadion, koncertne sale, restorane, diskoteke, noćne klubove, bazene, spa i velnes sadržaji, a i kapele za venčanja. Pogledajte fotografije i kako izgleda unutrašnjost kapele za venčanje u jednom hotelu: To nisu hoteli, to su mali gradovi Recepcije su duge nekoliko metara, unutra vrvi od ljudi, i to non-stop, jer Vegas nikada ne spava, vreme tamo ne teče, važno je samo da navijete svoj sat da vas podseti kada imate let za povratak kući. A teško je vratiti se odatle u realnost. Ozbiljno teško. Izvor: MONDO/Dragana Todorović Da li ste nekada izlazili od petka do nedelje, bez prestanka? Dođete kući u zoru, da malo dremnete, presvučete se, i onda opet u provod. E tako je u Vegasu, samo što traje duže. Ja sam sastavila pet dana i bilo mi je malo da vidim i doživim sve što to ludo mesto pruža. Čak i ako odete sami, neće vam biti dosadno. Zamalo me "pokupiše" mlada i deveruše... ... njih u Vegasu ima na svakom ćošku, a ja sam ih upoznala u liftu čuvenog hotela "Belađo" (Bellagio) (ko ne zna neka pogleda film "Ocean’s Eleven").Reci "da" 24 sata dnevno Kapele za venčanje rade non-stop, a mogu biti samostalne, poput malih kitnjastih objekata, ili u sastavu hotela. U njima možete da iznajmite sve što vam treba da "stanete na ludi kamen", čak i kuma! Dovoljno je samo da ponesete pasoš (Amerikancima je dovoljna vozačka dozlova), kao dokaz da ste punoletni, i da izaberete matičara - običnog ili Merilin Monro, Elvisa Prislija, ma i Mikija Mausa ako želite. Ako se pitate zašto se baš tamo mnogi venčavaju - zato što je u to američka država u kojoj je najlakše razvesti se. Dakle, razlozi su praktični, a ne romantični. Gledala sam ih kako se kikoću sa krunicama na glavama, popravljaju šminku u ogledalu. Kada smo izlazile iz lifta poželela sam im lep provod, a one meni: "Hajde sa nama. Idemo na muški striptiz, pa na kockanje. Sutra se ona udaje, a svadba je u bazenu. Ne treba ti kupaći, svi ćemo biti goli." "Hvala na pozivu, ali sestra me čeka u kolima ispred hotela." "A ne čekaju te neki muškarci? Ili devojke, ako tako više voliš?" Zbunila sam se, priznajem. "Ovde sam sa porodicom." "Ok. Uživajte. I lepa ti je ta haljina." Kada sam potom svojoj sestri, koja živi u Americi, pričala kako sam upoznala nove "drugarice", rekla mi je da tu nema ništa čudno. "Zaboravila si da si u Gradu greha", podsetila me je. Uskoro me je na tu činjenicu podsetio i mladić koji me je pitao da plešemo u restoranu "Krov sveta" ("Top of the World" u hotelu-kuli "Stratosphere"). Kao da mi nije bilo dovoljno stresno što ručam na 106. spratu, koji se pritom okreće u krug (!!), i gledam kako na svakih 15 minuta neku ludi adrenalinski ovisnik skoči s vrha, privezan sajlom. Dakle, u svom tom ludilu... "Da li bi plesala sa mnom? Ne mogu da sedim dok slušam muziku Frenka Sinatre." Nisam se nećkala, jer zaboga, šta u tome ima loše? Međutim... "Imaš definisane mišiće, šta treniraš?", pitao me je ljubitelj Sinatre dok je me je merkao tokom plesa. "Pa... ovaj... džogiram, trčim", rekoh mu zbunjeno. "Ovo je moj telefon. Javi mi u kom si hotelu, da vidim bolje to tvoje telo. Ako nisi sama u sobi, doći ću po tebe limuzinom, ali to će malo više da te košta." E, Dragana, pomislih u sebi, naivno si se ponadala da se stvarno sviđaš tom zgodnom mladiću, koji fantastično pleše. Ljubazno sam se zahvalila i rekla da nisam zainteresovana. "Ok, šećeru. Broj imaš, možda sutra, a mogu da obezbedim zabavu i za tvoju sestru i zeta. Da se svi zajedno provedemo ludo. I ne brini: šta se desi u Vegasu, ostaje u Vegasu!" Izvor: YouTube Osim muškarca, sasvim je normalno da vam takve usluge ponudi i neka devojka, ili više njih, zavisi šta želite i koliko možete da platite. Striptiz barovi su na sve strane, ali da vas upozorim - lepotica koja liči na supermodela nije sela za vaš sto jer se radi o ljubavi na prvi pogled. Ne, ne. Njoj je u to u opisu radnog mesta, ako me razumete. Meni je bilo teško da se naviknem na to, ali i na kockarnice. Znala sam da je to grad kocke, ali... ... ali da to možete da radite i dok sedite za šankom (jer skoro svaki ima ugrađen poker aparat, ili mali rulet), dok sipate gorivo na benzinskoj pumpi, na aerodromu dok čekate svoj prtljag, nisam zamišljala ni u najluđim snovima.Koliko to sve košta Da biste doživeli makar petinu zabave koju Vegas pruža, treba vam mnogo novca. Karte za koncerte, predstave i cirkus su od 90 do 300 dolara. Ulaznica za spektakularnu izložbu o brodu "Titanik", na primer, košta 60 dolara. Večera za dve osobe, skromnija, je oko 300 dolara, a ako želite da vas venča Elvis Prisli treba vam 600 dolara. Koliko ćete potrošiti za kockanje, zavisi isključivo od vas. Za 20 dolara, na primer, možete super da se zabavite uz poker aparat, a dobićete i besplatno piće, samo ne zaboravite da častite konobara (od 15 do 20 odsto sume na računu). Ali, ako ste poput kockara o kojem je pisao Dostojevski... bolje i ne počinjite! Hoteli su, zapravo, kockarnice. Mogu da imaju i do 3.000 slot mašina, plus stolovi za rulet, poker i ostale igre kojima ni ime ne znam. Kada uđete, pred vašim očima prvo "pukne" ogroman hol, prepun cveća, raznih skulptura, slika... (mnogi ne znaju da u ovom gradu mogu da vide dela velikih svetskih umetnika. Hoteli "Kosmopolitan" (Cosmopolitan) i "Belađo" imaju čak i svoje galerije slika, a ovaj poslednji i "Pikaso" restoran gde jedete okruženi njegovim umetničkim delima. Onda dođete do recepcije koja je duga nekoliko metara. Kada dobijete ključ svoje sobe (može ih biti i 5.000), morate prvo da prođete kroz ogromnu kockarnicu, zatim stižete do manjeg pulta za kojim sedi osoba zadužena da proveri da li imate ključ od tog hotela ili ne. Tek tada dolazite do dela gde su liftovi (desetine liftova) koji vas vode do sobe. I nemojte da mislite da kockanje izgleda kao na filmu: bogati dasa baca žetone na sto za rulet, dok oko njega navijaju zgodne devojke. U Vegasu se kockaju i stari i mladi, sredovečne bakice i dekice kojima je "duša u nosu", ljudi u invalidskim kolicima, osobe svih rasa i boje kože, doterani ili ne. Pogledajte fotografije: Malo je hotela koji nemaju kockarnice. "Mandarin Oriental" je jedan od njih. Elegantan, u njemu nema buke niti gužve, a možete da sretnete i neku poznatu filmsku divu. Ja sam imala sreću da vidim... Gvinet Paltrou, bez šminke Bila je u džinsu, puštene kose, u društvu neke žene. Lepa je, obična, opuštena, za razliku od mene koja sam se jedva uzdržala da ne buljim u nju. "U pojedinim hotelima je normalno da vidiš svetske zvezde. Ja sam, na primer, u hotelu 'Encore', za novogodišnji doček videla Lady Gagu. Uzela je ceo sprat, jer je i nastupala, pa je sa njom bila cela njena svita", rekla mi je sestra. Dakle, senzacijama u Vegasu nema kraja. To je zaista Grad greha, ali sa pet zvezdica. Najluđe mesto na svetu! I ne bojte se šta će sutra biti jer - šta se desi u Vegasu, stvarno ostaje u Vegasu, osim ako o tome ne napišete reportažu. Izvor: YouTube Pročitajte i ovo: ------------------------------------------------------------------------------ MONDO aplikacija ponovo na Google Play Store! PREUZMITE JE! Let's block ads! (Why?)

0 notes

dokazatiindukcijom · 8 years ago

Text

Drugi deo. Majstor i Penelopa

U hotelskoj sobi bilo je prilično zagušljivo; ustajao vazduh mešao se sa mirisom sladunjavog dezodoransa i okruživao neveliku, ali prijatno uređenu prostoriju. Bračni krevet sa baldahinom, neproporcionalno veliki garderober za sobu u kojoj gosti ne borave duže od par dana, radni sto i na njemu dobrodošlica na albanskom, engleskom i nemačkom, nekoliko praznih ceduljica i jedna na kojoj su naveli šifru za wi-fi. Otvorio sam prozor, nadajući se huku Bistrice, pesmi ptica, bilo čemu što bi stajalo između mene i ove jame grobne tišine ispunjene samo strahom od Kosova, Kosovara, Balkana, svega onog što me je sustiglo na parkingu hotela.

Huka Bistrice, međutim, nije bilo. Huk u mojim ušima bivao je sve snažniji . Tresnuo sam na krevet kao proštac. Dok sam razmišljao o tome čega se zapravo plašim ovde u Prizrenu, već sam šetao po njegovim mračnim sokacima. Ali bio je topao, prolećni dan, baš kao i na javi. Pogledom sam šetao po dolji u kojoj su počivale pitome kućice s biber-crepovima i kvrgavim, beslovesnim dimnjacima. Okretom glave prešao sam sa dolje na brdo. A tamo je na mestu negdašnje pravoslavne bogomolje bio najveći plamen kojeg sam video u životu. Akustična kaša dobacivanja rulje, sasvim amorfna usled mog nepoznavanja jezika koji se prostirao Kosovom, sasvim je nadjačala onomatopeju pucanja drveta pod neumoljivim plamenim jezicima. Varnice su odlazile ka nebu a meni je bilo sve toplije.

Neko je dahtao u sobi. Otkad sam otišao u Nemačku i tamo iznajmio sobičak od jedva petnaest kvadrata, svake večeri sam strepeo upravo od tog dahtanja; u mojim mentalnim pripremama za san, bio to pitomi proplanak sa ovcama koje bih brojao, ili Gora omeđena šatrama za Đurđevdan, ili novosadska Jovina ulica u rano proleće, uvek je ostajao taj strah na horizontu, kao nekakav turoban oblak koji bi za tili čas ljuljnuo kišu na ovčice, šatre Ili spizdio grom pravo u centar Novog Sada. A dešavalo se često, da li zbog mog teškog disanja kroz nos, autosugestije, ili prosto dahtanja komšije od kojeg sam bio udaljen svega par santimetra zidića. Tada bih, po pravilu, ustajao iz sna, odlazio do kuhinje da uzmem čašu vode, prošetao se duž svake večeri drugačije trajektorije, i najzad ponovo legao, redovno birajući ofanzivniji pristup, gde bi samog sebe uveravao da nemam nikog, da sam sam usred svemira, kao onaj poslednji stih u Matoševom sonetu i da je moj strah da neko dahće prirodna reakcija jedne žive duše koja nema drugog načina da taj prazan prostor ispuni drugačije nego utvarom.

Ali ovog puta dahtanje je bilo sve glasnije. Iz šaptanja prešlo je u krike. Više nije podsećalo na disanje, osim po periodičnosti. Iz animalnih krika, kao u nekoj fast-forward varijanti evolucije, rađali su se razumljivi uzdasi “to”, “oh”, “mhm”. Bio sam, međutim, toliko umoran da svemu tome nisam pridavao pažnju. Otvorio sam oči i ugledao tuđe oči; oči devojke sa recepcije, krupne, plave, i njeno obnaženo telo na meni. Dizala se i spuštala uz uzdahe, moje ruke na njenim bedrima podrhtavale su toliko da sam se, i sam uzdišući, pitao da li je to reakcija na drhtanje njenog tela ili tremor mojih dlanova kao prvi symptom neke zajebane neurološke bolesti.

Ljubio sam je svuda po telu, podražavajući trajektorije po kojima sam, ansksiozan, hodao po svom nemačkom sobičku, bio sam ona, bio sam budniji nego ikad. Zbrajajući u sebi sve ono što sjebanost i vojvođanski veltšmerc nisu učinili beznadežno aseksualnim, postao sam želja sama, apstrahovana i čista u svojoj prirodi. Moje telo na krevetu pod baldahinima, spojeno s njim, ostalo je samo prazna ljuštura koja se u grčila u pravilnim vremenskim odsecima i iz koje je istisnuta čista i nevina želja u kojoj nije bilo ni nje, ni mene, ni Prizrena, ni straha.

Sunce je već bilo nepristojno visoko na horizontu kad sam se probudio. Prozor je bio zatvoren a jastučnica beznadežno zakrmačena žutom, znojavom flekom. Osećao sam se nekako slomljeno i jedva sam mogao da otvorim prozor. Dok sam se oblačio razmišljao sam o sopstvenom mozgu kome nije problem da napravi blasfemični mash-up spaljivanja srpskih bogomolja i jebanja sa recepcionerkom. Pa ipak, imao sam osećaj da sam zaista spavao s njom.

Spustio sam se do kuhinje. Osim jednog riđeg Zapadnjaka koji je mazao maslac na tost, bio sam jedini. Popio sam kafu i pojeo neke sendviče koji su, makar i onako hladni, sa prekjučerašnjim hlebom, bili neuporedivo bolji od nemačke improvizacije.

Kad sam se vratio do sobe, pogledao sam na telefon. Zatekao sam poruku.

“Dobrodošao na Kosovo. Posle reci da nisi imao najlepšu dobrodošlicu :D U 11 izađi ispred hotela i sedi u park. :-*”

Ne razumem. Šta se zaista desilo sinoć? Sve mi se pomešalo. Sad, kad treba da nađem strica i sve da mi se razbistri, sve se dozlaboga zakomplikovalo. Da li mi ovo piše recepcionerka?

Pogledao sam na sat. Bilo je 10 do 11.

“Ionako sam rezervisao sobu na pet dana. Jebeš strica”, pomislih, uz osmeh.

Izašao sam u Park. Grad je bio svetao, prepun boja, ljudi su odlazili i dolazili, sve je bilo tako daleko od onog sivila u koje sam poslednjih meseci zaglibio. Uzdahnuo sam i seo na klupicu. Osećao sam damar grada, osećao sam da ga držim za bedra dok podrhtava.

“Kakve su ti to metafore, jebote”, pomislih u sebi. “Zaljubljen si, do ušiju”.

Ona je sela do mene. Bio sam u pravu sinoć. Bila je lepa, ali na neki, hajde da upotrebim onu najgluplju frazu, “svoj način”. Nešto mlađa od mene, krupna, plava, sa lepuškastim, gorštačkim osmehom. Zagrlila me je i potpuno zbunila, pa sam je, tako zbunjen, poljubio na blic.

“Kako je bilo sinoć?” – upitala me je. Na srpskom.

“Kao san”. – rekoh, najtačnije.

“Drago mi je”. Reče, i pripali cigaru. Pušila je, valjda sam to i očekivao, obične cigare, ne slims.

“Ja sam Edita, Bekime. Drago mi je što si došao”.

Setila se mog imena! I, naravno, imao sam beznadežno glupu pomisao da je zaljubljena u mene.

“Pa, Edita, šta studiraš?”

“Završna sam godina sociologija na Beogradskom Univerzitetu”.

Ok, to objašnjava srpski.

“Trenutno sam apsolvent, pa malo radim ovde u Hotelu.”, nastavila je.

“Ja sam…”, pokušao sam da kažem, pre nego što me je prekinula.

“Znam, Bekime, znam da si matematičar, znam sve o tebi”. Pripalila je novu cigaretu.

Osećao sam se neuobičajeno stidljivo. Da li imam pored sebe još jednu stalker-ku koju je magnetski privuklo moje povremeno piskaranje o matematici, one dve patetične pesme koje sam objavio pre par godina; kad stvoriš lik na osnovu tih redova i još jedan na osnovu onoga što se krije između njih, ta dva lika i dalje nemaju pojma ko je Bekim Haljiti a uz to i ne pričaju međusobno.

“Hajde da se prošetamo”. Predložila je.

Nedaleko od Parka ugledao sam reku. Zamolio sam je da se prošetamo obalom.

“Uvek me voda opusti”. – rekao sam.

Nismo mnogo pričali. Edita je mnogo pušila, zapitkivala me je kako sam putovao. Bistrica je hučala, zloslutno i moćno, odnoseći desetine polupraznih kesica čokoladica, uložaka, kondoma. Sa druge strane reke pozdravljali su nas konobari ćevabdžinica I buregdžinica.

“Hajde da sašijemo ćevape. Nisi bolje probao u životu”, rekla je.

“Prvo bih voleo da se prošetamo do pravoslavne crkve.”

“Može, ti si gost.” – nasmejala se.

Uz put smo sreli nekoliko mermernih vojnika sa automatskim puškama. Albanske i kosovske zastave vijorile su se duž korza.

“Ovo je jedna od retkih obnovljenih crkava posle onog što se desilo 2004. Sada u Prizrenu ima dvadesetak Srba. Jako mi je žao zbog toga i nadam se da će naši Srbi uskoro vratiti.

Zagrlio sam je. Pričala je vidno potrešena, ali ono što nisam uspevao da razaznam, a bilo me je odveć glupo da je pitam, bila je njena nacionalnost. Ime joj nije bilo srpsko, statistika je govorila da šetam sa Šiptarkom.

“Da, ja sam Albanka.” , rekla je. “Stigli smo”.

Hram je bio tek omalterisan, očigledno se sa obnovom otpočelo nedavno. Nekadašnja kupola sada je imala veliku, zjapeću rupu koja je bila prekrivena najlonom. Ušli smo oboje. Ne znam zašto, ali instinktivno sam se prekrstio. Oltar je bio tek postavljen, drvena vrata neoslikana, prozori bez fresaka, jedan Jovan Krstitelj levo od oltara i oslikano oko na vrhu kupole, sasvim blizu rupe prekrivene najlonom, starac koji je prodavao sveće. Dva korita sa peskom u kojem su, iskrivljene i grbave, počivale ugašene sveće. Desetak u jednom i desetak u drugom.

“Vi ste ovog meseca drugi”, reče starac. “Bog vas blagoslovio”.

Upalio sam dve sveće; jednu u jednom, drugu u drugom koritu. U sebi izrecitovao Očenaš, brzo se setivši reči; mama me je naučila dok smo živeli u Kraljevu.

Izašao sam uzrujan.

“Ti si pravoslavac?”- upita me Edita.

“Ne, nisam. Ali sam osetio potrebu da dođem ovde. Je l’ si ti muslimanka”.

“Ne, ja ne verujem u Boga. Ali verujem u čoveka, verujem da možemo bolje. I verujem da Kosovo može bolje.”

“Otkud Beograd, Edita?”

“Misliš, otkud kod neprijatelja?”- reče, nasmejavši se. Ponovo je pripalila cigaretu. “Duga je to priča”.

“Sve naše Balkanske price su duge. Duže su nam priče od života. “

Nastavili smo da šetamo.

“Šta ti je otac rekao kad si mu rekla da ideš u Srbiju da studiraš”, već sam postao dosadan.

“Da je živ, možda bi mi rekao i rekao.”

E jebiga. Uvek preteram. Ali ne računa se ako je i moj umro. Je l’ da?

“Kada?”

“Devedeset devete. “

“I moj”.

Seli smo u jednu od ćevabdžinica. Tek tada sam primetio da sam majicu obukao naopako.

“Nema veze”, reče.

Ovo je već drugi put da mi čita misli.

Naručila smo ćevape. Sada mi je već počelo smetati njeno konstantno pušenje. To škodi razvoju deteta, setih se teksta jedne od onih čitulja sa srpskih cigareta.

“Pa nećeš odmah praviti decu s njom, pička mu materina”, pomislih u sebi.

“Imaš li ti meni nešto da kažeš?” – reče.

Oh, tako je bila moćna, neustrašiva. Kako i ne bi kad je celog života morala sama da se bori. I ja sam sam. Ali, evo, sada je prva prišla. Mislim, prišla je prva sinoć, ali to kao ne računamo. A, sad je, tako damski, prva prišla tako što mi je pružila priliku da joj priđem prvi.

“A možda je ovo klasična false flag operacija?” - uhvatih sebe u razmišljanju.

“Samo polako. Mislim da smo dobro počeli.”, rekoh nasmejan.

“Ne pitam te o tome, jebote. Znaš o čemu te pitam.”

“Ne znam” , već mi je počelo bivati neprijatno.

U najgore vreme konobar nam je doneo ogromne porcije. Sasvim zbunjen, zaboravio sam da se uplašim odsustvu njegove reakcije na par koji priča na srpskom.

“Zašto si došao ovde?” – reče islednički.

“Da bih našao strica”.

“Znam, tvoj stric, Ramiz Haljiti, bivši profesor fizike u Gimnaziji, sve znam. Ali zašto si stvarno došao?”

“Pa samo zato. “

Pričala je glasnije, nekim histeričnim sopranom. A onda je, nakon mog zabrinutog pogleda, malo spustila glas. Uprkos tome, neka dvojica momaka su prišla našem stolu. Stvorili su se takoreći iz ništavila.

Počeli su da se svađaju sa Editom na meni nerazumljivom jeziku. Onda je ona vrisnula i došao je konobar. Najzad su ona dvojica klinaca, koji nisu imali više od 20 godina, napustili lokal.

“Oprostite, molim vas”, reče konobar, na srpskom. Bio je poguren, sed, dobrodušno star.

“ Pa mamu im jebem šovinističku. Ruše pre nego što smo išta izgradili”.

Ponovo je zapalila cigaretu. Potapšao sam je po ramenu.

“Izvini, ali ja zaista ne znam o čemu ti pričaš. Došao sam jer nemam nikog drugog. Želim da nađem tog strica.”

“Ok, razumem te. Nećeš sad da mi kažeš. Dobar si. Baš si dobar.”

Izvadio sam 10 evra, koliko sam pretpostavio da će ručak koštati, i ustao sa stolice.

“Jebote, ako ti kažem da ne znam o čemu pričaš, onda ne znam o čemu pričaš. Nije toliko teško razumeti. “

Počela je da jeca. Mogla je i da vrišti, ionako su već svi gledali u nas. Ipak, gutala je suze, bolno kao da guta neku hemikaliju.

Platili smo i otišli. Hranu nije stigla da okusi. Ja sam uspeo da pojedem jedan ćevap, ostavljajući hrpu njih na kariranom stolnjaku.

Seli smo u baštu polupraznog kafića koji se našao usput. Držao sam je pod ruku, uz povremeno izgovaranje nekih uopštenih reči utehe, ne znajući o čemu to uopšte bulazni. Prvo je spavala sa mnom, onda me je ispljuvala, sad mi plače pod rukom.

Uz kafu se malo smirila.

“Ne, izvini, stvarno sam flipnula s nervima. Čekam već šest meseci poziv od njega. Mislila sam da mi ti donosiš vesti. Kada sam videla tvoj buking, setila sam se da mi je rekao da ću znati kad mi bude slao ispomoć tako da sam se ponadala da si ti ta ispomoć.”

Ništa mi nije bilo jasno.

“Od koga poziv?”

“Kako koga? Pa njega. “

“Koga njega. “

“Pa od Majstora”.

Nasmejao sam se. “Nisam znao da ima poštovalaca i na Kosovu”.

“Kako da ne. Ima nas, svakim danom sve više”.

“Teško mi je uopšte i da pričam o njemu, već šest meseci ne znam šta mi je sa majkom a i on kao da je u zemlju propao.”

“Samo da nije mrtav”.

“Kakvu je pizdariju napravio, sasvim mi je svejedno. Uostalom, da nije ono započeo, ne bih morao da bežim za Nemačku.”

“On je to morao da uradi, i ja ga potpuno razumem. Poverio mi je posao na Kosovu i par nedelja pre nego što se to desilo poverio mi je da će doći da mi pomogne. Ali smo onda morali otići u ilegalu.”

Iz torbice izvadila je fotografiju. Njen gornji deo prikazivao je vedro nebo sa ogromnom crnom senkom u obliku polovine elipse. Pretpostavio sam da potiče od nečega na drugoj strani, i zaista je bilo tako.Sa druge strane fotografije, uglom nakarminisanih usana utisnut je znak, a pored njega bilo je zapisano:

“Samo čekaj da prođe. I voli

Tvoj Majstor”

A onda sam osmotrio i fotografiju. Na njoj su pozirali Edita i Majstor, fotografisani najverovatnije tokom nekog kafenisanja. On, već gotovo sredovečan, sa onim uvek zagonetno dalekim osmehom i ona, premlada, nasmejana, zaljubljena čak i na slici.

“Ti njega voliš”.

“Da. On je moj ljubavnik, moj učitelj, moj vodič kroz život, moj…”

Preduhitrio sam je u traženju pogodnog izraza.

“…otac. Čista psihologija”.

Dobio sam ono što sam i očekivao. Šamarčinu. Ovoga puta smo bili sami. Poručio sam još jednu kafu. A ona “Jeger”.

“Marš! On je jedan od najboljih Srba koje sam upoznala. Njegove ideje, tako čiste, tako nove, tako ujedinjujuće. Zaljubila sam se i u njega i u te ideje. Upoznala sam ga jedne od mnogih noći koje sam provodila plačući na Kališu. Utešio me je, a da skoro ništa nije rekao. Već tada sam ga zavolela”. – počela je da sanjari.

“Ne, Edita, on je psihopata. Sve nas je ubedio u tu svoju dobrotu, a niko od nas nije znao ko je on zapravo”. “Ne seri. Pričao mi je o tebi, stalno. Da nije bilo njega, ti ne bi ni osnovnu završio”.

“Ne bih završio, to je činjenica. Ali stvar je u tome što mi on nije pomogao jer me je voleo. Nije on voleo nikog, baš nikog.”

Mrzim je. Ne samo što ne mogu više da razmišljam o padu sa nebeskih visina zaljubljenosti, sa šetnje sa oblaka na oblak, sa bezbrižnih misli o životu sa devojkom koju sam upoznao pre 24 sata, o tome kako sam tako ugruvan, ozlojeđen i ostavljen, nego sam prinuđen da se vraćam na onaj grozan, nepodnošljivo mrtav a neupokojen period svoje prošlosti koju sam preventivno spalio u svim onim požarima pre šest meseci.

Ko je zaista bio Aleksandar Mladenović Majstor?

Današnja perspektiva iz koju sagledavam ulogu Aleksandra Mladenovića Majstora, mog drugog profesora matematike, zasigurno najboljeg kojeg sam imao i skoro sigurno najboljeg kojeg ću imati, sasvim je pristrastrasna što zbog vremenske distance u odnosu na 2004. godinu nakon koje smo došli u Novi Sad, što zbog moje usamljenosti koja mi omogućava da redovno kontempliram o onome što je bilo, spajajući ga sa snoviđenjima o tome što je moglo da bude, stvarajući jednu šarenu sliku iz koje je više nemoguće izdvojiti samo jednu boju, onu nekadašnju sivu.

Teško mi je, uvek mi je teško da se vraćam na taj dolazak u vojvođansku prestonicu, u tu beskrajno ravnu varoš, nedovoljno veliku da odrazi zakrivljenost zemlje, pa valjda zato svaki Novosađanin može da vidi sve; i onog na Klisi što popravlja banderu dok mu žena odlazi na Grbavicu da se kurva sa onim iz gradske administracije što je tokom podnevne pauze iznajmio stan-na-dan ne bi li uneo malo drame u svoj bezlično siv život partijskog aparatčika; vidi se i sveštenik što vinom preliva kovčeg tek spušten u grob, tamo iza Detelinare, i mamurno lice taze oca kojeg Cigani svirači prate do Betanije, i našu straćaru na Avijatičarskom.

Živeli smo u uslovima nedostojnim čoveka; u adaptiranoj garaži, u jednom neasfaltiranom sokačetu koji bi se možda, negde, u nekoj državi za koju je Srbija zapadnija od onoga što je za nas predstavljao Zapad, mogla zvati ulicom. Taj zametak ulice, taj letnjak koji je počinjao od jedne od brojnih divljih ciganskih mahala a završavao u atarima, taj fetus za kojeg nikad nismo znali da li će dočekati porođaj ili će ga bageri pretvoriti u ništavilo, bio je jedino što smo mogli naći nakon što smo se dve hiljade četvrte, sa tri kofera, zaputili u Novi Sad.

Bilo je to otprilike ovako.

Te noći kad su demolirali pekaru, mama je čula Miralemovu ženu kako priča da pored svega ovog loseg što se desilo, još treba da hrane i nas dvoje. Nismo ni spavali, pakovali smo se. Ja sam polako slagao majice dok se ona raspravljala sa bratom. Sećam se da me je zagrlio, rekao “izvini”, I onda nas ubacio u kola. Iz kola u bolnicu gde je mama radila pa onda na stanicu.

U busu sam dobar deo vremena prespavao.

“Doći će dan kad više nećemo bežati.” – pričala je kroz plač. “Evo, imam tu neku ušteđevinu, u Novom Sadu ću se zaposliti, uvek su pričali da je to najmirniji grad, a nama je dosta rata, dosta ovog bežanja, kofera. Imamo pare i imamo jedno drugo.”

Plakao sam i ja.

Na novosadskoj stanici, na koju smo stigli oko podneva, bilo je sunčano i neobično užurbano. Na okretnici gradskog autobusa, koja je kao ogromna potkovica stajala ispred železničke stanice, čekali su uvek uslužni taksisti. Već nam je prvi ponudio vožnju i ljubazno potrpao kofere koje smo jedva teglili. U njegovom pogledu bilo je nečeg hostilnog, što sam tad samo naslućivao, a sada mogu sa sigurnošću da tvrdim kad imam načina da te poglede dešifrujem; bio je to pogled jednog seksualno isfrustriranog mužjaka ka bespomoćnoj ženi sa detetom. Ženi koja je, bez sumnje, kao takva, sama, uplašena, sa detetom, ili razvedena, pa verovatno kurva, ili udovica, pa je još verovatnije kurva. Sama činjenica da je bela žena bila sa detetom tamnije boje kože samo je potvrđivalo te sumnje. Osetio sam tu hostilnost, vukao sam mamu za vindjaknu u kojoj je izgledala još bespomoćnije, ali sam i sam znao da, onako umorni, uplašeni i sami, nismo imali mnogo izbora.

Onda je taksta pitao imamo li koga u Novom Sadu. Mama je objasnila situaciju, on je okrenuo neki broj i nešto ugovarao. Predeo kojim smo prolazili prestao je da liči na grad tim pre što je prestao asfalt.

Sve se dešavalo munjevitom brzinom, dok si rekao “prevara”. Za ne više od deset minuta stigli smo do straćare u kojoj ćemo živeti. Tu nas je čekao čovek još hostilnijeg pogleda. Tražio je neku bedu od rente, pedeset evra, čak nam je uneo kofere unutra. U jednu sobu adaptirane garaže, u kojoj se našla kuhinja, spavaća soba i minijaturno kupatilo. Mama je klimnula glavom, odmah uplatila prvu rentu i depozit. Zahvalila se taksisti koji nas je propisno odrao.

Brzo je uspela da nađe pomodne Novosađanke u čijim kućama je bedinovala, a onda se povezala sa jednim privatnim domom za stare tako da smo, bar što se tiče novca, bili obezbeđeni. Međutim, bili smo izopšteni od sveta, živeli smo na samom kraju grada, bez komšija, bez ijednog prijatelja.

Stigao sam u šesti razred jedne novosadske osnovne škole, u odeljenje od preko trideset učenika. Bio sam raseljeno lice, ne izbeglica, tako me je odeljenju predstavila moja nova razredna, profesorka engleskog.

“Šta će Šiptar da se raseljava u Srbiji? Nek se raseljava u Albaniju!” reče jedan visoki, za koga ću vrlo brzo saznati da se zove Mare i da je glavni siledžija u razredu. Njegov ćale, nekadašnji JUL-ovac, nakon trogodišnje hibernacije na početku dvadeset prvog veka, preleteo je u DSS i sada je postao jedan od glavnih gradskih političara. Pored sebe je uvek imao još dvojicu odanih drugara, koji su ga u stopu pratili. Svi su počeli da se smeju.

“Kako vas nije sramota” – reče razredna. Nisu je slušali.

“Raselićemo te mi”, reče posle časa taj Mare i udari mi šamar. Podigao sam ruku koja je namah bila zaustavljena od strane jednog od Maretovih satelita. Dobio sam i dve čvrge.

“Smrdiš, okupaj se”, reče mi pred razredom koji još uvek nije izašao iz učionice.

I tako je počelo ritual koji je, sa manjim prekidima, trajao neko vreme. Dva puta sedmično dobijao bih batine, bio bih podsećan da sam crn, da sam Šiptar, uz smejanje celog razreda. Nekad bi to bio Mare lično, nekad neko od njegove grupe, da li plavokosi Peca ili crni Zare.

Niko se nije družio sa mnom. Niko, osim jedne devojčice koja je i sama bila izopštena iz razreda. Šteta što je bila ružna, onako baš grob, bila je primetno razroka i nosila je pepeljare. Moja dobra Milica. “Proći će I njihovo”, govorila bi mi glasom koji bi se čak mogao podvesti pod termin “nežan”. Mrzeo sam sebe što sam je posmatrao tako odvratno, tako muški.

Sakrivao sam masnice koje su se množile, kao i kečevi u dnevniku. Status raseljenog lica nisam želeo da eksploatišem, a s obzirom da sam došao u aprilu, za dva meseca drugog polugodišta naređao sam tri keca: iz srpskog, istorije i fizike. Prosto sam prestao da pričam. Uprkos angažmanu moje razredne, četrdesetogodišnje “engleskinje” Ljubice, moje prazne vežbanke, prazne dvolisnice kontrolnih, moje ćutanje pred isledničkim pitanjima istoričara, neumitno su doveli do toga da sam pao na godinu.

“Samo malo da nađemo oslonac. Samo da znaš, nisam ljuta na tebe”. Reče mi mama.

Ali oslonca nismo imali. Leto je bilo sparno, teško, prašina se dizala u našem predgrađu, a ja sam sve vreme strepeo od novog septembra, strahujući od novih siledžija.

Sad da me pitate, ja se svoje škole pre šestog takoreći i ne sećam. Počeo na Kosovu, što je prošlo bez problema jer sam pre prvog razreda znao da čitam i pišem. Nastavio sam u Kraljevu i bio sam solidan, ništa posebno dobar, niti posebno loš. Obično sam bio preko 4,60, nisam ni razmišljao da budem bolji od toga jer sam smatrao da nemam dovoljno para za 5,00, s obzirom da su samo klinci čiji su roditelji bili kraljevački privatnici uspevali da dosegnu taj prosek. Sve je to meni delovalo sasvim prirodno.

Došao je prvi septembar, i novo odeljenje koje me je odmah počastilo “toplim zecom” najgorih uvreda. Uglavnom u vezi sa mojom bojom kože, nacionalnošću, pretpostavljenim rodbinskim vezama sa porodicom Đogani, i mojim umnim količnikom. Ali mislim da su me se plašili, pošto sam bio stariji, a po odeći koju sam nosio i koja se, uprkos upornom pranju moje mame, brzo prljala jer sam prelazio prašnjave vukojebine od kuće, izgledao sam mnogo opasnije od njih. Prve nedelje niko me nije dirao. Dok me, jedne septembarske večeri, Peca i Zare nisu sačekali na izlazu iz škole i počastili sa par samara.

Bio sam van sebe od straha i nemoći. Vraćajući se kući, sreo sam dvojicu moje braće po boji kože. Duvali su lepak na samom prelazu iz Novog Sada u vukojebinu u kojoj sam živeo. Mama je radila do kasno pa sam mogao da delujem. Našao sam “Oho” lepak, istisnuo dobar deo tube u jednu kesu i to udahnuo svom snagom.

“Oho, baš je dobro. Kontaš, oho, zato se lepak tako i zove”, pomislih. Počeo sam da se teturam po kocki stana u kojem smo bili. Strpao sam kesu u đačku torbu i brzo zaspao.

I tako sam počeo da se voštim lepkom, povremeno, u zavisnosti od frekvencije maltretiranja. Manje boli, manje razmišljaš. Dogegaš se do kreveta i stropoštaš se u san. A i lepo sanjaš.

Tu dolazimo i do mog novog profesora matematike.

Aleksandar Mladenović Majstor imao je tridesetak godina i ja sam mu bio prva generacija klinaca. Pre rada u osnovnoj bio je asistent na fakultetu i valjda odatle je poneo vrlo specifičan način rada sa učenicima. Uvek je dolazio na čas nasmejan, vedar, uvek u nekom matematičkom raspoloženju koje nije imalo veze sa stvarnim svetom. Znao je svakog po imenu i nekako je uspevao svakog da uključi u priču, a pričao je svakog časa. Pitao, tražio da mi odgovaramo, “kako ovo”, “zašto ono”, uglavnom “zašto”. Sećam se da sam već na prvom času, iako nezainteresovan za matematiku, iako malodušan, slomljen i uplašen, uživao. Ali danas, iz ove perspektive i sa ove distance, mogu reći da je Majstor sve vreme bio ono što je načelno najviše prezirao- najgori elitista. On je znao da u odeljenju od trideset učenika može očekivati bar pet budućih partijskih aparatčika, jednog koji će skočiti s mosta, obesiti se ili na već neki drugi način oduzeti sebi život, dvojicu pajdomana, jednog koji će zaglaviti zatvor, dva do tri buduća homoseksualca i otprilike isto toliko budućih matematičara. I on je pucao na tu trojicu poslednjih. Čitavu scenu je najbrižljivije osmislio, silne didaktičke mreže je postavio kako bi samo tu trojicu matematičara upecao i pridobio za sebe, nije mu bilo teško da do tančina osmisli svako pitanje i potpitanje i da otrpi i najgluplje odgovore učenika na njih kako bi čuo makar jedno suvislo zapažanje.

I tako je upecao i mene.

Počeo je da priča o geometriji. Sve one negativne brojeve i gluposti savladao sam bez problema za četvorku, ali nisam bio toliko zainteresovan za samu matematiku, koliko za časove matematike. Jedino bih na njima bio ravnopravan sagovornik i član odeljenja. A onda je došao taj čas. Koji sam dočekao nespreman, sa svežim modricama i lepkom na plućima pred sam početak časa. Jedva sam uspevao da održim ravnotežu na stolici. Majstor je išao tamo-amo po učionici a u mojoj glavi se vrteo kao čigra.

“Jaoj, geometrija! Sad ćemo morati da nosimo lenjire.” Reče Zorica, najbučnija devojka u razredu. Pesnikinja rodoljubivih bljuvotina koju sam zvao Zoca Gračanica.

“Ne Zorice, geometrija nema veze sa lenjirima”, reče Majstor .

To me je već malo razbudilo. Kako nema veze sa lenjirima?

“Znate li vi šta znači reč “geometrija”?

“Nešto kao geografija, je li? “ – reče momak koji je bio najbolja aproksimacija Mareta u ovom mlađem razredu. Svi prasnuše u smeh.

“Nebojša, vidiš, nisi baš mislio da ćeš pogoditi, ali si pogodio”. Šta je “gea”?

“Zemlja” – reče Zoca gračanica.

“Znači “zemlja” i neki metar. Merenje zemlje?”

“Grobari se bave geometrijom”. – reče opet Maretova inkarnacija. Opet smeh.

“Ne, bukvalno merenje zemlje. U starom Egiptu. Znate, klinci moji, Egipćani su bili dobri geometričari. Učili ste o dolini Nila.”

“Najgušće naseljenoj oblasti na Zemlji”. – reče Lena štreberka. Simpatična devojčica kratke kose. “Tako je. Vidite, Nil se često izlivao i plavio dolinu i Egipćani su razvijali račun kako bi premerili te poplavljene površine.”

Valjda je lepak uradio svoje. U meni se prvi put javio neki izdanak nacionalizma, neki zov predaka. Onako drogiran, video sam svoje pretke, Egipćane, pra-pra-pra, pra∞-dede mog dede kojem čak ni ime nisam znao, Saliha ili Selima, nisam znao ili me nije bilo briga da albanizovani Romi koji sebe nazivaju Egipćanima teško mogu imati veze sa narodom koji je u Egiptu živeo hiljadama godina pre Hrista, video sam ih kako končićima obrubljuju plavljenu dolinu i nekakvim primitivnim oblikom penkale zapisuju formule na papirusu koje se alhemijskim postupkom pretvaraju u jedan broj, tu površinu.

“Geometrija više liči na pravo.”

“Pravo? Pa onda je Šešelj najbolji iz geomtrije”, reče jedan od dežurnih šaljivdžija.

Opet smeh.

“Geometrija je zapravo ozbiljnija nego pravo. Je l’ ste vi čitali nekad neki zakon.?”

Doneo je neku tanku knjigu i počeo da čita.

“Svako ima pravo da njegovom saslušanju prisustvuje branilac koga izabere”

Ovo je, drugari moji, iz Ustava Srbije. Dakle, ako nekog uhapse i strpaju u pritvor ,on mora imati branioca.

“Moji pravni savetnici nisu moji branioci” – reče opet šaljivdžija, imitirajući govornu manu Šešelja.

Opet smeh. Nasmejao se i Majstor .

Nasmejala se i Edita. “Taj Šešelj je uvek s Vama. “

Nisam ni primetio da joj sve to pričam. I da je ona meni pričala o Majstoru. I dalje smo ispijali kafe.

“Nije on tako loš. Vidiš kako te je zainteresovao. “

“Kroz dve tačke može se povući jedna prava” . Evo još jednog zakona, drugari. Ne kaže se šta je tačka, ne kaže se ni šta je prava, ali nam se daje zakon kako su ta dva pojma vezana. “ Nastavio je profesor iz mojih sećanja. A onda nam je, na mala vrata, ljuljnuo Hilbertove aksiome. Čak smo i dokazivali teoreme.

Bilo je savršeno.

Pa smo, kasnije tog meseca, pričali o podudarnosti trouglova. Majstor je postavio pitanje zašto se kod paralelograma dijagonale polove, ja sam se javio, izašao na tablu i ispisao podudarnosti uglova i stranica.

“Bravo Bekime!” – reče on.

“A sada da vidimo šta se dešava ako se dijagonale nekog četvorougla polove. Znači presek dijagonala je na pola jedne, i na pola druge dijagonale. Da li je takav četvorougao paralelogram?

“Pa evo ovaj vaš Đogani je dokazao”. – reče Šešeljevac.

“Ne, idiote jedan. Glup si k’o kurac. Ja sam dokazao da se kod paralelograma dijagonale polove. Ali profesor pita šta se dešava ako se u nekom drugom četvorouglu dijagonale polove. Mora li on opet biti paralelogram, to je pitanje.” Smeh u razredu.

“OK, Bekime, samo polako . Hajde, izađi Nebojša, polako ćemo. “ “Njemu morate polako, on je sporiji”, rekoh, što je opet bilo praćeno smehom.

Taj čas se nažalost završio. Majstor me je zamolio da ostanem posle časova.

“Ne moram da ti kažem, ti si talenat. Ali moram da ti kažem nešto drugo. Nekoliko stvari. Prvo, hoću da što pre popraviš sve ocene. Ne samo matematiku.”

“Hoću, profesore”. Bio sam toliko veseo, toliko uzbuđen, da sam jedva disao.

“Drugo ,ja ću ti dati literaturu. Ovo je za tebe smešno. Probaj da učiš malo unapred, a ne samo matematiku”.

Malo sam se zbunio, spustio sam glavu.

“Hoću da preskočiš sedmi razred. Inače će te uvek, celog života, pratiti ta jedna izgubljena godina”.

“Probaću.” “Treća stvar”. Potapšao me je po leđima. Stresao sam se od bola.

“Modrica?”

“Ne!”-viknuo sam.

Pitao me je ponovo. Viknuo sam još glasnije.

A onda sam počeo da plačem.

“Slušaj me, znam sve”. Ona banda te teroriše, oni sedmaci. Gde ti živiš?”

Rekao sam mu gde živim i da sam sa majkom.

“Dođite sledeće nedelje kod mene, ti i mama. Ja sam tu, na Limanu, živim sa ženom. A do tada, evo ti ovo.” Pružio mi je dve novčanice od po 100 evra. Nisam uspeo čak ni “ne” da izgovorim. “Vi ste do sad bili sami, ali ne mora tako da bude. Tu smo da pomažemo jedni drugima. Jednog dana ti ćeš nekom drugom pomoći, dobrota se tako prenosi. Nisi sam, nikad nisi sam. A da bi to video, moraš da se uspraviš.

I dalje sam plakao. “Da podigneš glavu. Ne možeš samo snagom da pobediš ove budale, ali možeš ako imaš prijatelje.”

Otišli smo do njegovih kola. Iz gepeka je izvadio rezervnu gumu. Između nje i dizalice nalazila se jedna kutija, nalik onoj za prvu pomoć.

“Slušaj, ovo sam spremio za tebe. Tu su štitnici za grudi, za ono dole i jedan bokser. Sutra ćeš to sve spremiti, ponesi neku dugačku majicu, da ti ne vide bokser. I onda kad te napadnu, lepo namlati Mareta. To je dosta.” “Znate da je njegov ćale političar? Ako tako nešto uradim, čak i da uspem, izbaciće me iz škole”.

“Neće. Rekoh ti da nisi sam”.

Cele naredne noći nisam mogao da spavam. “Spavaj, moraš da spavaš”, reče mama koje je i sama jedva spavala. Nisam imao ogledalo da vežbam. Ali sam obukao opremu. Čak sam i štitnik stavio u gaće.

U školu sam krenuo ranije. Bili smo u drugoj smeni, pa sam pola sata proveo u školskom dvorištu. Uvukao sam se što pre u učionicu. “Gde si, matematičaru?”, reče Mare i poteže pesnicu. Sagnuo sam se i tresnuo ga kolenom između nogu. A onda sam ga udario bokserom. U trenu se pretvorivšu u nekakvo čudovište, udarao sam ga drugom rukom po glavi i trbuhu. Osećao sam udarce po leđima, ali nisam prestajao. Sve dok nisam osetio kako se ono što sam besomučno udarao migolji između mojih pesnica. “Ostavite me na miru!”, rekoh dok su napadači bežali.

Trojica drugara mimoiđoše se sa ruljom klinaca iz odeljenja koji su zanemeli pred mojom pobedom. Bokser sam sakrio u džep. Otrčao sam do toaleta i tek tamo sam primetio da imam krv na pesnici.

“Nije moja”, rekoh uzdišući.

Nisam prestao da uzdišem. Plašio sam se posledica. Da li sam možda ozbiljno povredio Mareta, da li će me njegov ćale izbaciti iz škole. A onda me je, par dana nakon toga, sačekala “Škoda Oktavija” ispred školskog dvorišta. Izašao je Mare, sa jednim hanzaplastom preko nosa. Izašao je i njegov ćale.

Pripremao sam se za bežanje.

“Izvini. “ Rekoše obojica u glas.

Mare mi je pružio ruku.

Ništa tada još nisam razumevao, poverovao sam u svoju pobedu, u tu neprirodnu i sasvim poslovičnu “ako…onda” implikaciju. Počeo sam da čitam matematiku, i da sve dublje i dublje tonem u nju. Mami nisam rekao za pare, ali sam rekao da me je profesor pohvalio i da nas je pozvao. “Valjda je to u redu”, reče ona uplašeno. Ne znajući za bokser, za evre, za lepak.

Sanjario sam u zagrljaju Edite.

“ Da, to je on”, reče mi, gotovo na uho. “Nasilje, ali samo kad je nužno, a i to mora biti strogo kontrolisano. I mene je naučio kako da se borim.”

“Idemo na večeru”, rekoh najzad. “A sutra ću onda potražiti strica.”

“Ići ćemo zajedno. Možda će ti trebati prevodilac”.

Zagrljeni smo krenuli.

“Samo jedno da te pitam, ako ga tako voliš, što si se odmah kresnula sa mnom”.

“Eh, jako se unervozim dok čekam, a još sam sad nervoznija kad sam dobila”,

“Pa dobro, nije još stigao, tako da ćeš ga čekati i ove noći.”

0 notes